Piše: Marinko M. Vučinić

Nakon donošenja prvostepene presude generalu Ratku Mladiću još jednom se jasno pokazalo da u našem društvu postoji ozbiljna i duboka podela. Reagovanje stranaka, državnih funkcionera i dežurnih boraca i borkinja za, isključivo srpsko suočavanje s prošlošću i počinjenim zločinimasamo dodatno potkrepljuje i potvrđuje ovu konstataciju.

Posebno se insistira na stavu da presuda generalu Ratku Mladiću nije u isto vreme i stigmatizacija i osuda celokupnog srpskog naroda. Ali, reagovanje i nastupi predstavnika tzv. liberalno-demokratskih i građanski orijentisanih političkih ideoloških krugova ukazuju na to da upravo oni govore i zastupaju princip kolektivne odgovornosti i krivice srpskog naroda.

To je deo njihove ideološke agende u kojoj se tvrdi da Srbi neprestano pribegavaju samoviktimizaciji, ali i to da nisu spremni se suoče sa zločinima počinjenim u njihovo ime. U pitanju je stara ideološka mantra koju uporno koriste ovi ideološki jurišnici, što se moglo videti i u njihovim komentarima na presudu generalu Ratku Mladiću.

U nizu ovako intoniranih istupanja posebno se ističe komentar Snežane Čongradin, noć uoči presude Mladiću, koji je objavljen u liberalno-građanskom listu Danas.

“Noć je uoči najznačajnije presude na ovim prostorima. Presude Ratku Mladiću za genocid i druge strahovite ratne zločine koje je počinio u ime svih nas. Unazad vekovima i unapred , takođe , vekovima. Nije ih počinio sam . Počinio ih je uz pomoć , podršku, naredbu naše države – Srbije. Onih koje su građani birali da im budu predstavnici i predvode ih u ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Oni su od nas napravili monstrume, opake, primitivne ludake i glupake spremne da pozdrave , opravdaju i učestvuju u genocidu nad drugim narodom. I to je jedna nepromenjiva i večita istina“.

Ovoj novinarki Danasa pridružio se u svojoj redovnoj kolumni i istoričar Nikola Samardžić.

„Odvratnost i glupost njegovog zločina, bedni kukavičluk njegovog držanja, odsustvo oficirske hrabrosti, da presudu sasluša i podnese. Možda je general Mladić zaslužan dok podseća kako i dalje kukumavčimo zbog tromesečne NATO intervencije, pošto smo tri godine okretali glavu od Sarajeva i dvadeset godina pokušavali da promenimo DNK genocida u Srebrenici“.

Ovo su, očigledno, i primeri zastupanja neprimerenog stava o kolektivnoj krivici srpskog naroda što je za pomenute kolumniste jedna i nepromenjiva i večita istina, koja se nikako ne može i ne sme dovoditi u pitanje.

Ovakvi stavovi su u velikoj meri deo aktuelne uređivačke koncepcije lista Danas koji sve više prerasta u bilten Liberalno Demokratske Partije i zagovornika ideologije druge Srbije, čiji je osnovni moto sadržan u tvrdnji da je druga Srbija ta koja se ne miri sa zločinom.

Da li to znači da se svako ko ne deli njihove ideološke stavove u stvari miri sa zločinom i samim tim ga opravdava? Sam ton u kolumnama Snežane Čongradin i Nikole Samardžića predstavljaju izraz ideološke isključivosti, neobjektivnosti i ostrašćenosti, koja je u osnovi delovanja ove etablirane i dobro pozicionirane ideološke i političke grupacije.

Zato, uveravanje predstavnika tzv. građanske Srbije, da se ne može govoriti o kolektivnoj krivici i odgovornosti pada u vodu jer ova presuda je za njih bila izuzetna prilika da ponove sve one propagandističke floskule, koje su inače pratile događaje vezane za građanski rat u Bosni i Hrvatskoj.

Posebno je otužno videti predsednicu Republike Hrvatske Kolindu Grabar Kitarović kako govori o genocidu u Srebrenici, a upravo u Hrvatskoj možemo svakodnevno pratiti otvoreno oživljavanje i manifestovanje ustaštva i negiranje genocida počinjenog u Jasenovcu.

Slično se može oceniti i reagovanje Bakira Izetbegovića, koji nije propustio priliku da još jednom pokaže da za njega pomirenje na ovim prostorima znači pre svega priznavanje neupitne istine o isključivoj i neupitnoj krivici srpskog naroda za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini.

Ali i reagovanja velikih sila Engleske, Nemačke, SAD i Francuske, kao i EU samo nas dodatno uveravaju da iznošenje ocene da se radi o kolektivnoj krivici srpskog naroda ima svoje realno uporište.

Zato, delovanje Haškog suda, kao izrazito politički pristrasne institucije, nije i ne može biti ozbiljan doprinos procesu pomirenja i suočavanja sa prošlošću. Bez obzira na to što je njegova osnovna uloga bila kažnjavanje počinjenih zločina, sve dok se samo jedna strana – i to srpska – označava kao isključivi uzrok i krivac za krvava dešavanja u vreme razbijanja Jugoslavije, ne može doći do iskrenog i delotvornog pomirenja.

Međutim, samo u Srbiji se može desiti da Demokratska stranka saopšti da je presuda Mladiću dugoočekivano zadovoljenje pravde, preduslov pomirenja i da skida ljagu sa Srbije. Ova stranka navodi da Srbija konačno ulazi u završnu fazu poglavlja zvanog Hag i poziva učesnike javnog života da se uzdrže od promovisanja i opravdavanja ratnohuškačkih izjava.

Ovakva reagovanja na presudu generalu Ratku Mladiću, ali i iznošenje „večitih i neporecivih istina“, neće biti nikakav preduslov pomirenja i skidanja ljage sa lica Srbije. Naprotiv, samo će dalje podgrevati neprihvatljive stavove o kolektivnoj krivici srpskog naroda.

(NSPM)

Svim dosadašnjim pokušajima Vašingtona da razvlasti Republiku Srpsku, Banjaluka je odolela. Sada se razmišlja i o vojničkoj opciji u vidu vojne baze u Brčkom. Probni balon na tu temu pustila je američka NVO „Atlantski savet“.

Izvršni potpredsednik „Atlantskog saveta“ SAD Dejmon Vilson izjavio je u intervjuu za „Dnevni avaz“ da bi SAD u Brčkom mogle da otvore svoju veliku vojnu bazu, čime bi pokazale da im je i dalje u interesu prisustvo u ovom delu Evrope.

Potvrdu oceni da će Balkan biti među prioritetima administracije SAD on vidi i u tome što će pomoćnik državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Ves Mičel odmah nakon Nove godine doputovati na Balkan, mnogo ranije nego što je planirano.

Vilson kaže da će se već pre samita NATO-a u julu naredne godine videti neke konkretne akcije po pitanju nove strategije za Balkan.

Šta će Amerikancima još jedna vojna baza u BiH, pored one u Tuzli, zašto baš u Brčkom i koliko je izvesna ta nova strategija?

Sagovornici Sputnjika, spoljnopolitički komentator lista „Politika“ Miroslav Lazanski i analitičar iz Republike Srpske (RS), politikolog Velizar Antić slažu se u oceni da je logično da eventualna vojna baza bude instalirana baš u Brčkom koji je važna geostrateška tačka za celovitost RS.

Lazanski napominje da je Brčko distrikt, neka vrsta enklave između dva dela Srpske.

„Tu čak ne mora da postoji neka velika baza. Dovoljno je da imate četu, 150 vojnika, i vi ste nedodirljivi. Niko ne sme na vas da ide, a možete da prihvatite savezničke snage iz Hrvatske koja je članica NATO-a. Oni bi samo prešli preko mosta, ušli u Brčko i razdvojili RS na dva dela, sve uvijeno u oblandu savezničkih odnosa“, objašnjava ovaj komentator.

Samo u tome je značaj Brčkog za američku vojnu bazu, što na dva dela razdvaja teritoriju RS i ništa drugo. To je, kako ističe, jasna poruka Vašingtona Banjaluci koja malo šta može da uradi ako SAD odluče da se tu instaliraju.

Brčko je, podseća on, distrikt koji ima svoje zakone, svoje institucije. I uvek može da pozove na svoju teritoriju neku stranu vojnu silu. Suvereni su u donošenju takve odluke.

On, međutim, kao i Antić, podseća da je „Atlantski savet“, koji se na tu temu oglasio, ipak samo jedna nevladina organizacija (NVO).

To što se oni hvale kako su privukli pažnju administracije u Vašingtonu ocenom da su se SAD „povukle u drugi red i dopustile Rusima da započnu neke podle igre u regionu, zbog čega SAD moraju tamo da se vrate“, Lazanski smatra da treba pripisati karakteru te organizacije.

„Ja prvo tu ’Atlantski savet‘ ne bih uzimao kao zdravo za gotovo u odnosu na stav Pentagona, Stejt departmenta i Bele kuće. On po principu svog bitisanja mora biti radikalniji od svih tih zvaničnih institucija, jer na osnovu toga dobija pare. To je NVO i oni ako nisu radikalni u svom atlantizmu i amerikanizmu, gube razlog postojanja“, objašnjava Lazanski.

Sa skupa koji je krajem prošle nedelje održan u Vašingtonu na kojem su učestvovali šefovi diplomatija država Balkana, koji je organizovala upravo ta NVO, najopasnija poruka za Lazanskog, jeste ta što je vlastima u Srbiji stavljeno u zadatak da mediji sliku NATO-a u srpskoj javnosti pokušaju da prikažu pozitivno.

„To je ono što je neverovatno. To ni nacisti nisu radili preko Radio Beograda u Drugom svetskom ratu. Dakle, američki stav i američko mišljenje o NATO-u moraju da preovladavaju u srpskim medijima i to je zadatak koji srpska vlast treba da ispuni. Neverovatno bezobrazno. To je jedan nastavak imperijalne politike i to može samo da izazove bes i odijum srpske javnosti“, ističe komentator „Politike“, koji na kraju ipak zaključuje da je dobro da su istrčali sa svim planovima, ciljevima i zadacima.

I Antić kaže da je sa Brčkom stvar više nego jasna i logična jer je on „meki trbuh“ RS. Ono je i ničije i svačije. Distrikt sa svim svojim institucijama koje funkcionišu za sebe.

On, ipak, smatra da je pravljenje američke, odnosno NATO baze u tom mestu, što bi RS definitivno podelilo na dve teritorije, daleko od realnosti u ovom trenutku.

„Ipak će se za to pitati ljudi iz samog Brčkog i ljudi u RS, tako da mislim da su to više neke želje i neke potencijalne pretnje tipa: ’E, može vam se i ovo desiti‘. Tako da ne verujem da će do toga sada doći. Mislim da su to za sada neki ’probni baloni‘, da se vidi kako će ko da reaguje na takvu ideju“, kaže Antić.

On napominje da ni BiH nije u NATO-u i da su tek počele priče da li je to potrebno ili nije.

„Ne ide to baš tako lako, da neko dođe i kaže: ’Hoćemo bazu baš u Brčkom‘“, dodaje politikolog iz Banjaluke.

Ipak, bez volje naroda, smatra Antić, to neće moći da ide, pogotovo što je u poslednjih godinu-dve poprilično zategnuta atmosfera i politički, pa, dodaje on, samo fali još jedna takva tema.

I on smatra da su SAD sklonile oko sa ovih prostora, zabavljeni zbivanjima u Siriji, Iranu, Iraku, Severnoj Koreji, zaglavljeni u Avganistanu, ali ne deli mišljenje da su se tu Rusi ubacili.

„Mislim da SAD u ovom trenutku nije neki interes ovde i to da su se povukli se oseća. Ali ne vidim da su Rusi ušli. Nije to baš tako“, ističe on.

A o tome ima li i zvanično nove američke strategije za Balkan verovatno će se znati uskoro, tokom posete Mičela ovom regionu.

Zasad se, manje-više, mudro ćuti. Saopštenje Ambasade SAD u Beogradu povodom najava „Atlantskog saveta“ više je sakrivalo, nego razotkrivalo.

Samo je lakonski konstatovano da „mnoge akademske i istraživačke institucije u SAD svakodnevno učestvuju u javnim raspravama o spoljnopolitičkim pitanjima, da one pomažu javnosti i kreatorima politike da bolje shvate važna pitanja, ali da nemaju formalnu ulogu u kreiranju zvanične američke politike“.

Dakle, ne mora da znači, ali može da bude.

Da vidite šta je Lazanski poručio vlastima u Sarajevu i Mostaru, pogledajte OVDE.

(rs.sputniknews.com)

Povećani interes, naravno, pokazala je Srbija koja u dokumentu zauzima posebno mesto, piše ruski list.

Ukoliko bude prihvaćen novi američki projekat strategije na Balkanu to će značiti povratak SAD u region i pokušaj da se ne dozvoli jačanje pozicija Rusije, piše danas moskovski dnevnik Komersant.

List podseća da je projekat nove balkanske strategije razradio Atlantski savet, blizak administraciji SAD, te da nema zvaničan karakter, ali da bi mogao da postane platforma za amerićku politiku na Balkanu već u skorije vreme.

Dnevnik navodi da su na Balkanu na objavljeni dokument reagovali „veoma ozbiljno i zainteresovano“.

– Povećani interes, naravno, pokazala je Srbija koja u dokumentu zauzima posebno mesto. Predsednik Aleksandar Vučić naveo je da je reč o ‘važnoj temi’. A izvor blizak vlastima u Srbiji rekao je Komersantu da je dokument veoma pozitivan po Beograd jer priznaje značaj Srbije u regionu i odgovara naporima Beograda da ima strateške odnose sa SAD – piše list.

Komersant dodaje da na takvo stremljenje Beograda i računaju autori dokumenta.

List piše da moguće namere Vašingtona da se aktivnije pozabavi makedonskim pitanjem, potvrdjuje i informacija o tome da će novi ameriki ambasador u Skoplju biti Hojt Brajan Li, koji je aktivno učestvovao u pripremi dokumenta o novoj balkanskoj strategiji.

Ambasador Evropske unije u Srbiji Sem Fabrici izjavio je u Bujanovcu da Evropska unija pažljivo posmatra jug Srbije.

On je istakao i da EU smatra da je veoma važno da se nastavi sprovođenje Plana od sedam tačaka koji je na predlog albanskih partija iz Bujanovca i Preševa, Vlada Srbije usvojila u junu 2013.godine.

Fabrici je, posle sastanka sa predsednikom opštine Bujanovac Šaipom Kamberijem, rekao da će Evropska unija podržati primenu Plana od sedam tačaka i nastavak dijaloga između Vlade Srbije i albanskih političkih predstavnika iz Bujanovca i Preševa.

„Ovo je moja prva poseta Bujanovcu i drago mi je što mogu da čujem različita mišljenja. Sa velikom pažnjom EU posmatra politički razvoj na ovom području i jako je bitno da se nastavi sa poštovanjem prava nacionalnih manjina. U širem smislu u EU smo svi mi nacionalne manjine i moramo raditi na tome da stvorimo takvo okruženje da se svi osećaju poštovano i kao da su kod kuće“, kazao je Fabrici.

Fabrici je rekao da je „to što je za Dan opštine Bujanovac izabran 9. maj, pokazuje da je taj grad posvećen ulasku u Evropsku uniju, jer je to važan dan za EU“ – Dan Evrope.

Predsednik opštine Bujanovac Šaip Kamberi rekao je novinarima da je lokalna samouprava posvećena razvoju opštine i unapređenju prava manjina, i da zna da je sve to moguće ostvariti u procesu evrointegracija.

„Zatražio sam od ambasadora da ohrabri Vladu Srbije da pospeši realizaciju Plana od sedam tačaka, koji je posvećen unapređenju prava Albanaca, na osnovu domaćeg zakonodavstva kao i zakonodavstva Evropske unije, kako bi se stvorila situacija u kojoj bi se manjine osećale lagodno i mogle da ostvaruju svoja prava“, rekao je Kamberi.

Kamberi je rekao i da je lokalna vlast zainteresovana za novi program Evropske unije, EU-Pro, sa čijom se realizacijom počinje u 2018. godini, a preko koga će biti moguće dobiti bespovratna sredstva iz fondova EU za unapređenje života građana opštine Bujanovac.

Piše: Miroslav Lazanski

Dakle, nije lako biti hrvatski predsednik, odnosno predsednica ovih dana u Vukovaru. Odmeriti težinu reči, ton i boju glasa, pokrete glave i očiju.

I sve to pred nemilosrdnim objektivima kamera i javnosti. Jer, gospođa Kolinda Grabar Kitarović opet nam je poslala prilično nepomirljivu poruku, poruku posle samoubistva Slobodana Praljka u Hagu. Opet su Srbi krivi za sve, opet je reč o velikosrpskoj agresiji na Hrvatsku, kada Hrvati sruše stari kameni most u Mostaru i to je velikosrpska agresija.

Kako predsednica Hrvatske zamišlja odnose Zagreba i Beograda kada sada izjavljuje da će „još mnogo vode proteći Savom i Dunavom pre nego odnosi Hrvatske i Srbije postanu prijateljski“. Da li to znači da su odnosi sada neprijateljski? Da je to što je izjavila predsednica Hrvatske izjavio neko u Beogradu, to bi automatski bilo kvalifikovano kao jezik mržnje. Razumem tragediju Hrvata i zločin počinjen na Ovčari prema hrvatskim zarobljenicima, ali tragedija na Ovčari počela je tragedijom grada Vukovara, u kojem su do početka rata živeli predstavnici najmanje desetak raznih nacija i nacionalnosti. Naravno, najviše je ipak bilo Hrvata i Srba.

Hrvatski novinar Drago Hedl u „Transitions Online“, Prag, od 8. decembra 2005. piše o „miniranju prodavnica, kafića i kuća vukovarskih Srba u proleće i rano leto 1991.“, kao i o tome kako su „pripadnici Zbora narodne garde, prethodnice hrvatske vojske pod komandom Tomislava Merčepa u Vukovaru, odvodili i ubijali tamošnje Srbe“. To nisu otkrića beogradskih medija, već hrvatskog novinara Drage Hedla, koji je zbog tih i takvih tekstova prošao svojevrsnu golgotu. Jer, u vreme Tuđmana zvaničan je stav u Hrvatskoj bio da „Hrvati nisu mogli da počine ratne zločine jer su vodili odbrambeni rat“. Tvorac te teorije bio je niko drugi nego gospodin Milan Vuković, tadašnji predsednik Vrhovnog suda Hrvatske.

Dakle, po pisanju hrvatskog novinara u Vukovaru, u proleće i rano leto 1991. bilo je zločina prema vukovarskim Srbima. U Vukovaru je od 1948. postojao i garnizon JNA, 14. pontonirski bataljon JNA. Kasarna JNA bila je u gradu. Od avgusta 1991. kasarna je pod blokadom, bez struje i vode, pod vatrom hrvatskih tada paravojnih snaga. U to vreme, između Zagreba i Beograda traje maratonski telefonski proces dogovaranja između Franje Tuđmana i saveznog sekretara za narodnu odbranu generala armije Veljka Kadijevića o primirjima, kako da se izbegne veliki rat. Vukovar je teritorijalno Beogradu i najbliži garnizon JNA u Hrvatskoj.

Garnizon koji se pod opsadom još jedva drži. Petnaestog septembra 1991. Zbor narodne garde Hrvatske kreće u otvoreni i masovni napad na skoro sve garnizone JNA u Hrvatskoj. Izuzetak je bio grad Karlovac, gde je rat zakasnio sedam dana, po priznanju i kasnijem pravdanju gradonačelnika Karlovca Zbor narodne garde nije tada još imao prikupljene adekvatne snage za rat. Izuzetak gde nije bilo rata bili su i gradovi u Istri, Pula, Umag, Pazin, gde su sve bili garnizoni JNA koji nisu napadnuti, i garnizoni JNA u Rijeci, na Visu, Lošinju i na Lastovu, koji takođe nisu napadnuti, pa se iz tih garnizona JNA mirno povukla bez opaljenog metka.

Vukovar je bio relativno blizu Beograda, i Generalštab JNA je naredio deblokadu kasarne JNA u tom gradu. Gardijske oklopno-mehanizovane jedinice JNA krenule su u Vukovar da izvuku pripadnike 14. pontonirskog bataljona, ali se to odmah pretvorilo u bitku za grad, u bitku za vojni prestiž. Nisu, dakle, tenkovi krenuli od Novog Beograda na Vukovar pod cvećem da osvajaju taj grad, kako to deo srpske elite voli da kaže, već da izvuku svoje opkoljene drugove. Da, to se posle pretvorilo u osvajanje grada, tako je to na kraju ispalo, i to samo potvrđuje staro pravilo da niti jedan ratni plan ne preživi sudar sa stvarnošću. Ali, da nije bilo opkoljene kasarne, ne bi bilo ni bitke za Vukovar. Kao što je nije bilo ni u Puli, ni na Visu. Ne diraj me, ne diram te.

Zločin na Ovčari pre svega je zločin jednih hrvatskih državljana prema drugim hrvatskim državljanima, a sama bitka za grad Vukovar bitka je između tada legalne oružane sile JNA sa tada paravojskom, Zborom narodne garde. Jer Vukovar nije samo srpsko-hrvatska priča. Ne zaboravimo, Hrvatska je samostalnost proglasila 8. oktobra 1991. a međunarodno je priznata 15. januara 1992. Tada, u jesen 1991. godine, u sastavu JNA u Vukovaru bili su predstavnici svih naroda i narodnosti SFRJ, osim Slovenaca, koje je predsedništvo SFRJ otpustilo iz JNA odlukom od 18. jula 1991. Dakle, JNA su u Vukovaru činili Srbi i Hrvati i Makedonci i Crnogorci, i Bošnjaci i Albanci i Mađari.

Za njihove duše niko u Vukovaru ni sveću da upali. JNA i oni su, očito, kolateralna šteta novih država…

(Sputnik)

Rat je nemoguće izbeći, a onaj ko napravi prvi korak ipak ima malo bolje šanse nego onaj ko odgovara na taj potez, kaže Konstantin Asmolov, naučni saradnik Instituta za dalekoistočne studije Ruske akademije nauka.

Situacija na Korejskom poluostrvu iz dana u dan se pogoršava, a kap koja bi mogla da prelije čašu i približi nas na korak do rata je izjava republikanskog senatora Lindzija Grejema, koji je pozvao Pentagon da počne sa sklanjanjem porodica pripadnika američke vojske iz Južne Koreje, upozoravajući da se bliži sukob sa Severnom.

Istovremeno, SAD i Južna Koreja su zbog raketnih testiranja Severne Koreje pokrenule vojne vežbe koje će, prema podacima južnokorejskih medija, biti najveće u istoriji.

Konstantin Asmolov, naučni saradnik Instituta za dalekoistočne studije Ruske akademije nauka, kaže za Sputnjik da izjava američkog senatora nije isto što i zvaničan stav SAD, kao što vrlo često izjave ruskih poslanika ne odražavaju zvaničan stav Kremlja.

Međutim, u Seulu su se već održavale polutajne vežbe sklanjanja porodica pripadnika američke vojske iz Južne Koreje, a da je zaista došlo do takve evakuacije, to bi veoma negativno uticalo na situaciju na poluostrvu.

„Ukoliko zvanični Pjongjang sazna da se tako nešto održava u Seulu, to bi odmah bilo protumačeno kao neminovnost rata i spremnost SAD da napadnu Severnu Koreju. Malo ko veruje da će ova zemlja prva napasti SAD, ali priče o sklanjanju porodica i slične stvari mogle bi da ohrabre Pjongjang da razmisli o tome da treba delovati proaktivno. Jer je rat nemoguće izbeći, a onaj ko napravio prvi korak ipak ima malo bolje šanse nego onaj ko odgovara na taj potez“, smatra Asmolov.

S druge strane, vojni analitičar Andrej Mlakar ocenjuje izjavu senatora kao „neki ultimatum“ i dodaje da se obično u političkim natezanjima „nagoveštava povlačenje porodica vojnih službenika kao čin približavanja rata“.

On podseća da su se nekoliko puta američke porodice povlačile sa Korejskog poluostrva u Sjedinjene Države, a poslednji put se to desilo 2011, kad je granatirano ostrvo Jeonpjeong, gde prolazi granična linija, i kad se, prema njegovim rečima, odigrao „artiljerijski duel između Severne i Južne Koreje“.

Kad je reč o pokretanju „najvećih zajedničkih vojnih vežbi SAD i Južne Koreje“, Mlakar kaže da svaki put kad Severna Koreja lansira raketu, Amerika najavljuje vojne vežbe.

„Ne treba preterano mnogo republikanskim senatorima, koji to obilato koriste za svoju propagandnu politiku da bi ocrnili Severnu Koreju. Severna Koreja je poslednjim lansiranjem pokazala da je sposobna da ugrozi Japan i interese SAD u širem regionu, pre svega mislim na vojne baze na japanskim ostrvima i ostrvu Gvam, čak i na Havaje, tako da u ovom periodu ta priča deluje više kao propagandna aktivnost i dizanje prašine nego nešto što bi moglo realno da ugrozi nekoga“, kaže Mlakar.

On smatra da je isključivo reč o dizanju „marketinške tenzije“.

„Pre svega, Severna Koreja je, preko Rusije, uputila poruku da želi pomirenje i razgovor sa Vašingtonom, samo je problem što u Vašingtonu nema nikoga ko je spreman da sedne i razgovara. Više je to medijski spin i dizanje prašine nego što je približavanje na korak od nuklearnog rata“, zaključio je Mlakar.

Predsednik Putin je održao privatni sastanak prošle godine sa bivšem američkim sekretarom države, Henrijem Kisindžerom, pri čemu je Putin upozorio ovog američkog državnika da „drevni kult smrti“ trenutno kontroliše SAD, da Zapad „ne može biti zaustavljen“ i da će globalni rat uskoro postati realnost.

U izveštaju Kremlja se navodi da Henri Kisindžer ima insajderske informacije koje dokazuju da su mnogi zapadni lideri, bivši i sadašnji, pod velikim uticajem okultne prakse nekromansije – komunikacije s mrtvima.

Iako je rođen u Firtu u Nemačkoj 1923. godine u jevrejskoj porodici, sekretar Kisindžer i njegovi roditelji su pobegli od nacističkog režima 1938. godine i završili u Americi.

On je postao heroj pošto je u Drugom svetskom ratu odlično vodio administraciju u nemačkom gradu Krefeldu (gde je Holokaust počeo 1936. godine) i uhapsio neke od najozloglašenijih nacističkih lidera koji su pripadali misterioznoj okultnoj organizaciji Anenerbe.

Zahvaljujući svom iskustvu iz rata, sekretar Kisindžer je komunicirajući sa obaveštajcima Sovjetskog saveza došao do zaključka da su Prvi i Drugi svetski rat iscenirale evropske kraljevske porodice i američki fanatici koji su bili pristalice nekromansije.

Iako zapadni narodi uopšte ne znaju da su njihove vlasti praktikovale nekromansiju, sekretar Kisindžer još uvek ima dokumente koje su Sovjeti pronašli u Rusiji kod cara Nikolaja II 1917. godine, a koji predstavljaju prepiske sa njegovim rođacima u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Norveškoj, Danskoj i Grčkoj u kojima se navodi da su Prvi svetski rat stvorili „duhovi“ i da su oni njime i upravljali.

Ovi „duhovi vodiči“ su prvi put preuzeli kontrolu nad evropskim kraljevskim porodicama za vreme vladavine kraljice Elizabete I (1558.-1603.), kada je njen savetnik Džon Di prvi put kontaktirao te duhove. Oni su tada „vodili“ Englesku dva veka i Engleska je od jedne prilično nazadne nacije postala jedno od najvećih carstava na svetu.

Navodi se da je komuniciranje Džona Dija sa duhovima zabeleženo u istorijskim zapisima iz tog vremena, a to je u knjizi sve dokumentovao irski akademski pisac DŽ. H. Brenan u svojoj knjizi „Whisperers: The Secret History of the Spirit World“ (Šaptači: Tajna istorija sveta duhova).

Dokaz o razgovaranju sa duhovima postoji i u modernoj istoriji, pošto je bivši američki predsednik Bil Klinton 2012. godine na ceremoniji u Njujorku rekao da je njegova žena Hilari razgovarala sa duhom Eleonor Ruzvelt (ženom bivšeg predsednika Frenklina D. Ruzvelta) koja je želela da prenese svoju poruku.

Predsednik Putin je nakon upozorenja sekretara Kisindžera momentalno zabranio ulazak u Rusiju petorici američkih zvaničnika koji su pod kontrolom američkog „kulta smrti“.

Među njima su Alberto R. Gonzales, Daglas DŽ. Fejt, Džon Rico, Skot Bajbi i Vilijam Džejms Hejns II.

Webtribune.rs

Dogovara se nabavka najmanje četiri, a najviše šest „migova“ iz Belorusije, ali ceo posao mora da aminuje Ruska Federacija. Ugovor bi trebalo da bude sklopljen početkom 2018.

Kao avionske bombe pljušte ovih dana vesti o kupovini aviona MiG-29 iz Belorusije. Pojedini mediji tvrde da ćemo od te zemlje kupiti čak 12 aviona. Iako će se najverovatnije raditi o uslovima kupovine koji su daleko povoljniji od tržišnih, realna slika o potrebama naše avijacije i ekonomskoj moći Srbije potpuno je drugačija.

Kako Sputnjik saznaje, Srbija pregovara o nabavci još četiri, a najviše šest lovaca, a aranžman će biti organizovan na sličan način kao kupovina „migova“ od Ruske Federacije.

Srbija će posle remonta i dubinske modernizacije postojeća četiri i šest migova koji su u oktobru stigli iz Rusije imati deset lovaca „4 plus generacije“, vremešne, ali avione kakve imaju Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija.

Zašto onda Srbija kupuje dodatne „migove“ i zašto baš od Belorusije?

Vojni analitičar Aleksandar Radić objašnjava da je naša formacijska eskadrila brojala 16 aviona, toliko ih je imala nekadašnja 127. lovačka avijacijska eskadrila, koja je sa letelica MiG-21 preoružana na „dvadesetdevetke“ 1987. godine. „Čak i u zemljama koje su najbogatije i imaju najbolji kadar, ispravnost aviona je daleko od idealnog, zato me ne čudi vest o novoj nabavci“, kaže Radić.

„Iako se ti podaci kriju, gotovo da nema zemlje koja u operativnom stanju ima više od dve trećine aviona. Uvek su tu letelice koje su trenutno neispravne, koje su na održavanju ili redovnom pregledu. Uvek postoji raskorak između broja aviona na papiru i realnog stanja. Eskadrila koja nama treba, da bi se efikasno održavala, bilo bi dobro da bude što bliža punoj formacijskoj popuni, a to je šesnaest ili četrnaest aviona. To bi bilo optimalno sa stanovišta obuke i osposobljavanja kadrova i održavanja komponenti avijacije“, kaže Radić.

Pregovori o kupovini ovih „migova“ traju više od godinu dana. Belorusija ima kvalitetan zavod za održavanje aviona, a uspela je da razvije i modernizovanu varijantu „dvadesetdevetke“ koja ima drugačiju opremu u odnosu na rusku verziju čuvenog lovca.

Sagovornik Sputnjika kaže da je, s obzirom na skroman vojni budžet Srbije, potrebno dobro razmotriti da li je isplativije da se uzimaju samo platforme u osnovnoj verziji ili modernizovane letelice.

„Osnovne platforme se doniraju, ali je uslov da se remont i svi drugi radovi sprovedu u Belorusiji. Ako kupimo stare modele, ruske ’migove‘, remont će se verovatno raditi u 558. avijacijskom remontnom zavodu u Belorusiji, kao što u organizaciji remonta ’migova‘ koji su već stigli iz Rusije i naša postojeća četiri aviona učestvuje ruski RSK ’MiG‘“, kaže Aleksandar Radić.

On za Sputnjik objašnjava i zašto je predsednik Aleksandar Vučić, pominjući ovu nabavku, naglasio da je o njoj razgovarao sa predsednikom Belorusije Aleksandrom Lukašenkom, ali i sa prvim čovekom Rusije Vladimirom Putinom.

„Ako se kupuju beloruski avioni, to je moguće samo uz podrušku ruskog matičnog proizvođača, jer kome god da su Belorusi dosad prodavali naoružanje, a često su prodavali višak aviona i ostale tehnike iz vremena Sovjetskog Saveza u treće zemlje, uvek je na kraju potpisnik ugovora morala da bude ruska firma. Bez podrške Moskve ne mogu da se uzmu ’migovi‘ ili bilo šta drugo u Belorusiji“, objašnjava ovaj vojni analitičar.

On dodaje da saradnja sa Belorusijom datira duboko u prošlost, da je u njoj bilo različitih ideja, posebno oko razvijanja elektronskih uređaja.

„Sa Belorusima imamo lepe odnose u saradnji oko održavanja ’migova‘. Oni su nam, što nigde nije zabeleženo, pomagali u vreme sankcija. Kad god je trebalo, njihov 558. avijacijski remontni zavod iz Baranoviča bio je tu da pomogne“, kaže sagovornik Sputnjika.

Kupovinu „migova“ dodatno komplikuje činjenica da je reč o različitim podvarijantama i serijama aviona, čije je održavanje najlakše ako je kompatibilno, ali i da ne treba zaboraviti da su ovi avioni za Vojsku Srbije prelazno rešenje do nekog višenamenskog aviona budućnosti. Zato je izuzetno važno proceniti koliko pilota možemo da obučimo u narednom periodu, kaže ovaj odličan poznavalac ruske i srpske avijacije.

„Nama je sada glavni problem zapravo kadrovski. Potrebni su piloti, tehnički oficiri i podoficiri. Da bi se organizovala obuka, da bi se ti avioni održavali, mora da postoji neki minimalan broj aviona, a maksimalni određuju novac koji imamo i ljudski resursi“, zaključuje Radić.

Kad je u pitanju posao sa Belorusijom, radi se o tajnim pregovorima, čije detalje vrh države nije želeo da otkrije novinarima. To je specifično, s obzirom na to da, na primer, susedna Hrvatska nije imala nijednu poverljivu nabavku iz vojnog budžeta, a potrošnja novca iz vojnog budžeta Ruske Federacije takođe je transparentna. Rusija, čak, objavljuje precizne podatke o višegodišnjim planovima razvoja naoružanja.

Protesti na kijevskom trgu Majdan polako prerastaju u revoluciju i državni prevrat.

Ukrajinski mediji objavili su da je Nacionalna garda Ukrajine odbila da ispunjava naređenja ministra unutrašnjih poslova i svojih komandanata, i da su oni spustili oružje i stali sa strane.

Za to vreme demonstranti su počeli da postacljaju barikade u samom centru Kijeva.

Neimenovani pripadnik zloglasnog bataljona Azov je u ime svojih saboraca predsedniku Ukrajine Petru Porošenku da ima rok od 72 sata da napusti mesto predsednika, inače će bataljon krenuti na Kijev i tamo organizovati “Antiterorističku operaciju“ (ATO), umesto u Donbasu.

Veterani ATO iz raznih gradova Ukrajine se spremaju da zauzmu lokalne administrativne institucije.

Sakašvili je okupljenim demonstrantima rekao da je došao “kraj ruske zime“ i da Porošenko ne može da bude Putin jer Ukrajina nije Rusija.

(Pravda)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Čepurin razgovarali su o programu predstojeće posete srpskog predsednika Moskvi, gde će na poziv ruskog predsednika Vladimira Putina boraviti od 18. do 20. decembra. Za tu posetu je ruski diplomata rekao da je od najvećeg značaja za odnose Srbije i Rusije.

Čepurin je u razgovoru sa predsednikom Vučićem rekao da je ta zvanična poseta od najvećeg značaja za odnose dve zemlje i da će doprineti daljem jačanju svestrane saradnje dveju zemalja.

Kako je saopštila Pres-služba srpskog predsednika, Vučić je rekao da će sastanak sa predsednikom Putinom biti važan za razgovore o konkretnim predlozima za unapređenje političkog dijaloga i ekonomske, vojno-tehničke i svake druge saradnje Republike Srbije i Ruske Federacije.

Očekuje se da će dvojica predsednika razgovarati i o drugim temama — od odnosa u regionu do političke i ekonomske situacije u svetu.

Predsednik Srbije će tokom posete Rusiji imati i razgovore sa mnogim ruskim zvaničnicima i privrednicima.

Ambasador Čepurin je predsedniku Vučiću uručio i pismo predsednice Saveta Federacije Valentine Matvijenko, koja je nedavno boravila u Beogradu, u kojem se, između ostalog, kaže:

„Konstruktivna i nadasve otvorena razmena mišljenja po pitanjima od uzajamnog interesa potvrdila je da širenje rusko-srpskih veza u svim oblastima odgovara nacionalnim interesima dveju zemalja. Naš sastanak je još jednom pokazao obostrano interesovanje za razvoj višesmerne i uzajamno korisne saradnje između Rusije i Srbije, zasnovane na principima bratskog prijateljstva, poštovanja i uzimanja u obzir interesa obe strane, i pružio priliku da zacrtamo dalje korake radi intenziviranja bilateralnih veza, uključujući i one na međunarodnoj sceni.“

Dejl Zelko, pilot nevidljivog aviona F-117 koji je srpska PVO oborila četvtog dana NATO bombardovanja 1999, ispričao je u serijalu Nacionalne geografije „Nikog ne ostavljamo“ kako je preživeo obaranje i kako je izvučen u najvećoj akciji spasavanja još od Vijetnamskog rata.

Kada je 27. marta poleteo iz baze Avijano u Italiji, otišao je prvo na sever Srbije, a onda se spuštao južno ka Beogradu, gde je bacio dve bombe teške po 900 kilograma. Kako je ispričao u serijalu „Nikog ne ostavljamo“, još dok je leteo ka Beogradu pratilo ga je olujno vreme i imao je loš predosećaj.

– Nevidljivi ne može da komunicira sa bazom, i znao sam da moji neće znati ako mi se nešto dogodi. Gledajući olujne oblake u mraku, osetio sam neku tegobu od glave do pete. U stvari, bio sam prestravljen – rekao je Zelko.

Nakon što je pogodio metu, planirao je da se vrati u bazu. Ali, onda je počela da dejstvuje naša protivvazdušna odbrana. Ispaljivane su rakete, od kojih je, kako je ispričao, već prva mogla da ga obori. Pošto je izbegao par raketa, jedna ga je pogodila u krilo. Avion je počeo da pada, ali Zelko nije mogao da se katapultira zbog brzog poniranja.

– Sve mi je prolazilo kroz glavu. Moj život, porodica, slika kako tuguju nad mojim kovčegom, aviona koji pada. I odjednom sam se našao u sedištu koje pada. Morao sam da se otarasim sedišta. Nekako sam uspeo, i počeo sam da se spuštam padobranom. Tada sam samo razmišljao o tome kako me srpski vojnici već čekaju dole, jer sam im upravo bombardovao glavni grad – ispričao je ovaj pilot.

Zelko kaže da se spustio između dva sela, tridesetak kilometara od Beograda. Pao je u njivu i sakrio se u kanalu za odvodnjavanje. Kaže da je uključio uređaj i počeo da traži GPS signal.

– Laknulo mi je kada sam uspostavio vezu sa bazom. Satima sam bio u kanalu. U daljini su se čula vozila, helikopter. Odjednom sam čuo da je neko pored mene. Video sam psa na petnaestak metara od mene. Uzeo sam nož i čekao. Ali, on se okrenuo i otrčao – rekao je Zelko.

Kada je i doleteo helikopter iz Tuzle, bio je u problemu – uređaj za infracrveni signal se pokvario, a na radiju se čulo „javi se, ne vidimo te“.

– Iskočio sam iz kanala i upalio signalnu raketu. Čekao sam ko će me prvi uhvatiti. Pritrčala su dva vojnika, nisam znao čiji su dok nisu progovorili na engleskom. Sutradan sam pozvao ćerku i čestitao joj 10. rođendan. Tek tada sam shvatio – spasen sam – ispričao je Zelko.

Družio se s oficirom koji ga je oborio

Dejl Zelko dolazio je u Srbiju 2012. godine. On je tada bio gost Zoltana Danija, oficira koji ga je 1999. oborio zajedno sa svojom jedinicom. Zelko je, sa svoje dvoje dece, bio Danijev gost u njegovoj kući u Kovinu. Susret se dogodio uoči premijere drugog dela filma o obaranju F-117 i druženju dvojice oficira koji su bili na suprotstavljenim stranama.

(Blic)

Generalni sekretar NATO-a Jens Stoletenberg rekao je danas da će Kfor ostati na Kosovu.

– Nemamo plan da odemo. Kfor ima važnu ulogu u osiguravanju bezbednosti na Kosovu – rekao je generalni sekretar Alijanse. Stoltenberg je objasnio da promena misije zavisi od situacije na terenu.

– Promena naše misije zavisi od situacije na terenu. To zasad nije u agendi. Pratimo situaciju, a sada je ona takva da je prisustvo NATO snaga potrebno – rekao je Stoltenberg na pres-konferenciji pred sastanak ministara spoljnih poslova NATO-a.

Na pitanje srpskih novinara kako komentariše stav albanskih političara da je Kfor smetnja formiranju kosovske vojske, šef NATO-a kaže:

– Bilo kakva promena u vezi sa kosovskim bezbednosnim snagama mora biti isključivo u skladu sa kosovskim ustavom.

Ministarski sastanak počinje popodne i završava se sutra. U centru pažnje biće jačanje odnosa EU i NATO-a, Severna Koreja, borba protiv terorizma…

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić preneo je nedavno da je bio ne malo „zatečen“ na sastanku sa savetnikom za nacionalnu bezbednost SAD H. R. Mekmasterom.

Kako je rekao, tada mu je čovek koji je sedeo pored američkog zvaničnika prišao, predstavio se i rekao da je – sa Kosova.

Reč je o Iljiju Bajraktariju, koji je trenutno desna ruka Mekmastera i njegov čovek od poverenja.

Mediji, međutim, otkrivaju da postoji još jedan Bajraktari, Iljber, na ne manje važnoj poziciji u vašingtonskoj administraciji – direktora Saveta za nacionalnu bezbednost za politiku odbrane.

Braća Bajraktari, Albanci, poreklom iz Prištine, radili su i u administraciji bivšeg američkog predsednika Baraka Obame, a i sada imaju značajne uloge u Vašingtonu.

Oni su svojevremeno emigrirali u SAD kao 20-godišnjaci i u početku su im prijatelji i poznanici pomogli da nađu poslove i apliciraju za američke univerzitete, piše portal Medium.com.

Vremenom, postali su američki državljani i dobili priliku za ozbiljniji angažman.

Tako Ilji i Iljber Bajraktari danas svakodnevno informišu svoje šefove o spoljnopolitičkim pitanjima i akcijama povezivanja odeljenja Bele kuće, obaveštajne zajednice i drugih institucija.

„Oni su se opredelili da pomognu oblikovanju uloge Amerike u svetu kroz odbrambenu i spoljnu politiku, nikad nisam čuo za priču o dvojici braće koji igraju tako važnu ulogu iza scene u Pentagonu“, rekao je 2016. godine Karl Vug, nekadašnji savetnik ministra odbrane, zadužen za strateške komunikacije, a sada zaposlen u Nacionalnom Savetu za bezbednost.

Iljija Bajraktarija zvaničnici Bele kuće opisuju kao „čuvara kapije“ za savetnika za nacionalnu bezbednost, jer ima uvid i odobrava sve zahteve i podatke koji Mekmasteru stižu.

S druge strane, Iljber je visokopozicionirani direktor Saveta za nacionalnu bezbednost za politiku odbrane.

Braća Bajraktari se pominju i u domaćoj javnosti.

O njima je pisao portal Republika. rs, koji ih laskavo naziva „glavnim krojačima međunarodne i bezbednosne politike SAD“, otkad ih je na čelne pozicije pri ministarstvu odbrane Amerike doveo savetnik za nacionalnu bezbednost Herbert Rejmond Mekmaster.

Taj portal navodi da su se braća „vinula u zvezde“ u vreme administracije bivšeg predsednika Obame, a da sada, zahvaljujući savetniku za nacionalnu bezbednost, određuju navodno najvažnija pitanja politike Donalda Trampa, uključujući i ona vezana za Balkan i Srbiju.

Kako se navodi, njihov jak uticaj može da se odrazi na dešavanja u Srbiji, a svakako se „odrazio“ na šefa srpske diplomatije, koji je imao priliku da se susretne sa njima tokom posete Vašingtonu, odnosno tokom susreta sa Mekmasterom.

„Uz dužno poštovanje, ali kada sam video da pored njega sedi njegov šef kabineta Bajraktari, koji mi je prišao i rekao da je sa Kosova, sve mi je bilo jasno“, rekao je nedavno Dačić.

Prilikom nedavne posete potpredsednika SAD Majk Pensa balkanskim državama, pratila su ga braća Bajraktari, koje je Pens na poseban način predstavljao, posebno kosovskom predsedniku Hašimu Tačiju, naglasivši da je srećan što ima priliku da obavesti lidere Kosova da u Beloj kući sede dva čoveka poreklom s tog područja.

Portal Medium.com piše da je mlađi brat Iljber diplomirao na Univerzitetu Prinston, radio je u Iraku sa bivšim direktorom CIA Dejvidom Patreusom, a u Iranu sa Belom kućom i Ministarstvom odbrane, dok je stariji Ilji završio Harvard i bavio se Avganistanom i Indijom.

Postali su državljani SAD 2004. godine, a 2007. već su postali javni službenici.

Postoje istorijski i društveni konteksti u kojima na čistinu izađu neki odnosi, namere i planovi koji su inače skriveni i uvijeni u licemernu politički korektnu komunikaciju. U tim osetljivim periodima krize skinu se rukavice, padnu maske i na videlo izađe gola istina, poneta trijumfalizmom, neobuzdanom mržnjom ili euforijom trenutka. Svejedno je koji od ovih razloga dovedu čoveka u paradoksalnu situaciju da u trenutku osećaja najveće snage i moći pokaže krajnju slabost.

„Prošle nedelje imali smo devetoro ubijenih Srba, ove nedelje – osmoro. To je jasan napredak„“ – Bernar Kušner, Šef civilne misije UN na Kosovu i Metohiji u izjavi za TV ”Franse 2„ krajem marta 2000.

„Srbi sprovode teror i siluju albansku decu.“ – Bil Klinton, predsednik SAD, u govoru na proslavi 50-godišnjice NATO u Vašingtonu, 23–25. aprila 1999. godine

„Hrvatska ne želi da u njoj žive ljudi koji pripadaju drugom narodu„“. – Bosiljka Mišetić, podpredsednica hrvatske vlade, na pres-konferenciji 1995.

„Ovo je borba između dobra i zla, a NATO neće dozvoliti da zlo nadvlada“ – Vilijam Koen, američki državni sekretar za odbranu, proleće 1999.

„Krajnje je bilo vreme da se Jugoslavija napadne, nadam se da nije prekasno.““ – Nobelovac Ginter Gras, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu 26.marta 1999. godine, dva dana posle početka bombardovanja Jugoslavijena, – pominjući uz to i da nije pacifista.:

„Mi bismo trebali da Srbiju osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše.“– David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost u vreme Bušove administracije, Časopis „Forin afers”, jul-avgust 1994.godine.

„Suštinski uzrok sukoba je ideologija etničkog čišćenja koju je obnovio gospodin Ćosić, predsednik Srbije, koji je već 1990. objavio Memorandum„“ – Žak Delor, bivši predsednik EU, izjava na francuskoj televiziji u maju 1994.

„Što se Srba tiče… To je jedan bolestan narod.“ – Žak Kot, francuski general, bivši komandant Unprofora u BiH, u vojnom mesečniku ,,Difens nasional”, Pariz, jun 1997. godine.

„Srbi su narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista.“ – Žak Širak, bivši predsednik Francuske, za ručkom, juna 1995. povodom sastanka Šefova vlada država članica EU.

„Srbija, nesumnjivi agresor, trebalo bi da bude prisiljena UN rezolucijom da snosi čitav teret reparacija.“ – Josif Brodski, pesnik, nobelovac, ,,Internešenel herald tribjun”, 5. avgust 1993. godine

„Uostalom, bosanski Srbi su za nas uvek bili i ostali samo banda razbojnika i ubica.“ – Johan Frict, direktor bečkog dnevnika Prese i direktor Međunarodnog Instituta za Štampu. Imao je, u to vreme velikog udela u satanizovanju Srba!

„Srbe treba baciti na kolena.“ – Klaus Kinkel, ministar inostranih poslova Nemačke, 27. maj 1992. godine.

„Srbi nisu naročito pametni… „Srpska deca se više neće smejati.“ – Lorens Inglberger bivši državni sekretar SAD.

„Srbi su shizofren narod…“ – Majkl Kirbi, ambasador SAD u Srbiji, u izjavi datoj u emisiji Kažiprst, televizije B92, april 2015.

„Zaustavite Srbe. Odmah. Zauvek!“ – Margaret Tačer, bivša premijerka Velike Britanije, „Njujork Tajms” 4. maj 1994.

„Molim se da se vatra nebeska obruši na Srbe.“ – Otac Pjer, poznati francuski sveštenik – humanitarac, po povratku iz Sarajeva i posete Markalama 2, na svojoj konferenciji za štampu.

„Srbi su dvodimenzionalan narod sa težnjom ka prostakluku… Životinje koriste svoje resurse znatno srećnije nego ovi naopaki stvorovi, čija pripadnost ljudskoj rasi je u velikom zakašnjenju„“ – Piter Justinov, glumac, ambasador Unicefa, ,,Juropien”, 10. jun 1993. godine.

„Srbi trguju ljudskim organima svojih žrtava kako bi obezbedili novac za svoj rat… Trebalo bi da đavolski bombardujemo Beograd.!” – Pol Džekson, urednik ,,Kalgari sana”, izjava za ,,Fani star”, 13. oktobar 1992. godine.

„Srbi su zločinački dupeglavci.” – Ričard Holbruk 6. novembra 1995.godine u „Njujorker”-u, kao tadašnji emisar Bola Klintona u Jugoslaviji.

”Predlažem da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije„“ – prof. dr Rolf-Diter Kluge, direktor slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu Univerziteta u Tibingenu, 1997.

„Nema mira dok Srbija ne bude vojno poražena„“ – Srđa Popović, advokat i potpisnik zahteva svetskih intelektualaca za bombardovanje Beograda, u izjavi za zagrebački ”Globus„ oktobra 1994.

„Na nesreću, nisam pobio sve Srbe„“ – Tomislav Merčep u govoru na kongresu Hrvatske pučanske stranke, Feral Tribjun,1995.godine.

„Rat protiv Srba nije više samo vojni sukob. To je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva.“ – Toni Bler, premijer Velike Britanije tokom NATO agresije na Srbiju 1999.godine.

„”Srbi su nemilosrdni ljudi, spremni zaklati nožem, što mogu zahvaliti svom slovenskom poreklu„“ – Fransoa Kremio, pripadnik francuskih snaga SFOR-a,u maju 1995.

„Neka se Srbi podave u sopstvenom smradu„“ – Helmut Kol, kancelar Nemačke, početkom 1998. godine.

Vodićemo protiv Srba rat – diplomatski, ekonomski, politički, propagandni i psihološki.“ – Džejms Bejker, državni sekretar SAD-a na američkoj TV, jun 1992.

„Srbe treba spokojno bombardovati, jer će sve brzo zaboraviti.” – Džejmi Šej, portparol NATO-a, marta 1999..

„NATO – razsrbljavač” (NATO-DESERBIZATOR) -rasistička antisrpska reklama za sprej koji uništava gamad, emitovana na francuskoj televiziji Kanal+, u emisiji ,,Horizonti”, april 1999. godine.

Kada su se osetljivi istorijski i društveni konteksti s kraja dvadesetog veka završili, rukavice su ponovo navučene, maske su opet stavljene i naši su odnosi nastavili kao i ranije da se odvijaju politički korektnim floskulama. Za nas je važno da razumemo i pamtimo poruke koje su nam tada upućene, zbog toga što su ih uputili tada vodeći ljudi moćnih država, međunarodnih organizacija, velikih medijskih kuća, kao i neke druge veoma poznate javne ličnosti.

Za one koji ne znaju, tu je i podsećanje da su gotovo istovetne izjave o Srbiji i srpskom narodu davane tokom antisrpskih kampanja u prvom i drugom svetskom ratu, iz čega može da se izvede zaključak kako je reč o kontinuitetu odnosa određenih zapadnih centara moći prema Srbiji i srpskom narodu.

Austrougarski propagandni plakat iz prvog svetskog rata

Iz knjige „Srbi u ratnom dnevniku Vermahta“:

„Konstantovano je da je Srbin “rođeni zaverenik“ i da “voli“ da se služi “nečasnim sredstvima“. – Propagandno odeljenje Jugoistok (Sudost) – prvi izveštaj vođa Odeljenja poslat 26. maja 1941. Vrhovnoj komandi Vermahta, nakon tri sedmice provedene u Beogradu)

“Ko su, u stvari, neprijatelji Italije na Balkanu? Srbi tj. nacionalisti sa kojima se Roata upustio a koji su opasniji od komunista“  – Joakim fon Ribentorp, 19. decembra 1942. u Rastenburgu, na sastanku u Hitlerovom glavnom stanu).

“Srpski zaverenici moraju biti sprženi i pri tome se ne sme uopšte biti milosrdan.“  – Vilhelm fon Kajtel, 19. decembra 1942. u Rastenburgu, na sastanku u Hitlerovom glavnom stanu

“Ne smemo nikada dopustiti da na Balkanu postane premoćan neki narod koji je svestan da mu je sudbina poverila neku misiju. Srbi jesu takav narod. Oni su dokazali svoju veliku državotvornu snagu i imaju široke ciljeve koji sežu do Egejskog mora. Imam ozbiljne razloge zbog kojih se ustežem da ovakav narod još i naročito ohrabrim u njegovim težnjama“. – Hitler (Hitlerovo odbacivanje svih Nojbaherovih predloga o proširenju Nedićevih ovlašćenja, decembra 1943.)

Upoređujući Srbe i Hrvate, Hitler je naglasio da Hrvati “nemaju nikakvu predstavu o državnosti i neće je nikada ni imati“. Nasuprot njima “Srbi su narod koji je određen da ima državu i koji je kao narod održan. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Pri jednoj takvoj upotrebi, oni će uvek zastupati velikosrpsku ideju. Ono što dolazi iz Beograda, znači opasnost“. – Hitler, 22. avgust 1944.

“Nemačka mora do kraja suzbijati sve planove o Velikoj Srbiji. Ne sme se stvoriti srpska vojska. prihvatljivija je stanovita komunistička opasnost“ – Hitler u obraćanju Fon Vajksu, 22. avgusta 1944.

Pozivamo čitaoce da nam putem komentara dostave izjave koje nedostaju, kako bismo upotpunili ovo svedočanstvo o mržnji prema jednom narodu.

Priredio: Dalibor Drekić

Literatura:

Zoran Petrović Piroćanac: ”Izbrisati srpski virus„, Politika,  NSPM, Pouke, Srbi u ratnom dnevniku Vermahta

(Rasen.rs)

Ove nedelje na RAS televiziji u 21:00, u emisiji „A šta vi mislite?“ kod Ratka Dmitrovića, gostovao je Nele Karajlić i tom prilikom govorio o religiji, trenutnim dešavanjima u svetu, istoriji na ovim prostorima, istoriji Srba. Tema koja je posebno ispraćena je rat u BiH, što je poprilično razbesnelo Bošnjake i muslimane.

Pogledajte celu emisiju:

(Intermagazin)