Piše: Branko Žujović
Nesuvislo je glumiti San Marino u spoljnoj politici, kada je toliko očigledno da se naš narod, kao potencijalni saveznik Rusije, nalazi pod posebnim tretmanom zapadnih sila. Ta spoljnopolitička travestija ne dopada se ni srpskim prijateljima ni neprijateljima.
Država naroda koji odumire u demografskim mukama fokusirana je na promociju parade homoseksualaca i trendova koje ona nosi. Abortus je u Srbiji odavno postao poželjniji od dečjeg plača, a Končita Vurst ove godine slušanija je od hora „Kolibri“.
Srpska ekonomija, koja još drastičnije sledi demografski trend, oslanja se na simulaciju tobože spasonosne stihije tržišta, umesto na delotvorno osmišljenu strategiju nacionalnog opstanka. Naša kultura posvećena je sopstvenoj negaciji i destrukciji, pre nego stvaralaštvu.
Spoljna politika države mazohistički se izlaže izvorima ucena, pretnji i beskrajnih ponižavanja. Sve te protivrečnosti, provučene kroz ljubičaste tabloidne rastere, zbirno se nazivaju evropskom Srbijom.
Beograd je ponovo, kao što je bio u jednom periodu XIX veka, hipnotisan prizorom evropske fatamorgane, koja će ga, čim do nje dopuzi na ivici života, načinti vodećom silom na Balkanu. Odatle potiče spoljnopolitička travestija, koja se ne dopada ni srpskim prijateljima ni srpskim neprijateljima.
U Moskvi su, što zbog sopstvenih, što zbog zajedničkih interesa, zabrinuti i nije im jasno zbog čega Srbija beži u preterane deminutive. Neprijatelji na zapadu, koji nas poznaju bolje od nas samih, tu transformaciju će tolerisati dok uma upotrebnu vrednost na srpskom unutrašnjem planu.
Ne postoji Srbija poželjna u birokratskom poretku EU. Postoji njen proruski potencijal na Balkanu, koji je zapad odavno dobro izračunao i prepoznao, a koji ima biti skresan sve i da svi Srbi sutra nauče engleski jezik, postanu amiši i izaberu Bjonse za predsednicu. Za SAD, Evropsku uniju i NATO pakt i Ada Ciganlija je prekomerna Srbija.
Nesuvislo je, stoga, glumiti San Marino u spoljnoj politici, kada je toliko očigledno da se naš narod nalazi pod posebnim tretmanom zapadnih sila. Nemoguće je ostati beznačajno neprimetan u Evropi, a biti prostrt duž Moravske doline, Podunavlja i Prokletija, pogotovo nakon svh onih sankcija, izgona Srba iz jadranskog zaleđa, bombardovanja, desrbizacije Crne Gore, višestrukog suzbijanja ovlašćenja Republike Srpske, otimanja i okupacije Kosova i Metohije, pretpristupnih ucena i nezabeležene pljačke ekonomije.
Srbija, dakako, ne može biti globalni arbitar nigde, pa ni u Ukrajini, mada je iskustvo Beograda višestruko korisno danas za Ukrajinu i Škotsku, a sutra za Kataloniju, Baskiju, Belgiju, Italiju, Crnu Goru i još dosta drugih zemalja u Evropi. Ipak, Srbija može makar da provetri stranice novina, kada američki ambasador ima intelektualni zatvor i diplomatske vetrove, na temu licemernih lekcija iz državne gostoljubivosti i istorije.
Nije ovde srpska diplomatska veština izbegavanja vrućih krompira po sredi, kako se to predstavlja, već traljavo upriličen medijski maskenbal u kojem je Kirbi od usisivača avanzovao u Crvenkapu, a Vučić se po navici iz ovakvih situacija premetnuo u baku.
Voleo bih da sam pročitao bilo šta u saopštenjima srpskih političara, što bi me, makar na sekund, učinilo državljaninom nečega većeg i značajnijeg od želje da se bude sporadična stanica za preusmeravanje neuljudno iskazane diplomatske zlobe i nesuvslosti. Umesto Kirbija, Sloboda (Čačak) je bila neuporedivo bolji i dugoročno pametniji izbor.
(Glas Rusije)