Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik povukao je do sada najopasniji potez, koji će SAD, NATO i Federaciju BiH potpuno izvesti iz takta. On je odlučio da u obeležavanju Dana RS 9. januara odbije bilo kakvo učešće Oružanih snaga BiH, i da za taj dan postroji specijalnu jedinicu Republike Srpske i to u posebnim uniformama koje će biti primerene obeležavanju Dana Republike.

Politikolozi smatraju da Dodik vuče poteze koji idu u pravcu stvaranja uslova da jednog dana on ili neka nova generacija političara raspiše referendum o samostalnosti Republike Srpske, jer je očigledno da međunarodna zajednica nije spremna da vrati barem deo otetih nadležnosti koje je dobio srpski entitet prema Dejtonskom mirovnom sporazumu.

– Ne želim više da imam polemiku o ovome – kategoričan je bio Dodik i naveo da je formiran počasni vod od 50 policajaca koji će biti postrojen u čast Republike Srpske u uniformama koje će biti primerene obeležavanju Dana Republike.

Potez predsednika Republike Srpske Milorada Dodika da odbije bilo kakvo učešće Oružanih snaga BiH u obeležavanju Dana Republike Srpske 9. januara, politikolog Aleksandar Pavić vidi kao potpuno logičan.

– Sa nivoa BiH se non-stop osporava i Republika Srpska i pogotovu Dan Republike Srpske i zbog toga je morao da bude organizovan referendum. Tako da, s obzirom da Bakir Izetbegović u poslednje vreme ponovo pojačava napade na Republiku Srpsku, opstruiše postizanje dogovora i oko razgraničenja sa Srbijom, potpuno je logično da centralna proslava Republike Srpske bude stvar Republike Srpske – smatra Pavić.

Licemerno je, dodaje taj politikolog, na kraju da bilo kakva struktura iz BiH učestvuje u proslavi.

– Ne bih tu učitavao ništa više od toga. Sad, de fakto to jeste iskazivanje nekog suvereniteta, atributa države, a Republika Srpska ima pravo na to jer je postojala pre nego što je uspostavljena Dejtonska Bosna i Hercegovina. Tako da je prema meni nužno raščišćavanje stvari. Ovo je lucidan potez da ne bude nikakvih nedoumica šta se slavi 9. januar i što se mene tiče, mislim da je to briljantan potez koji ne treba nikom ni da smeta – jasan je Pavić.

Odluka predsednika Republike Srpske Milorada Dodika je prema mišljenju analitičara iz Banjaluke Anđelka Kozomare nova i iznenađujuća za sve u BiH i naravno u Republici Srpskoj, ali nije neočekivana.

Traba podsetiti, ukazuje Kozomara, kako je prošle godine za Dan Republike bilo problema oko postrojavanja počasnog voda srpskih vojnika i da je član predsedništva iz Republike Srpske Mladen Ivanić imao velikih problema i pre toga i posle toga, zato što je kao predsedavajući predsedništva u to vreme naredio da se počasni vod postroji 9. januara u Banjaluci.

Da bi izbegli te komplikacije, rezonuje Kozomara, očigledno je da Dodik ne želi više da dovodi u neprijatnu situaciju ni Republiku Srpsku ni Mladena Ivanića i odlučio je da pokaže da Republika Srpska ima nešto što je do sad bilo nepoznato javnosti.

– Za sad je to počasni vod od 50 policajaca u nekim novim uniformama koje niko do sad nije video. Dakle, Dodik na mala vrata uvodi oružanu silu Republike Srpske – tvrdi Kozomara.

Naravno, kategoričan je on, da će biti burne reakcije u Sarajevu, ne samo na ovu njegovu izjavu, nego pogotovu posle 9. januara, kad se vidi kako to sve izgleda, čime su naoružani ti počasni gardisti i kako će izgledati taj defile.

S druge strane, Aleksandar Pavić sumnja da će hrvatski član predsedništva BiH Dragan Čović da reaguje negativno, prvo i zbog sopstvenih problema koje ima i sa Bakirom Izetbegovićem i sa Sarajevom ali i zbog stvarno dobrog odnosa koji je uspostavio sa Miloradom Dodikom.

– A što se tiče Bakira Izetbegovića, baš bi bilo zanimljivo da Bakir svm ponudi počasni vod vojske BiH na obeležavanju Dana vojske Republike Srpske, jer bi to praktično značilo da i Bakir Izetbegović priznaje Dan Republike Srpske – kategoričan je Pavić.

Bilo bi potpuno apsurdno, dodaje taj politikolog, kad bi se sad iz redova Bošnjaka, SDA i Bakira nešto bunili, jer sumnjam da oni hoće da učestvuju u proslavi u Banjaluci.

– Oni to osporavaju. Tako da svaka kritika sa njihove strane bi tek bila novo licemerje. Oni mogu da budu zadovoljni što neće nikakva centralna institucija da uzme učešća u obeležavanju Dana Republike Srpske – sugeriše Pavić.

Predsednik Srpske Milorad Dodik, prema mišljenju Anđelka Kozomare, vuče poteze koji idu u pravcu stvaranja uslova da jednog dana on ili neka nova generacija političara raspiše referendum o samostalnosti Republike Srpske, jer je očigledno da međunarodna zajednica nije spremna da vrati barem deo otetih nadležnosti koje je dobio srpski entitet prema Dejtonskom mirovnom sporazumu.

– Dakle, jedino rešenje je da Republika Srpska pokuša samostalno da gradi svoju budućnost i Dodik pokazuje i ovim primerom specijalne policijske garde da ozbiljno razmišlja o svim elementima koje treba da ima jedna država – zaključuje Kozomara.

(Sputnik)

Bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić je u intervjuu za „Jutarnji list“ otkrio detalje sastanka Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića u Karađorđevu 1991.

Mesić je odgovorio i na optužbe hrvatske desnice da je izdajnik zbog svedočenja u Hagu.

Haška presuda šestorici bosanskih Hrvata i samoubistvo Slobodana Praljka u haškoj sudnici oživeli su novi talas napada na Mesića, piše „Jutarnji list“.

Mesić je svedočio u postupcima bivšem vukovarskom gradonačelniku Slavku Dokmanoviću, u postupku Slobodanu Miloševiću i u suđenju generalu Tihomiru Blaškiću.

Suđenja Blaškiću i Dokmanoviću odvijala su se pre njegovog izbora za hrvatskog predsednika, a u procesu Slobodanu Miloševiću svedočio je nakon izbora za predsednika. Na pitanje koja su od tih svedočenja bila tajna, on kaže:

„Nema tajnih svedočenja. Bio sam zaštićeni svedok i to zato što je 1998. uoči svedočenja u procesu generalu Tihomiru Blaškiću protiv mene pokrenuta orkestrirana kampanja u kojoj su prednjačile tri novinarke, ili kako smo ih tada zvali, “tri gracije”: Olga Ramljak, Aleksa Crnjaković i Dunja Ujević. One su najviše dizale temperaturu. I zato sam pristao da za početak budem zaštićeni svedok. To, međutim, ne znači da je reč o tajnom svedočenju. Nema tu nikakve tajne“, rekao je on.

U sva tri postupka za svedoka ga je predložilo tužilaštvo.

Na pitanje šta misli o optužbama da su baš njegova svedočenja dovela do osuđujućih presuda bosanskim Hrvatima, Mesić kaže da su to “konstrukcije”.

„Tihomir Blaškić je živ i može i on o tome da se pita. Na svedočenju Blaškiću, o njemu sam rekao jednu jedinu rečenicu – da ne znam ništa o njegovom ratnom putu i da smo se samo jednom sreli u saborskom kafiću – on je bio u odori generala HVO-a. Ja sam u tome procesu govorio o politici Hrvatske i tadašnjoj politici Jugoslavije. Potpuno je druga stvar smeta li to nekoga“, kazao je.

Optužuju ga i da je teretio hrvatski državni vrh za umešanost u rat u Bosni i Hercegovini.

„To su konstrukcije. Govorio sam ono što je zabeleženo na više mesta u svim mojim svedočenjima pred Haškim sudom. Zašto me ne pitaju o svedočenju u slučaju Slobodana Miloševića i Slavka Dokmanovića? Zašto one koji me napadaju to ne interesuje? U Beogradu sam 1990. razgovarao s Borislavom Jovićem koji je u isto vreme kad i ja bio član Predsedništva SFRJ. Rekao sam mu da bi bilo dobro da zaustavimo “balvan revoluciju”, da sednemo za sto, da pitanja koja moramo razrešiti razrešimo bez oružja jer rešavanje problema balvanima Srbe u Hrvatskoj vodi u samoubistvo. Pitao sam ga da li su Srbiji potrebni Srbi u Hrvatskoj. Odgovorio je – ne. Pitao sam ga treba li Srbiji hrvatska teritorija. Odgovorio je – ne treba. A, šta vama treba, pitao sam. Odgovorio je – nama treba 63 odsto Bosne i Hercegovine. To je, rekao mi je, bilo srpsko, jeste srpsko i srpsko mora ostati. Rekao sam – ako je to tako, idemo onda ti, ja, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević sesti za sto pa da vidimo o kojim problemima se u Hrvatskoj radi, pa da se oni pokušaju rešiti kroz institucije u Hrvatskoj, bez balvan-revolucije i oružja. Zvao je Miloševića i on se složio. Odmah sam seo na avion i odleteo u Zagreb jer nisam hteo o tome s Tuđmanom razgovarati telefonom. Preneo sam predlog Tuđmanu i on se složio. Međutim, to je Tuđmanu bio signal da bi bilo dobro da on sedne s Miloševićem i on je zaista za januar 1991. dogovorio njihov susret u Karađorđevu“, ispričao je Mesić.

On dodaje i da je to bio prvi fizički susret Tuđmana i Miloševića.

„Taj se susret održao bez mene, a Milošević je na njega došao bez Borislava Jovića. Uvek sam petkom i subotom dolazio iz Beograda u Zagreb, i mi smo ga čekali da se vrati iz Karađorđeva. Pre toga susreta rekao sam mu da ne smeta što se on održava u Karađorđevu, ali on je rekao – sasvim je svejedno gde ću se s njim naći, najvažnije je da čujem šta on želi. Na taj sastanak u Karađorđevu iz Hrvatske su otišli Tuđman i šef njegovog kabineta Hrvoje Šarinić. Kad su se njih dvojica vratili iz Karađorđeva, sastali smo se s ljudima iz tadašnjeg hrvatskog državnog vrha. Imali smo po stolovima kafu, čaj, neko piće. Tuđman je ušao u sobu i rekao: “Raščistite odmah stolove, Hrvoje, daj karte.” I tada je Tuđman objasnio šta Milošević predlaže. Rekao je da Hrvatskoj predlaže banovinske granice plus Cazin, Kladušu i Bihać. Preneo je što mu je tačno rekao Slobodan Milošević. Rekao je: “Franja, ti uzmi Cazin, Kladušu i Bihać, to meni ne treba, to je takozvana ‘turska Hrvatska’”. Upitao sam Tuđmana – a šta kaže Alija? Odgovorio mi je: “Šta ima Alija pitati, kad se hrvatske i srpske škare slože, nema se Alija što pitati”. Rekao sam mu – slušaj, to onda znači rat. Rekao je: “Ma kakav rat, to je izbegavanje rata”. Tako je otprilike tekao taj razgovor. Posle toga Tuđman je otišao i na drugi sastanak s Miloševićem“.

Na pitanje da je već u januaru 1991. nakon prvog susreta Tuđmana i Miloševića znao da njih dvojica dogovaraju podelu BiH. Mesić odgovara potvrdno.

„To je bio predlog Slobodana Miloševića. On nam nije rekao da je to prihvatio već da je to predlog Slobodana Miloševića, ali bilo je očito da je s tim predlogom bio oduševljen. Na drugi sastanak s Miloševićem, Tuđman je otišao u jedno drugo lovište, Tikveš, ali mene više nije zvao na sastanak na kojem je referisao o njemu, tako da ne znam što je na kraju dogovoreno. U svakom slučaju, predlogom Slobodana Miloševića na prvom sastanku o podeli Bosne bio je oduševljen“, rekao je Mesić u intervjuu za Jutarnji.

Srpska kinematografija nastavlja odavno utabanim stazama i kroz dve nove igrane serije, koje RTS od kraja oktobra emituje u udarnim terminima, subotom i nedeljom: ‘’Psi laju, vetar nosi’’ Radoša Bajića i ‘’Senke nad Balkanom’’ Dragana Bjelogrlića.

Obe nove serije obnovile su i večitu polemiku: Da li ono što vidimo na malim ekranima ima veze sa realnim životom i pravom istorijom, odnosno, s druge strane, da li utiče na naše poimanje istorije i života uopšte?

Autori serija i filmova po pravilu kreću s parolama da realno opisuju i savremena zbivanja i istoriju. Ali, kada se suoče s dokazima da sve izvrću naglavačke, odstupaju i brane se umetničkim slobodama, koje, u njihovom tumačenju, opravdavaju sve. Jer, u teoriji, sve je moglo da se desi. I kad je sigurno da se nešto nije moglo desiti, kažu da imaju pravo da izmisle sve što im padne na pamet. Tako, navode primer da je u filmu “Prokletnici“ Kventin Tarantino “ubio“ Hitlera 1944. godine.

Međutim, ubistvo Hitlera u “Prokletnicima“ nije dobar primer, jer je ono deo autorovog plana da još više istakne svoju glavnu ideju: da su nacisti počinili neviđena zlodela. Do izvrtanja stvari došlo bi u slučaju da nacisti nisu prikazani kao zlikovci.

“Sve što znam o istoriji, naučio sam iz istorijskih romana“, rekao je jedan pisac u eri pre filma i televizije. Od pojave sedme umetnosti, ova misao se odnosi i na nju, ali u geometrijskoj progresiji, jer je gledalaca neuporedivo više nego čitalaca.

Drugim rečima, pomenuta polemika je izlišna, jer je jasno da sve što se vidi na ekranima utiče na gledaoce. Znaju to dobro i protagonisti domaćih filmova i serija, inače ne bi svoje prikazivali kao apostole, a naše kao đavole.

Slavko Vorkapić, najuspešniji Srbin u Holivudu, pisao je o ovom fenomenu davnih dana, za beogradski list “Vreme“. U članku koji je 4. marta 1926. godine poslao iz Holivuda, na temu kako treba da izgleda naš film, pod stavkom jedan Vorkapić je napisao ovo:

“Svaki posmatrač, sa malo oštroumnosti, može lako da uvidi kako Amerika, pomoću svoga filma, na jedan vrlo suptilan način, amerikanizuje, pridobija za sebe, takoreći osvaja ceo svet… Nesporna je činjenica da je Amerika uspostavila veliki ugled u očima drugih naroda, velikim delom pomoću svoga filma, prikazujući svetu najlepše strane svoga života, preterujući u tolikoj meri, da naivna većina ima iluziju da je Amerika pravi Eldorado ili neka prekrasna Utopija, gde se filmske zvezde kreću kao polu-boginje i bogovi. Sve je to lepo i krasno, i može biti potrebno, ali u stvari američki život nije onakav kakav se prikazuje u filmu, dok neki nepoznati narodi imaju više urođenog poštenja, karaktera i lepote. Prema tome, jedna od ‘deset zapovesti’, koje tvorac našeg eventualnog narodnog filma treba da se drži, bila bi: Akcentovati poštenje i jak karakter glavnih junaka i junakinja u filmu“.

Te, prve filmske zapovesti, i danas se drže Amerikanci, ali i ostali čije filmove i serije srpska javnost gleda na TV ekranima: Turci, Meksikanci, Indijci, Kolumbijci… Svi oni “umivaju“ karaktere filmskih junaka, kao i kostime, zgrade i ulice, itd, što inače spada u naredne “filmske zapovesti“.

Razume se, komunisti su znali, i znaju, za ovo, kada su u pitanju njihovi ljudi. Dovoljno je uporediti kako jedan njihov studio (“Kontrast“ Radoša Bajića) postavlja na scenu jednog njihovog junaka – Tita, u TV seriji “Ravna Gora“, i jednog našeg junaka – cara Dušana, u dokumentarno-igranoj TV seriji “Srpski junaci srednjeg veka“. Scenu koju su napravili za Tita, trebalo je da naprave za istinski veliku istorijsku ličnost kao što je bio car Dušan, mada bi možda i za njega to bilo preterano.

Međutim, kako u predstavljanju svojih, tako i u predstavljanju naših, komunisti imaju i sopstvenu filmsku školu, koju je utemeljio glavni Staljinov čovek za sedmu umetnost, Sergej Ejzenštajn. Profesor Marko Babac izdvaja dva ključna elementa u Ejzenštajnovoj teoriji:

Prvo, dozvoljeno je i potrebno je svako moguće falsifikovanje događaja, uključujući i prikazivanje igranih scena kao dokumentarnih. Karakterističan je primer juriša na carski dvorac u Oktobarskoj revoluciji. Juriš je snimljen sa masom glumaca i statista i posle je prikazivan kao dokumentarni film. Događaj je, naravno, izmišljen, ali, ako bi se danas u Srbiji organizovala jedna anketa po tom pitanju, ogromna većina odgovorila bi da je filmska kamera zaista zabeležila juriš “obespravljene mase“. Uostalom, godišnjice Oktobarske revolucije i dalje se na srpskim televizijama ilustruju ovim Ejzenštajnovim filmom.

Drugo, film ne sme biti kopija i produžetak pozorišta, jer je pozorište visoka umetnost namenjena eliti, i samim tim ima uticaj na mali broj ljudi. Umesto toga, film mora da donese duh cirkusa i vašara. Otuda i danas u srpskim filmovima i serijama onoliko kreveljenja i postakluka.

Socijalistički totalitarizam, kao devijacija društvenog života, 1960-tih godina stvara još jednu devijaciju filmske umetnosti, poznatu kao “crni talas“. Jedna od mnogih komunističkih frakcija kasnije će tvrditi kako je reč o slobodarskom i antirežimskom talasu u filmskoj umetnosti. Međutim, Aleksandar Dunđerin, u članku “Crni film – na ivici evropske deponije“, na nesumnjiv način dokazuje da to nije tačno. Glavni film crnog talasa, “Skupljači perja“, nagrađivan je i u socijalističkoj Jugoslaviji i u svetu, a sem toga nedavno je proglašen za najbolji srpski film ikada. “Skupljači perja“ su, tako, najviše doprineli činjenici da srpska sedma umetnost i danas često “izvrgava ruglu osnovne vrednosti srpske tradicije i duhovnosti“, piše Dunđerin. Istovremeno, oni su počeli da šalju u svet mračnu sliku o Srbiji.

Osnovna odlika crnog talasa je ništavilo – svet bez vrednosti. U tim filmovima, kako navodi Dunđerin, defiluju “antijunaci, najčešće morbidni likovi, društveni autsajderi, a shodno tome i ambijenti predgrađa urbaniteta, deponije života, te motivi nasilja, i uopšte devijantnih oblika ponašanja“.

“Skupljači perja“ su, prema teoretičaru filma Bogdanu Zlatiću, “u podsvest Evropljana urezali pokretne slike koje su sugerisale da je ovaj prostor margina humaniteta, odnosno deponija Evrope na kojoj se odigravaju anticivilizacijski procesi“. Drugim rečima, filmovi crnog talasa slali su Evropljanima poruku da je Srbija mesto koje, na kraju krajeva, nije greh ni bombardovati.

Bizarnosti u ovim filmovima pripisivane su Srbima kao kolektivitetu, dok su paralelno, u bioskopima i na TV ekranima, defilovali izmišljeni komunistički heroji, u partizanskim filmovima i serijama. Bizarnosti su ostale do danas, dok su partizanski filmovi i serije postali izuzetak. Poslednja u tom žanru bila je TV serija “Ravna Gora“.

Razume se, bizarnih likova ima u svakoj kinematografiji, ali ni u jednoj morbidnost ne obuhvata kolektivitet – celu naciju i celo društvo. Čak i kada gleda film o najvećim američkim gangsterima, gledalac uvek zna da je to društveni otpad, koji će, uostalom, do kraja filma biti eliminisan od strane “dobrih momaka“, kako bi većinsko, normalno društvo, moglo da funkcioniše na uobičajeni način.

Tako, dok su u serijama Radoša Bajića seljaci u masi blentavi, u holivudskom ostvarenju smeštenom u ruralnu sredinu može biti blentav samo po neki farmer. Poređenjem fotografija Bajićevih glumaca, sa njihovim ulogama u serijama, vidimo kako ti glumci ulažu ogroman napor da bi zadatim likovima dali izvesnu dozu debilnosti. U Holivudu, pak, debilni likovi se masovno pojavljuju samo ako je radnja smeštena u neku mentalnu ustanovu.

Kriminalistički filmovi i serije su, pored ljubavnih, jedan od dva najdominantnija žanra u zapadnim kinematografijama. Ti žanrovi se nisu primili u komunističkim zemljama. Prvi, jer u tim zemljama vladaju upravo kriminalni tipovi, masovne ubice i psihopate, a drugi, jer je komunizam ideologija mržnje. Isto tako, za razliku od zapadnih kinematografija, u komunizmu su retki filmovi o uspešnim sportistima, naučnicima ili privrednicima, piscima i umetnicima uopšte, o znamenitim istorijskim ličnostima i važnim događajima – drastičan primer je odsustvo igranih filmova i serija povodom stote godišnjice balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, a u tom periodu država je finansirala preko 100 igranih filmova i serija – i tako dalje, zbog opasnosti da neko, kroz te filmove, ne postane popularniji od komunističkog diktatora, pretvorenog u kvazi-božanstvo, ali i radi odsecanja novih generacija od tradicije, jer komunizam priznaje samo sopstvenu tradiciju.

Kada se sabere sve pobrojano, nove “serije rekordne gledanosti“ ne mogu biti drugačije nego što jesu. Samo u kinematografiji koja je pretrpela toliko negativnih uticaje, Srbi izbegli sa Kosova, gde im sistematski skrnave grobove, mogu biti prikazani kao pljačkaši grobova u Beogradu, u koji su izbegli. Upravo to je tema TV serije “Psi laju, vetar nosi“. Pri tome, ovi Srbi su još na plakatima kostimirani kao Cigani, tj. kao ciganski otpad, jer je to matrica još od “Skupljača perja“. Naime, i prema Dunđerinu i prema Zlatiću, “Skupljači perja“ ne bi toliko uspešno satanizovali Srbe, da to nije učinjeno preko leđa Cigana, koji su u svetu već na glasu kao narod sa margine. U ovom filmu, srpski jezik čuje se jedino u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a uzvišena crkvena muzika upotrebljena je kao horor muzika, što je, inače, izuzetno teško izvesti. “U istoriji kinematografije gotovo je nemoguće naći takav primer postizanja utiska sablasnosti upotrebom crkvene muzike, odnosno upotrebom crkvenog hora: kao da nam ne poju Heruvimi, nego da nam se rugaju aveti“, piše Bogdan Zlatić. Zbog te manipulacije, od “Skupljača perja“ do danas, u srpskom filmu nismo videli Cigane kakve lično poznajemo, kao novinare, muzičare, radnike ili majstore – dakle, ljude kao ljude, već viđamo samo ciganski otpad, kao što ekranima dominira i srpski otpad. Anticiganski element srpskog filma postao je “kolateralna šteta“ u definisanju što jačeg antisrpskog elementa.

Radnja serije “Senke nad Balkanom“ smeštena je u Kraljevinu Jugoslaviju, odnosno Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a odigrava se uglavnom u Beogradu. Bjelogrlić nam prikazuje verovatno najgadniji prikaz neke prestonice u istoriji kinematografije. Nagoveštaj ovoga mogli smo videti u njegovoj prethodnoj seriji, “Montevideo“, kada je kafanu “Solunac“, u kojoj su se okupljali fudbaleri, izmestio sa Bulevara – preko puta Pravnog fakulteta – negde na periferiju, prikazujući Beograd između dva svetska rata onako kako su tada izgledali, na primer, Bajina Bašta ili Kriva Palanka. Taj deo današnjeg Bulevara kralja Aleksandra, od Pošte na gore, i danas izgleda isto – svetski. Idući ovim bulevarom, kao i svakim gradom u Srbiji, od centra prema periferiji, tačno se može videti gde prestaje ono što je pravljeno pre rata i gde počinje ono što su pravili komunisti. Prosto rečeno, prvo je lepo, a drugo je ružno, jer u komunizmu dominira tzv. estetika ružnog, bez obzira da li je reč o arhitekturi, filmu ili nečem trećem.

Taj jednostavan fakat, po prirodi stvari, ne odgovara komunistima, zbog čega njihove kamere beže u blato predgrađa. I dok strani filmovi i serije po pravilu počinju totalima građevina koje ostavljaju bez daha, serija “Senke nad Balkanom“ u špici sadrži nekakvu stilizaciju kanalizacije, a u prvim kadrovima blato periferne Savamale. To naselje je predstavljeno ne samo kao izrazitno bedno, već i kao mesto u koje policija ne sme da uđe. Ono je carstvo kriminalaca izobličenih lica, ali ni u centru grada situacija nije mnogo bolja. Zapravo, gora je. Članovi dvora i vlade, privrednici, žandarmi, lekari, zadužbinari, lideri ruskih izbeglica – rečju, celo društvo, ogrezli su u bludu, nemoralu i kriminalu, dok je narkomanija masovna. Rečnik svih, od Savamale do Dvora i Vlade, je isti, uličarski, uz neverovatno mnogo psovki, praćenih velikim brojem scena na ivici pornografije. Drugim rečima, u demokratskim zemljama ovakve serije se ne emituju u tzv. porodičnim terminima u osam uveče.

Glavni narko dileri su četnici pokojnog vojvode Voje Tankosića i ruski kozaci, dok je komunista Mustafa Golubić prikazan kao Džejms Bond. Pozitivni likovi su VMRO-vci, koji se prikazuju kao borci za slobodu Makedonije (zapravo, bili su bugarska teroristička organizacija kojoj je cilj bio pripajanje Vardarske Makedonije Bugarskoj), a pozitivan lik je čak i budući poglavnik Ante Pavelić, tadašnji advokat, branilac “makedonskih boraca za slobodu“ (prikazan je na način kao kada bi, na primer, neko snimio Hitlera kao mladog slikara, negde 1910-te godine).

Razume se, mada je serija najavljena kao nešto što će otkriti do sada nepoznate istorijske činjenice, sve je izmišljeno, od prve do poslednje scene. U prvoj sceni kozaci ubijaju svog svetštenika u Ruskoj crkvi na Tašmajdanu, a u poslednjoj do sada prikazanoj sceni, u sedmoj epizodi, VMRO-vci savladavaju žandarme u centru Beograda – ispred Glavnjače, sto metara od Hotela “Moskva“ – i oslobađaju svog lidera. Žandarmi su, inače, karikirani u svakoj sceni: nesposobni, raspojasani, stalno jedi i piju, poput vojnika Kraljevine u TV seriji “Ravna Gora“.

Već posle prve epizode, jedan od gledalaca napisao je na internetu: “Ako je ovako, bar upola, stvarno 30-tih godina u Beogradu bilo – nisu nas Nemci džabe bombardovali“.

Na ovakve primedbe, jedan od scenarista, inače profesor na Fakultetu dramskih umetnosti – a taj fakat govori da ćemo još decenijama gledati Staljinove i Ejzenštajnove trikove – Danica Pajović, izjavljuje kako je pre rata 90 posto stanovništva živelo u bedi i da je upravo zbog toga došlo do promene sistema 1945. godine. “Neki gledaoci ‘Senki nad Balkanom’ misle da smo prikazali Kraljevinu SHS u najružnijem svetlu, a ne kapiraju da je to maksimalno ulepšan prikaz“, izjavila je, takođe, Pajovićeva.

Drugim rečima, scenaristkinja u potpunosti prihvata komunistički narativ o “staroj truloj Jugoslaviji“, ali i onaj o “obnovi i izgradnji“ zemlje posle 1945. godine.

Drugi scenarista serije, Dejan Stojiljković, obrazlažući delove teksta o princu Đorđu – u seriji se prikazuje da on u stvari nije imao šizofreniju, već da ga je kralj Aleksandar zdravog poslao u ludnicu da bi prigrabio vlast – piše da je ovog nesrećnog princa “Pašić makao“ 1925. godine, da bi 1928. godine Pašić “makao“ i Arčibalda Rajsa, tako što ga je izbacio “iz odbora za proslavu deset godina od proboja Solunskog fronta“.

Nikola Pašić je preminuo 1926. godine. Drugim rečima, ovaj, a ni ostali scenaristi, nemaju predstavu o zbivanjima u Kraljevini Jugoslaviji, niti ih to zanima.

Kraljevina, a naročito Beograd i gradski centri od Leskovca do Novog Sada, i bez razvijene filmske industrije postali su Eldorado za mnoge, ne samo od Slovenije do Makedonije, već i iz inostranstva. Sa područja današnje Srbije, tada nije bilo ekonomske emigracije. Tek sa pojavom komunista i njihove diktature, narod počinje da beži širom sveta. Pobegli su milioni i taj proces i dalje traje.

Najzad, ko želi da vidi predratni Beograd, neka ukuca na “Jutjubu“ naslov filma Maksa Kalmića: “Priča jednog dana“.

(autor: Miloslav Samardžić / “Sloboda“, glasilo SNO u Čikagu, 10. decembar 2017)

(pogledi.rs)

Predsednik Uprave Sberbanke Herman Gref izjavio je da, nakon serije pregovora o Agrokorovom dugu, ne isključuje mogućnost omekšavanja svoje pozicije u tom sporu.

„Za sada još ne vidimo konkretne predloge o tom pitanju pitanja, ali održali smo seriju pregovora i možemo reći da je ton bio konstruktivan. Smatram da je to pravi put i, ako njime nastavimo, imamo priliku za dogovor“, rekao je Gref novinarima.

Dodao je kako su Sberbankova potraživanja tokom godine bile potpuno ignorisane, a njegova prava narušavana.

„Međutim, u zadnje vreme svedočimo promeni takve situacije, pa smo u skladu s tim i mi spremni da omekšamo svoju poziciju kako bi postala više lojalna“, rekao je Gref.

Agrokorov dug Sberbanci iznosi 1,1 milijardu evra. Međutim, u snovembru je prinudna uprava osporila potraživanja Sberbanke i time je isključila iz Povereničkog veća, a razlogom takvih odluka navedena je tužba Sberbanke za povraćaj potraživanja u inostranstvu.

Sberbanka je tu odluku ocenila potpuno nekorektnom i navela da se pitanje prihvatanja ili odbijanja prava na povraćaj potraživanja ili njihovo stavljanje pod sumnju zbog prava da se ostvari sudskim putem, može shvatiti kao ucena.

Lider Pokreta slobodnih građana Saša Janković priznao je da mu je cilj da otcepi Vojvodinu od Srbije!

– Nema razloga da se Srbija plaši vojvođanske autonomije, niti vojvođanska autonomija ima potrebu da nanese štetu bilo kome u Srbiji. Upravo je suprotno, svaka naša specifičnost, posebnost, bila ona jezička, kulturna nacionalna ili ekonomska, jeste, što se PSG tiče, prednost i kvalitet. Život ne može da čeka i želimo da na sto stavimo rešenja za budućnost – poručio je Janković u Zrenjaninu na tribini „Zrenjanin i vojvođanske teme o kojima se ne priča“.

TUŽNO VREME

Prema njegovoj oceni, Srbija i Vojvodina ne jačaju, nego slabe u ovo, kako je rekao, tužno vreme „kome ćemo videti leđa“ kad PSG dođe na vlast. Zbog toga jaku Vojvodinu vidi van granica srpske države.

Odžić: Vojvodina da se otcepi kao RS

Jankovićeva najveća podrška na predsedničkim izborima bio je Aleksandar Odžić, predsednik Vojvođanske partije, koji je u više navrata na društvenim mrežama napisao da je Vojvodina republika, te da bi trebalo hitno raspisati referendum o njenom otcepljenju. Srpski telegraf prenosi samo deo Odžićevih separatističkih stavova:

– objavio mapu otcepljene Vojvodine, sa posebnim simbolima koji nemaju veze sa državnim obeležjima Srbije

– izjavio da Vojvodina, po ugledu na RS, treba da raspiše referendum o otcepljenju

– tvrdi da će Vojvodina postati republika kad-tad

– otvoreno navija za prekid pregovora Srbije i EU kako bi Vojvodina što pre bila deo Unije

– za njega je Republika Srpska „genocidna tvorevina“, i nije Republika Srpska nego „Republika Šumska“

– Autonomija je nešto što pripada ljudima koji imaju svoju samosvojnost i ključna reč u tome je poverenje. Tek kada građani budu imali poverenje u svoju državu, osećaće se slobodno – kaže Janković.

Na pitanje Srpskog telegrafa da objasni da li zagovara otcepljenje Vojvodine, šef PSG, međutim, juče nije odgovorio.

Dušan Janjić, analitičar

Očigledno je da Janković prihvata ideje regionalizacije, da se u okviru ustavnih promena razmatra i pitanje položaja Vojvodine.

OPASNE IGRE

Potpredsednik SNS Milenko Jovanov poziva Jankovića da otvori sve svoje karte i prizna koji mu je cilj.

– Da pojednostavimo stvari, njegov koalicioni partner je izvesna Vojvođanska partija, koja se zalaže za čist separatizam, tako da Janković ponovo obmanjuje i laže građane skrivajući svoje namere i planove svojih partnera iza priče o „većoj autonomiji“ – poručuje za Srpski telegraf Jovanov.

Opasnu igru sa srpskim granicama igra Janković, dodaje analitičar Dragomir Anđelković.

– Janković je tesno povezan sa raznim ekstremnim vojvođanskim autonomašima i sada pokušava da dobije poene na autonomaškim strastima, što svakako nije dobro za Srbiju – zaključuje Anđelković.

(Srpski telegraf)

Haški tribunal, koji se zatvara 31. decembra, može da zloupotrebi dokumentaciju koju mu je Srbija ustupila, uključujući čak i lekarske nalaze Mladića i Karadžića, upozoravaju advokati.

Haški tribunal, koji zvanično prestaje da radi u petak 29. decembra, može da zloupotrebi i uništi poverljivu dokumentaciju koju mu je Srbija ustupala godinama, uključujući čak i lekarske nalaze Ratka Mladića i Radovana Karadžića, upozoravaju poznati srpski advokati.

Naši sagovornici podsećaju da je Hag već jednom, 2009. godine, ‘greškom’ uništio 1.000 dokumenata i artefakata vezanih za zločine u Srebrenici, pa postoji osnovana sumnja da se to može desiti i sa ostalim osetljivim ‘papirima’. Ovo se odnosi i na izveštaje o zdravstvenom stanju Ratka Mladića i Radovana Karadžića koji se godinama kriju od javnosti.

Zbog realne opasnosti da poverljiva i važna dokumenta ‘nestanu’, naša država bi što pre morala da od Haga zvanično zatraži vraćanje svakog papira koji im je ranije prosleđen, ali i svih iskaza svedoka i ostale ‘pravne građe’ koja prati presude srpskim oficirima i državnim funkcionerima.

‘Nema mesta u arhivi’

Haški tužilac Serž Bramerc je još u maju 2009. godine priznao je da su iz arhiva „greškom“ uništeni brojni dokumenti.

– To je učinjeno zbog nemogućnosti arhiviranja i reč je o uobičajenoj proceduri (?!?). Postoje podaci o tim dokazima i oni su morali da budu uništeni zbog daljeg propadanja… – nemušto je tada Bramerc pokušao da objasni veliki skandal. Baš zbog ovog slučaja, advokat Toma Fila, koji je u Hagu zastupao Slobodana Miloševića, kaže da država mora hitno da reaguje.

Bez pravde za srpske žrtve

Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM ocenilo je da je Haški tribunal otišao u istoriju bez pravde za srpske žrtve.

„Haški tribunal je dokazao da je nepravedan i politički sud koji je donosio selektivne presude i odbio da osudi komandante mudžahedina ili terorističke OVK“, navodi se u saopštenju.

– Od početka tvrdim da je dokumentacija slata nekontrolisano i bez obraćanja pažnje na nacionalne interese Srbije. Sada smo u situaciji da molimo za svoje i naravno da treba što pre reagovati, pre nego što se nešto desi. Hrvati su, recimo, selektivno davali papire, slali su u Hag samo ono što im ne šteti. Mi, s druge strane, na to nismo računali, slali smo sve što su nam tražili. Bukvalno sve! – upozorava Fila.

Njegov kolega Borivoje Borović, koji je takođe branio Srbe u Hagu, kaže da su neka dokumenta Hagu dostavljana mimo kontrole državnih organa.

– Kada sam svojevremeno ponudio kao dokaz depešu koja je dokazivala da je hrvatska tajna služba hakerski upala u haški arhiv i ukrala papire na osnovu kojih su pripremali svedoke za lažna svedočenja, niko nije reagovao… Svakako je moguće da se ponovo uništi dokumentacija ili, još gore, da se ona zloupotrebi. Čak sam načuo da će nešto papira biti poslato na Kosovo, gde će Sud za OVK na osnovu njih goniti Srbe – kaže Borović i dodaje:

– Ne znam da li je ovo istina, ali je to ozbiljna opasnost koju država mora da spreči. Jer ko zna šta će se od dokumenata uništiti, a šta će se proslediti, frizirati ili menjati… – podvlači Borović.

Nemamo šanse

Advokat Dragoslav Miša Ognjanović ubeđen je da nijedan papir od ustupljene građe nećemo više videti.

– Hag ima sistem u kom je najveći deo materijala dostupan braniocima, savetnicima i tužiocima, dok sudije imaju neograničen pristup. Manji deo dokumenata je pečatiran kao tajna i dostupan je najužem krugu ljudi. Bilo da je reč o jednom ili drugom, ta dokumentacija nikad neće biti vraćena jer Hag nema interes da se utvrdi puna istina. Kad bi se to desilo, mnoge presude bi postale upitne, a medicinski izveštaji pokazali bi da nisu adekvatno brinuli o pritvorenicima. Ne sumnjam u namere naše države, ali je vraćanje papira gotovo nemoguće – zaključuje Ognjanović.

Produžen rok za Mladićevu žalbu

Haški tribunal produžio je za tri meseca rok za podnošenje žalbi na prvostepenu presudu kojom je general Ratko Mladić osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu.

Prvobitno je rok trebalo da istekne juče, odnosno 30 dana od izricanja prvostepene presude, ali se u odluci koju je potpisao sudija Teodor Meron navodi da bi žalbe odbrane i tužilaštva u ovom slučaju trebalo da budu podnete u roku od 120 dana, odnosno najkasnije do 22. marta 2018. godine.

Ruski vojnici su došli u selo Ajuba, koje se nalazi na jugozapadu u neposrednoj blizini sirijsko-izraelske granice.

Ajuba danas ima oko 2.200 stanovnika, od kojih su oko 700 njih starosedeoci, dok su ostali našli ovde svoje utočište bežeći od terorista Islamske države i drugih terorističkih grupa.

Humanitarni konvoj ruskog Centra za primirije sukobljenih strana stigao je u Ajubu 23. decembtra, a ruska vojska je nastavila da pruža neophodnu medicinsku pomoć civilima u Siriji.

(Pravda)

POZNATI ukrajinski političar i bivši poslanik iz Hersona – Aleksej Žuravko – objavio je da je kroz njegov grad „u pravcu Donbasa” prošla kolona tenkova.

Na internet je postavio snimak dela kontrole koji su napravili očevici. Uz vaj propratni tekst:

„Iz Hersona sam dobio ovaj video sa kamionima koji transportuju tenkove. Velika kolona vojne tehnike je otišla prema Donbasu. Očevici tvrde da se ovaj deo tenkovske kolone zaustavio na jednom sporednom putu, čekajući njen ostatak”.

Žuravko je ukazao da žitelji Hersona takvu kolonu teške ratne tehnike „nikada ranije nisu videli”.

U Donbasu je trenutno na snazi „novogodišnja obustava vatre”, ali je – po procenama i nezavisnih vojnih posmatrača – koncentracija ukrajinskih trupa i teškog naoružanja uz bivše linije frontova „veća nego ikada”.

Poznati izraelski geopolitičar i ekspert za bezbednost – bivši šef obaveštajne službe „Nativ” Jakov Kedmi – rekao je povodom očekivanja mnogih u Kijevu da će im američko-kanadske isporuke savremenog oružja pomoći da pobede u ratu protiv Donbasa i da će im u tome i NATO pomoći:

„To su gluposti! Rat NATO protiv Rusije na teritoriji Ukrajine naprosto je nemoguć. Čak i ako ruska armija bude marširala na Lavov – ni jedan zapadni vojnik neće doći u Ukrajinu da gine. Svrha Minskih sporazuma bila je da malo smanje napetost i da `kupe` vreme”.

Kedmi razvoj situacije prognozira ovako:

„Pitanje Donbasa i Ukrajine u celini biće rešeno u leto 2018-te. Nakon ruskih predsedničkih izbora i po završetku svetskog fudbalskog prvenstva koje će se održati u Rusiji. Nisam siguran da će to biti mirno rešenje. Sudeći po ovome što se čini u Ukrajini i po držanju onih koji su u tome glavni – mirno rešenje teško da je moguće”.

(Fakti)

Francuska diva, o filmu, umetnosti, našem narodu, istinskim vrednostima: Svi moji srpski prijatelji su izuzetno jake ličnosti. Hrabri se danas ne boje kritika i odbacivanja.

Viva la Serbia! – uzviknula je sa širokom osmehom slavna francuska glumica Fani Ardan, usred velike gužve u rimskoj Palati “Venecija”, na nedavnom festivalu “Evropska pozorišna nagrada”. Ova rečenica, zapravo, bila je najkraći i najnedvosmisleniji odgovor na molbu da govori za naš list, “dobačenu” preko ramena ljudi okupljenih oko nje.

Istovremeno glamurozna i jednostavna, u elegantnoj crnoj haljini, kretala se ležerno kroz masu umetnika, pozorišnih kritičara, producenata, novinara…

Za razliku od drugih zvezda, dopuštala je fotografisanje iz neposredne blizine sa otmenom nemarnošću, svesna da savršeno nosi svoje godine.

Francusku divu u Rim je doveo poziv da učestvuje u panelu posvećenom Džeremiju Ajronsu, dobitniku Gran-prija na ovom festivalu. O harizmatičnom glumcu čulo se mnogo lepih reči, između ostalog da je jedinstven u svom životnom i glumačkom stilu, talentu, glasu, držanju. Ali šta u vremenu globalizacije, efemernih vrednosti i opšte uniformisanosti koja isključuje svaku individualnost uopšte znači jedinstvenost?

– Iskrenost je danas najveći i najređi kvalitet. A to znači da svi mi, vi i ja, muškarci i žene oko nas, baš svi – imamo pravo da budemo svoji, unikatni, da branimo pravo na mišljenje, da nas ne zanima šta je moderno, “politički korektno”. Biti jedinstven za mene znači biti slobodan. Biti hrabar znači ne plašiti se tuđeg prosuđivanja, kritika, odbacivanja – kaže, na početku ekskluzivnog razgovora za “Večernje novosti”, Fani Ardan. – Danas je film i industrija i umetnost. Žan-Lik Godar je svojevremeno izjavio da je film sve više industrija bez umetnosti, ideje. Američki, pogotovo, izgubio je svoju dušu. Osećam se kao turista u američkom filmu.

Da i dalje ima velikih glumaca, ali da su filmovi sve “manji”, sigurna je lepa Francuskinja:

– Još pamtim vreme kad je umetnost, pre svega, bila – umetnost. Danas se sve više komercijalizuje, a to ne može biti dobro. Nije sve zabava i pravljenje novca. Ako želite da budete zaista veliki glumac ili glumica, ne možete to postići u otrcanim filmovima sa specijalinim efektima i praznim idejama. Izvođači, kao i producenti, trebalo bi da stvaraju kvalitetna dela ne računajući uvek na masovnost publike. Njima bih mogla da poručim: radite za publiku, ali joj ne podilazite! Ne trudite se po svaku cenu da budete prihvaćeni, opšte voljeni. Mnogo je važnije da budete originalni. Verujem da je uvek bolje napraviti mali film u kojem se “čuje” tišina, ali takva da je nikada nećete zaboraviti… Takođe, ne sviđa mi se što filmska industrija misli da je film roba i da je publika glupa. Ona to, svakako, nije.

Jedno od novijih ostvarenja naše sagovornice uspelo je da spoji oba imperativa današnje kinematografije: kvalitet i veliku popularnost kod gledalaca. Biografska drama “Kalas zauvek” (2003) Franka Zafirelija opisuje život tragične operske dive, za čiju ulogu je u početku imao nameru da angažuje neku od operskih pevačica.

Ipak, kad je upoznao Fani Ardan, pored fizičke sličnosti, odmah je uočio da će ona biti “jednostavno savršena u naslovnoj ulozi zvezde neprolazne veličine”.

I nije se prevario. Film je opravdao veliki budžet (17 miliona dolara), dok je uspehu “Kalas zauvek” svakako doprinela i glavna protagonistkinja. Koja je vrednost za Ardanovu – zauvek?

– Život sam. Koliko god težak, kad u njemu vidite snop svetlosti, vredan je postojanja. Velika Marija Kalas, toliko godina posle smrti, i dalje je “zauvek”. Jer, svako od nas ležeći u svojoj sobi i slušajući taj veličanstven glas oseti da je, na neki način, spasen. I kaže sebi: “Da, život je pepeo, ali ja hoću da ga živim!” Ima nečeg zbog čega vredi nastavljati dalje, koliko god da je teško. Takvu snagu daje vam umetnost, zato je moramo sačuvati. Kad čitate dobru knjigu, gledate neko slikarsko platno ili slušate divnu muziku – to je za mene zauvek.

Na pitanje da li je ikada bila u Srbiji i zašto je uskliknula s toliko očigledne simpatije, Fani Ardan kaže:

– Nažalost nikad. Ipak, uvek razmišljam o Srbiji i Srbima kao o zemlji i narodu sa jakim identitetom. I kad god neko pomene Srbiju, imam potrebu da se osmehnem. Znam taj narod kroz književnost i muziku, imam puno srpskih prijatelja u Parizu. I svi su jake ličnosti. A to je danas i te kako važno. I za poštovanje…

UMETNOST PRAVI IZBOR

FANI Ardan (1949), ćerka vojnog atašea, u početku je studirala političke nauke. Ali ubrzo je shvatila da je za nju umetnost pravi izbor a na pozorišnoj sceni debitovala je 1974. godine, sedam godina kasnije udala se za čuvenog reditelja Fransoa Trifoa. Nažalost, prerana rediteljeva smrt prekinula je brak i ljubav iz koje se rodila jedna od njene tri ćerke, Žozefin Trifo. Prvu veliku filmsku ulogu ostvarila je s Žerardom Depardjeom u filmu “Žena iz susedstva”. S njom i prvu nominaciju za nagradu “Cezar” – koja joj je konačno pripala 1997. godine.

ULOGE ZA PAMĆENJE

Sofisticirana lepota i nesporni talenat već na početku karijere doneli su Fani Ardan veliku popularnost u Francuskoj, a ubrzo i u ostatku sveta. Igrala je u nekoliko holivudskih i britanskih filmova, reditelji poput Koste Gavrasa, Paola Sorentina i Franka Zefirelija računali su na nju, a neka od njenih najpoznatijih ostvarenja su “Osam žena”, “Ljubav i strah”, “Sto i jedna noć”, “Velika lepota”, “Australija” i naravno “Kalas zauvek”. Režirala je tri filma, u poslednjem “Staljinov dan” (2016) glavnu ulogu poverila je svom prijatelju Depardjeu. Između ostalih priznanja, karijeru joj je obeležila i nagrada “Stanislavski” na 25. međunarodnom festivalu u Moskvi.

(Novosti)

Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker poznat je po tome što voli da popije pred važne dogajđaje. Čitav svet je obišao snimak Junkera koji se trešten pojavio na samitu EU u Rigi, pa je gostima čak lupao i šamare.

Sada internetom ponovo kruži snimak Junkera koji posrće na crvenom tepihu. Pogledajte:

Juncker’s been at the Christmas sherry! pic.twitter.com/DEe2gFkGxJ

— LEAVE.EU (@LeaveEUOfficial) 22. decembar 2017.

Najmanje pet ljudi je poguinulo a najmanje 15 povređeno kada je autobus iz zasad nepoznatih razloga uleteo na stepenište metroa na stanici Slavjanski bulevar u Moskvi

Uprkos težnjama američkog predsednika „da se približi“ Vladimiru Putinu, administracija SAD udarila je tri šamara Rusiji. Za 2018. stručnjaci predviđaju „haos“.

Niz akcija koje je preduzela američka administracija prema Rusiji pokazuju „odlučan zaokret“ od toplijeg odnosa s više saradnje s Moskvom, na koji je predsednik SAD Donald Tramp pozivao tokom predizborne kampanje i početkom svog mandata, piše CNN.

Kako primećuje ta američka televizija, u periodu od nedelju dana, Trampova administracija je nazvala Rusiju „rivalskom silom“, uvela sankcije bliskom saradniku ruskog predsednika Vladimira Putina i odlučila da pokloni Ukrajini protivtenkovsko oružje kako bi joj pomogla u borbi protiv proruskih snaga.

CNN precizira da je reč o nizu koraka, usklađenim sa oštrijom retorikom Stejt departmenta o, kako se tvrdi, „destabilizujućim aktivnostima Moskve u istočnoj Ukrajini“, i o opužbama Pentagona da Rusija „namerno krši sporazume o prekidu sukoba u Siriji.“

Tramp pod pritiskom

Kao primer, navodi se da je Tramp pod pritiskom zbog aktuelne istrage o umešanosti Rusije u predsedničke izbore u SAD 2016. godine, kao i zbog veoma rasprostanjenog nepoverenja američke obaveštajne zajednice, diplomata, Pentagona i američkih poslanika prema Rusiji i, kako se tvrdi, „njenih kontinuiranih sajber aktivnosti“.

Kako dodaje CNN, vrata Bele kuće su zatvorena za osobe bliske Trampu, koje su se zalagali za veću saradnju sa Moskvom. S druge strane, navodi CNN, u administraciji su sada na pozicijama u vezi sa nacionalnom bezbednošću ljudi, koji su imali oprezivniji i tradicionalniji stav prema Rusiji.

Govoreći o američkoj politici prema Rusiji, direktor Kenan Instituta u Vilson centru Met Rodžanski kaže da „to definitivno nije politika kakvu biste očekivali od Trampa kao kandidata“. „Mislim da čak i Rusi razumeju da je ideja zbližavanja van stola“, rekao je on. Istovremeno, ocenio je da postoje znakovi koji ukazuju na povećanje napetosti u 2018. „Predstoji nam drama“, predviđa on.

Dualna politika Donalda Trampa

Direktorka Centra za evroazijske, ruske i istočnoervopske studije u Univerzitetu u Džordžtaunu Angela Stent smatra da je javnost cele godine bila svedok „dualne politike“ Trampa „koji želi mnogo bliži odnos sa Putinom“, dok sa druge strane postoji trio koji čine ministar odbrane Džejms Matis, savetnik za Nacionalnu bezbednost H.R.Mekmaster i državni sekretar Reks Tilerson koji povlače „prilično oštru liniju“.

CNN podseća da je Stejt department 22. decembra objavio da će obezbediti Ukrajini „pojačane odbrambene kapacitete“, samo nekoliko dana nakon što je administracija objavila da će dozvoliti Ukrajini da kupuje oružje manje veličine od američkih proizvođača.

Istog dana, Pentagon je optužio Rusiju za namerno kršenje sporazuma čiji je cilj da spreči incidenate na nebu iznad Sirije, nakon nebezbednog susreta američkih i ruskih aviona.

SAD su donele odluku da pošalju oružje u Ukrajinu u vreme kada je došlo do porasta nasilnih sukoba između ukrajinskih vojnika i prioruskih snaga. Zamenik šefa ruske diplomatije Sergej Rjabkov upozorio je u subotu da tim potezom “SAD guraju Ukrajinu ka novom krvoproliću“. S druge strane, portparolka Stejt departmenta Heder Nojer ranije ove nedelje je rekla da su Rusija i njeni zastupnici izvor nasilja u istočnoj Ukrajini“.

Američka administracija je potom objavila da će uvesti nove sankcije trojici Rusa i dvojici Čečena, među kojima je i predsednik Čečenije i Ramzan Kadirov. Si-En-En navodi da je to dovelo do pretnje odmazdom „milo za drago“ predsednika donjeg doma parlamenta Vjačeslava Volodina. „Biće razmotren princip reciprociteta“, rekao je Volodin za Tass.

CNN primećuje da je su svi navedeni događaji i izjave usledili nakon što je u ponedeljak objavljena nova Nacionalna bezbednosna strategija, u kojoj se tvrdi da Rusija želi da oblikuje svet suprotan sa americkim vrednostima i interesima i da želi da oslabi međunarodni uticaj Vašingtona i udalji ga od saveznika i partnera.

Piše: Miroslav Lazanski

Komandant američkih marinaca u Norveškoj, a oni su tamo stigli prvi put posle Drugog svetskog rata, general Robert Neler izjavio je da 2018. godina donosi rat. Istina, on ne bi voleo da se njegova prognoza pokaže tačnom, ali po njegovom mišljenju, stvari oko Rusije i Severne Koreje idu u tom pravcu.

Istovremeno i generalni direktor „Zberbanke“, gospodin German Gref kaže za „Fajnenšel tajms“ da ako Zapad, u okviru novih ekonomskih i finansijskih sankcija, izbaci Rusiju iz sistema SVIFT, onda će onaj hladni rat kojeg se sećamo biti samo obična dečja igra. Na te dve izjave krajem ove odlazeće 2017. godine ide i odluka Vašingtona da Ukrajini isporuči američke protivoklopne rakete „džavelin“, što je u Moskvi dočekano s upozorenjem da je „crvena linija“ takoreći dodirnuta, ili prekoračena. Što ne može da ublaži ni najnovija izjava Sergeja Lavrova da „između Rusije i SAD neće biti nove gvozdene zavese“.

Činjenica jeste da NATO šalje nove trupe na granice Rusije, čine to i Nemci. I na južnom krilu NATO-a, u Bugarsku i Rumuniju treba da stignu nove NATO jedinice. U Rumuniji je već operativan američki antiraketni štit, u Poljskoj se štit ubrzano gradi. Rusija se ubrzano vojno opkoljava, a američki predsednik Donald Tramp navodno je nezadovoljan ugovorom o nuklearnom razoružanju START-3, koji, eto, više odgovara Rusima. Ako to nije taktika biznismena da se podigne cena u budućim pregovorima sa Moskvom, onda je to samo potvrda da resetovanje odnosa između Rusije i SAD neće ići ni lako ni brzo. Jer, i Vladimir Putin može da kaže da je Rusija nezadovoljna američkim jednostranim izlaskom iz sporazuma o AMB iz 1972, ili izgradnjom antiraketnog štita u Evropi, ili pojačanim prisustvom snaga NATO-a direktno na ruskim granicama, gde su se postrojili upravo oni koji su se tamo postrojili i 1941. godine.

Zapravo, u Moskvi je još pre tri godine jasno rečeno ko je glavni neprijatelj Rusije: NATO. Potvrđena je i ranija stavka u ruskoj vojnoj doktrini po kojoj Rusija zadržava pravo da na konvencionalni napad na njene interese i teritoriju prva upotrebi nuklearno oružje, čak i protiv neke zemlje koja sama ne raspolaže atomskim oružjem. Za one koji još nisu ušli u ekskluzivni klub potencijalnih mrtvaca, eto prilike da se malo osveste i razmisle. Ima još vremena, ako ima pameti.

Moskva je jasno rekla da ako ne dođe do dogovora o novom američkom antiraketnom štitu u Evropi, ako ne bude američkih i NATO garancija da nije uperen protiv Rusije, Rusija će biti prisiljena da odgovori vojnim kontramerama. Iz SAD Rusiji još nisu date te garancije, a nema ni stava o nekoj zajedničkoj američko-ruskoj saradnji oko tog antiraketnog štita, o zajedničkoj kontroli tog budućeg borbenog sistema ima još manje nagoveštaja. Svi dosadašnji predlozi Moskve u tom pravcu su odbijeni. Amerikanci čak najavljuju i izlazak iz sporazuma o raketama srednjeg dometa.

Rusija novi američki antiraketni štit u Evropi, pa i u Južnoj Koreji, doživljava kao pretnju sopstvenoj bezbednosti iz nekoliko razloga. Kao prvo, lokacije tog novog američkog antiraketnog sistema izazivaju sumnju u Moskvi da Amerikanci žele da degradiraju ruski ofanzivni interkontinentalni raketni potencijal smešten na kopnu u funkciji ruskog uzvratnog nuklearnog udara. U teritoriji nuklearnog rata ona strana koja ima mogućnost da osujeti protivnikov uzvratni atomski udar može da se nada da u nuklearnom ratu može i da pobedi, čime je direktno provocirana u nekoj kriznoj situaciji da prva i pribegne upotrebi atomskog oružja. Ako imate rakete blizu ruskih granica sa kojima možete da obarate ruske interkontinentalne projektile, onda ste u situaciji da imate ogromnu prednost u eventualnom atomskom sukobu, imate „višak“ vremena ne samo za prvi udar, već i za drugi. I ne samo to, kontejneri u kojima bi trebalo da budu te američke rakete presretači drugih raketa mogu vrlo brzo da se napune drugim projektilima, odnosno balističkim ofanzivnim raketama.

Dakle, Ukrajina, Baltik, Rumunija i Bugarska samo su završetak dugogodišnje politike opkoljavanja Rusije bazama NATO-a. Vrlo opasna igra po evropski i svetski mir.

Srećna nam Nova 2018.

(Sputnik)

Piše: Vedrana Rudan

Vedrana Rudan, hrvatska spisateljica i kolumnistkinja, objavila je novu kolumnu pod naslovom „Dobro jutro Hrvatska“, u kojoj se bavi slučajem veroučitelja iz Zagreba koji uči đake da je „Srbima tokom akcije ‘Oluja’ trebalo nabiti glave na kolac duž puteva“…

Kolumnu Vedrane Rudan sa sajta rudan.info prenosimo u celosti: 

Neki od nas znaju u kakvoj zemlji živimo, u velikoj smo manjini, neki naslucuju, vecina, nadam se, pojma nema. Ono što je ucinio Index je najbolje što se Hrvatskoj dogodilo otkako je ima. Za one koji ne znaju, Index je objavio snimku „predavanja“ jednog popa, ime zaista nije bitno, u jednoj osmogodišnjoj školi. Ni ime škole nije bitno. Govor prepun mržnje snimio je učenik, trenutno jedini istinski hrvatski heroj. Njegovo ime jest bitno, ali bolje da ga ne znamo.

Zašto tekst objavljen na Indexu držim Događajem godine bez konkurencije? Zato jer nas je snimka govora tipičnog hrvatskog katoličkog svećenika suočila sa nama samima. Pop nam je rekao što je Hrvatska danas.

Mi smo narod koji bez riječi pristaje da mu djecu siluju u crkvama, da mu djecu odgajaju monstrumi, da biskup Košić našu prejadnu mladost koja ide trbuhom za kruhom naziva “izdajnicima”. Izdajnici su zato jer ne ostaju u zemlji u kojoj nemaju ni najmanju šansu da zarade djetetu za mlijeko, a Košić živi u dvorcu. Crkva u Hrvata je Zlo, onakvo Zlo kakva je bila i za vrijeme NDH. Ništa se tu nije promijenilo i neće se promijeniti jer se ne može promijeniti. Katolička crkva je širitelj mržnje otkako postoji, opsjednuta potrebom da vlada i grabi od bijednih, siromašnih i nemoćnih. Sve u ime Boga i Dobra.

Nažalost, vratili smo se u NDH. Za hrvatske popove jedini je problem što u Hrvatskoj više nema Cigana za koje bi trebalo izgraditi logore, nema ni Židova, nema ni Srba. Ali ima nas, ima nas krivomislećih Hrvata i Hrvatica koji smo, jesmo li, u manjini. Jesmo li u manjini, svakoga se dana pitam zgrožena. Jesmo. Da nismo…Ne, ne zalažem se za dizanje glasa, za zgražanje nad govorom popa koji samo radi ono za što ga ja plaćam, zalažem se da svi mi Hrvati, i oni i mi, pogledamo istini u oči i krenemo jedni na druge. Oni su na nas krenuli, što mi čekamo?

Razularenim lopužama, silovateljima djece, licemjerima i mrziteljima nije mjesto u školama. Izbacimo ih! Plaćanje najgorih kriminalaca državnim novcem u ime Boga nema nikakve veze sa razumom. Prestanimo od naših bijednih plaća i mirovina izdvajati novac za zločince. Progledajmo! Naša djeca napuštaju ovu septičku jamu u hordama. Zašto se mirimo s tim? Jesu li zaista zlikovci u Vladi, Saboru i na Kaptolu ono što Hrvatsku čini Hrvatskom? Ako jesu, pomirimo se s tim i blagoslovimo pucanje u potiljak Vesni Pusić i Mesiću. Ako nisu, nadam se, nisam sigurna, nadam se, nisu, NISU, pokažimo zlotvorima da Hrvatska može biti zemlja u kojoj se zločinci neće zalagati za pucanja u potiljak i bacanja leševa krivomislećih Hrvata i Hrvatica u septičke jame.

Svi znamo kako će završiti Priča koja je prava slika Hrvatske danas. Onaj pop će, kad “ozdravi”, trenutno je na bolovanju, promijeniti školu, a djetetu koje ga je snimilo netko će pucati u potiljak i baciti ga u septičku jamu.

Sramim se zemlje u kojoj živim. Sramim se sebe i onih poput mene koji isto mislimo, ali šutimo i vjerujemo kako će bez borbe biti bolje. Neće! Gdje smo? Ima li nas? Ako nas ima krenimo više. Razjebimo ovu prokletu zemlju kojom vladaju razbojnici, ubojice, silovatelji, lopovi. Ako u ratu poginemo, što možemo izgubiti? Ono najdraže, ono najdragocjenije što smo imali, djecu, već smo izgubili. Rasuše se diljem svijeta, naši “izdajnici”.

Oni su na nas krenuli. Mi krivomisleći smo za njih i Cigani i Židovi i Srbi, sve u jednom. Povijest je pokazala da si ovca za klanje, ako na to pristaješ. Ako nas druge i drugačije građane Hrvatske ne ujedini prestrašni govor ovog jezivog popa spasa nam nema. Završit ćemo u septičkim jamama sa metkom u potiljku dok će oko jame plesati biskupi, popovi i političari i našim će leševima, keseći se, pokazivati krvave očnjake.

Hrvatice i Hrvati! Poslušajte zvijer i sretan nam Božić.

(Blog Vedrane Rudan)

BONUS VIDEO:

ISPOVEST SRBINA KOJI JE OSNOVAO HDZ BiH

Severna Koreja priprema se da lansira satelit, tvrde južnokorejski mediji. Analitičari: To je paravan za nastavak razoja balističkog programa.

AFP podseća da je Severna Koreja već nalazi pod udarom sankcija UN zbog lansiranja interkontinentalnih balističkih raketa i razvijanja te vrste naoružanja, uprkos upozorenjima.

„Iz više kanala smo saznali da je severna KOreja razvila novi satelit koji je nazvala Kvangmjongsong-5“, izvesto je list „Joongang Ilbo“ iz Južne Koreje, pozivajući se na svoje izvore iz vlade.

„Plan Pjongjanga je da lansira satelit, opremljen kamerama i telekomunikacionom opremom, u orbitu“, navodi još list i podseća da je severnokorejski „nuklearni“ režim već lansirao satelit „Kvangmjyongsong 4“, i to u februaru 2016, što je već tada okarakterisano kao „zamaskirani“ balistički test.

Jedan od portparola južnokorejske vojske izjavio je da za sada nema ništa sumnjivo u vezi aktivnosti koje dolaze iz Severne Koreje, ali je takođe i dodao da Jug pomno prati sve što se dešava na Severu.

Ovaj najnoviji izveštaj dolazi nakon nedavnog saopštenja Severne Koreje da taj režim ima pravo da razvija sopstveni svemirski program i tehnologiju.

AFP podseća na predviđanje koje je ranije ovog meseca izneo ruski list „Rosijskaja gazeta“, odnosno ruski vojni ekspert Vladimir Krustalev, koji je rekao da će Severna Koreja u veoma skoroj budućnosti lansirati dva satelita- jedan za istraživanje zemlje, a drugi za potrebe „komunikacije“.

Stručnjaci i analitičari širom sveta, međutim, nisu „mirni“ i smatraju da je razvoj svemirskog programa samo paravan za nastavak razvoja interkontinentalih balističkih raketa sa nuklearnim bojevim glavama, kojima Kim Džong Un preti ostatku sveta i zbog kojih je već pod teškim obručom sankcija.

Šta su uradili Rusi? Država je 2007. pokrenula program mera za poboljšanje demografske situacije koji je podrazumevao značajnu sumu novca, 10.000 dolara koju je porodica sa dvoje i više dece dobijala tek kada dete navrši tri godine, uveli su roditeljski dodatak za prvo dete, koji iznosi 150 evra, ali i brojne olakšice poput povlašćene hipoteke, razne subvencije i slično

Najava da ćemo probati da iskoristimo pozitivna ruska iskustva kada je u pitanju natalitet podjednako je važna kao i svi dogovori sa Rusijom na krupne teme. Jer svi oni padaju u vodu ako jednoga dana to ne bude imalo koga da se tiče. A Srbija upravo srlja u takvu budućnost jer je po starosti stanovništva trenutno šesta u Evropi, piše Sputnjik.

Zato je podjednako bila važna i najava posle nedavne posete ruskog ministra rada Srbiji da ćemo probati da iskoristimo pozitivna ruska iskustva kada je u pitanju zaustavljanje pada nataliteta.

Crvena lampica

Rusija je zbog niske stope nataliteta godišnje imala po 700.000 stanovnika manje, ali su uvođenjem posebnih mera za podsticanje rađanja za proteklih deset godina uspeli da preokrenu situaciju.

Da je u Srbiji već upaljena crvena lampica ukazuju podaci da je od 1992. izgubila više od 600.000 stanovnika. Prošla godina je bila najgora po pitanju nataliteta, rođeno je svega 65.000 beba. U prvoj polovini ove godine je doduše bilo pomaka, natalitet je šest odsto veći nego u istom periodu prošle godine, ali i dalje zbog niske stope nataliteta godišnje u proseku gubimo 35.000 stanovnika.

Zato će, kako je najavljeno, Rusiju posetiti ministarka zadužena za demografiju u Vladi Srbije, Slavica Đukić Dejanović, kako bismo sagledali ruska iskustva i ocenili da li je nešto od mera koje su tamo dale rezultate primenjivo i u našem slučaju.

Demograf Vladimir Nikitović sa Instituta društvenih nauka za Sputnjik je objasnio da su nam veoma male šanse da se vratimo pozitivnom trendu ako žene u Srbiji u proseku budu rađale manje od jednog i po deteta. A sada smo vrlo blizu te kritične granice. Prema poslednjem popisu stanovništva od pre pet godina, žena prosečno rađa 1,6 dece.

Đukić Dejanović napominje da je rađanje drugog deteta najveći problem.

– Imamo 52 odsto žena koje imaju jedno dete. Da bi se obnavljalo naše stanovništvo, treba da imamo 11 odsto majki sa jednim detetom, 44 odsto majki sa dvoje dece i 45 odsto sa troje – obrazlaže ministarka.

Šta su uradili Rusi? Država je 2007. pokrenula program mera za poboljšanje demografske situacije koji je podrazumevao značajnu sumu novca, 10.000 dolara koju je porodica sa dvoje i više dece dobijala tek kada dete navrši tri godine.

Materinski kapital

Taj „materinski kapital“ mogao je biti uložen samo u određene svrhe, u kupovinu stana, za poboljšanje stambenih uslova, obrazovanje dece, za socijalnu adaptaciju i integraciju u društvo deteta sa invaliditetom. Mogao je, takođe, da bude uplaćen u penzioni fond, za penziju majke. Novac nije smeo da bude trošen na kupovinu automobila, pokrivanje dugova za potrošačke kredite i komunalne usluge.

Prestonica Moskva je tome dodala i posebne podsticajne mere za porodice sa najmanje troje dece i za poslednjih sedam godina broj porodica sa više dece je povećan skoro dva puta.

Da opet ne bi došli u raniju situaciju, jer brojke ukazuju na pogoršavanje demografske situacije u Rusiji, predsednik Vladimir Putin je odmah pozvao na „resetovanje“ demografske politike u zemlji i predložio nove mere koje stimulišu natalitet.

Tako će u 2018. biti uveden roditeljski dodatak za prvo dete, koji iznosi nešto više od 150 evra, a do kraja 2021. godine će biti produžen i proširen „materinski kapital“. On sada podrazumeva značajnu finansijsku pomoć porodicama, brojne olakšice poput povlašćene hipoteke, razne subvencije, modernizovane dečije poliklinike, prioritet pri upisu dece u jaslice…

Finansijski podsticaji

Nove mere su, smatra se, pravovremene, jer je novo pogoršanje demografske situacija u Rusiji, prema Putinovoj oceni, bilo predvidivo s obzirom na dramatičan demografski pad devedesetih godina, kada se zbog ogromnih problema u privredi i socijalnoj sferi prosto nisu rodila deca koja bi sada imala potomstvo.

Komentarišući mere koje je preduzela Rusija, ministarka zadužena za demografiju napominje da se ne radi samo o finansijskoj podršci nego i o smanjivanju psihološke cene roditeljstva, usklađivanju rada i roditeljstva, podizanju nivoa znanja iz oblasti reprodukcionog zdravlja, jačanju materinstva, modelima jačanja uloge partnera u podizanju i odgajanju dece.

– Ono što mi nećemo moći sigurno da činimo jesu ti krupni finansijski podsticaji – ukazuje Đukić Dejanović, koja podseća da je Srbija ove godine usvojila Zakon o finansijskoj podršci porodici.

Suština je, smatra ona, da se natalitet može podizati samo skupom svih mera koje su podjednako značajne, da postoji njihov kontinuitet i da su oročene, posle čega sledi njihova analiza. Na takav način Rusija je za 10 godina uspela da dođe na nulu, odnosno da počne da registruje obnavljanje stanovništva, kaže Slavica Đukić Dejanović.

(Sputnjik)

BONUS VIDEO:

RUSKA MEDIJSKA DIVIZIJA

Pre tri godine u Beogradu je objavljena knjiga” Treći metak,” koju su napisali novinar Nikola Vrzić i Milan Veruović, šef obezbeđenja Zorana Đinđića, inače teško ranjen u atentatu. Izvođenjem nepobitnih dokaza autori “Trećeg metka” dokazali su da Đinđić nije ubijen hicem iz Gepratove ulice; da je pucano sa dva mesta, puškama različitog kalibra; da Zvezdana Jovanovića niko od svedoka nije video ni u Gepratovoj ni u zgradi iz koje je pucano; da sam Jovanović nije mogao da locira mesto sa kojeg je, prema presudi, pucao i ubio Đinđića…

Vrzić i Veruović odgovaraju na pitanje zbog čega nije obavljena rekonstrukcija ubistva, inače prvo što se radi u takvim slučajevima i objašnjavaju malo poznatu a izuzetno značajnu vezu između Zemunskog klana i obaveštajaca britanske i američke tajne službe MI-6 i CIA. Govore i o vrlo čudnim ulogama Čedomira Jovanovića i Vladimira Bebe Popovića, u celom ovom slučaju.

Svakako je interesantno i njihovo sagledavanje ponašanja, političkog i privatnog, Zorana Đinđića u poslednjih desetak meseci njegovog života. Čovek koji je sa Đinđićem bio sve vreme govori o sastancima, razgovorima ubijenog premijera i akademika Dobrice Ćosića.

Pogledajte emisiju o kojoj bruji cela Srbija:

(Intermagazin)