Vođa Čečenske Republike Ramzan Kadirov izjavio je za nedeljne vesti na ruskom NTV televizijskom kanalu da su bezbednosne snage Čečenije završile pripreme za oružano slamanje terorističkih napada.

„Znamo kako, imamo informacije o nekoliko šejtana koji su poslati da izvrše terorističke napade na području Čečenske Republike,“ otkriva Kadirov.

„Oni su došli do Gruzije. Mi ih čekamo i čim pređu granicu mi ćemo ih odmah uhvatiti ili uništiti,“ izjavio je on.

„Mi potpuno kontrolišemo sve kanale, sve ulaze i izlaze i zbog toga će, ako dođu ovde, da izvrše zločin, biti uništeni bez milosti. Imamo insajdere u njihovim redovima, na vreme smo saznali gde se nalaze i šta rade,“ dodaje Kadirov.

Treba znati da je Kadirov poslao u Siriju specijalne jedinice koje su u direktnom sukobu sa džihadistima dokazale da su među najboljim ruskim jedinicama na frontu. Bije ih glas da gde Čečeni prođu tu ni jedan džihadista ne ostaje živ.

(Webtribune.rs)

Američka neformalna ideja o novom „Dejtonu“, koja ovih dana kruži Kapitol hilom, ako bi se primenila u delo, bila bi direktno usmerena na razbijanje RS.

Ukoliko bi se ostvario predlog nekadašnjeg gradonačelnika Dejtona Majkla R. Tarnera, u kome traži od državnog sekretara SAD Reksa Tilersona da Amerika napiše novi Dejtonski sporazum, tačnije „Dejton 2“, Balkan bi lako mogao ponovo da plane, piše Sputnjik.

Upornost Amerike da na ovaj način ponovo zavlada Balkanom, da nije opasna, bila bi smešna. Trojanski konj za kojim se uporno traga, izgleda da bi mogla da bude upravo Bosna i Hercegovina, kao trenutno najnestabilnija regija na Balkanu, koju, uzgred, iduće godine čekaju i opšti izbori.

Mogu li se namere Tarnera obistiniti i koje se planovi kriju iza ovog predloga? Profesor dr Stevica Deđanski kaže da je stvar jasna i da sama ideja „Dejtona 2“, kao takva, ide na ukidanje postojećeg Dejtonskog sporazuma, koji pre svega štiti interese Srba i Republike Srpske.

„Tako nešto se ne sme ni po koju cenu dozvoliti bez saglasnosti RS i srpske strane. Bez saglasnosti Srbije, to se i ne može uraditi. Može samo na silu, ali to nije pravno“, kaže Deđanski.

Naš sagovornik dodaje da je ovako nešto bilo i očekivano, imajući u vidu da Bosnu i Hercegovinu iduće godine čekaju opšti izbori. On kaže da je ovo još jedan pokušaj da se oslabe pozicije RS indirektnim mešanjem u predstojeće glasanje. On ujedno podseća i da je predsednik RS veoma jasno pokazao da su njegovi planovi okrenuti ka Srbiji.

„Očigledno da to ne odgovara Americi i zapadnim centima moći, jer bi oni hteli da Bosna postane unitarna. Dakle, ovo je indirektno mešanje u unutrašnje stvari BiH, a očekujem da će početi i direktno tokom izbora koji dolaze“, ističe sagovornik Sputnjika.

Na pitanje da li bi izmena „Dejtona“ dovela do novih sukoba u BiH, sagovornik Sputnjika odgovara sa „da“.

„Hipotetički, ako bi se ’Dejton‘ ukinuo, a on garantuje pre svega srpskom narodu jednu vrstu nezavisnosti, oni koji su se borili za opstanak srpskog naroda ne bi dozvolili da to tek tako prođe. Ovo je, dakle, bukvalno potpirivanje vatre. To se radi jer neko ne želi ovde mir, ni stabilne i jake Srbiju i RS“, uveren je Deđanski.

I predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da nema potrebe za „Dejtonom 2“, kao i da on nije za to, već za unutrašnji dogovor, bez uplitanja stranaca.

Poznavaoci prilika u BiH tvrde da Amerika pokušava da iskoristi priliku i u političkom raskolu koji vlada među tri naroda nađe pouzdanog partnera koji će joj pomoći da ostvari svoje namere.

Republika Srpska, koja je inače trn u oku celom zapadnom svetu na čelu sa Amerikom zbog, pre svega, dobrih odnosa sa Rusijom, naći će se prva na udaru. S druge strane, bosanski Hrvati, koji tvrde da su oštećeni „Dejtonom“ jer nemaju svoj entitet, ove godine su dobili vrlo jasnu podršku iz matične države Hrvatske.

Iz Banskih dvora moglo se čuti i da će sama Hrvatska kod zapadnih partnera insistirati da se ova „nepravda duža od 20 godina ispravi“. Bošnjaci, koji bi na ovaj način u Federalnom delu BiH ostali „uskraćeni“ za deo teritorije, kažu da bi, ako bi se revidirale granice Federacije u korist trećeg entiteta, morale da budu revidirane i granice Republike Srpske, koje su zacrtane Dejtonskim sporazumom. Dakle, svi putevi vode ka istom cilju – umanjiti ili uništiti RS.

Predsednik tzv. Kosova Hašim Tači izjavio je da je „istorijska nepravda“ osnivanje Specijalnog suda za ratne zločine koje su počinili lideri i pripadnici tzv. Oslobodilačke vojske Kosova tokom poslednjih sukoba na KiM, o čemu je, inače, odluku donela kosovska skupština.

Tači tvrdi da je Priština na to pristala pod pritiskom međunarodne zajednice koja je mnogo toga obećala, ali ništa od toga nije ispunila.

„Stvarno, ono što sam mislio 2015, mislim i danas. Specijalni sud je istorijska nepravda prema Kosovu i OVK“, rekao je Tači u intervjuu za TV Kljan Kosova.

Tači danas, godinu i po dana od osnivanja ovog suda, tvrdi da je odluka o osnivanju tog suda nametnuta od međunarodne zajednice i pod pritiskom da će, ukoliko se to ne dogodi, protiv Prištine biti preduzete drastične mere.

„Ne postoji sud koji bi je mogao povrediti, niti uvrediti našu borbu za slobodu i nezavisnost zemlje. To je bio međunarodni pritisak uz obećanje da će međunarodna zajednica podržati formiranje vojske Kosova, da ćemo dobiti viznu liberalizaciju, članstvo u UNESCO, Interpol i aplicirati za članstvo u Savetu Evrope“, rekao je kosovskih predsednik, uz opasku da ta obećanja, međutim, nisu ispunjena.

Prištinski mediji juče su objavili da će prve optužnice protiv bivših pripadnika tzv. OVK biti podignute već polovinom februara i to protiv Dauta Haradinaja, brata aktuelnog kosovskog premijera, ali i protv Azema Sulje, Tačijevog ujaka.

Prema istim navodima, više od 60 bivših lidera i pripadnika tzv. Oslobodilačke vojske Kosova biće optuženi po nalogu Specijalnog tužilaštva za dela počinjena krajem 2000. godine. Među prvima su na spisku i Šukri Buja i Sokol Dobruna.

A sve to dogodilo se samo nekoliko dana nakon što je u kosovskom parlamentu propao pokušaj donošenja zakona o ukidanju specijalnog suda za ratne zločine OVK nad Srbima i drugim pripadnicima manjina na KiM.

Naredna sednica parlamenta na istu temu odložena je, a u međuvremenu je proglašena zimska pauza u zasedanju.

Specijalno tužilaštvo je, navodi se došlo do dokaza na osnovu kojih će biti formirane optužnice.

Inače, prema pisanju portala Insajderi pod istragom tužilaštva su i Hašim Tači i Kardi Veselji, prvi čovek parlamenta.

Tači je pod istragom kao nekadašnji politički lider OVK i predsednik prelazne vlade, koju su komandanti OVK formirali posle dolaska međunarodnih misija na Kosovo u leto 1999. godine.

Istraga protiv Veseljija se vodi zbog odgovornosti koju snosi kao nekadašnji šef ŠIK-a, obaveštajne službe OVK.

Ne očekuje se, međutim, kako se navodi, da optužnice protiv njih budu podignute u prvoj grupi.

MUSTAFA: POKUŠAJ UKIDANJA SUDA JE NEPROMIŠLJEN I NIJE PAMETAN

Lider Demokratske lige Kosova Isa Mustafa izjavio je danas da pokušaj da se ukine Zakon o specijalnom sudu „nije pametan i nije promišljen“.

On je u intervjuu za RTK kazao da se međunarodni sud ne može izbeći kao i da ukoliko su određeni ljudi počinili zločine, moraju i da odgovaraju za njih.

Govoreći o pitanju demarkacije sa Crnom Gorom, Mustafa je kazao da nije verovao da će Vlada predvođena Ramušom Haradinajom rešiti problem.

Prema njegovim rečima, nije bilo ozbiljno od strane Haradinaja da glasa za sporazum o demarkaciji na nivou Vlade, a onda da kaže da je na Skupštini da ga odbaci.

„Zakoni se šalju u Skupštinu da se odobre a ne da se odbace“, rekao je Mustafa, navodi se u Unmikovom pres klipingu.

Najveći uspeh Reublike Srpske u 2017. godini je, po oceni predsednika Milorada Dodika, to što se zvanična Banjaluka oduprla centralizaciji BiH koju su pokušali da sprovedu Bošnjaci, uz pomoć stranaca.

Dodik je to rekao sinoću u specijalnoj emisiji RTRS sumirajući rezultate postignute u ovoj godini.

On je istakao da je otpor kojim su institucije Srpske odgovorile na pokušaje devastiranja njenih nadležnosti od strane određenih struktura u Sarajevu i međunarodnih faktora, najvažniji politički uspeh Republike Srpske.

Dodik je rekao da se Srpska u ovoj godini suočila i sa ozbiljnim ekonomskim teškoćama koje su u velikoj meri bile izazvane globalnim kretanjima.

Predsednik Srpske je naglasio da je koncept liberalne ekonomije, loša privatizacija i štete od poplava u mnogome doprineo lošem stanju, ali da se Srpska izvlači iz takvog stanja.

Tome u prilog idu i kapitalna infrastrukturna ulaganja u Srpskoj, 110 kilometara izgrađenih auto-puteva, najavljena gradnja novih dionica, najava gradnje termoelektrane Gacko 2, završetak Kliničkog centra u Banjaluci, naveo je između ostalog Dodik.

Govoreći o ekonomiji i zaduživanju, predsednik Dodik je istakao da već duži period nema zaduživanja u oblasti javne potrošnje, već samo za infrastrukturne projekte.

„Dobit preduzeća ove godine je preko milijardu maraka, a javni dug je dug javnih preduzeća koji oni redovno servisiraju. Osim „Železnica Srpske“, koje mi moramo da preuzmemo“, dodao je Dodik.

Predsednik Srpske je poručio da se za Srpsku vredi boriti, te da njeno postojanje određuje način na koji će ljudi tamo živeti.

„Republika Srpska može opstati i postojati bez BiH“, poručio je Dodik.

Predsednik Srpske napomnje da na birou za zapošljavanje nema nijednog elektroinženjera, građevinskog ili mašinskog inženjera, ali da je najviše onih koji su završili menadžmente i to na privatnim fakultetima.

„Mislim da je pravo čudo da smo politički i ekonomski opstali u poslednjih desetak godina“, istakao je Dodik.

U slučaju izbijanja punog konflikta između Severne Koreje i SAD stradale bi desetine hiljada Amerikanaca koji žive u Južnoj Koreji, upozorava Savet za bezbednost Ruske federacije.

Sjedinjene američke države su svesne da bi u slučaju napada na Severnu Koreju na udaru te  zemlje bilo i 250.000 državljana SAD koji žive u Južnoj Koreji, kaže Nikolaj Patrušev, sekretar ruskog Saveza za bezbednost.

– Ako dođe do velike eskalacije na Korejskom poluostrvu desetine hiljada Amerikanaca će umreti – kaže Patrušev i dodaje da su takvi gubci neprihvatljivi za SAD.

On je objasnio da se  artiljerija i rakete Severne Koreje nalaze samo 50 kilometara od Seula i da je u njihovom dometu grad od deset miliona stanovnika.

Patrušev je rekao da je za podizanje tenzija na polusotrvu odgovorna Amerika koja pibegava oštroj retorici i organizuje vojne vežbe kako bi isprovocirala Severnu Koreju. On objašava da Pjongjang na to odgovara novim lansiranjima raketa  i jednako oštrom retorikom što stvara „začarani krug napetosti“.

– Taj začarani krug može da se reši samo političkim i diplomatskim razgovorima – objašnjava on dodajući da Rusija i Kina pokušavaju da posreduju u smanjenju napetosti.

Ako hoćete da utvrdite u kojoj meri se neki bivši komunista i partizan konvertovao u Srbina – govorio je profesor Milo Lompar na jednom od predavanja – postavite ga pred iskušenje iznošenja stava o sudbini Draže Mihailovića: ako je u stanju da izvrši samoprekoračenje i pošteno prizna Draži antifašističko vojevanje i tragičnu sudbinu, onda je narečeni bivši komunista postao Srbin; ako nije u stanju da to uradi, onda on ne samo da nije postao Srbin nego još nije na putu ni da primi hrišćanstvo.

TRAGIČNI JUNAK

Ova briljantna i duhovita misao gađa u psihološki centar naše stvarnosti. Zašto i danas, tri decenije od zvaničnog silaska komunista s vlasti, u našoj vladajućoj eliti i dalje postoji toliki otpor da se prizna očigledno, i shodno tome učini nužno kada je general Mihailović u pitanju? Formalno su se stekli svi uslovi: Dragoljub Mihailović je pravno rahabilitovan, istorijska nauka više nema nikakvih dilema oko njegovog rodoljublja i slobodarske borbe, postoje brojni dokazi da je bio prvi gerilac koji se borio protiv nacista na tlu porobljene Evrope i da su ga „saveznici“ kasnije izdali, zbog čega je u svakom pogledu tragično okončao svoj život. Neformalno su stvari odmakle još dalje: general Mihailović je heroj u srcima mnogih Srba, u nekim srpskim entitetima poput Republike Srpske ili dijaspore praktično ima statut sveca, poštuju ga mnoge temeljne institucije poput SPC. Dakle, nema ni političkih, ni pravnih, ni naučnih, ni psiholoških prepreka da Beograd dobije spomenik ovom tragičnom junaku. Ali spomenika nema. I nije na vidiku. Zašto?

KRUG DVOJKE

Možda zato što krug dvojke, kao nadmeni gospodar Srbije i ponizni sluga Zapada, u tome ne vidi nikakav interes. Čak suprotno, dobro znaju na ovom ostrvu uticaja da bi spomenik na njihovoj teritoriji bio ogledalo zapadne neprijateljske politike prema Srbiji i otkrivanja istorijskog falsifikata u kome su, kao koautori, Englezi imali značajan udeo. Znaju da ni Rusi ne bi bili srećni zbog spomenika, jer zamućuje predstavu o oktobarskom oslobođenju prestonice. A kako bi tek bili besni u „okruženju“ – naročito u Hrvatskoj prema kojoj elita kruga dvojke oduvek gaji neobjašnjivo poštovanje – zato što upravo u regionu decenijama preko lažne istorije Ravnogorskog pokreta nipodaštavaju povesne činjenice o zverskim zločinima koje su na državnom nivou činili protiv srpskog naroda. Ovu kancerogenu ravnotežu, koju čine očigledni istorijski fakti o zločinima kvislinga iz okruženja prema Srbima i čistom istorijskom falsifikatu o četnicima kao kvislinzima i zločincima, izmislili su i ustoličili upravo partizanski ideolozi u cilju stvaranja nove nacije i vladavine nove klase. Platili smo kao narod najskuplju cenu njihove avnojevske avanture: na teritoriji Srbije iscrtali su nove države zbog kojih danas ratujemo, a poklonili Hrvatskoj skoro čitavu Jadransku obalu, iako su dobro znali da NDH tokom rata nije imala ni jedan jedini kvadratni centimetar te iste obale! Možda spomenika još uvek nema u Beogradu zato što našom elitom i dalje vlada onaj isti duh koji je nekada stvaran u kumrovačkim klupama, a danas se oblikuje kroz kurseve nevladinog sektora u Budimpešti. Ispada da Dražin spomenik u srpskoj prestonici ne odgovara nikome, osim srpskom narodu!

CER I KOLUBARA

Pre jednog veka dvojica vojnika su se gledala preko puščanih cevi u krvavim bitkama na Ceru i Kolubari. Jedan koji je već bio ranjavan u balkanskom ratovima, borio se kao srpski oficir i dve godine kasnije teško je ranjen, zbog čega je lekarska komisija u Solunu tražila njegov premeštaj u pozadinu. On je to odbio i vratio se na prve linije fronta u borbi za oslobođenje Srbije. Odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost. Reč je o poručniku Dragoljubu Mihailoviću. Drugi je ratovao protiv Srba na strani Austrougarske monarhije i bio je pripadnik 42. domobranske „vražje“ divizije koja je počinila nezapamćene zločine nad srpskim civilima u Pocerini, Mačvi i Podrinju. O tome je uporno ćutao tokom čitave karijere. Reč je o kaplaru Josipu Brozu. Nekoliko decenija kasnije, kao u najmorbidnijem noćnom košmaru, srpski heroj sa Cera i Kolubare proglašen je izdajnikom i mučki je ubijen u Beogradu, od strane onih koje je rađala srpska majka i koji su nosili srpska imena i prezimena; onaj drugi, koji je ratovao protiv Srba u zloglasnoj vražjoj diviziji, proglašen je „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“; iako je zvanično nosio hrvatsko ime i prezime, nikada mu nije otkriven pravi identitet, i niko nije plakao kao srpski narod kada je preminuo u dubokoj starosti. Sahranjen je u luksuznom kompleksu u Beogradu, na najskupljem i otetom zemljištu, dok će grobno mesto generala Mihailovića verovatno zauvek ostati tajna. Neka i samo zato: treba nam spomenik u Beogradu da sa sebe skinemo ovo prokletstvo i ispravimo ovu nepravdu.

Posle decenija podela i mržnji spomenik bi mogao postati simbol pomirenja. Nikako ne bi trebalo dovoditi u sumnju partizanski pokret ili uklanjati njihove spomenike. Samo treba slušati istorijsku nauku koja nedvosmisleno potvrđuje da je Srbija od svih država u okruženju imala najrazvijeniju oslobodilačku borbu, kao i da je, za razliku od njih koji su zdušno bili na strani okupatora, imala ne jedan nego dva oslobodilačka pokreta! Zato nemojmo da negiramo Ravnogorski pokret i tako idemo naruku našim neprijateljima.

Autor: Igor Ivanović

Izvor: PEČAT

BONUS VIDEO:

MILOMI MARIĆ: Tito je bio prvi švercer cigareta u SFRJ

BEZGLUTENSKA ishrana daje dobre rezultate u pročišćavanju organizma kod zdravih osoba, iako je prvobitno kreirana za pacijente sa celijakijom ili blažom netolerancijom na gluten. Ovakav režim isključuje hleb, testenine sa glutenom i skoro svu industrijski prerađenu hranu, budući da se u njoj uvek prosladoled i pića koja sadrže ostatke kvasa i piva.

Umesto toga, kao adekvatna zamena, u ishranu se uključuju soja, pirinač, kukuruz, heljdino brašno, proso, aktivni suvi kvasac i mleko u prahu.Pre nego što upotrebite neki od ovih proizvoda, proverite na etiketi da li u njemu ima ječma ili pšenice. n

DORUČAK

Odlučite se za jedan od ovih predloga:

– kuvano jaje, 200 g sira, 20 g hleba bez glutena, 10 g putera, 200 ml kakaa ili čaja s mlekom.

– hleb bez glutena s namazom bez glutena, maslacem i marmeladom

– pirinač na mleku s voćem

– omlet sa sirom i šunkom

– provereni bezglutenski musli s jogurtom ili mlekom i medom

PRVI DAN

Ručak: testenina (bez glutena) s graškom (70 g), losos na žaru (120 g), paradajz i zelene salata (200 g), jagode, sok od ananasa.

Večera: varivo od pirinča (30 g) i sočiva (150 g), paprike na žaru (150 g) posute susamom, bezglutenski hleb (60 g), jabuka, čaj od matičnjaka.

DRUGI DAN

Ručak: testenina (bez glutena) s mocarelom (70 g), kuvani spanać za salatu (200 g), voćni kup.

Večera: varivo od povrća (sa 30 g testenine bez glutena i 100 g povrća), ćureća šnicla, kuvana cikorija (200 g), bezglutenski hleb (60 g), pomorandža.

TREĆI DAN

Ručak: testenina (bez glutena) sa svežim sirom (70 g), salata od rukole (200 g), jedna jabuka.

Večera: supa od mahuranki (pripremljena od 30 g pirinča i 200 g mahunarki: sočivo, grašak, pasulj, soja – po želji), salata od zelenog radiča (200 g), kriška bezglutenskog hleba (60 g), dve kriške ananasa.

U poslednjih nekoliko godina rijaliti šou programi su postali naša svakodnevnica. Ima ih u svako doba dana, te je skoro sigurno da će čak i deca koja provode malo vremena uz televizijski program u jednom momentu „nabasati“ na njih.

Šta je rijaliti šou program?

Rijaliti programi imaju za cilj da predstave ljude koji se ponašaju na sebi svojstven način (ponašajući se i reagujući kao što bi to radili da nema kamera u njihovoj okolini) i to u različitim kontekstima i životnim situacijama. Dosta njih se zasniva na nekom vidu takmičenja, drugi predstavljaju svakodnevni život slavnih, dok neki prikazuju međusobnu interakciju manje grupe ljudi koji inače nisu poznati u javnosti. Bez obzira na formu, rijaliti programi nastoje da stvore zabavni sadržaj na osnovu neočekivanih momenata i događaja koji nisu predviđeni nikakvim scenarijom. Takođe, nastoje da prikažu šokantne, čudne ili, na bilo koji način, potencijalno „zapaljive“ situacije, što je jedna od najkarakterističnijih crta većine ovih programa.

Deca kao gledaoci?

Jedno australijsko istraživanje je pokazalo da deca koja gledaju rijaliti šou programe mnogo češće povezuju bogatstvo, popularnost i lepotu sa srećom. Ovakav rezultat ni najmanje nije iznenađujući ako samo pomisite da se upravo ove vrednosti visoko kotiraju kod najvećeg broja učesnika različitih rijaliti programa.

Veliki deo programa koji se emituje na MTV-u i srodnim kanalima od 2010. na ovamo spada u kategoriju rijaliti programa. Za ove emisije je specifično i to da su posebno usmerene na mlađe gledaoce. Upravo zbog takve ciljne publike, deca će često i u društvu ili u školi čuti za te programe, čime će biti više motivisani da ih pogledaju ili redovno prate. Namerno ili ne, ovi programi deci pružaju idole i uzore. Kako, međutim, deca još uvek nisu dovoljno sposobna za pravljenje jasne razlike između poželjnog i neprihvatljivog ponašanja, vrednosti koje promovišu MTV i ostale stanice imaju ogroman potencijal za postavljanje standarda ponašanja za tinjedžere i predtinejdžere. Bila to namera autora ili ne.

Deca kao učesnici

Verovatno ste videli i rijaliti programe u kojima su deca bila učesnici. Sredina u kojoj su okruženi kamerama najveći deo vremena čini izazove odrastanja još težim. Pored toga, kada su u takmičarske programe uključena deca, prisutni su i dodatni pritisak i osećanje odbačenosti kada stvari ne teku po planu. Primera radi, tokom 2009. godine u Kanadi je bio aktuelan progam „Sledeća zvezda“ u kome su učestvovala deca mlađa od 15 godina koja su se kao takmičari često nalazila u neprijatnim situacijama i izložena kritikama (konstruktivnim, ali ipak kritikama) i to na nacionalnoj televiziji.

Balansiranje uticaja

Naravno, prvi korak u sprečavanju da rijaliti programi „preuzmu kontrolu“ u vašoj kući je ograničavanje vremena koje deca provode pred TV ekranima. Pored toga, potrudite se da objasnite deci da rijaliti programi oponašaju realnost, ali svakako nisu realnost. Stručnjaci savetuju da ne dozvolite da deca postanu pasivni prijemnici poruka koje se šalju kroz ove programe, već da identifikujete zajedno sa njima vrednosti koje ovi programi predstavaljaju i diskutujete o njihovoj prihvatljivosti, kako bi deca pored poruka iz TV programa imala i balansiran uvid u to šta je važno.

Koje su loše poruke rijalitija?

Neke od loših poruka koje rijaliti programi šalju, a koji posebno plaše roditelje, su sledeće:

• Iskorišćavanje ljudi je u redu.
• U redu je provoditi nedelje, ako ne i mesece, bez ikakvog cilja i pravog rada da biste na kraju osvojili novac.
• U redu je imati voajerske sklonosti i želju da špijunirate i zavirite u intimnost drugih ljudi.
• Laganje ili varanje je u redu ako služi da se pobedi.

Razgovarajte o temama iz TV programa

Uprkos intuitivnoj rekaciji roditelja da se deca od neželjenog sadržaja na TV programu zaštite prebacivanjem kanala bolje je da roditelji pogledaju program zajedno sa decom i razgovaraju o temama koje on nameće. Ako odlučite da razgovor bude vaše tajno oružje umesto daljinskog upravljača evo saveta za ovaj razgovor:

Objasnite deci da rijaliti program nije realnost

Ne samo deca, ponekad i odrasli zaboravljaju kako mediji funkcionišu. Što se tiče rijaliti programa, roditelji mogu da objasne deci da je ono što oni gledaju rezultat sati i sati snimljenog materijala, koji je obrađen i spakovan u jednu jedinu epizodu. To znači da samo producenti u stvari donose odluku o tome koliko je „stvaran“ taj rijaliti program. Postavite deci pitanje kako oni misle da se donose odluke o tome šta se emituje i kakav je materijal koji se izostavlja.Takva pitanja i tako postavljeno objašnjenje nastanka TV programa može da pomogne deci da shvate koliko je „nerealna“ u stvari situacija koju gledaju na programu koji se predstavlja kao realan prikaz životnih situacija.

Objasnite zašto velike TV mreže vole ovakve programe

U ranom tinejdžerskom uzrastu deca već mogu da razumeju da su masovni mediji kao što je televizija jedna velika poslovna mašina. Objasnite deci da TV mreže i TV stanice koriste ove programe kako bi privukle mlađe gledaoce, ciljnu grupu koju većina oglašivača želi da dosegne. Objasnite deci šta je rejting emisije, da on raste kako se povećava broj ljudi koji prati odeđenu emisiju, a samim tim TV stanica može da naplaćuje prostor za reklame više. To znači da veliki programi kao što je „Survajver“ zarađuju mnogo novca TV stanicama.

U suštini, rijaliti programi su jedna velika trgovina, ali ne pravim proizvodima već očima koje ih prate. To ni odraslima nije lako da shvate, a kamoli deci, ali osnovna ideja koje treba da budemo svesni je da je ono što se u stvari prodaje publika, odnosno mi sami koji gledamo te programe.

Zašto se u Srbiji stalno prikazuju rijaliti programi

Rijaliti program formira finansijski jaka privatna televizija koja želi da na ovom „cirkusu” zaradi i podigne rejting, što je sasvim legitimno. Sve je u funkciji novca i zarade. Biraju se učesnici opskurne prošlosti koji su spremni da zarad novca stave sve na tacnu. Potpisivanjem ugovora sa televizijom prihvatili su pravila igre u kojoj se nagrađuje neograničeni prostakluk, nasilje, agresivnost, najniže strasti, vulgarnost itd. Da li su oni reprezenti društva po bilo kom parametru? Apsolutno ne.

Ove programe gledaju ljudi koji su u prethodnom postupku privatizacije i tranzicije društva najviše propatili i kojima su rijaliti programi samo oduška i potvrda da u društvu postoje i lošiji i podliji ljudi, i zlobniji i nesrećniji, agresivniji i mnogo negativniji nego što bi oni ikada bili. Da li su ovi gledaoci rijaliti programa reprezenti društva po bilo kom parametru ozbiljne analize društva? Apsolutno ne.

U program se uključuju gledaoci koji su do krajnosti izmanipulisani. Njihov teški život i njihove muke se ne mogu rešavati gledanjem muka drugih, a posebno jer su muke drugih u tom programu nameštene, virtuelne i organizovane da zavedu narod i uzmu im novac. Znači, samo lukrativne prirode. Da li su ova lica reprezenti društva po bilo kom osnovu? Apsolutno ne.

Na kraju, da pomenem da je u celom ovom galimatijasu značajna uloga porodice, društva, škole, naučnih i obrazovnih institucija, SANU, ali takođe i RRA, koja mora mnogo odlučnije i jasnije svojim formalnim delovanjem da upodobi emitovanje ovih rijaliti programa zakonskoj regulativi. Svi su odgovorni, ali su neki formalno zaduženi da tu odgovornost pretoče u delovanje.

(Milovan Smiljković, Politika / Mojpedijatar / Intermagazin)

BONUS VIDEO: 

MILOMIR MARIĆ O SVEMU

Načelnik Generalštaba Izraelskih odbrambenih snaga (IOS), general Gadi Ajzenkot je, govoreći komandantima i vojnicima IOS-a u generalštabu u Tel Avivu tokom ceremonije dodele ordenja, rekao da se Izrael nalazi usred izuzetno složenog bezbednosnog perioda.

Izrael je opkoljen opasnim neprijatljima i suočava se sa mogućim ratom na više frontova, rekao je Ajzenkot.

– IOS je jasno nadmoćan nad neprijateljima, ali smo svesni realne opasnosti njihovog širenja na više eksplozivnih frontova, koji od nas zahtevaju da delujemo razborito i kreativno, da preduzimamo (ofanzivna dejstva) i da ih izazivamo, rekao je Ajzenkot.

Da podsetimo, Izrael se naglo našao u nezgodnoj situaciji po proglašenju Jerusalima za prestonicu Države Izrael, što je izazvalo bes svih muslimanskih, ali i hrišćanskih grupa u regionu. Ovaj potez pogoršao je i odnose sa džihadistima koji su služili izraelskim interesima u Siriji, što je, uz uspešno formiranje šiitskog koridora Teheran-Damask, uništilo sve za šta se Izrael borio prethodnih godina.

Takođe, ponovo su se razbuktali i sukobi sa Palestincima u Izraelu, a i sami Izraelci sve češće u velikim masama popunjavaju ulice gradova tražeći ostavku Vlade na čelu sa Benjaminom Netanijahuom.

(Pravda)

„Sve što ste čuli o Mesecu je laž!“, tvrdi izvesni Džon Lir, poznat u krugovima teoretičara zavera.

On tvrdi da je otkrio skrivene strukture na Mesecu i da poseduje neverovatne fotografije za koje kaže da jasno pokazuju veštačke strukture i građevine. Tvrdi da već u ovom trenutku na Mesecu živi 250 miliona ljudi!

Amaterski astronomi snimili su nešto što podseća na hologramsku projekciju na površini Meseca. Je li ona iskorišćena za skrivanje struktura? Koji bi drugi razlog bio za hologramsko projektovanje i, zapravo, za razmeštanje kratera!?

Ljudi su na Mesec otišli tokom 40-ih i 50-ih godina prošlog veka koristeći se Teslinom antigravitacijskom letelicom.

„Ne mogu to da dokažem jer bih već bio mrtav, ali to je logično jer na šta bi drugo američka vlada mogla da upumpa tolike milijarde dolara?“ tvrdi Lir.

U njegovom snimku mogu se videti fotografije snimljene iz opservatorije Jerks 1946. godine. Pokazuju veliku eksploziju severozapadno od kratera Endimion.

„Kao što znamo, dim, prašina ili para ne mogu da se podižu u vakuumu. No, na ovim fotografijama jasno se vidi kako se dim diže u veliki oblak koji se uspravlja s površine Meseca i širi prema vrhu njegove atmosfere. To bi bilo moguće da uz površinu Meseca nema vakuuma i da on nema samo šestinu Zemljine gravitacije“, tvrdi Lir i dodaje da Mesečeva masa zapravo iznosi 68,71 odsto Zemljine.

Lir objašnjava kako je Mesec stvoren u Jupiteru pre 40 miliona godina, a u vreme poslednjeg ledenog doba, pre otprilike 15.000 godina, elektromagnetnim tegljačem dovučen je u orbitu Zemlje. Sve to objašnjava odakle na Mesecu toliki ogromni gradovi, civilizacije i baze.

„Stanovnici Meseca su vanzemaljci koji donekle podsećaju na ljude. Tamo ima i ’sivih‘, ali oni žive ispod površine Meseca i rade u ogromnim laboratorijama. Međutim, priča ide i dalje! Zemlja je kažnjenička planeta, tj. zatvor, a takvih planeta-zatvora ima najmanje milijardu!“, rekao je on.

Lir je unuk osnivača „Lirdžeta“, Bila Lira. Penzionisani je vazdušni kapetan i bivši pilot CIA koji je upravljao više od 100 različitih aviona tokom 40 godina aktivnog letenja.

On ima više pilotskih sertifikata nego bilo koji drugi sertifikovani pilot. Leteo je po Aziji, Africi, istočnoj Evropi i na Bliskom istoku.

(sputniknews.com)

Ministarstvo inostranih poslova Rusije optužilo je Sjedinjene Države za mešanje u predsedničke izbore u RF u kojoj izborna kampanja samo što je počela.

Njegova portparolka Marija Zaharova je u tom kontekstu prokomentarisala izjavu Stejt departmana kojom je izrazio zabrinutost povodom odluke Cetralne izborne komisije RF da osuđivanom za malverzacije opozicionaru Alekseju Navaljnom ne dozvoli da se kandiduje za predsednika RF.

„Ti ljudi su celu godinu dana negodovali zbog tobožnjeg mešanja Rusije u njihov izborni proces, a ova izjava Stejt departmana, koja sigurno neće biti jedina, direktno je mešanje – naglasila je Zaharova – u naš izborni proces i u unutrašnje stvari naše države“.

Zaharova je izrazila čuđenje i povodom tvrdnje iz Vašingtona da Rusija primenjuje „stroge mere“ prema novinarima:

„Najsmešnije je što to govore iz zemlje koja samo što je kao inostrane agente upakovala i RT i Sputnik i ruske medije progoni po celom svetu, ulažući ogroman novac u „pariranje ruskoj propagandi“, a pod to podvodi sve sa kojima se ne slaže!“

Oglasila se i ambasada Rusije u Vašingtonu i upozorila Zapad da ne ponavlja greške Napoleona Bonaparte koji je početkom 19-og veka pokušao da osvoji Rusiju.

Uz ovakve opomene: „Učite iz istorije!, „Ne osuđujte sebe na ponavljanje njegovih grešaka!“.

Ruska diplomatija se u istom danu na značajan način oglasila i povodom Ukrajine.

Državni sekretar Ministarstva inostranih poslova RF, Grigorij Karasin,  ocenio je da Ukrajina – umesto da preko Minskih sporazuma reintegriše Donbas – sama gura od sebe tu regiju.

Indikativno je da Karasin nije izbegao da odgovori na direktno pitanje: treba li Moskva da prizna nezavisnost Donjecke i Luganske Republike?

Nije, naravno, izgovorio da treba da prizna ili da će priznati, ali je naglasio: „Dalja njihova sudbina mora biti pre svega izbor ljudi koji u njima žive. Oni treba da odrede forme državne, poličke i ekonomske koegzistencije sa svojim susedima“.

Ovo  nije eksplicitno priznanje, ali jeste više nego jasan nagoveštaj da bi moglo uslediti. A to nije malo!

(Fakti)

Kina će, uz podršku Rusije i Indije, već naredne godine smeniti SAD sa trona najjače ekonomske sile. Dolazi vreme promena koje će predvoditi Peking u saradnji sa Moskvom, smatra šef ruske diplomatije

Kina će 2018. prestići SAD i postati najjača ekonomska sila na svetu, tvrdi ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. On je juče u intervjuu „Raša tudeju“, govoreći o situaciji u svetu, istakao da dolazi vreme promena koje će predvoditi Peking u saradnji sa Moskvom.

Ulaganja u Južnu Ameriku

Lavrov smatra da će Kina, uz podršku partnera iz BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika), preuzeti vodeću ulogu u svetu, verovatno već naredne godine.

– Uz podršku prvenstveno Rusije i Indije, Kina će vrlo brzo smeniti Ameriku sa trona najjače ekonomske sile – istakao je šef ruske diplomatije.

Prema njegovim rečima, Kinezi će se već 2018. okrenuti Latinskoj Americi, što bi moglo značajno da ojača njihovu ekonomiju.

– Peking ima ekonomske mogućnosti i zainteresovan je da ulaže u Latinsku Ameriku jer tamo nemaju mnogo mineralnih resursa. Međutim, taj deo sveta je interesantan ne samo Kini već i Rusiji. Kako naše i kineske kompanije budu ulazile dublje u Južnu Ameriku, uveren sam da će se novi projekti samo otvarati. Tome će se pridružiti i članice BRIKS, kao i Nova investiciona banka, koju je osnovao BRIKS – naveo je Lavrov.

On smatra da će članice BRIKS srušiti sistem u kojem jedna sila kreira svetsku politiku.

– Upravo će BRIKS dovesti do multipolarnog sveta. Mislim da naši zapadni partneri u G20 sve više shvataju da moraju da se dogovaraju sa drugima – rekao je Lavrov.

Kako je istakao, promene su već vidljive u svakom segmentu.

– Globalna finansijska reforma koja traži nove centre ekonomskog rasta i sve manja uloga dolara predstavljaju tranziciju ka multipolarnom svetu. Pokretačka sila reforme najverovatnije će biti format G20, čija polovina članica ima isti cilj kao Rusija, a to je decentralizacija svetskih finansija – objasnio je Lavrov.

Nema striktnih pravila

Na pitanje kakva su nova pravila tog multipolarnog sveta i ko ih određuje, ruski ministar spoljnih poslova kaže da njih ne bi trebalo posebno postavljati.

– Pravila će se sama nametnuti kako se svet bude transformisao. Proces bi trebalo da evoluira fleksibilno, ne uz pomoć nekih striktnih parametara. Ruski pristup integracionim projektima je baziran na sveobuhvatnosti i fleksibilnosti. To je kao kad ljude pustite da idu preko travnjaka, pa nakon što oni utabaju stazu gde im odgovara, vi je tu i napravite – kazao je Lavrov.

On je odao priznanje bivšem ruskom ministru spoljnih poslova Jevgeniju Primakovu, za kojeg tvrdi da je bio vizionar i utemeljitelj ideje o multipolarnom svetu.

– Primakov je predvideo stvaranje multipolarnog sveta. On je ojačao ruske veze sa Indijom i Kinom, iz čega je, kao što svi znamo, nastao BRIKS, koji će dovesti do tog multipolarnog sveta – rekao je šef ruske diplomatije.

Datum posete predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatskoj još nije utvrđen, a sve su manje šanse da to bude početkom naredne godine, piše „Jutarnji list“.

Prema saznanjima tog lista, koji se poziva na izvore iz kabineta predsewdnice Hrvatske, dve kancelarije stalno kontaktiraju i dogovaraju detalje oko posete. Isti izvor navodi da je najrealnije reći da će do posete Vučića Zagrebu doći „tokom sledeće godine“.

Do najnovijeg zatezanja odnosa između dve susedne zemlje došlo je nakon Vučićeve izjave tokom gostovanja na TV Pink, a u kojoj je rekao da je u Hrvatskoj nestalo više Srba nego Hrvata, da je to istina i da je Hrvatska o tome obmanjivala svet.

„Nestali su Srbi Krajišnici i oni su ih tretirali kao Hrvate. Prvi put su građani Hrvatske tada čuli istinu“, kazao je Vučić uz komentar da su ga tada svi nazivali četnikom. „Izvinjavam se što sam vam rekao istinu“, dodao je predsednik Srbije.

Sad je očigledno da se retorika između Zagreba i beograda ponovo zaoštrila, iako je bila namera da se upravo oko božićnih i novogodišnjih praznika ona „relaksira“, što je trebalo da napravi uvertiru za posetu Vučića Zagrebu, ističe „Jutarnji“.

Kako taj list saznaje, u ceo slučaj uključile su se i američke i ruske diplomate, koje su navodno Vučiću sugerisale da „„spusti loptu na zemlju kako bi se izbegle nove napetosti“.

„Kancelarija predsednice Republike ostaje pri stavu da u ovom prazničnom razdoblju, kada bi svi trebalo da budemo posvećeni svojim porodicama i najmilijima, ne komentariše političke teme. Za to će biti vremena početkom iduće godine, kada prođu i praznici pravoslavnih vernika. Ako, pak, političari ipak žele da šalju poruke u vreme praznika, one bi trebalo da budu nekonfliktne i da dopridonose međusobnom razumevanju i rešavanju otvorenih pitanja“, poručeno je s Pantovčaka.

„Jutarnji“ još navodi da hrvatska predsednica smatra da je dijalog između Hrvatske i Srbije potreban kao preduslov za rešavanje otvorenih pitanja. Grabar-Kitarović tvrdi da od početka mandata sprovodi istu politiku prema svim susedima, pa tako i prema Srbiji i da pojedina otvorena pitanja ne trebaju da kvare ukupne odnose.

Ona je najavila i da očekuje da će Aleksandar Vučić doći u Zagreb sledeće godine, ali nije govorila hoće li to biti u prvom delu godine, kako se do sada poručivalo s Pantovčaka.

Ni Vučić takođe nije precizirao kada bi mogao da dođe u Zagreb i kaže „možda hoće, možda neće, ja sam uvek spreman“, navodi list.

„U svakom slučaju je iznenađenje da je baš sada tako istupio, što pokazuje da se još nisu stekli uslovi za posetu. Uostalom, uskoro će u Beogradu biti i izbori koji su vrlo važni za Vučićevu stranku, pa će očigledno biti potrebno da se pričeka na njegov dolazak“, kaže nza „Jutarnji“ istaknuti hrvatski diplomata.

Piše: Oliver VULOVIĆ

NAKON sedamnaestogodišnje apsolutne demobilizacije, u Srbiji su počeli da se pojavljuju obrisi različitih i različito oblikovanih mobilizaciono-integrativnih politika u čije ćemo rezultate ili izostanak rezultata biti upućeni veoma brzo.

Srpski politički model koji pokušava da realizuje Vučić se premestio na vrlo čudan teren, na oblikovanje unutrašnje politike u okvirima rigoroznog nemačkog modela, a oblikovanje spoljne politike na osnovu iščekujućeg nemačko-ruskog dogovora iliti još optimističnijeg modela – nemačko-francusko-ruskog dogovora.

Oba iščekujuća modela u okviru kojih bi srpsko nacionalno i državno pitanje po Vučiću bilo tretirano poštenije i pravednije sa druge strane bi srazmerno podrazumevalo opadanje snage britansko-američkog neprincipijelnog i neprijateljskog pritiska na Srbe.

Aktiviranjem, pomaganjem i inspirisanjem Zurkorlića da napravi Stranku pravde i pomirenja (uz već etabliranu stranku Rasima Ljajića) – Zukorlić kao nekadašnji zaštitnik nukleusa vehabizma u Raškoj oblasti se reotkupljuje od Britanaca a time Ugljanin ostavlja ogoljen i na čistini, bez veće podrške u bazi običnog naroda, sa podrškom islamskih ekstremista, ali u težim okolnostima i da sa manje aduta traži pomoć Turske koja bi imala antisrpske predznake.

Pored preko Orbana već čvrsto sklopljenog i dobro održavanog pakta sa vojvođanskim Mađarima, uz ovo širenje bošnjačkog prodržavnog političkog korpusa (ne zaboravimo i na odlične odnose sa Islamskom zajednicom u Beogradu) Vučić uspešno kod nemačkih, austrijskih i francuskih sagovornika nastavlja da insistira na tome da je sadašnja konceptualizacija srpske unutrašnje politike multikulturalna i multiverska, da on tome svesrdno pomaže svojim luteranskim stavovima koji kao takvi kod unutarpolitičkih a nepravoslavnih sagovornika deluju neutralno i ulivaju poverenje.

U Beogradu se neguje i islamsko sunitsko krilo koje zagovara po islamskoj eshatologiji Kuranom predviđenu pravoslavno-muslimansku alijansu, te je tako Beograd nedavno po drugi put pohodio (oba puta sa predavanjima na Pravnom fakultetu) šejh Imran Hosein, ulema, teolog, filozof ali i geopolitičar čija predavanja po melodičnosti i ritmičnosti nastupa više liče na postliturgijske glasne propovedi američkih pastora nego na propoved imama posle namaza.

Pored sunitske, ne zaboravlja se ni šiitska strana te su Iranu ukinute vize a i uvedena je direktna avio-linija sa Teheranom.

Ovim potezima sa islamskim verskim i političkim faktorima u Srbiji, Vučić – pred iskušenja koja očekuju Bosnu i Hercegovinu – ujedno slabi pozicije političara u Sarajevu, razbija iluzije da se Srpska može dobiti samo ako se Izetbegoviću i Ceriću preda Raška oblast, a Ibarski Kolašin i Kosovska Mitrovica – ako se Tačiju i Haradinaju žrtvuje Vranjska dolina.

Odnos prema SPC Vučić u inostranstvu objašnjava kao odnos prema temelju srpske nacije, organizaciji i organizmu koji je Srbe Pravoslavce sačuvao u najtežim vremenima ali i kao organizaciji koja je svojevremeno imala snage i znanja da pronađe saveznike, što u carskom katoličkom Beču a što i na samoj turskoj Porti i hvaleći se kako se SPC nedavno nije libila da pošalje izaslanike na ceremoniju otkrivanja spomenika Mehmed paši Sokoloviću.

Vučić u svojoj polemici sa SPC, koja se svela na iskričava ali pisanija sa argumentima i visokim dignitetom vladike Irineja, primitivnim ispadima vladike Atanasija, očinskim prekorima Patrijarha, ne negira i ne suprotstavlja se tome da ideja Svetog Save jeste u saglasnosti sa modernom srpskom državom i da Kosovo i Metohija jesu od izuzetne važnosti za egzistenciju srpskog naroda i države, ali uvodi u raspravu pitanje prostora i vremena.

Vučić svojim politikom dovodi u pitanje potrebnost, mogućnosti i eventualni broj žrtava u želji Srbije da zadrži delove Kosova i Metohije na kojima više ne živi srpski narod i ističe nameru da se skoncentriše na one delove te teritorije koji „organski“ mogu opstati u njegovoj viziji srpske države na mnogaja ljeta.

On takođe insistira na savremenom trenutku, obrisima dolazeće multipolarnosti te jasnim kalkulacijama za koliko prostora na Kosovu i Metohiji i Bosni i Hercegovini, za koje vreme i u kojem trajanju on može dobiti bezrezervnu podršku iz Moskve i iz Pekinga.

U ime takve politike Vučić je i zapodenuo veoma razuđenu diskusiju o Kosovu i Metohiji unutar srpskog društva od koje na kraju očekuje blagoslov za podelu Kosova i Metohije, ali je tu diskusiju zapodenuo i u ime koketiranja sa nemačkom politikom koja podelom Kosmeta, po Vučiću, ne bi opet po ko zna koji put doživela poraz na Balkanu, novi poraz koji bi za rezultat dao nastavljanje nemačkog zacementiranog antisrpskog narativa apsolutne i neupitne srpske krivice.

Vučić opisanom politikom želi i da izbegne opasnost širih balkanskih integracija u koje bi Zapad rado ugurao Srbe i tako, kao nekada sa Jugoslavijom, opet probao da sa dnevnog reda skine srpsko državno pitanje, na šta Vučić bajagi odgovara pozitivno u smislu pružanja ruke za integracije balkanskim muslimanima slovenskog porekla, ali sa neskrivenim otporom prema ideji da u te integracije budu uključeni i svi balkanski Šiptari osim koliko para se ubere sa autoputa za Drač.

Vučić se u svom političkom promišljanju i zbog velikih spoljnih pritisaka u ovom momentu odlučio na manje zlo, slovenske muslimane u BiH za koje se nada da će na kraju opstati kako Mesić tvrdi da je Slobodan Milošević govorio – turska Hrvatska – ili i da će dejstvom jevrejskog lobija koji podržava Republiku Srpsku bosanski muslimani odbiti integracije sa ojačanom srpskom državom i sa Hrvatima međusobno rešiti koliko kome pripada od ostatka Bosne.

Vučić je ubeđen da ima duboku spoznaju da srpski narod intimno ne želi više nikakve integracije sa Šiptarima osim integracije sa onoliko Šiptara koliko bi ih ostalo na onom parčetu Kosova i Metohije koje uspemo da sačuvamo.

Dakle, nemačkom politikom koju bi branio ruskim oružjem (i kako voli da doda – i oruđem), Vučić anticipira Srbiju kao Nemačku Balkana i politički front Srbije sa germansko-američkog-englesko-turskog na makro planu pokušava da svede na američki-engleski a na mikro planu sa hrvatsko-šiptarsko-muslimanskog na hrvatsko-šiptarski.

Zbog svega toga, posle Hojt Jia, koji kosovsku „demokratiju“ naziva mladom i brani je, i zvaničnog „Srebrenica je genocid“ Londona, najžešći udari na Srbiju posle Vašingtona i Londona stižu iz (od sukoba nemačko-ruske obaveštajne koalicije sa američkim obaveštajcima) iznurenih Hrvatske i Albanije, ali i sa tercom koju svim tim povicima na Srbiju daju Skandinavija, Pribaltik i onoga što se danas zove Ukrajina.

Da se nešto dešava i na okupiranom Kosmetu govori podatak da su u noći četvrtak na petak, kada je pokušan šiptarski udar na Specijalni sud za Kosovo, po hodnicima tamošnje skupštine vampirisali i tzv. američki i britanski ambasador, ali je zato nemački te večeri izgleda baš rano legao, što – ako i nije neki dokaz za ono što se meni čini da Vučić pokušava sa Nemcima – onda jeste u najmanju ruku čudno.

I na „srpskoj“ strani političkog u Srbiji posmatramo interesantna pregrupisavanja od kojih su za sada najzanimljivija Dačićevo – za Vučićev račun i interes – kooptiranje Šešelja, ali i koliko čudno, toliko iz vizure 5% za ulazak u Skupštinu interesno objašnjivo približavanje pokreta Dveri i pokreta Dosta je bilo.

Srpski narod je opet u sredini sudara imperija sa svoje tri države od kojih su sve tri okupirane i na putu da se jedna od njih , Crna Gora, putem sile na duži rok „apsolutno odrodi“ od svekolikog srpstva.

Posmatrajući politiku koju pokušava da sprovede Vučić, postavlja se pitanje – gde su granice između anglosaksonske političke podloge koja Srbiju i Srbe kroz makro rusofobiju vidi kao njen organski i večiti deo te shodno tome moramo biti stalno davljeni i posebne političke podloge Beča i Berlina koji imaju svoju viševekovnu, autentičnu i stalnog visokog intenziteta srbofobiju, toliko autonomnu da je neumorno gajena bez obzira na stanje u kojem su se nalazili srpsko-ruski odnosi, ali i sama Rusija i ruski narod u odnosu na njene arhi-neprijatelje Englesku i čedo joj Ameriku?

Kroz koju šupljinu Vučić ima nameru i misli da može da se provuče kada učiteljica istorija resko i bez emocija ređa situacije germanske nemilosrdnosti prema Srbima, pa čak i za vreme Tajne konvencije Milana Obrenovića sa Austrougarskom?

Da li smo mi za faktičkog nosioca vrhovne vlasti dobili harizmatičnog vođu koji se pojavio u kritičnim vremenima ili germanofilskog fundamentalistu?

Koliko smo kao nacija sposobni i da li možemo izmrcvareni i osakaćeni da procenimo da li je Vučićeva politika obećavanje novog doba, u kojem nam se preko „zlatnog teleta“ nudi hleb umesto slobode, ili Vučić zaista ima nameru – spašavajući ono što je po njegovom ostalo od Srpstva – da pokuša da prevesla i Beč i Berlin i Brisel i London i Vašington pa makar bio i treći balkanski državnik koji je govorio da gravitira protestantizmu ili bio protestant (Boris Trajkovski, Zoran Đinđić) a čiju će glavu, posle svega odrađenog Zapad ipak nemilosrdno i smireno ugraditi u savremenu ćele-kulu njihovih koji na kraju odlučiše da ipak ostanu naši pa zbog toga postradaše?

(Fakti)

Etnički motivisana ubistva Srba na Kosovu i Metohiji počela su još osamdesetih godina, a devedesetih su dotad, kako su tvrdili, nasumična ubistva prerasla u masakre terorističke OVK.

Strukture terorističke OVK tokom devedesetih godina na Kosovu i Metohiji imale su 141 zatvor za Srbe, mahom po privatnim kućama. Broj ubijenih u tim pritvorima nikad nije tačno utvrđen. Osim toga, postojali su i takozvani radni logori od kojih je možda najveći bio u mestu Matičane kod Prištine i logor u blizini Prizrena. Osim ovih zločina, OVK je počinila i niz zlodela nad srpskim civilima koji su ubijani uglavnom na kućnom pragu i bez povoda.

Zarad istine, patnje žrtava i njihovih porodica, a povodom početka rada Specijalnog suda za zločine OVK, objavljujemo neke od najbrutalnijih pojedinačnih i masovnih ubistava Srba. Većina počinilaca je poznata, neki su i procesuirani i osuđeni, ali nikada nisu izdržali kazne.

Vučitrn, jun 1982.

Prvo ubistvo Srbina na Kosovu i Metohiji koje je dospelo u javnost je ubistvo Danila Milinčića, koga su mučki ubile komšije albanske nacionalnosti. Oni su upali na njegovo imanje i pucali mu direktno u srce, pred majkom Danicom. Danilo je bio zemljoradnik u selu Samodrežna kraj Vučitrna. Indikativno je i da je i njegov otac ubijen na isti način 1968. godine. Danilova majka Danica išla je da traži od Suda pravdu za ubistvo muža, ali su je oterali uz „savet“, da beži sa Kosova i Metohije i da nema nikakva prava.

A da je predmet njenog muža „zastario“. Danila je ubio Muhamed Mujo Ferat. Njegovo suđenje trajalo je nekoliko dana i svaki put kada je održavana parnica ispred suda su bili Albanci, koji su je pljuvali i pretili ubistvom. Ubistvo Milinčića okvalifikovao je kao: „Ubistvo iz neprijateljskih pobuda prema SFRJ, izvršeno je sa predumišljajem“. Iako je osuđen na višegodišnji zatvor, presuda nikada nije izvršena.

Gnjilane, maj 1985.

Službenik Doma JNA u Gnjilanu Đorđe Martinović nabijen je na kolac na svojoj njivi u zaseoku Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Iako su postojali svedoci da su to delo izvršili Albanci, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Stane Dolanc na Televiziji Ljubljana 1987. godine izjavio je da je „slučaj Đorđa Martinovića završen, da je policija utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa“.

Dolanc je ubistvo Đorđa proglasio samoubistvom i nazvao ga „prvim srpskim samurajem koji je izvršio xarikiri“. Zbog iskaza svedoka o ubicama i opisu da su na sebi imali uniforme i oznake koje su kasnije nosili pripadnici OVK, smatra se da je ovo zapravo bio prvi zločin koji su počinili pripadnici OVK kao paravojna albanska vojska koja se u javnosti pojavila gotovo deceniju kasnije.

Orahovac, jul 1998.

Ljuan i Bekim Mazreku iz Mališeva, pripadnici OVK, tokom napada na Orahovac oteli su 43 civila i sproveli ih u Mališevo u privatni zatvor. Odatle su odvedeni u Klečku gde su mučeni, a Ljuan je proglašen krivim da je silovao jednu devojčicu srpske nacionalnosti, staru između 12 i 15 godina, i da je jednom osmogodišnjaku odsekao uvo. Bekim je učestvovao u silovanju žena.

Grupu koju su oni predvodili činilo je oko 20 pripadnika ove bande, a učestvovali su u streljanju oko sto civila uglavnom srpske nacionalnosti. Najtragičnija sudbina terorističkog pira ove grupe zadesila je porodicu Kostić iz Orahovca. U roku od sedam dana ubijeno je i kidnapovano 14 članova ove porodice, a svirepost zločina ogleda se i u tome što su očevi sinovima kopali grobne jame, a majke i supruge sve to gledale. Oni koji su odvedeni iz sela nikada više nisu viđeni.

Selo Klečka, avgust 1998.

Na području Mališeva, gde je bio jedno od „utvrđenja“ OVK u selu Klečka ubijena su 22 civila srpske nacionalnosti. Njihova tela su spaljena, a tokom istrage, osim njihovih kostiju, nađene su i čaure od metaka, bodljikava žica vezana u omču na kojoj je pronađen dugačak pramen crne kose i ljudsko tkivo, žica kojom je bio vezan jedan od pronađenih skeleta, kao i oko 14 prostrelnih rana na spaljenim telima, uglavnom na lobanjama i u jednom slučaju na karlici.

Peć, decembar 1998.

U kafiću „Panda“ u Peći u nešto posle 20 časova ubijeno je šestoro srpskih mladića, uglavnom srednjoškolaca. Prema rečima očevidaca, ispred kafića u kojem je u tom trenutku bilo 13 ljudi, zaustavio se automobil iz kojeg su istrčala dvojica terorista u crnim uniformama i sa kapama „fantomkama“ preko lica i otvorila rafalnu vatru po gostima. Albanski ekstremisti su kasnije uništili nadgrobne spomenike dečaka koji su ubijeni u ovom kafiću.

Prizren, jun 1999.

Monasi manastira Svetih Arhangela, Otac Hariton i Otac Stefan oteti su 16. juna 1999. godine. To su učinili teroristi OVK na ulici u Prizrenu. Obezglavljeno i teško osakaćeno telo oca Hatirona pronađeno je u okolini Prizrena avgusta 2000. godine. Prema nalazima medicinskih istražitelja, ostaci Oca Haritona pronađeni su na neobeleženom mestu u okviru albanskog groblja sela Tusus u blizini Prizrena. Mnogi identifikovani nalazi potvrđuju da je telo ostavljeno na otvorenom nakon ubistva. Ostao je samo skelet, ali su utvrđeni lomovi na nekoliko rebara i na levoj ruci. Nedostajali su glava i deo kičme.

Prsluk koji je nosio bio je raskomadan u prednjem delu, što ukazuje da je moguće da je utroba bila rasporena. Rane u predelu srca ukazuju na mogućnost višestrukih teških uboda nožem, što nesumnjivo dokazuje izrazito bolnu smrt. Uz njegovu odeću pronađena je lična karta i molitvena brojanica. U posmrtnom izveštaju koji je dostavljen Međunarodnom sudu za ratne zločine potvrđuje se otkidanje glave i teška sakaćenja. Počinioci ovog nesvakidašnjeg zločina nikada nisu pronađeni.

Staro Gracko, jul 1999.

U selu Staro Gracko kod Lipljana na njivi je zverski ubijeno četrnaest Srba. Rafal koji je ispaljen iz neposredne blizine pokosio je četrnaestoricu odraslih muškaraca i mladića od sedamnaest godina.

Gnjilane, maj 2000. i septembra 2003.

Na kuće Milomira Savića i Novice Simjonovića u selu Cernica u septembru 2003. OVK teroristi bacili su bombe, posle čega je Savić podlegao povredama. U napadu je pored Simjonovića povređeno još dvoje ljudi. Albanski teroristi su u istom selu u bombaškom napadu ubili 2000. godine troje Srba od kojih jedno bilo četvorogodišnje dete.

Podujevo, februar 2001.

U mestu Livadice, na autobus „Niš ekspresa“ albanski teroristi izvršili su bombaški napad. Na licu mesta, život je izgubilo desetoro Srba, dok je četrdesetak putnika zadobilo lakše ili teže povrede. Ubrzo posle napada, još dvoje Srba je podleglo povredama zadobijenim u eksploziji. Jedan od glavnih osumnjičenih za napad, kosovski Albanac Fljorim Ejupi, posle hapšenja od strane Unmika uspeo je da pobegne iz vojnog zatvora u američkoj bazi Bondstil, da bi 2004. godine bio ponovo uhapšen u Tirani.

Žrtve terorističkog napada u Livadicama bili su Srbi koji su krenuli na Zadušnice u pravcu Gračanice. Teroristi su eksploziv postavili u kanalizacionu cev ispod puta, nedaleko od Podujeva, u delu Kosova koji je isključivo nastanjen albanskim stanovništvom.

Napad na autobus „Niš ekspresa“ u Livadicama jedan je od najtragičnijih primera etničkog terora koji se od završetka rata 1999. godine i dolaska međunarodnih snaga sprovodi nad Srbima na Kosovu i Metohiji.

Goraždevac, avgust 2003.

U Goraždevcu je ubijeno dvoje srpske dece, a ranjeno četvoro. Ubijene dečake pokosio je rafal dok su se kupali u reci Bistrici. S obzirom da je bila sreda, pijačni dan, automobil koji je prevozio jednog od povređenih dečaka sa sedam prostrelnih rana napadnut je od strane Albanaca jer Kfor nije hteo da obezbedi pratnju. Istraga zločina u Goraždevcu ni do današnjeg dana nije se pomerila sa mesta.

Gnjilane, avgust 2003.

Na spavanju su u svom domu u Partešu ubijeni su Bogdan i Trajanka Petković, i pored svedoka i očevidaca da su ih ubili i opljačkali ljudi u uniformama OVK, Unmik i Kfor su ovaj slučaj okarakterisali kao „sporadičan incident“.

Pogrom Srba 17. mart 2004.

U Kosovskoj Mitrovici ubijen je jedan Srbin rafalom kod mosta na Ibru. Nedaleko, Srpkinja je ubijena iz snajpera sa balkona iz višespratnice. U Lipljnu je Nenad Vesić podlegao ranama zadobijenim od bombe koju su albanski teroristi bacili na njega. Dobrivoje Stolić iz sela Drejkovci kod Štrpca ubijen je na kućnom pragu, pošto su ga albanski teroristi najpre pozvali da izađe iz kuće, a zatim pucali u njega. Borko Stolić čuo je pucnjavu ispred kuće, izašao je da vidi šta se zbiva, a albanski teroristi ga teško ranili.

Od zadobijenih rana preminuo je sutradan. Slobodan Perić, ubijen je ubodima metalnom šipkom nasred ulice u Gnjilanu. Zlatibor Trajković iz Kosova Polja izgoreo je pred ruskom bolnicom u Kosovu Polju, kada su Albanci napali Kosovo Polje i zapalili obe crkve, osnovnu školu, bolnicu i desetak srpskih kuća. Dragan Nedeljković iz Prizrena izgoreo je u zgradi bogoslovije u Prizrenu…

Brankica Ristić / Sputnjik