Predsednik Rusije Vladimir Putin je u svojoj novogodišnjoj čestitki stanovnicima Rusije poželeo uspeh i napredak, kao i promene nabolje u svakoj porodici, jer je Nova godina tradicionalno porodični praznik koji se proslavlja sa poklonima, iznenađenjima i posebnom toplinom.
– Na pragu je Nova 2018. godina. Naravno, ovaj praznik dolazi nam svake godine, ali ga svejedno doživljavamo kao novi, dobar i željeni. Verujemo da će se sve što poželimo u tom trenutku, sve naše nade ispuniti – rekao je Putin tokom tradicionalne novogodišnje čestitke Rusima.
Prvi su novogodišnju čestitku predsednika videli stanovnici Kamčatke.
Ruski predsednik istakao je da je Nova godina tradicionalno porodični praznik.
– Slavimo ga kao nekada u detinjstvu: sa poklonima i iznenađenjima, sa posebnom toplinom, sa očekivanjem važnih promena. I oni će obavezno stići u naše živote ako ne budemo zaboravljali svoje roditelje, ako ih budemo čuvali, cenili svaki minut proveden sa njima, ako budemo više razumeli svoju decu, njihove težnje i snove, podržavali one koji su nam bliski, kojima treba naša pomoći duhovna velikodušnost – rekao je Putin.
Putin je takođe napomenuo da je sada moguće podeliti praznično raspoloženje sa najdražima, čak i ako smo daleko jedni od drugih i to nam omogućavaju moderne tehnologije.
– Gde god da se nalazimo: za porodičnim stolom, u veselom društvu, na ulici — sve nas spaja novogodišnje raspoloženje, a savremene tehnologije nam omogućavaju da podelimo svoja osećanja sa dragim ljudima koji se mogu nalaziti na stotinama hiljada kilometara od nas – rekao je predsednik.
Predsednik Rusije poželeo je građanima Rusije uspeh i prosperitet. „Neka se u Novoj godini u životu svake osobe, svake porodice, dese promene nabolje, da svi budu zdravi, da se rađaju deca i da nas raduju“, istakao je Putin.
– Iskreno vam želim uspeha i prosperiteta. Mir i prosperitet našoj velikoj Rusiji — naše voljene i jedine! Budite srećni! Srećan vam praznik — srećna Nova 2018. godina! – čestitao je predsednik.
U susret novogodišnjim praznicima, Zvezdan Terzić je govorio za SOS kanal i u razgovoru sa autorom “Total Sokera“ Nebojšom Petrovićem dotakao se brojnih aktuelnosti vezanih za Crvenu zvezdu.
Naravno, njene navijače najviše zanimaju dešavanja u tekućem prelaznom roku, potencijalna pojačanja, odlasci aktuelnih prvotimaca.
Ono što je nedavno mnoge zbunilo, jeste Terzićeva izjava da je Zvezda odbila ponudu od 5 miliona za Nemanju Radonjića, imajući u vidu kakav je dogovor postignut sa Romom prilikom letošnjeg Radonjićevog dolaska na Marakanu i “zabranu transferisanja do kraja pozajmice“ koja ističe tek 2019.
Ipak, izgleda da Terzić ima rešenje i za tu situaciju, i da bi Radonjić mogao i ranije da bude prodat.
“Zahvaljujući kvalitetnom radu svih klupskih struktura, Zvezda konačno može da usliši zahteve svog trenera i da zadrži igrače za koje on proceni da su mu neophodni. Zato smo i odbili ponudu jednog bundesligaša od 5 miliona evra za Radonjića. Imamo dogovor sa Romom da Nemanja posle te dve godine postaje 60 odsto Zvezdin igrač. To nam daje mogućnost da uz aneks ugovora možemo i ranije da ga prodamo. Do tada, imamo pravo da primamo ponude od klubova koji su zainteresovani za njegove usluge. Možda oni šalju ponude i na Rominu adresu, mi to ne znamo“, izjavio je Terzić, a prenosi “Mondo“.
O Ričmondu Boaćiju se mnogo više priča, mediji bruje o brojnim ponudama, ali navijače interesuje šta je prava istina u svim tim pričama.
“Sve je stvar tržišta. Nije tajna da imamo za njega ponude iz Francuske i Engleske i trenutno se sa Agencijom iz Italije, koja je Ričmonda i dovela u Zvezdu, vrtimo oko cifre od 7 miliona evra’‘, objašnjava Terzić.
Što se tiče pojačanja, najskuplje bi mogao da bude Mirko Ivanić iz BATE Borisova, ali pitanje je kako platiti 1.7 miliona evra. Doduše, ako Boaći ode za tih sedam miliona…
“BATE Borisov traži oko 1,7 miliona, što je za Zvezdu do skoro bila misaona imenica. Mi smo na granici da to prihvatimo i nije tačno da smo odustali od Ivanića. Lomimo se, Milojević je obavio neke interne razgovore sa Mirkom i rekao mu šta se od njega očekuje ako dođe na Marakanu. Ipak, smatram da nam je Milunović u ovom trenutku potrebniji. Naročito ako Demijan Le Talek ode u inostranstvo. Sa Benom i Jevtovićem na krilnim pozicijma bili bismo neuporedivo jači u nastavku prvenstva i to su za sada naši prioriteti“, otkrio je Terzić.
Istoričar i profesor Salih Selimović vrstan je poznavalac tema vezanih za srpsko-muslimanske odnose i probleme koji su se „provlačili“ kroz našu, ne mnogo srećnu, balkansku prošlost. Autor je vrednih knjiga, na desetine studija, naučnih radova o poreklu i istoriji Srba muslimanske veroispovesti. Objašnjavajući za „Pečat“ pitanje porekla današnjih muslimana u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, KiM, pitanje njihovih korena, ukazujući takođe i na suštinu i prirodu viševekovne nesloge Srba i muslimana, jednog istog naroda različitih vera, na početku razgovora, on kaže:
„Današnji muslimani, koji su sa prostora bivše SFRJ, u većini slovenskog su porekla. To je u nauci nesporno, mada ima i onih koji bi ‚hteli‘, reč je o bosanskom i delu raških muslimana, da su bogumilskog porekla. Ne znaju ili neće da znaju da su bogumili samo jedna hrišćanska jeres, može se slobodno reći u pravoslavlju, a nikako neki poseban bogumilski narod. Ako je veliki deo bosanskih bogumila došao iz Raške, pa oni su mogli da budu samo Srbi. Bogumilstvom želi da se dokaže neka stara posebnost, ‚individualitet‘ iz kojeg se vremenom navodno konstituisala bošnjačka nacija. Pokušava da se dokaže da postoji neki istorijski ‚kontinuitet‘. Ako su srpska plemena bila dominantna u Raškoj, Zeti, Bosni, Travuniji, Zahumlju, Neretvi, Usori, Soli i stvorila srpske srednjovekovne države, što je u istorijskoj nauci nesporno, pa kojeg bi to onda mogli biti porekla domaći muslimani po dolasku Turaka Osmanlija, od kojih će primati islam? “
Turci Osmanlije su od 1389. postepeno osvajali Rašku zemlju!
Definitivno su konsolidovali svoju vlast u Raškoj zemlji 1455. godine. Čestim administrativno-teritorijalnim promenama ovaj prostor je uključivan u više sandžaka: Bosanski, Skadarski, Hercegovački, Pećki, Prizrenski. Krajem 18. veka osnovan je Novopazarski sandžak čije je sedište bilo najduže u Sjenici. Ukinut je 1817. i ponovo osnovan Vilajetskim zakonom 1865. u fazi opštih reformi u Osmanskom carstvu. Ovaj sandžak je izdvojen iz Bosanskog vilajeta ili pašaluka 1877, i pripojen novoosnovanom Kosovskom vilajetu sa sedištem u Skoplju u čijem će sastavu ostati do oslobođenja 1912.
Taj Novopazarski sandžak formiran 1865. obuhvatao je kaze: Sjenica, Novi Pazar, Mitrovica, Pljevlja, Bijelo Polje sa Bihorom, Prijepolje, Berane, Trgovište (Rožaje), Kolašin, Nova Varoš i Gusinje. Gusinjska kaza je odmah posle dve godine bila izdvojena iz Novopazarskog sandžaka i pripojena Prizrenskom sandžaku. U tom obimu Novopazarski sandžak je postojao 15 godina i nije predstavljao nikakav corpus separatum. Već 1880. je osnovan Pljevaljski sandžak koji je obuhvatao kaze Pljevlja, Prijepolje i mudirluk Priboj. Početkom 20. veka iz Novopazarskog sandžaka izdojene su kaze Novi Pazar i Mitrovica i pripojene Prištinskom sandžaku, a kaze Berane i Rožaje Pećkom sandžaku. Iako se grad po kojem se ovaj sandžak nazivao nije više nalazio u njemu, i dalje je upotrebljavano isto ime. Od ostatka Novopazarskog sandžaka formiran je i zvanično Sjenički sandžak 1902. sa kazama: Sjenica, Bijelo Polje, Nova Varoš i Vraneš (Donji Kolašin).
U diplomatskom rečniku i političkim manipulacijama Austro-Ugarske i Turske dugo se središnji prostor Stare Raške ili Raška oblast nazivao Novopazarski sandžak, iako njega odavno više nije bilo. Austrougarski civilni komesar u Pljevljima Teodor Ipen svoju knjigu „Novi Pazar i Kosovo“, koja je objavljena u Beču 1892. u zagradi naslova imenuje kao „Stara Raška“. U jednom austrougarskom vojnoobaveštajnom elaboratu o Kosovskom vilajetu koji je objavljen u Beču 1899. kaže se: „da je zemljouzina između Srbije i Crne Gore poznata kao Raška“. Kasnije je ostao u upotrebi samo „Sandžak“, iako su i u Turskoj ukinuti sandžaci 1921. godine.
Tvrdite da su islam prihvatale prvo vlastelinske pravoslavne porodice?
U prvom periodu turske okupacije islam su prihvatali pojedinci iz vlastelinskih porodica, trgovci, zanatlije i stočari vlasi u brdsko-planinskim predelima gde je delovanje Srpske pravoslavne crkve bilo slabije. Vlasi su bili slobodniji od zemljoradnika i vršili su razne pomoćne vojne službe za Turke. Znatan broj hrišćana je islamiziran i kroz danak u krvi (devširma). Neki roditelji su urezivali krst na čelo dečaka ili im lomili i sekli prste na desnoj ruci kako bi ih spasili da ne budu odvedeni u Istambul i postali „Turci“ janičari. Vuk Karadžić je konstatovao povlašćeni položaj onih koji su prešli u islam sledećom rečenicom: „Ako se ko od raje poturči, odmah ima sva prava kao i ostali Turci; ne samo što ga neće prekoriti pređašnjom verom nego će ga još svako radije pomoći nego rođenog Turčina.“
U ruralnim sredinama islamizacija je do kraja 15. i polovine 16. veka bila skoro nepoznata izuzev zapadno od Pljevalja u predelu Bukovica. U retkim slučajevima, u nekim palankama i kasabama, islamizacija je poprimila masovniji karakter i taj talas je potrajao do oko 1540. I pored prihvatanja vere osvajača nikada domaći muslimani nisu zaboravili maternji jezik, a u otmenijim krugovima se uvek pisalo ćirilicom koju su često nazivali bosančica, begovsko pismo ili Stara Srbija, kako su je oni sami nazivali.
Ćirilica i srpski jezik su bili u upotrebi i na turskom dvoru, a Dubrovnik je u prepisci sa turskim dostojanstvenicima, koji su bili poreklom „naše gore list“, koristili ćirilicu i srpski jezik još od 1420 godine! Sultan Mehmed Fatih je govorio i grčki i slovenski, zapravo srpski. I kasnije, kada je došlo do radikalnije islamizacije, ipak su bile sačuvane i mnoge hrišćanske i uopšte autohtone narodne tradicije i praznci kao što su Božić, Savindan, Đurđevdan, Vidovdan, Mladenci. U narodnom kalendaru kod muslimana, pogotovo u ruralnim sredinama, sve do današnjih dana se koristi odrednica od Božića ili do Božića, za Vidovdan, po Đurđevdanu ili na Prokoplje (sv. Prokopije) neće da rade.
U dubrovačkom arhivu u nekim trgovačkim ugovorima pojavljuju se prvi domaći islamizirani trgovci kao što su: Šain Žunjević iz Gluhavice (Gluha Vas), 1430. i 1440, zatim „Turčin“ Hamza 1467, Mehmed Hasanović iz Nikolj-pazara na Limu, Mehmed iz Prijepolja, „Turčin“ Jusuf iz Novog Pazara 1483. i dr. U prvom turskom popisu Krajišta Isa-bega Ishakovića iz 1455. u današnjem tutinskom kraju nije popisan nijedan domaći musliman, kao ni u Gornjem Polimlju, Brodarevu, Komaranima, Koritima, Pešteri, Starom Vlahu, Rasu i Sjenici. Njegove spahije timarnici, kojih je bilo ukupno 180, bili su u većini Turci. Spahija hrišćana je bilo 50 koji su se postepeno islamizirali, jer kasnije su hrišćani teško mogli da uđu u tursku vojnu aristokratiju. U nahiji Vlaha Sjenice za vreme turskog popisa 1468/1469. godine od 2.106 vlaških kuća nijedna nije bila od domaćih muslimana. U nahiji Barče (Nova Varoš) za vreme turskog popisa 1585. od šest krupnih feudalaca samo je knez Zulfikar bio musliman…
Ko je od srpskih porodica u Staroj Raškoj među prvima okrenuo leđa pravoslavlju?
Prvi koji su prihvatili islam iz redova krupne vlastele bili su Isa-beg Ishaković iz srpske porodice Hranušića, Ahmet-paša Hercegović, treći sin Stjepana Vukčića Kosače, Ahmet-beg Vranešević, sin kneza Heraka Vraneša, kao i drugi njegov sin Ljubo postavši Ibrahim-beg Vranešević, Skender-beg Crnojević, sin Ivana Crnojevića, Skender-beg Mihailović, Jovan-beg Rasovac u dolini Lima po predanju potiče od nekog potomka kneza Miroslava, Isa-beg Kraljević iz bosanske kraljevske kuće princ Sigismund Kotromanić i niz drugih. Od pretka Ljuba, sina kneza Heraka, čuveni su hercegovački begovi Ljubovići. U tek osnovanom Jeni Bazaru, tj. Novom Pazaru islamizirano stanovništvo je bilo u većini već 1485. godine, jer je od 238 kuća 167 bilo muslimanskih, a 71 hrišćanska. Međutim, u selima oko Novog Pazara i do kraja 17. veka u većini je živelo hrišćansko stanovništvo, ali je islamizacija postepeno poprimala masovniji karakter. Tada je popisano 56 sinova Abdulaha.
Na drugom, tj. suprotnom kraju, u nahijama Kukanj (Pljevlja) i Poblaće između Priboja i Pljevalja 1583. seosko stanovništvo se masovno islamiziralo. U Kuknju je bilo 82 odsto muslimana, a u Poblaću 84 odsto. U tom periodu je to bio jedinstven slučaj. Sve ostale ruralne sredine Stare Raške su još dugo ostale u hrišćanstvu. U sjeničkom selu Raždaginji je 1477. od 40 kuća bile tri muslimanske, a toliko je bilo muslimanskih kuća i 1585. Takođe u Prijepolju je 1477. popisano 155 domaćinstava i sva su bila hrišćanska. Za vreme turskog popisa Hercegovačkog sandžaka 1477. nije bilo nijednog domaćeg „Turčina“ u nahijama Mileševi, Ljuboviđi, Matarugama, Poblaću i Kuknju. I u drugim sjeničkim selima za vreme turskog popisa iz 1585. kao što su Bare popisani su prvi domaći muslimani kao Mehmed Abdulah i Piri Hazir, zatim u Crvskom od 13 domaćinstava jedno je bilo Sefera, sina Abdulaha i Sugubinama, gde je popisan jedan musliman Šaban. U celoj sjeničkoj nahiji od 652 domaćinstva samo je 13 bilo muslimanskih. Tada je nahija Barče (Nova Varoš) imala 938 domaćinstva od kojih su 43 bila muslimanska. Ni za vreme turskog popisa 1604. ništa se bitno nije promenilo u odnosu na versku strukturu domaćeg stanovništva na području Nahije Barče (Nova Varoš). Takođe je slično stanje sa islamizacijom domaćeg srpskog pravoslavnog stanovništva bilo i na području Bihora, Bijelog Polja, Vraneša, Sjenice, Peštera, M..
Za vreme turskog popisa 1488/1489. godine na području Bihora nema pomena nijednog muslimana. Tek u popisu iz 1530/1531. godine popisano je 20.046 stanovnika od kojih je bilo samo 95 domaćih muslimana. Svi stanovnici su označeni kao vlasi stočari. Već za vreme turskog popisa iz 1571. bilo je 1.106 muslimanskih domaćinstava ili devet odsto. U selima oko Prijepolja prema jednom turskom defteru iz 1531-1533. skoro sva domaćinstva su plaćala điziju što znači da su bila hrišćanska, jer muslimani nisu plaćali taj osnovni porez. Iako je Prijepolje bilo kasaba za vreme turskog popisa 1585. u njemu je imalo 33 odsto muslimana. Tek u drugoj polovini 17. veka ova kasaba je imala većinu muslimanskog stanovništva. U brodarevskom i komaranskom kraju između Prijepolja i Bijelog Polja za vreme turskog popisa 1582/1583. popisana su samo četiri muslimanska domaćinstva. Krakterističan je i primer spore islamizacije nahije Banja (Priboj). Za vreme popisa Bosanskog sandžaka 1604. u ovoj nahiji je popisano 779 kuća, od kojih je bilo 65 muslimanskih ili osam odsto.
Navodite i primere kasne islamizacije.
U selu Orašac kod Brodareva, u Opštini Prijepolje, deo srpske porodice Tomašević je primio islam 1869. Ti koji su se islamizirali uzeli su prezime Poturak. Na jednoj fotografiji, koja je snimljena 1919. godine, majka Ružica Pejović iz okoline Prijepolja stoji sa dva sina – Lukom koji je pravoslavni i Alijom muslimanom. Kasno su se islamizirali i neki Srbi Gojaci i Rovčani kod Prijepolja, kao i Markovići i Draškovići iz okoline Novog Pazara, zatim neki Đeloši u Kladnici kod Sjenice. Brojne muslimanske izbeglice (muhadžiri) preplaviće Rašku oblast posle razaranja Kolašina 1858, zatim iz Nikšića posle njegovog zauzimanja od strane Crne Gore 1878, kao i iz BiH kada je bila okupirana od Austrougarske 1878, i njene aneksije 1908.
Na Naučnom skupu „Srbi muslimanske veroispovesti“, prema mišljenju brojnih učesnika imali ste najzapaženije izlaganje!
Pomenuti naučni skup trebalo je davno da se održi, u stvari, trebalo bi organizovati više skupova koji bi bili posvećeni ovom pitanju. Baveći se proučavanjem naše, nažalost, tragične prošlosti, shvatio sam da je većina muslimana na prostorima bivše SFRJ srpskog porekla. Na naučnom skupu ograničio sam se na prostor Stare Raške (Raške oblasti) Napravio sam pregled procesa islamizacije od turskog osvajanja u 15. veku i njegov dalji tok sa određenim uzrocima islamizacije i migracionim kretanjima kao posledicama tog osvajanja i okupacije. Postoje pokušaji da se islamizacija predstavi kao jedan rado prihvaćen proces od strane hrišćana i bogumilske jeresi. To nije tačno. Nije se vera tek tako menjala.
Muslimani su uvek bili u delikatnom položaju. U čemu je njihova najveća nesreća?
Naši muslimani nisu činom prihvatanja islama postajali Turci. Oni su i dalje, bez obzira na to kojem društvenom sloju pripadali i na kojim položajima se nalazili, čuvali maternji jezik, pismo i mnoge narodne običaje iz vremena kada su bili hrišćani, najčešće pravoslavci. Od etničkih Turaka su se uvek razlikovali. Ni Osmanlije u njih nisu imali poverenja, pa su na vezirski položaj ili nekog glavnog paše skoro uvek u Bosanskom pašaluku postavljali Turke koji su bili poreklom Anadolci, Albanci, Grci, Bugari, Kurdi, Mađari, a naše su slali u udaljene provincije prostrane Imperije.
Turci su potcenjivali i ismejavali muslimane nazivajući ih Bošnjacima, što u doslovnom prevodu znači praznoglav, glup, tvrdoglav. Dakle, muslimani nisu tretirani kao pravi Turci, a ni oni sami u duši se nisu tako osećali. Posle prestanka osmanlijske vladavine oni su se našli „ni na nebu, ni na zemlji“. Osećali su nesigurnost i povlačili su se u sebe. Mnogi nisu mogli da shvate i prihvate istorijsku realnost. Velika masa je bila i potpuno anacionalna. Ipak, izvestan broj muslimanskih intelektualaca, trgovaca i plemstva (age i begovi) znali su za svoje hrišćansko srpsko poreklo i pokrenuli su pitanje nacionalnog osvešćivanja muslimana i vraćanja svojim predačkim korenima!
Sa druge strane, bilo je nerazumevanja od jednog dela srpske intelektualne i političke elite za taj proces! To je kod mnogih muslimana izazvalo revolt, pa su iz našeg poslovičnog inata hteli biti svako, samo ne Srbi. Takve okolnosti našim neprijateljima su i te kako odgovarale i u tom pravcu su oni sprovodili beskrupuloznu i veoma efikasnu propagandu. Tako je srpski nacionalni korpus izgubio ogroman broj muslimana čiji su koreni srpski! Slično se događalo i sa Srbima katolicima. Da završim onom čuvenom, još neprevaziđenom konstatacijom umnog Meše Selimovića: „Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.“
Koliko greše današnji muslimani, a koliko Srbi pravoslavci, odnosno predstavnici inteligencije obe konfesije?
Mislim da je najveći problem politizacija i kod jednih i kod drugih, mada ima i mnogo nerazumevanja i nepoznavanja. Zatim, tu je i onaj fanatični i rigidni verski faktor. Mora se priznati da je kod velikog broja muslimana prisutan kompleks, a kod nekih, možda, i osećanje krivice. Vere i ideologije su se menjale i menjaće se dok postoje ljudi. Za mene je mnogo bitnije kojim se jezikom govori, koje je etničko poreklo i koje su narodne tradicije, pa da se na osnovu toga zna i nacionalna pripadnost. Pozitivni građanski zakoni dozvoljavaju da se čovek kao individua izjasni da je Kinez, Japanac, Nemac, Turčin, Bošnjak, ali da li se on i stvarno tako oseća, i da li tek tako samo deklarativno može biti pripadnik tih nacija? Naši muslimani, pa i oni koji se izjašnjavaju kao Bošnjaci, trebalo bi da vole svoju zemlju, jer su i njihovi pra, pra dedovi tu ponikli. Nije dobro da se voli tuđa zemlja više od svoje, jer u tom slučaju Srbin pravoslavac s pravom može da se ljuti i da kaže:„Pa kad više voliš tuđinsku državu, onda idi tamo. Šta ćeš ovde!“
Mnogi islamizirani Srbi, kroz istoriju, nisu se odrekli svojih korena, pomagali su pravoslavni živalj, gradili Srbljima mostove, svetinje!
Dugačak je spisak naših slavnih i čestitih predaka koji su u osmanlijskoj državi, kao i za vreme austrougarske okupacije BiH, zauzimali visoke državne, vojne, sudske i druge položaje i oduživali se svojim precima. Izvesno vreme u 16. veku vodili su glavnu reč u turskom carstvu. Čak je postojao i srpski lobi na turskom dvoru, pisalo se i govorilo srpskim jezikom! Između ostalog, i sultan Sulejman Zakonodavac je odlično govorio srpski. Isa-beg Ishaković, osnivač Novog Pazara i Sarajeva je bio poreklom Srbin iz Hercegovine iz roda Hranušića, da pomenemo paše i vezire Mahmutbegoviće koji su od Crnojevića, Ahmet-pašu Hercigovića od knezova Heraka (Vraneša), Ferhat-pašu Vukovića od Desisalića, Husein-pašu Boljanića i niz drugih. Dovoljno je da se samo pomene Mehmed-paša Sokolović (Sokoli). Bez obzira na to što je on izvanredno vodio tursku državu kao veliki vezir ostvarujući njene interese, nikada nije zaboravio ni svoj zavičaj, niti da je Srbin. To je bio slučaj i sa svim njegovim rođacima koji su primili islam, kao i sa onima koje je on dovodio i postavljao na određene položaje.
Čak u 19. veku većina muslimanskog begovata i visoke uleme je znala svoje korene i čuvala svoj jezik i ćirilično pismo. To pismo, ponavljam, nazivano je bosančicom koja se dugo zadržala, begovskim pismom, a i sami begovi su ga nazivali „Stara Srbija“. Još u 17. veku je književnik Hevaji Uskupi iz Tuzle napisao srpsko-turski rečnik!
Neki Srbi muslimanske veroispovesti su se vratili predačkoj, svetosavskoj veri, šta to govori o njima?
Bilo je vraćanja muslimana pradedovskoj veri. Neki su ponovo pristupili pravoslavlju duboko ubeđeni u ispravnost tog čina, dok su drugi to činili iz nužde ili posle povlačenja Osmanlija sa nekih naših područja. Po mom uverenju to bi trebalo da bude lični čin svakog čoveka. Promena vere, u svakom slučaju, neophodno je da bude svojevoljan čin, jer smatram da tek tada to ima smisla i opravdanja. Kao jedan izuzetan primer i čin navodim slavnog reditelja, umetnika, filmskog stvaraoca, i pregaoca na drugim poljima – Emira Kusturicu. On je izuzetna i samosvesna ličnost, hrabar je i dosledan.
Vi branite istinu, bez obzira na činjenicu što se to ne dopada pojedinim verskim vođama u Novom Pazaru i Sarajevu.
Nije na verskim vođama da određuju šta je istorija, arheologija i etnologija, i šta te nauke na osnovu materijalnih i pisanih izvora i narodnih tradicija utvrđuju. Njihov bi posao trebalo da bude istinski rad sa vernicima, a ne da im vernik bude sredstvo političke manipulacije. Da se brinu o održavanju i izgradnji verskih objekata i ustanova. Oni bi trebalo da ljude uče toleranciji i ljubavi prema svim božjim rabovima bez obzira na veru i naciju, i da poštuju državu u kojoj su rođeni, u kojoj žive i rade, kao i njene zakone. Proučio sam more dokumenata tzv. prvog reda, koja nedvosmisleno pokazuju da je stanovništvo u našim zemljama bilo srpsko nezavisno od toga da li je ispovedalo pravoslavnu ili katoličku veru ili su bili bogumili. Da pomenem samo turske popise iz 15, 16. i 17. veka! U preciznim popisima navedena su imena uživaoca i vlasnika baština, kao i imena timarnika i starešina sela i džemata. Imena tih ljudi nisu ni turska, ni arapska, ni persijska već slovenska, u našem slučaju srpska! U nekim od tih dokumenata navedeni su sveštenici, monasi, crkve i manastiri. Pa kakvi bi to još bili potrebni dokazi o tadašnjem stanovništvu srpskih etničkih zemalja?
To što istina boli neke muslimanske verske vođe mogu da razumem, ali ne mogu da ih opravdavam. Međutim, političke vođe ni u kojem slučaju ne smeju da zavode muslimane zbog trenutnih političkih poena, radi stvaranja nekih posebnosti u nacionalnom ili rasnom smislu, i da ih na taj način konfrontiraju sa svojim dojučerašnjim rođacima, kumovima, pobratimima, komšijama. Muslimani, koji se od 1993. izjašnjavaju kao Bošnjaci, u Staroj Raškoj i u BiH, nisu nikada mogli biti Turci, Iranci, Saudijci. Ogroman je broj muslimana koji imaju srpska, odnosno slovenska prezimena. Bošnjaštvo iz perioda osmanske i austrougarske vladavine je promovisao osvajač i okupator iz svojih interesa. Ovo sada je treći put da se naši muslimani opredeljuju da su Bošnjaci. Ne osporavam pravo da se svaki čovek, pa tako i musliman, nacionalno izjasni ili ne izjasni, kako hoće, pa i kao Bošnjak. Druga je stvar sintetičko stvaranje nacionalnog kolektiviteta. Tu se moraju poštovati naučno utemeljene odrednice. Smatram da ne mogu nama muslimanima da budu bliži ni Turci, ni Arapi, niti bilo koji drugi narod od naše braće i sugrađana Srba. Nikada ne bi trebalo da zaboravimo „Da je brat mio koje vere bio“ i da „Ko neće brata za brata, hoće tuđina za gospodara.“
SVETSKE imperije su u kontinuitetu sejale sindrom razjedinjavanja među Slovenima, a na ovim prostorima jedini su profitirali Albanci ujedinjujući teritorije pod svojim jezikom, izjavio je proslavljeni srpski režiser Emir Kusturica.
„Za razliku od Srba, oni se nikada nisu mogli nametnuti u kulturi, nauci ili makar u fudbalu, nisu postigli nešto što bi prema mjerilima racionalističkih civilizacija bilo pozitivno. Ali im je prvo činjeno, da Rusi ne bi stavili prst na obalu Dunava. Zatim su favorizovani kao destabilizujući faktor Južnim Slovenima. Tako je i danas”, rekao je Kusturica.
On je naveo da je modernu dramu Srbije, latinsku nepravdu prema nama započeo još Napoleon:
„Od njegovog vremena do danas njeguju se na Balkanu, bez prekida, južnoslovenski `nacionalizmi sudnjeg dana` svi zasnovani na ideji da moramo živjeti zavađeni”, istakao je Kusturica.
Prema njegovim rečima, tokom formiranja južnog dela Habzburškog carstva, „podgajan je interes o razjedinjenju” i takvo stanje, u kojem je gotovo nemoguće delovati kulturološki, i danas traje.
Pritom, kako je posebno istakao, „kultura je realan osnov postojanja naroda i pitanje opstanka male zemlje leži u kulturnom djelovanju”.
Kusturica je poručio da Srbi imaju legitimno pravo da neguju zavetnu ideju kosovske legende i svoje nasleđe jer ono ima kulturološku pozadinu.
„Republika Srpska je ishodište jednog rata, a pitanje njenog opstanka je pitanje ličnosti. Ko je taj ko će je sačuvati, a da pritom atributi njene kulture budu sačuvani”, rekao je Kusturica, povodom nedavnih političkih nastupa Bakira Izetbegovića.
On je ukazao da „nije problem u tome što Latini, pravoslavni i muslimani žive zajedno”.
„Naprotiv, pitanje je šta je većinski narod pred rat u BiH nudio i šta poslije rata nudi tim zajednicama. Odbili su Miloševića da budu saveznici, a pravoslavnima su ponudili reprizu Drugog svjetskog rata: hajde da vas ubijamo, pa ćemo vam se na kraju pridružiti ako se desi da izgubimo, kao 1945. godine”, rekao je Kusturica.
On je istakao da su Alija Izetbegović i njegovi saveznici oživeli ideju o šerijatu i da bi „danas Sarajevo bilo multietnički grad da to ne zavisi od tih ljudi”.
„Da je neko od Sarajeva htio da napravi multietnički grad, mogao je i u ratnom vihoru da zadrži Srbe i da ponudi rješenje a ne da ih po Kazanima ubijaju, pa da im iz grada ode 150.000 ljudi jedne vjeroispovjesti. Da li je ponuda da ljude kao doktora Najdanovića skidaju gole, i da ih javno, kao što su njemu učinili, sunete pa ubiju”, rekao je Kusturica.
On ističe da sadašnji član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović nastavlja dosledno ideje svog oca „potpuno na istom kursu”, a da je istina o Bakirovoj viziji Bosne isplivala prilikom pokušaja ubistva predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici.
„To je Bosna u kojoj Srbi sebe ne bi mogli prepoznati. Dizajnirali su je čak bez srpskog jezika iz kog su rođeni ovi novi jezici, sa svojim novim imenima. Gdje smo mi tu? Gdje su tu Srbi?”, upitao je Kusturica
Govoreći o Abdulahu Sidranu, koji je nedavno gostovao u Beogradu, Kusturica je rekao da je to „mrtvi kapital BiH”.
„U Beogradu se, čujem, nedavno pojavio mrtvi kapital BiH. Ime mu je Sidran i on misli da je moral ono što se mora”, rekao je Kusturica.
On je naglasio da taj mrtvi kapital ima i svoju genezu:
„Od pisca zvučnih pjesama ušao je u film, gdje se nije dugo zadržao. On ima osobinu da je, po sopstvenom priznanju, sačinjen od 95 odsto straha i pet odsto čovjeka. A ja ne mogu da ne spomenem onu osobinu koja me je od njega razdvojila. Ovaj mrtvi kapital BiH nije se mogao udjenuti u neku sistemsku vrijednost, jer sebi nije mogao ostati makar malo vjeran. Da jeste, ne bi dolazio kod mene po ‘pet glava’ da popravi vid. Vid je spasio. Ali, kako da jedna kultura prežali što je spasavanjem vida ostala bez – bošnjačkog Filipa Višnjića! Ovu smo štetu pretrpjeli i BiH i ja. BiH je dobila mrtvi kapital, a ja ostadoh bez pet glava”, zaključio je Kusturica.
Severnokorejski lider Kim Džong Un izjavio je da bi SAD trebalo da budu svesne da su nuklearne snage Severne Koreje sada realnost, a ne pretnja, prenosi AP.
U novogodišnjem govoru, emitovanom na državnoj televiziji, Kim je rekao da je Severna Koreja postigla istorijski poduhvat „popunjavanjem“ svojih nuklearnih snaga navodeći da on ima „nuklearno dugme“ na svom stolu.
„SAD bi trebale da znaju da je dugme za nuklearno naoružanje na mom stolu. Cela SAD je u dometu našeg nukleranog naoružanja. SAD nikada ne mogu da započnu rat protiv mene i naše zemlje“, rekao je Kim.
Kako je rekao, ove godine Severna Koreja bi trebalo da se fokusira na masovnu proizvodnju nuklearnih bojevih glava i balističkih raketa za „operativno rasporedjivanje“.
„To oružje bi se koristilo isključivo ako je naša bezbednost ugrožena“, rekao je Kim.
Istovremeno, on je pozvao na poboljšanje odnosa sa Južnom Korejom, kao i da su Zimske olimpijske igre dobra prilika da se pokažu mogućnosti korejske nacije.
Prema njegovim rečima Severna i Južna Koreja trebalo bi pod hitno da se nadju kako bi raspravile o slanju delegacije na ZOI.
Kim je nosio sivo odelo i kravatu, a u govoru je spomenuo i ekonomska dostignuća i istakao važnost unapredjenja životnog standarda nacije.
Predsednik SAD Donald Tramp je na ovo Kimovo obraćanje kratko naveo – “videćemo“.
Iranska državna televizija je objavila da je najmanje 12 ljudi ubijeno u protestima koji traju u toj zemlji, kao i da su naoružani demonstranti pokušali da zauzmu policijske stanice i vojne baze, prenosi AP.
U televizijskom izveštaju navedeno je da je desetoro ljudi ubijeno u obračunima tokom prethodne noći, bez navođenja detalja, dok su dva demonstranta ubijena u subotu u protestu u zapadnom delu Irana.
„Određeni broj naoružanih demonstranata pokušao je preuzimanje policijskih stanica i vojnih baza, ali se suočio s ozbiljnim otporom bezbednosnih snaga“, navodi se u prilogu iranske državne televizije.
AP navodi da su iranske vlasti do sada potvrdile smrt četvoro učesnika protesta, dok se ne zna gde su ostali stradali, kao i da su od početka demonstracija u gradu Mašhadu koje su se proširile na druge gradove uhapšene stotine ljudi.
Iranska poluzvanična agencija ILNA objavila je prethodno da je u protestima organizovanim u gradu Izehu na jugozapadu Irana ubijeno dvoje demonstranata.
ILNA se poziva na izjavu poslanika lokalnog parlamenta Hedajatolaha Hademija koji je kazao da su demonstranti ubijeni noćas i da uzrok smrti još uvek nije poznat.
AP navodi da mnogi stanovnici Izeha, grada koji se nalazi na oko 455 kilometara jugozapadno od Teherana, imaju lovačko oružje u kućama.
Rojters navodi da je time broj žrtava najozbiljnijih nemira u ovoj zemlji od 2009. godine porastao na najmanje četvoro ubijenih.
Američki predsednik Donald Tramp nastavio je sinoć da pruža podršku demonstrantima u Iranu, a u najnovijoj objavi na Tviteru on je napisao da iranska vladapokušava da blokira demonstracije prekidom komunikacija.
„Iran, zemlja broj 1. u pružanju podrške terorizma, u kojoj je prisutno brojno kršenje ljudskih prava i to na dnevnoj bazi, sada je ugasila Internet kako da miroljubivi demonstranti ne mogu da komuniciraju. Nije dobro“, napisao je on na Tviteru, preneo je AP.
Navodi se da je javno nezadovoljstvo poraslo je zbog poruka koje su poslate putem aplikacije za slanje poruka Telegram, a koje su iranske vlasti blokirale u nedelju zajedno s aplikacijom za prenos fotografija Instagram, u vlasništvu kompanije Fejsbuk.
Iranski predsednik Hasan Rohani prethodno je juče poručio da Iranci imaju pravo da protestuju i kritikuju vladu, ali i upozorio da njihove akcije ne smeju da dovedu do nasilja ili nanošenja štete javnoj imovini.
„Iranci shvataju osetljivu situaciju u kojoj su Iran i region i delovaće u skladu sa svojim nacionalnim interesima“, rekao je Rohani u prvom javnom reagovanju na antivladine proteste koji su započeli u četvrtak.
Iranski predsednik je naveo da su „ljudi apsolutno slobodni da kritikuju vladu i protestuju“, ali da to treba da čine na način koji će da „poboljša situaciju u zemlji i njihovim životima“.
„Kritikovanje se razlikuje od nasilja i nanošenja štete javnoj imovini“, citira agencija IRNA Rohanijevo obraćanje članovima vlade.
Rohani je odbacio komentare američkog predsednika Trampa koji je podržao demonstrante, rekavši da „oni koji Irance nazivaju teroristima, nemaju pravo da saosećaju sa našim narodom“.
Tramp je ranije ponovo podržao demonstrante koji protestuju u Iranu, navodeći da oni konačno „shvataju kako je njihov novac ukraden od njih i protraćen na terorizam“.
„Veliki protesti u Iranu. Ljudi konačno shvataju kako su njihov novac i bogatstvo ukradeni i protraćeni na terorizam. Izgleda da oni neće još dugo izdržati“, poručio je Tramp na Tviteru i naglasio da SAD veoma pomno prate da li postoje kršenja ljudskih prava.
Kako je Si-EN-En ranije preneo, američki predsednik podržao je proteste u Iranu i naveo da „represivni režimi ne mogu da traju večno“.
AP navodi da demonstracije, započete u četvrtak zbog, kako se ocenjuje, ekonomskih nedaća koje su zahvatile Iran, deluju kao najmnogobrojnije u Islamskoj republici od 2009. kada su održani protesti zbog osporavanih predsedničkih izbora.
Voleo bih da iza mene, kao šefa diplomatije, ostane sećanje na čoveka koji je uložio maksimum napora da zaštiti naše državne i nacionalne interese, borio se za Srbiju u teškim uslovima i dao sve od sebe da prevaziđemo probleme u odnosima sa najmoćnijim zemljama sveta.
Ovo je, u razgovoru za Novosti vođenom u replici kabineta nobelovca Ive Andrića dok je bio ambasador u Berlinu, rekao Ivica Dačić, uoči ulaska u još jednu godinu punu izazova za Srbiju u međunarodnoj areni.
– Najviše bih voleo da na ovim zidovima, uz moje ime, stoji fotografija kako na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija pokazujem Hašimu Tačiju i ambasadorima najmoćnijih zemalja slike na kojima se vidi šta su Albanci uradili sa srpskim manastirima i crkvama na Kosovu.
Ne plaši se, kaže, da će biti upamćen kao ministar koji je „zaratio“ sa najmoćnijim država, SAD, Francuskom i Velikom Britanijom, za koje je pre neki dan rekao da nam nisu prijatelji:
– Nisam rekao da su neprijatelji, ali nisu ni prijatelji, već partneri. Prijatelji su oni sa kojima delite zajedničku sudbinu, pomažete jedni drugima… Nešto to baš i ne osećam sa njihove strane. Voleo bih da je situacija drugačija i ne plašim se da im kažem istinu u oči, i u Vašingtonu i u Briselu.
Francuzi su se, priznaje, naljutili zbog ovih reči, a Dačić na to uzvraća da je i on veoma pogođen time što je upravo Francuska odlučujuće uticala na Madagaskar da prizna Kosovo:
– Zamislite, naš glas je prelomio da generalni sekretar Uneska postane Francuskinja, a oni na tom istom skupu utiču na Madagaskar da promeni stav i prizna KiM!
Dačić kaže da sa svim kolegama, i sa Istoka i sa Zapada ima korektne odnose, ali da mu kao čovek, najviše „leži“ – Sergej Lavrov:
– Sa njim se nekako najbolje slažem. Ne pričam to zbog političkih razloga ili rusofilije, već zato što su naši susreti uvek veoma prijatni, imamo lepa druženja.
Na opasku da mu je Lavrov drag zbog lepe i otresite portparolke Marije Zaharove, sa kojom razmenjuje i lične poklone, Dačić iskreno priznaje:
– Pa, ima istine u tome. Ona će biti među prvima kojima ću poželeti sve najbolje u novoj godini. A, dogovorili smo se i da u martu dođe u Beograd.
Pre nje, Dačić će ugostiti Lavrova, u februaru, kada se obeležava i 180 godina diplomatskih odnosa Srbije i Rusije:
– Sa Lavrovim se sastajem minimum dva puta godišnje, u Beogradu i Moskvi. I to je velika stvar za Srbiju. Pokušavam to da uspostavim i sa Kinom, da se bar jednom godišnje viđam sa njihovim šefom diplomatije.
U neformalnim susretima može mnogo toga da se otkrije o ljudima koji u javnosti uglavnom imaju strogu diplomatsku fasadu, priča Dačić. Tako otkriva da njegov veliki prijatelj i, kako kaže, jedan od najvećih prijatelja srpskog naroda Sergej Šojgu, izvanredno peva „Podmoskovske večeri“ u džez varijanti. A mnogo voli i naš pelinkovac i dunjevaču:
– Redovno mu šaljem i „gorki list“ i dunju. Ali, od kada je postao ministar odbrane, manje to koristi – kaže kroz smeh Dačić.
Dačićev jedinstven diplomatski stil, zbog kojeg ga često i kritikuju, često urodi plodom tamo gde rigidna diplomatija ne može:
– Prednost mog načina komunikacije sa kolegama je u tome što meni nisu potrebni formalni bilateralni sastanci, ja razgovaram sa njima na svakom mestu, gde god se sretnemo…
Kaže da i zapadnjaci, koji slove za stegnute ljude, pokušavaju da mu se revanširaju za srpsku gostoljubivost i opuštenu atmosferu, ali da ni približno ne mogu da organizuju „provod“ kakav dožive u Beogradu i opisuje jedan takav pokuašaj:
– Bivši ministar Norveške bio je toliko oduševljen prijemom i programom u Beogradu, pa je pokušao da mi se revanšira. Kad sam stigao u njihov MSP priredili su mi nastup pevačice ozbiljne muzike. Šta ću, široko sam se nasmejao i rekao da mi je to jedan od boljih provoda u životu.
Tita svi pamte
Srpski šef diplomatije kaže da nema neke trikove kada vidi da je atmosfera na sastancima ledena, već da reaguje spontano, u zavisnosti od situacije i sagovornika prekoputa stola:
– To je nekako u mojoj prirodi, snalazim se u trenutku. Jugoslavija je bila mala zemlja, a Tito veliki lider i on je koristio sve te metode. I dan-danas kada odeš u neku zemlju, svi ga pominju.
Pas potpisao Obaminu čestitku
Dačić kaže da je proteklih godina kao šef diplomatije dobijao neobične i originalne čestitke, a jednu će posebno upamtiti:
– Stigla mi je čestitka od Baraka Obame, tada predsednika SAD, na kojoj su se „potpisali“ i njegovi kučići, tojest, na papiru su bili i otisci psećih šapa. Jedne godine stigla je njegova čestitka sa bar-kodom. Skenirate ga, skinete aplikaciju i gledate Obamu „uživo“.
Star za slavlje
– Novu godinu dočekaću kod kuće, a ne verujem da ću slaviti ni rođendan, koji mi je 1. januara. To je nezgodan dan, jer nigde nikog nema. A i star sam čovek, ne ide da više slavim rođendane, pa ću sa tim sačekati do 55. godine – kaže sutra pedesetdvogodišnji Ivica Dačić kroz osmeh.
Formiranje grupa za strateške nenuklearno obuzdavanje postaće najvažniji pravac rada Glavne komande Ratne mornarice Rusije, rekao je glavni komandant ruske mornarice admiral Vladimir Koroljov.
„Najvažniji segment rada Glavne komande Ratne mornarice u perspektivi će postati formiranje grupa za strateško nenuklearno obuzdavanje u sastavu brodova nosača visokopreciznog oružja velikog opsega, usavršavanja sistema baziranja ratne flote, osiguranja balansiranih isporuka naoružanja i municije“, rekao je Koroljev.
Po njegovim rečima, delatnost glavne komande Ratne mornarice Rusije u bliskoj perspektivi izražavaće se u radu na daljem razvoju Ratne mornarice koja je planirana u okviru realizacije državnog programa naoružanja za 2018/2019. godinu. Glavni pravci ovog razvoja su određeni, naveo je on.
„To održavanje na zadatom nivou borbenog potencijala morskih strateških nuklearnih snaga biće na račun izgradnje raketnih podmornica tipa ’Borej-A‘ i ’Borej-B‘, kao i razvoj borbenog potencijala morskih snaga opšte namene putem izgradnje brodova okeanske, daleke i bliske morske zone, modernizacije brodova koje imaju modernizacioni potencijal, isporuke savremenih letelice u sastavu Morske avijacije i borbenih raketnih kompleksa u sastavu obalskih snaga Ratne mornarice Rusije“, naveo je Koroljev.
U novembru je ministar odbrane Rusije Sergej Šojgu saopštio da će do 2020. godine nenuklearne snage Rusije otići na nivo koji omogućava da se u potpunosti osigura bezbednost zemlje.
Duško Radović je svojevremeno napravio listu želja, koje bi trebalo da ponavljamo sebi bar jednom godišnje, na ulasku u Novu godinu. I to ne samo zato da bismo se osmehnuli prisetivši se njegovog karakterističnog humora – svaka rečenica ima posebnu težinu i svaka vredi da je zapamtite.
Novogodišnja čestitka
Danas je prvi dan, početak.
Želim vam da vas ne boli ono što vas je bolelo, a da vas voli ono što vas nije volelo.
Želim da vam deca budu bolja od vas, da se više vi hvalite njima nego oni vama.
Želim da vas dobro služe noge, da na njima provedete veći deo nove godine, da imate više posla nego vremena.
Želim vam da budete potrebniji drugima nego oni vama.
Da želite i možete više nego što vam treba, a da sve što vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.
Nemojte uzimati mnogo više nego što dajete.
Mislite malo na one kojima će morati da uzmu ono što vama budu dali.
Želim vam da dobijete stan ako ga nemate ili da umete da se radujete ako ga već imate.
Da vam ono što imate ne bude manje od onoga što nemate.
Želim vam, na kraju, da ova godina ima više sreće sa vama nego prethodna!
Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je danas da su, pre 50 godina, njegovi roditelji morali ponekad da pozajmljuju novac od drugih ljudi, ali da su ipak mogli da sebi priušte televizor, na kojem su gledali hokejaške utakmice u kojima je učestvovao sovjetski tim.
Putin je to rekao gostujući u jubilarnom izdanju TV dnevnika „Vremja“, koji je na Prvom kanalu ruske državne televizije počeo da se emituje na današnji dan pre 50 godina, prenosi Tas s.
„Nismo bili bogati, ali smo imali televizor, kao i naši susedi. Moji roditelji su živeli od plate do plate i ponekad su pozajmljivali novac od drugih ljudi, ali su ipak mogli da sebi priušte da kupe televizor“, rekao je Putin odgovarajući na pitanje o starim TV emisijama koje još pamti.
Ruski predsednik je dodao da se članovi njegove porodice nisu često okupljali da gledaju televizor.
„Moja majka je navijala za sovjetski tim i sećam se da smo to obično zajedno gledali“, rekao je Putin.
Na pitanje koja TV emisija mu se najviše dopala pre 50 godina, šef ruske države je odgovorio da je jedan od najupečatljivih događaja iz perioda krajem 1960-ih i počcetkom 1970-ih bio let supersoničnog Tupoljevljevog aviona „tu-144“.
„Činilo se da je to nešto fantastično, i zapravo jeste bilo. Ali, tada je to bilo i nešto nezamislivo“, objasnio je Putin.
On je pomenuo i „izvanredne sportske događaje“ i „poznatu seriju utakmica hokeja na ledu 1972.“ između Sovjetskog Saveza i Kanade.
U sred opšteg progona Srba, srpskog jezika i ćirilice, IN4S otkriva zadnje veze porodice Đukanović sa srpstvom kojeg se danas odriču. Naravno, srpski identitet na koji su Đukanovići nekad bili ponosni, ovde je zloupotrebljen za lične ciljeve.
Image may be NSFW. Clik here to view.
(foto:IN4S)
Ana Đukanović, sestra bivšeg premijera/predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, pridruženi je član srpske nacionalne grupe kontraverzne Trilateralne komisije, stoji na njihovom sajtu. Kad se na sajtu otvori padajuća lista, na spisku gde je Crna Gora nema Ane, kao članice. Ona je na srpskoj listi, pa se može samo zaključiti, da porodici Đukanović, srpstvo još uvek služi ako njime mogu da se okoriste.
Image may be NSFW. Clik here to view.
(foto:IN4S)
Podsetimo, Trilateralna komisija je privatna organizacija, ustanovljena da navodno gaji bliske odnose između Amerike, Evrope i Japana, i kako se navodi na sajtu, okuplja lidere iz svjetskih vlada, političare, biznismene, akademičare i predstavnike medija. Slika postaje jasnija ako se pogleda istorija Komisije: osnovana je na inicijativu Dejvida Rokfelera, a na ideju Zbignjeva Bžežinskog.
Image may be NSFW. Clik here to view.
(foto:IN4S)
Među srpskim članovima prepoznajemo i druge srpske poličare, uglavnom iz Srpske napredne stranke. EVB , koja je u suštini nezvanična filijala Trilateralne Komisije (TK), ima predsedništvo od tri čoveka, sva tri zvanična člana TK: 1. Aleksandra Nikolića, predsjednika srpske nacionalne grupe u TK i člana predsjedništva SNS-a, 2. Jovana Kovačića, zvaničnog osnivača EVB, i 3. Tahira Hasanovića, člana Predsjedništva EVB.
Članice EVB su i premijer Srbije Ana Brnabić i ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u vladi Srbije Zorana Mihajlović.
Image may be NSFW. Clik here to view.
(foto:IN4S)
Podsetimo da su nakon izbora Ane Brnabić poslanici Srpskog pokreta Dveri protestovali, ukazujući na činjenicu da su upravo njene veze sa TK uticale na njen izbor za premijera.
Možemo samo da pretpostavimo, otkud Đukanovići, zajedno sa Željkom Mitrovićem, Zoranom Ilievskim i visokim funkcionerima SNS-a u kontraveznoj organizaciji, koja navodno okuplja svetsku elitu.
Image may be NSFW. Clik here to view.
(foto:IN4S)
Srpstvo, ma koliko Đukanovići na njega bili alergični, izgleda ima nekakvu cenu. Ali tek toliku da je sa njime, kao i sa resursima, može trgovati.
Ostaje poražavajuće i degutantno, da se srpstvo, progonjeno po nalogu jedne porodice, odsrbljene od svojih korena i osvetnički raspoloženo prema svim građanima koji se ne odriču tako lako i izdajnički svog identiteta, jezika, predaka i svojih svetinja, od strane te iste porodice zloupotrebljava, i sa svetinjom trguje na svetskoj tržnici interesa, zarad par ličnih privilegija.
Nova godina započela je demonstracijama u Iranu — mentori terorističkih grupa u Siriji i Iraku ne zaboravljaju ulogu iranske revolucionarne garde u slamanju terorizma u Siriji i na severu Iraka. Imperijalizam je odmah uzvratio udarac.
Regionalno rivalstvo Saudijske Arabije i Irana nastavlja se ratom u Jemenu, sukob u Siriji nije i definitivno završen, demonstracije u Iranu poruka su Zapada Teheranu. Koja je shvaćena.
Godina 2018. nastaviće dilemu kuda ide EU. U pravcu dalje i jače integracije, ili ka EU u više brzina? Ideja EU u više brzina, zapravo, antievropska je ideja i početak kraja EU. Može li nemačko-francuski motor izgurati tu ideju? I ko će tom motoru komandovati? Francuzi i sada, onako cinično, kažu da centar EU nije Brisel, već Berlin. Čvršća integracija EU, po modelu Berlina, za Francuze bi značila potpadanje pod totalnu komandu Berlina. Nema onda više bilo kakve samostalne francuske spoljne politike, nema ni samostalne monetarne politike, bez obzira na to što i Francuzi koriste evro, nema onda ni francuskog suvereniteta. Još samo da gospođa Angela Merkel uđe u onaj vagon u Kompijenskoj šumi, pa da se prosečan Francuz zapita: zbog čega je De Gol 1939-1945. uopšte i ratovao?
Ni neki mlađi članovi EU nisu presrećni kuda to Unija ide. U Sloveniji raste evroskepticizam i zbog toga što se EU drži po strani povodom odluke Arbitražnog suda u sporu sa Hrvatskom oko granice na kopnu i u Piranskom zalivu. Arbitražni sud je doneo odluku i ona je jasna, Hrvatska odbija da je prihvati i primeni, a EU ćuti. I naravno, sada se u Ljubljani pitaju da li to EU poštuje vladavinu prava, ili u EU sve više preovlađuje princip dvostrukih standarda. Ako je takva situacija između dve punopravne članice EU, Slovenije i Hrvatske, šta li tek čeka Srbiju, koja ima nerešeno pitanje granice sa Hrvatskom na Dunavu?
Odnosno, ako Srbija prihvati arbitražu kada je u pitanju granica sa Hrvatskom, izgubiće spor. Jer, Hrvatska će nastupiti sa pozicije članice EU, a Srbija dok sa Hrvatskom ne reši taj spor neće ući u EU. Mogu li Nemci da oko toga „pritisnu“ Hrvate? Pre svega, Nemci će imati sopstvenih briga, jer gospođi Merkel svakodnevno pada rejting, nova vlada nikako da se sastavi, a i ako dođe do velike koalicije, pitanje je koliko će takva koalicija trajati. Nemačku, po svemu sudeći, čekaju novi izbori.
Da bi u takvoj situaciji Berlin podržao Beograd u sporu oko granice na Dunavu, Srbija mora nešto i da uradi ili dâ Nemcima. Nema besplatne podrške. Šta mi u tom kontekstu možemo da damo Nemcima? Priznanje Kosova po formuli „dve Nemačke“? Riskantan potez…
Dvostruki standardi EU vidljivi su i kada je u pitanju migrantska politika — jedni apsolutno odbijaju da prime migrante, drugi nemaju načina da ih na to prisile. Poljaci sve više nastupaju kao glavni američki igrač u EU, između Varšave i Berlina povremeno frcaju varnice. Poljska neće podržati političko osamostaljivanje EU u odnosu na SAD, EU se već sada nespretno snalazi u novoj geopolitičkoj arhitekturi sveta u 21. veku.
Kina je izrasla u drugu ekonomsku silu sveta, za desetak godina biće na Pacifiku vojno još moćnija, u ekonomiji komunistička Kina zagovara globalizam, dok kapitalistička Amerika Donalda Trampa ide ka ekonomskom izolacionizmu. Naizgled, paradoksalno.
Tu je i Rusija, koja se i pored ekonomskih sankcija privredno stabilizovala, zapravo tek je u sankcijama Rusija spoznala šta sve i koliko sama može da proizvede. Rusija koja ubrzano jača svoj vojni potencijal, modernizuje svoje nuklearne strateške snage, Rusija koja je zaustavila prodor NATO-a ka Krimu, gruzijsko-ruskoj i ukrajinsko-ruskoj granici. Predsednik Rusije Vladimir Putin može da bude zadovoljan rezultatima iz 2017. godine.
Rusija je pobedila na Bliskom istoku, saveznici unutar NATO-a moraju sada da troše mnogo više za oružje, EU je u nedoumici kuda i kako dalje, SAD ne znaju gde pre da se okrenu: Iran, Sirija, Irak, Jemen, Libija, Kurdi i Turska, Avganistan, Severna Koreja, Donalda Trampa proganjaju različite afere, od političkih do seksualnih. I pri svemu tome, sve svetske agencije proglašavaju našu snajku Melaniju za najelegantijnu damu 2017, a Vladimira Putina za muškarca 2017. godine. Na krilima ruskih bombardera.
Suzana Vasiljević je dama koja u stopu prati predsednika Srbije Aleksandra Vučića na skoro svim putovanjima, nastupima i sastancima na najvišem nivou. Ona je jedan od njegovih najbližih saradnika i savetnica je za medije.
Kada ste zvanično postali Vučićeva savetnica za medije?
– Sa njim sam počela da radim 27. jula 2012, kada je formirana Vlada. Tada je bio potpredsednik Vlade i ministar odbrane. Vučić, Aleksa Jokić i ja smo prvi ušli u njegov kabinet te godine.
Čime ste se bavili pre toga?
– Studirala sam novinarstvo u Nemačkoj, a kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ovo prvo nisam završila u Nemačkoj, vratila sam se u Beograd. To je bilo vreme kada je počinjao rat u Jugoslaviji, svi su bežali odavde ka inostranstvu, ja sam se vratila kući, jer su mi prijatelji i porodica bili ovde. Radila sam za „Jutel“, pa sam prešla u austrijsku televiziju, pošto je meni prvi jezik nemački. Posle toga sam 1994. počela da radim za BBC i tamo sam ostala 14 godina, na dokumentarnom programu. Radila sam seriju „Umiranje Jugoslavije“, „Pad Miloševića“ i više od 40 dokumentarnih filmova za BBC. Imala sam i svoju produkciju. Radila sam dva filma: jedan je o Ivanu Stamboliću, a drugi o Srebrenici, za koji sam dobila mnogobrojne nagrade širom sveta. U Vladi sam počela da radim 2004. na poziv Srđana Đurića, u vreme dok je Vojislav Koštunica bio premijer. Nakon toga me je Ivica Dačić pozvao u MUP 2008. i tamo sam dve i po godine radila na mestu šefa Biroa za medije. Onda sam napravila pauzu od godinu i po i prešla u JP „Srbijašume“, gde sam bila direktor odeljenja za komunikacije. Vučić me je na prijemu u Ambasadi Nemačke, dva meseca pre formiranje Vlade, preko mog tadašnjeg partnera, a njegovog prijatelja, pitao da li želim da radim za njega.
Sećate li se tog susreta?
– Na engleskom me je pitao: „Do you want to work for me?“ Nakon toga smo se nekoliko puta sreli u SNS-u i moj jedini uslov je bio da mogu da komuniciram direktno sa njim i da su mi potrebni ljudi sa kojima radim i tehnika koju sam želela da imam.
Kakav je Aleksandar Vučić kao saradnik i da li nekada imate neke konflikte?
– Težak, zahtevan. Često se ne slažemo, ali stalno razgovaramo i on je čovek koji voli da sasluša. U kabinetu imate ljude koji su više nacionalno orijentisani, ali i ljude poput mene. Vučić voli da kaže: „Ovo je Suzana, predstavnik građanskog sektora u kabinetu.“ Tanja Jović i ja smo, prema njegovom mišljenju, građanska Srbija, a Nikola Selaković i Aleksa Jokić su nacionalna. On pita i jedne i druge i donosi odluku za koju misli da je najbolja.
Sa Vučićem provodite dosta vremena, da li ste postali i prijatelji?
– On je pre svega dobar čovek, pa onda sve ostalo. Posle toliko vremena provedenog zajedno, normalno je da postanete prijatelji. Kad god se bunim zbog nekih stvari koje uradi, jer nisam saglasna sa tim profesionalno, ipak znam da on ljudski ne misli ništa loše. Znam da mu nije lako, jer se suočava sa velikim brojem problema na dnevnom nivou. Mi se svi trudimo da mu olakšamo koliko možemo i znam da mu idem na živce jer idem i zvocam, a onda me pita: „Da li ti nekad ćutiš?”
Vučićeva deca su divna
Poznajete li vi predsednikovu decu?
– Poznajem i Milicu i Danila. Sa Milicom sam bliska. Ona je sada tinejdžerka i voli da idemo u šoping zajedno. Uči nemački, pa joj u tome malo pomažem. Ona je predivno dete.
Da li ste imali priliku da vidite bebu Vukana?
– Jesam, imao je tada dva meseca. Predivna i preslatka beba.
Poznaje li članove vaše porodice?
– Zna moju sestričinu Petru i sestrića Nikolu. Sestru i zeta je upoznao na prijemu. Petra je u stalnoj „borbi” sa njim. Ljuta je, jer je ranije mnogo više vremena provodila sa mnom i stalno mu govori da će glasati za nekog drugog. On joj kaže: „Ti si mala, ne možeš da glasaš”, a ona mu odgovara: „Ne mogu, ali ja kontrolišem babe.“ To joj je glavna „pretnja”.
Vratili ste se u Srbiju kada su svi odlazili. Da li ste se pokajali zbog toga?
– Nisam. Mene je BBC zvao tokom bombardovanja. Nudili su mi da dođem. Da sam htela da odem, mogla sam. Moj bivši partner je Francuz. Rastali smo se zato što nisam htela da odem iz Srbije. On radi u jednoj afričkoj zemlji. Bila sam tamo tri puta po desetak dana, da vidim kako izgleda život u Africi. Oboje smo shvatili da ne ide. Mislim da sam sada prvi put osetila da se u ovoj državi konačno nešto menja i da mogu nešto da uradim. To je bio razlog što sam ostala.
Da li to znači da uvek odaberete posao umesto ljubavi?
– Očigledno je tako.
Stiče se utisak da ste poprilično jaki i samostalni?
– Morala sam da naučim da popravim automobil, zamenim osigurače… Sve sama radim i mnogo toga znam. Volim da mi muškarac ponese kofer, otvori vrata, sipa piće. Ne volim žene koje su njanjave, koje ne mogu ništa. Sve moje drugarice su jake i mogu sve same da urade. Mislim da svaka žena treba da bude samostalna, pa sad… Ako se pojavi i neki princ na belom konju koji će da pomogne, tim bolje.
Da li čekate princa na belom konju?
– Ne, nisam ga nikada ni čekala. Moje su veze uglavnom bile duge. Imala sam vezu od 12 godina, pa vezu od šest godina… Sa Žoržom sam živela zajedno toliko koliko je on bio u Beogradu.
Koje osobine cenite kod muškaraca?
– Duhovitost i odlučnost.
Da li imate vremena za porodicu i prijatelje?
– Nisam udata i nemam decu i to malo vremena što imam koristim da bih bila sa prijateljima i sestričinom Petrom i sestrićem Nikolom, koji su mi izuzetno važni u životu. Jednom nedeljno se trudim da odemo na ručak, večeru ili u bioskop.
To znači da ste supertetka?
– Tako oni kažu. Petra je u pubertetu i sa njom se često svađam zbog oblačenja, kilaže i svih stvari. Ona kaže da tetku mnogo voli, a Nikola je doskora govorio da ga je rodila tetka. Super smo drugari, volimo se. Neki moji prijatelji imaju decu, pa koristim slobodno vreme da budem sa njima. Putujem po Srbiji, a ponekad odem i do inostranstva.
Koliko se vaš poslovni stil oblačenja razlikuje od privatnog?
– Mnogo! Privatno sam u farmerkama i majici, bajkerskim čizmama i pantalonama. To mi je ostalo od prethodnog posla, kada sam kao novinarka išla na teren. Jedne godine smo se smejali kada smo se vratili iz Bosne. Radili smo film za austrijsku televiziju, čija je ekipa bila smeštena u hotelu „Interkontinetal“. Bila je novogodišnja noć. Sećam se da su devojke ulazile u hotel u nekim božanstvenim haljinama, a mi blatnjavi, u vojničkim prslucima i čizmama. Tada me je kolega novinar pitao: „Bože, Suzana, kada ćeš ti izgledati ovako?” Odgovorila sam mu: „Kada budem prestala da se bavim ovim poslom, kupovaću haljine i štikle.” Sada stvarno to i radim. Opsednuta sam cipelama i verovatno stres lečim šopingom.
Na šta trošite najviše para?
– Svu svoju ušteđevinu potroših na cipele i garderobu. Ne znam na šta bih drugo trošila, jer retko izlazim. Volim naše kreatore, Mariju Tarlać i Draganu Ognjenović. Trudim se da na događajima u inostranstvu nosim modele naših kreatora, zato što znam da se na televiziji to vidi, što je njima uvek dobra reklama.
Imate li vremena za vežbanje?
– Idem na jogu, krenem, pa stanem, pošto su to sve fiksni termini. Upišem se u teretanu, onda odem jednom ili dva puta, pa me bude sramota. Imam u stanu sobni bicikl.
Da li se trudite da se zdravo hranite?
– Jedem zdravu hranu, ne jedem slatko, kafu pijem bez šećera. Volim da jedem ribu, morske plodove. Jedem mnogo zeleniša, što kaže moj šef: „Evo tebi trava, daj meni meso.“ Tako na službenim ručkovima podelimo hranu – ja jedem travu, on jede meso.
Imate li vremena za kuvanje i da li ste nekada nešto spremali šefu?
– Volim da kuvam. Njemu nisam kuvala, stalno mu obećavam, ali nikako da stignem.
U koliko sati počinje vaš dan, da li kao šef ustajete u 5?
– Ustajem u 5.30 kada smo u Beogradu. Kad ustanem, pročitam pres kliping i pošaljem šefu sažetu verziju onoga što novine pišu. To mi oduzme dosta vremena. Takođe, moram da doručkujem i popijem kafu, jer imam nizak pritisak i bez toga ne mogu da izađem iz kuće. Nikada ne znam koliko će dan trajati… Uglavnom je dug.
Pomenuli ste pres kliping, da li šefu ujutru šaljete i kada se pojave neke manje pozitivne stvari, neke karikature?
– To mu prvo šaljem. Ne šaljem mu samo dobre vesti. Tviter ne pratim uopšte, mislim da je to potpuno besmisleno, jer najbolje je da se svako jutro probudite, pozovete svog neprijatelja i pitate ga šta misli o vama. Tviter nalog imam, jer moram da znam šta se tu dešava, ali veoma retko to otvaram. Čitam novine i ozbiljne analize, koje mu šaljem. Da li su to analize protivnika ili ljudi koji racionalno posmatraju svet, nije bitno. Uglavnom mu u dve-tri rečenice sažmem šta su rekli ili izvučem neku rečenicu koja je najupečatljivija, ali u smislu političke analize, a ne u smislu da li ga neko voli ili mrzi. Tim stvarima se ne bavim.
Kada ste ove godine plakali, a kada ste se smejali?
– Preplakala sam kompletnu migrantsku krizu. Šef mi je rekao da neće više da me vodi ni u jedan migrantski centar jer ga blamiram. Mene užasno pogađaju sudbine tih ljudi i ne mogu da se kontrolišem, pogotovo kada vidim decu. Privatno retko plačem, jer u principu nemam razloga za tako nešto. Smejem se svaki dan i trudim se da se smejem što češće. Za razliku od mog šefa, koji je pesimsta i voli da mrači, ja se trudim da budem pozitivna i mislim da je to nešto što pokreće i ljude oko mene i mene samu.
Da li se plašite starosti i kakav je vaš stav o estetskoj hirurgiji?
– Nemam vremena da mislim o starosti. Kada je reč o estetskoj hirurgiji, ako je umereno s ciljem da izgleda prirodno, nemam ništa protiv.
Koju pesmu naručujete u kafani?
– U poslednje vreme naručujem pesmu „Jorgovani”.
Tata me je učio da vozim džip
Koliko je to što ste rano ostali bez oca uticalo na vas?
– Moj tata je radio u Hrvatskoj i viđali smo se samo za vikend. Moja sestra je bila mamina ćera, a ja sam bila tatin sin. Moji roditelji su se 13 godina borili da dobiju bebu i dobili su prvo mene. Prohodala sam na gradilištu hidrocentrale u Zvorniku. Tata je bio građevinski inženjer i gradio je centrale u Bajinoj Bašti i Malom Zvorniku. Učio me je da vozim džip, da igram klikere i fudbal. Odrasla sam kao tatin sin. Mama je uvek govorila: „Da ti, sine, naučiš jezike, završiš škole… Lako ćemo za kuvanje.” Ostala sam do kraja njegovog života tatin sin i mislim da bi bio srećan da vidi rezultat njegovog uputstva za upotrebu života.
Politički analitičar, sociolog, publicita i ekspert za evroazijski koncept Aleksandar Bovdunov jedan je od predavača na beogradskoj Školi geopolitike Aleksandra Dugina. Bovdunov u intervjuu za Pravdu govori i odnosima Rusije i Srbije, odnosu Zapada prema Srbiji, geopolitičkoj situaciji na Balkanu i evroazijskim perspektivima Srbije.
Aleksandre Leonidoviču, hvala Vam na ljubaznosti da razgovarate sa nama. Nedavno ste posetili Beograd – Vaša poseta je bila povodom trećeg ciklusa predavanja na Školi geopolitike Aleksandra Dugina, koja se održava u Beogradu. Šta mislite o studentima i da li mislite da se iz ovoga mogu izroditi druge naučno-istraživačke aktivnosti?
Hvala Vama za priliku da govorim za srpsku javnost. Studenti su bistri i dobro pripremljeni – ne samo da pažljivo slušaju sve o čemu se govori, već postavljaju i prava pitanja. Postoji mogućnost da se nešto zanimljivo i važno izrodi, i za Srbiju i za Rusiju, u patriotskim i intelektualnim krugovima kojima oni pripadaju. To se može dogoditi i zbog toga što Četvrta politička teorija nije stroga doktrina, već više pristup, predlog za kretanje u novom smeru, iza domašaja političkih doktrina Moderne, kako liberlanih i levičarskih, tako i nacionalističkih.
Vaše kolege, Leonid Vladimirovič Savin i Valerij Mihaliovič Korovin su ovde bili u oktobru i novembru. Govorili su o osnovama geopolitike i najvažnijim geopolitičkim fenomenima (Savin) i etnosociologiji (Korovin). Vaša glavna tema na ovim petodnevnim predavanjima bila Četvrta politička teorija i geopolitika multipolarnog sveta. Šta mislite o mogućoj “lokalizaciji” ovih ideja u Srbiji?
Kao što sam spomenuo, ove ideje mogu biti vrlo dobro lokalno primenjene u Srbiji. Ovaj proces zahteva dve komponente. Pre svega, volju talentovanih intelektualaca da počnu razmišljati van okvira i paradigme Moderne i svih mitova , jer je to neophodno da bi se druge ideje ispravno sagledale. Potrebno je razumeti Hajdegera i druge zapadne intelektualce, koji su primetili suštinsku grešku koja je uosnovi zapadnog pristupa svetu i njegovoj filozofiji. Interes studenata za Četvrtu političku teoriju studenata pokazuje da će takvi procesi postojati.
Druga komponenta je razumevanje vlastitih civilizacijskih razlika u odnosu na Zapad, izvori inspiracije za razmatranje političkog života i politike uopšte, mogu se naći u pravoslavnom svetu. Drevna carska Srbija, njena istorija hrabrosti, borba za nezavisnost i dubokoumni ljudi poput Nikolaja Velimirovića, koji je u Rusiji poznat kao Nikolaj Srpski, predstavljaju osnovu za ovaj pristup. Četvrta politička teorija nije univerzalistička, već pluralistička, te se njeni pojavni poblici mogu razlikovati u različitim kulturama i zemljama. Uvek je lokalna. Sve zavisi od volje ljudi, stvaralačkih snaga intelektualaca i pre svega od korena, verske, civilizacijske i unutrašnje dimenzije duše svakog naroda.
Tokom drugog ciklusa Škole geopolitike, neke srpske novine pisale su o uvođenju geopolitike kao fakultativnog kursa u nekim srednjim školama. Šta mislite o toj ideji? Kakav je status geopolitike u okviru obrazovnog sistema u Rusiji?
Geopolitika u Rusiji se naširoko koristi i u naučnim i u para-naučnim analizama. Prisutna je kao tema u naučnim radovima, nalazi se i među aktivnostima nekih nevladinih organizacija, geopolitikom se bave i neki od državnih medija. Istovremeno, njen status u obrazovnom sistemu nije zadovoljavajući. Naravno, mnoge stvari su se promenile, ako uporedimo sadašnju situaciju sa početkom dvehiljaditih, kada su mnogi tvrdili da geopolitika nije naučna disciplina. Ali, čak i danas, uprkos činjenici da geopolitika nije samo fakultativni, već ponekad i obavezni kurs na nekim vodećim univerzitetima, to i nije tako često kao što su kursevi o istoriji međunarodnih odnosa ili o teoriji međunarodnih odnosa, na primer. Mislim da je to ostatak pretnje liberala koji su devedesetih imali premoć u ruskoj nauci o međunarodnim odnosima.
Šta mislite o mogućem uticaju Četvrte političke teorije u Srbiji?
Imaće samo pozitivan efekat, jer će podstaći nezavisno mišljenje. Mi ne predlažemo da rešimo vaše probleme svojim sredstvima, jer poštujemo Srbe i samosvojnost njihove pameti. Ovim idejama, želimo da pomognemo procese nezavisnog i samostalnog mišljanja i vratimo se našim zajedničkim pravoslavnim i slovenskim korenima.
Da li je realno očekivati promenu politike u Srbiji ili drugim zemljama Balkana usled unutrašnjih previranja u zapadnom „taboru“ – nakon Bregzita, izbora Trampa; sada rezolucije o Jerusalimu u UN …? Kako te unutrašnje podele u zapadnom taboru mogu pomoći Srbiji i drugim zemljama, koje nisu članice EU, da se distanciraju od Evropske unije koja posrće?
Sve zavisi od Srba, a sve je ostvarivo kad ljudi stvarno odluče šta da rade i kuda idu. I, to je misija patriotskih intelektualaca – da formulišu koherentnu alternativu trenutnom stanju stvari. Te je tako i promena moguća ako se ima jasna alternativa.
Zapad pokazuje da je njegova hegemonija u periodu opadanja i da je ne može efikasno produžiti. Na to ukazuju unutrašnje podele na Zapadu – EU protiv Sjedinjenih država, francusko-nemačkog jezgro EU protiv Višegradske grupe i Austrije, bogati evropski sever protiv zemalja PIGS (PIGS skraćenica koja se koristi za države: Portugal, Italija, Grčka, Španija, prim. …???). EU posebno pokazuje da ne postoje zajednički ciljevi i politika i pretvara se u sve slabiji i slabiji organizam.Te dakle, ne postoje stvarni politički i ekonomski preduslovi za pridruživanje EU. To je trenutni razvoj stvari.
Šta o samim osnovama Evropske unije govori unutrašnja podela na države prvog i drugog reda? I imajući u vidu te podele, da li je to unije uopšte?
Evropske integracije su od unije jednakih postale hegemonska struktura, nakon što su se zemlje poput Grčke, Portugala i Španije pridružile budućoj Evropskoj uniji. Danas Unija ima centar na Zapadu Evrope (francusko-nemačko jezgro) i taj centar ima nameru da usisva sve resurse, uključujući ljudski kapital i novac i sa perferije. Ali čak i ovaj mehanizam radi sa mnogo grešaka. Administrativna mašinerija je toliko glomazna, interesi i entiteti država toliko različiti, da danas vidimo tendencije ka dezintegraciji, ka Evropi u različitim brzinama. Glavna je podela na Zapad i Istok Evrope, ali mogu predvideti da će nakon okončanja projekta Bregzit, biće red na Severnu Evropu, da stvori novi blok, nezavisniji od Brisela.
Kako se u Rusiji gleda na tiha previranja na Balkanu, naročito u Srbiji? Nekako, većina regionalnih događaja se vrti oko Srbije. Kako izgleda sve to iz perspektive zemlje sa najvećom teritorijom na svetu, prema maloj balkanskoj zemlji, koja je nekada bila carstvo, koja se protezala na tri mora. Sada, država u Srbiji ima potpuno drugačiju teritorijalnu strukturu i promenila je geopolitički status – Zapad ima tendencije da još više smanji Srbiju – pokriva taj cilj nekim, za razum uvredljivim pričama o demokratiji, ljudskim pravima ,itd. Ali, u stvari, to je pljačkanje, oduzimanje teritorije, prirodnih resursa, društvene i državne strukture, industrijskog kompleksa zemlje, građenih generacijama.
Rusija je uvek na Srbiju gledala kao na svog nezamenljivog saveznika i prijatelja na Balkanu. Takođe, to tako vidi i Zapad. Tendencije da se smanji Srbija, mogu se samo time objasniti. Pravoslavna zemlja sa carskom prošlošću i snažna posvećenost srpskog naroda Rusiji, uvek su bili i biće problemi za Zapad. Te su zato i podelili srpski etnoprostor i smanjili svaku moguću vezu sa morem, uspostavljanjem kontrole nad Crnom Gorom. Dakle, njihova strategija je da zavade i vladaju, kao što su to učinili i u istorijskoj Rusiji 1991. godine. I nikakve promene u Srbiji ne mogu iskoreniti ovu strategiju, jer je konačni cilj ove strategije eliminisanje Srba kao geopolitičkog faktora u regionu.
Postoji jedan izraz, to je ‘Zapadni Balkan’ i počela je njegova masovna upotreba – da li ovaj izraz bilo šta stvarno znači, da li ovaj pojam ima bilo kakav sadržaj? Sve više ga koriste EU i njeni zvaničnici. Ali, šta to stvarno znači? Zvuči kao politički konstrukt?
Svaki izraz koji se koristi u političkom jeziku je politički konstrukt. Problem je samo ko ga je i u koje svrhe skovao. To je politički konstrukt, koji koriste EU i američke, takozvane think-tanks organizacije i zvaničnici, za region koji još uvek nije stvarno integrisan u EU i NATO (uprkos činjenici da je Albanija članica NATO, a ranije zemlja ‘Zapadnog Balkana’, Hrvatska, je i članica NATO i EU. Dakle, za druge zemlje takozvanog ‘Zapadnog Balkana’ nema drugog izbora nego da prekopiraju politiku „uspešnijeg“ i pridruže se EU i NATO. ‘Zapadni Balkan’ je čisto mehanički pojam koji nema nikakve veze sa identitetima zemalja koje pokriva.
Da li mislite da Rusija i Srbija mogu održati dobre veze, čak i u okolnostima veoma snažnog pritiska na Srbiju da stane na stranu NATO i EU? Takozvano „otvaranje poglavlja sa EU* u okviru pregovora u procesu pridruživanja Uniji jednostavno ne dozvoljava nikakvu bilateralnu ili multilateralnu aktivnost Srbije, ako ne bude u skladu sa pravilima EU. To je prava pretnja praktičnoj saradnji Rusije i Srbije. Ovo lišava dve zemlje mogućnosti da sarađuju u stvarnom životu i na svakodnevnom nivou, niti na nekim, bilo kratkoročnim ili dugoročni projektima. Koji bi bio Vaš savet, kao istraživača mogućnosti praktične politike multipolarnosti?
Pod pritiskom NATO i EU, postavljene su granice na mogućnosti razvoja rusko-srpskih odnosa. Ali to su uglavnom imaginarne granice, koje nemaju veze sa interesima zemlje. Pream ovim dokumentima u vezi sa saradnjom sa EU i NATO, koje je potpisala srpska strana, srpski narod i država zaista ne dobijaju ništa. Ti potpisi pretvaraju Srbiju, ne u zemlju drugog reda, već u zemlju trećeg reda, jer su drugi red već zauzele Rumunija, Bugarska, pa čak i Hrvatska i Albanija. Srbi će u svojoj zemlji biti tretirani kao niža vrsta.
Da bi se ovo izbeglo, Srbiji je potrebna mnogo bolja saradnja sa Rusijom i Kinom i sa onim snagama na Zapadu, koji se suprotstavljaju tekućem stanju stari (na primer, Slobodarska partija Austrije, koja nije antisrpska, a imaće veći uticaj na austrijsku spoljnu politiku, jer je postala deo vladine koalicije.
Procesi dezintegracije unutar EU otvaraju nove mogućnosti za zemlje kao što je Srbija. Ako Beograd razvije još bolje veze sa Rusijom i Kinom, može čak postati jedna od prvih tačaka rastuće moći multipolarnog sveta i deo najinteresantnijeg dela Srednje i Istočne Evrope, nezavisnog od Brisela.
Izgleda nekako kao ponavljanje starih obrazaca, sa osovinom Beč-Budimpešta sa jedne strane, i sa Rusijom sa druge strane i nekim uticajem atlantista u regionu. Samo će Brisel izgubiti uticaj kao nezavisni centar. Ali danas su i Beč i Budimpešta, pa čak i Turska, bliži Rusiji. Ovakva situacija će Srbiji pružiti veliku mogućnost, ako odluči da postane predvodnik multipolarne politike, bliski prijatelj i nezamenljivi saveznik Rusije, ali ne i neprijateljski nastrojen prema anti-briselizmu Beča, Ankare i Budimpešte – čime bi se umanjio ili uklonio postojeći pritisak ovih zemalja na Srbiju.
Agencija DPA, koju prenosi većina najvažnijih medija nemačkog govornog područja, u jednom tekstu ovih dana pozabavila se školskim udžbenicima u Srbiji i Hrvatskoj, za koje piše kako mlade iz obe države uče da jedni druge mrze.
– I nakon 25 godina od raspada Jugoslavije jedva se dogodilo suočavanje s tim ratom. Umesto toga, učenici u Srbiji i Hrvatskoj uče jednostranu i neistorijsku verziju prošlosti – konstatira DPA na početku.
Citira se istoričar iz Srbije Aleksandar Miletić koji smatra da na nastavi istorije tamošnje učenike „uče netoleranciji i mržnji“, za što se navodi primer udžbenika za treći razred gimnazije u kojem piše da se kroz vekove pokazalo da su Albanci, Crnogorci i Bošnjaci do srži pokvareni, dok su Srbi uvek delovali sa najčistijim moralnim namerama.
Status žrtve još iz 19. veka
– Najvažniji udžbenici istorije u Hrvatskoj i Srbiji indoktriniraju decu i huškaju ih protiv suseda. U udžbenicima je sve predstavljeno u crno-bijelom tonu bez sivih zona. Pozicija sopstvenog naroda kao žrtve već se dokazuje u učenju o 19. veku. Svaka krivica je uvek apsolutno na drugoj strani. Strašni zločini pripadnika svog naroda redovno se opisuju kao „osvetničke akcije pojedinaca“ i tako umanjuju. Dok smo „mi“ uvek bili miroljubivi i konflikte želeli isključivo da rešavamo diplomatskim putem, „oni“ su se samo bavili agresivnim osvajanjima – opisuje DPA opšti ton udžbenika u Hrvatskoj i Srbiji.
Navodi se kako se u Hrvatskoj uči da je samostalnost države zapravo reakcija na viševekovne želje Srba da vladaju nad Hrvatima, dok učenici u Srbiji pak uče da su se Srbi uvek samo branili od „fašističkog hrvatskog nacionalizma“ i da bi bez toga inače bilo istrebljeni. Srbija se pak predstavlja kao uzor demokratija, koja je nažalost stalna žrtva „svetske zavere“, te se u jednom udžbeniku može doslovno naći sledeća rečenica: „Ono što u Drugom svetskom ratu nije uspelo fašističkoj Hrvatskoj kasnije su napravile evro-američke demokratije“. Misli se na „nestanak Srba“ iz Hrvatske. Spominje se naravno i „austrijsko-nemačka zavera“ protiv Srbije.
U Hrvatskoj i Srbiji se rehabilitiraju fašistički zločinci
– Ono što obe strane ignorišu jeste kako same rade na tome da prodube probleme u međusobnim odnosima – piše DPA i podseća da se u obe države rehabilituju fašistički zločinci te posebno slave „istorijske ličnosti koje su trn u oku drugoj strani“.
Onda nije iznenađujuće što su i danas između dve države mnogi problemi nerešeni, poput nestalih u ratu, plaćanja odštete, dogovora o razgraničenju, navodi DPA i konstatuje da je temeljni problem što se odbija da se govori o žrtvama i traumi druge strane. Članak završava spominjanjem izjave hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarović, koja je rekla da će još mnogo vode proteći Dunavom pre nego Hrvatska i Srbija postanu prijatelji. Njena je izjava opisana kao nediplomatska i navedena kao primer produbljavanja problema između dve susedne države.
OSNIVAČ WikiLeaks Džulijan Asanž objavio je 1. januara ujutro zagonetan tvit koji je zaintrigirao mnoge.
Taj tvit prestavlja kod sa 60 cifara i link za video-klip Paper Planes popularne britanske pevačice M.I.A.
Već su se pojavile i različite teorije, odnosno tumačenja šta je Asanž hteo da saopti i šta se iza svega krije.
Po jednoj od teorija, Asanž je umro, a zagonetni tvit je šifra za WikiLeaks da objavi neke „dokumente od najveće važnosti“.
Drugi smatraju da Asanžov kod najavljuje objavljivanje nekih novih raskrinkavajućih dokumenata.
Treći iznose pretpostavke da je Asanž već „upakovan“ i da je u avionu za Sjedinjene Države.
Neki su se upustili u analiziranje teksta Paper Planes, tražeći u njemu uputstvo za razumevanje (dešifrovanje) koda. Posebno su se pozabavili rečima iz pesme „Ako me uhvatiš na granici, izvući ću vizu na svoje ime“ i – „Imam više podataka nego KGB“.
Novinari RT pokušali su da se povežu sa ambasadom Ekvadora u Londonu – da bi sve razjasnili u kontaktu sa Asanžom koji se u njoj skriva od 2012-te, – ali nisu uspeli.
Prethodno je sa računa WikiLeaks nestalo 25 miliona dolara u bitkoinima.
Prošle nedelje je Asanžov akaunt na Twitter jedno vreme bio nedostupan, ali se potom ipak pojavio.
Ubrzo potom je na Twitter-nalogu Ratne mornarice SAD bio objavljen najkraći mogući tvit – samo sa Asanžovim imenom u navodnim znacima“.
Ministar inostranih poslova Kine Van Ji u novogodišnjoj čestitki upućenoj šefu ruske diplomatije Sergeju Lavrovu izrazio je spremnost Pekinga da jača stratešku saradnju sa Moskvom, navodi se u saopštenju spoljnopolitičkog resora Kine.
„U novoj 2018. godini kineska strana je spremna da zajedničkim naporima sa Rusijom svestrano realizuje konsenzus koji su postigli rukovodioci dve države, neprekidno produbljuju stratešku saradnju u međunarodnoj areni, preduzimaju napore za izgradnju nove forme međunarodnih odnosa zasnovanih na uzajamnom poštovanju, pravednosti i uzajamno korisnoj saradnji“, navodi se u čestitki.
Kineski ministar je naveo da su zahvaljujući ličnoj ulozi predsednika Severne Koreje Si Đinpinga i predsednika Rusije Vladimira Putina prošle godine bili postignuti novi rezultati u razvoju rusko-kineskih odnosa svestrane strateške saradnje i partnerstva.
„Strane neprekidno povećavaju uzajamno poverenje, povećavaju nivo pragmatične saradnje, održavaju tesnu saradnju u najvažnijim međunarodnim pitanjima“, naglasio je Van Ji.
On je dodao da Rusija i Iran daju važan doprinos miru i bezbednosti, kao i da imaju stabilan razvoj.
POLJSKA je primila veliki broj izbeglica iz Ukrajine i ne namerava da menja poziciju prema migrantima iz muslimanskih zemalja.
Izgovorivši ovo, poljski premijer Mateuš Moravjecki dodatno je objasnio:
„Mi smo nepokolebljivo pri stavu koji je nša partija – Pravo i pravednost – formulisala još pre dve godine: Poljska nećeprimati migrante sa Bliskog Istoka i severa Afrike!“
Moravjecki je – da bi bio još jasniji – pridodao:
„Naša zemlja se na istočnim granicama Evropske unije veoma angažuje da dođe do snižavanja napetosti. Primili smo možda i nekoliko stotina hiljada izbeglica iz Ukrajine“.
Varšava, inače, ima nameru da podigne graničnu ogradu prema Ukrajini i Belorusija. Formalni zadatak. sprečiti ulazak divljih svinja u Poljsku.
Evropska komisija podnela je tužbu protiv Poljske, Mađarske i Češke zbog upornog odbijanja da pristanu na „migrantske kvote“.
Iz radionice Steve Jackson Games nastala je društvena igra koja je prepuna skrivenih tajni Iluminata.
Naime, ovu igru je osmislio Stiv Džekson nakon razgovora s svojim kolegom Dejv Martinom. Razgovarali su o novelama „The Illuminatus Trillogy“ koje su ih navodno inspirisale za ovu igru koju su izbacili na tržište 1982. godine.
Ali, zašto je to važno? Zato što su se razni događaji prikazani na kartama, prema tvrdnjama teoretičara zavera stvarno dogodili.
Jedna stvar je sigurna, ova kartaška igra je jeziva jer prikazuje katastrofalne nesreće i razaranja u svetu.
Kartaška igra Iluminati, kažu tako teoretičari zavera, predvidjela je rušenje Kula bliznakinja koje se dogodio 11. septembra 2001. godine, nuklearnu katastrofu u Japanu, smrt princeze Dajane, pa i dolazak Lejdi Gage na muzičku scenu…
U igri se spominju i subliminarne poruke koje se nalaze svuda oko nas.
Kartaška iluminatska igrica svetu predviđa i u budućnosti još mnoge nesreće, između ostalog i tri velike katastrofe koje tek trebaju da se dogode.
Tu je jedna velika nuklearna katastrofa, cunami ali i ubistvo Džulijana Asanža.
Od svih predviđanja, navodno ostavrenih poput već spomenutih ili raznih terorističkih napada, pa i dolaska Baraka Obame na vlast, velikih ekoloških katastrofa.. najviše zabrinjava su najavljivanja bolest koja izjeda telo.
Ne ostavljaju ravnodušnim – nimalo, ni najavljivanja Trećeg svetskog rata i kraja sveta. Jesu li ovi događaji slučajni, ili su pak upozorenje onih koji znaju šta se sprema?
U „igri“ se još spominje i reduciranje stanovništva za koje se u krugovima teoretičara zavera odavno zna da iluminati rade na njemu, ali i razne nepogoda koje su veštački izazvane, epidemije, virusna oboljenja, izgladnjivanja, konzumiranja GMO hrane…
Navodno, prema igri, sledi i nov i najači gripa koji će mutirati iz prethodna dva. Ne zna se kada će postati aktuelan, zna se jedino njegov naziv a to je H7N7.
Iluminatska igrica kartama slična je igrici Monopol, ali je malo složenija jer ima više pravila. Dva do šest igrača u igri se takmiče u preuzimanju kontrole nad svetom.
Igru započinjete jednom illuminati kartom koja predstavlja vašu ličnu tajnu zaveru. Kontrolisanjem dovoljnog broja grupa ili ispunjenjem vašeg posebnog Iluminati cilja pobeđujete u igrici.
Na prvu loptu igra izgleda normalno, ali čim proverite kartice, videćete da je ono što je u njima prezentovano događaj koji se i obistinio.
