Miroljub Petrović je osoba koja je na sebe skrenula pažnju mnogobrojnim javnim nastupima. Stekao je čak i izvesnu popularnost. Njegov intervju kod Teše Tešanovića ima preko 800.000 pregleda, što je rekord na našim prostorima. Jedni ga hvale, drugi osporavaju. Ali malo ko je ravnodušan. Stoga se nameće pitanje: ko je on zapravo? Miroljub je složena ličnost, pa i ova objava mora biti složena.

Po svom osnovnom intelektualnom habitusu Miroljub je radikalni protestant. On je to, bez obzira na formalnu versku afilijaciju. On sledi osnovno načelo radikalnog protestantizma „Samo Biblija” („sola Scriptura”). To podrazumeva da je za njega Biblija jedini izvor vere. Takav stav je neprihvatljiv za pravoslavne i katolike, koji priznaju za verski autoritet ne samo Bibliju nego i ostalo Predanje. A stav da je Biblija bogonadahnuta neprihvatljiv je i za ateiste i agnostike. Stoga je Miroljub u raskoraku i sa pravoslavnima, i katolicima, i ateistima i agnosticima.

Ali on nije bilo kakav protestant. Miroljub sledi protestantski fundamentalizam (protestant fundamentalism). To uključuje stav da Bibliju treba tumačiti bukvalno, literarno. Pristup je u bogoslovskoj metodologiji poznat i kao bilicizam (biblicism). Kao protestantski fundamentalist, Miroljub sledi i „naučni kreacionizam” (scientific creationism) – veru u doslovnu istinitost biblijskog izveštaja o stvaranju. Protestantski fundamentalisti su toj problemtici posvetili nekoliko instituta. Jedan od njih je „Institut za izučavanje stvaranja” („The Institute for Creation Research”) u Dalasu (Dallas). Miroljub je upravo alumni tog instituta.

Među protestantskim fundamentalistima često je i zagovaranje zdravog načina života, nezagađenog civilizacijom. Miroljub i to sledi. Taj stav on baštini iz radikalog protestantizma, ali on nije mnogo različit od pravoslavnog otšelništava.

Miroljub ima i druge odlike protestantskog fundamentalizma. U tom smeru je čest i filosemitizam, tj. filojudaizam. Tako je i Miroljub judeofil. Budući da adventisti imaju neka obležja filojudaizma (svetkovanje subote i kreacionizam) Miroljub je neko vreme bio član te sekte. Napustio ju je, jer je on u svom filojudaizmu otišao toliko daleko da je to i za tu zajednicu bilo neprihvatljivo. Osim toga, napustio je te skupinu, jer je individualista koji teško trpi bilo čiji autoritet. Sa aspekta pravoslavnog bogoslovlja, Miroljub je judeohrišćanin, a to su bili i neki jeretici u ranoj istoriji Crkve (npr. evioniti). Sa aspekta pravoslavnog bogoslovlja, Miroljub je judeohrišanski jeretik.

Miroljub ima i druge odlike. On je izraziti konzervativac i patrijarhalist. Budući da sam ja jedan od vodećih zagovornika ideologije konzervativizma i patrijarhalizma, taj aspekt njegovog delovanja podupirem. Razumljivo je da sa takvim stavovima Miroljub izaziva gnev naših radikalnih feministkinja, poput Vesne Dedić, koja je u jednom televizijskom gostovanju bila u studiju sa Miroljubom i u besu ga napusta. Vesna ima kratak fitilj. Razumljivo je i to da Miroljub nailazi na simpatije kod mnogih mladih muškaraca kojima se smučila agresivna promocija radikalnog feminizma koja devojke zaluđuje i čini drčnima. Miroljubov patrijarhalizam im deluje kao melem na ranu.

Miroljub je interesantan i kao tip ličnosti. Poput većine protestantskih fundamentalista, i on ima rigidnu psihičku strukturu. Ne popušta lako u dijalogu. Čini se da ima egocentričnu, čak i narcisoidnu strukturu ličnosti. Nije on lak sagovornik. Gotovo se može reći da je patološki opsednut sobom.

Sve u svemu, Miroljub je složena i kontroverzna ličnost. Delim neke njegove stavove, ali ne sve. Kao čevek sklon koncilijarizmu, želim mu svako dobro, a kao kao čovek koji kritički misli ovaj kratki osvrt zaključio bih aristotelovski: drag mi je Miroljub, ali mi je draža istina („Amicus Miroljub, sed magis amica veritas”).

Izvor: FB profil Vladislava Đorđevića

Piše: Dmitrij KOSIRJEV

ZNATE li da je državni sekretar SAD Reks Tilerson u svom ministarstvu pozatvarao ceo niz odeljenja koja su se bavila praćenjem sankcija uvedenih mnoštvu država?

Dogodilo se to još u oktobru. Ali, kome je do tih odeljenja, ako je razbijen, u suštini ceo Stejt departman u kojem se ukida 2000 radnih mesta?

Čak se nameće pitanje: kako ćemo mi ostali (tj. svet) živeti sa smanjenom verzijom američke diplomatije?

Jasno je: živećemo, najverovatnije, dobro, a i samoj Americi biće od toga bolje.

Sindikat američkih diplomata – American Foreign Service Association – proteklih nekoliko dana je organizovao moćnu kampanju protesta. Za to je koristio pre svega glavne medije demokrata. Pogledajmo zato ključne publikacije, pre svega fakte iznete u New York Times i strašni redakcijski tekst na istu temu.

Ispostavlja se da se Tilerson nije šalio kada je obećavao da će smanjiti budžet Stejt departmana za 31 odsto. Jer, on to sada i realizuje, a počeo je od – kadrova.

Pokazati vrata dvema hiljadama diplomata – to je oficijelni cilj koji on ima nameru da ostvari do oktobra 2018. godine. Međutim, Stejt departman je već sada ostao bez vrhuške.

Od 44 najviša položaja u tom ministarstvu SAD – trenutno je popunjeno samo deset. Ponajviše zato što na upražnjena mesta Tilerson nikoga nije predložio.

Tilersona, razumljivo, zato već optužuju za nanošenje štete državi. Navodi se da je u toku „korejska kriza“, a da nema zamenika državnog sekretara za Istočnu Aziju, kao ni ambasadora u Južnoj Koreji. Dodaje se da je sasvim nejasno šta će se dalje raditi u Siriji, a da Tilerson nema ni zamenika za Bliski Istok i da nije popunio mesta ambasadora u Saudijskoj Arabiji, Turskoj, Jordanu, Egiptu i Kataru.

Ova kampanja ima čisto američke akcente: Tilerson se ne zaustavlja ni pred nezamislivim – otpušta iz službe i žene i crnce, čak i crnkinje. Doći do njegovog kabineta nije moguće jer izbegava da se sreće sa bilo kim od potčinjenih.

Pogledajmo sada na šta ukazuje druga strana, uzmimo za primer autorski tekst u profesionalnom magazinu Foreign Policy.

U njemu je i ovakva interesantna ocena: odavno je trebalo rasturiti tu instituciju (Stejt departman), pošto su mnoga od nedavnih krahiranja američke spoljne politike bila plod neadekvatnog razumevanja lokalne političke situacije i stanja stvari u pojedinim delovima sveta.

U istom tekstu se ukazuje da je Stejt departman – umesto da se pozabavi greškama i da forsira profesionalce – ustanovio desetine pozicija globalnih koordinatora za borbu sa sidom i terorizmom, za ljudska prava i zavođenje demokratije.

Sada upravo na tim funkcijama nema nikoga.

U istom autorskom tekstu se navodi da je poslednji američki državni sekretar kojeg bi imalo smisla nazvati istaknutim diplomatom bio Džejms Bejker (1989-1992). A sve ostale, uključujući Hilari Klinton, američke diplomate niti su volele niti su uvažavale.

Druga je stvar što ni Tilerson u mnogo čemu nije u pravu, ali za njega treba imati razumevanja, jer radi sa predsednikom koji se u spoljnu politiku nimalo ne razume, ali misli da se razume.

Slušati tišinu pravo je zadovoljstvo. Stiče se utisak da sada u SAD postoji ako ne baš dobra, ono sigurno postoji spoljna politika koja se može trpeti.

Epicentar iz kojeg se nameću sankcije preselio se u američko Ministarstvo finansija i nekoliko drugih državnih institucija, uključujući Kongres SAD.

Jedna od optužbi koja ide više na Trampovu adresu jeste da smanjuje finansiranje Stejt departmana a da istovremeno povećava budžet Pentagona.

Teško je reći šta će dalje biti sa američkom diplomatijom.

Međutim, više je nego dobro što su obećanja o promenama počela od menjanja kadrovskog sastava Stejt departmana. Što se već vuku konkretni potezi…

Samoubistvo ustaškog ratnog zločinca, generala Slobodana Praljka u sudnici Haškog tribunala bilo je detaljno isplanirano i u njemu su kao saučesnici najverovatnije učestvovali i njegov advokat i sudski čuvari!

Ovo nedvosmisleno potvrđuju četiri krunska dokaza, koja ruše svaku pomisao na to da je reč o samostalnom, spontanom „performansu“ Tuđmanovog generala pred TV kamerama.

Ništa nije slučajno

Kao prvo, neshvatljivo je da niko od čuvara u Sheveningenu danima i nedeljama tokom redovnih i rigoroznih pretresa pritvoreničkih ćelija nije uočio bočicu sa otrovom koju je Praljak mesecima krio kod sebe.

Drugo, snimak iz sudnice pokazuje da dvojica sudskih stražara, koji su tokom izricanja presude sedeli kraj Praljka i ostalih optuženih, nisu ni prstom mrdnuli, a kamoli ustali da mu otmu otrov. Njima takođe nije uopšte bilo sumnjivo što je bočica sa otrovom prethodno sve vreme stajala na stočiću ispred Praljka (!?). Isti ti stražari su, inače, samo nekoliko dana ranije hitro skočili na generala Ratka Mladića kada se samo digao sa stolice da glasno negoduje zbog doživotne presude.

Treća činjenica koja baca veliku sumnju na čitav slučaj jeste i to što je Hitnoj pomoći trebalo punih 40 minuta da stigne do sudnice od trenutka trovanja! Praktično je nemoguće da usred Holandije u 21. veku njima treba gotovo sat vremena da stignu do zgrade u centru Haga. Upravo je njihova ‘sporost’ i kasno pružanje pomoći presudno uticalo da Praljak na kraju umre.

Konačno, više je nego sumnjiva reakcija Praljkove advokatice Nataše Favo Ivanović, koja je na pitanje šokiranog predsedavajućeg sudije Karmela Ađijusa šta se to upravo desilo, istog trenutka kao iz topa viknula: ‘Popio je otrov, popio je otrov!’ Nameće se pitanje kako je Ivanovićeva mogla sa takvom sigurnošću da zna da je to otrov ako prethodno nije bila upoznata s Praljkovim suicidalnim planom?! Njeno kasnije objašnjenje zvučalo je krajnje neuverljivo:

„Ja sam to rekla jer mi se učinilo da je on to rekao. Ja sam prenela sudijama šta je on rekao kako bi se odmah reagovalo, ali ja sad stvarno ne mogu da vam potvrdim da li je on zaista to tako rekao ili se to meni tako učinilo“, ispričala je Ivanovićeva, premda se na audio-snimku iz sudnice jasno čuje da je pokojni Praljak rekao da je popio otrov desetak sekundi posle advokatice!?

U međuvremenu, pokrenuta je istraga o svim detaljima ovog javnog samoubistva, a telo Slobodana Praljka poslato je na obdukciju. Njeni rezultati trebalo bi da budu poznati do ponedeljka.

Očigledni pomagači

Komentarišući sve što se dogodilo, hrvatski toksikolog Franjo Plavišić ocenio je da je „najzaslužnija“ za smrt hrvatskog oficira zakasnela lekarska intervencija.

– Brzina je ključna u spasavanju otrovane osobe, posebno ako se ne zna o kojem otrovu se radi. Mogućnosti Hitne pomoći su ograničene, zato je važno da pacijent što pre stigne u bolnicu, gde će mu se organizam očistiti od otrova. Ovde se verovatno radi o zakasneloj lekarskoj intervenciji… – navodi Plavišić.

Advokat Svetozar Vujačić kaže za Informer da je očigledno da je Praljak imao pomagače i da mu je neko doturio otrov.

– To je mogla da učini samo rodbina, branioci ili zatvorsko osoblje. Ako se bude radila istraga, u ta tri pravca treba gledati – zaključuje Vujačić.

Ključni dokazi da je Praljak imao pomagače

* Čuvari u Sheveningenu nisu pronašli bočicu s otrovom
* Sudski stražari mirno gledali kako Praljak ispija otrov
* Hitnoj pomoći trebalo 40 minuta da stigne do suda
* Praljkova advokatica odmah viknula da je popio otrov

(Informer)

Bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević prodat je Haškom tribunalu za 10 miliona dolara! Ovu šokantnu tvrdnju izneo je vojni analitičar i komentator ‘Politike’ Miroslav Lazanski u četvrtak uveče u emisiji ‘Da, možda, ne’ na RTS.

Tu informaciju je u istoj emisiji potvrdio i čuveni advokat Toma Fila, koji kaže da su mu ljudi iz vrha ruske države u više navrata rekli da je na Vidovdan 2001. Milošević ‘prodat, a ne predat’!

Dostigao najveću cenu

Lazanski je u TV duelu sa liderom LDP Čedomirom Jovanovićem rekao da je ‘potpuno očigledno’ da je neko uzeo milione za Miloševićevu glavu.

– Prodali su predsednika Miloševića! Postojala je nagrada od 10 miliona dolara. Ko je uzeo te pare, ne znam, ali očigledno je neko uzeo lovu, jer bi bio lud da nije. Milošević je prodat kad je stekao najveću cenu. Baš kao i Mladić, baš kao i Karadžić… – istakao je Lazanski, ne navodeći na koga konkretno iz bivše vlasti sumnja.

Ove njegove tvrdnje podržao je advokat Toma Fila, naglasivši da su Miloševića „na brzaka spakovali i prodali“.

– Bio sam sa Miloševićem u noći hapšenja. Pokušavao sam da mu spasem glavu. Trojica predsednika, Milutinović, Đinđić i Koštunica, potpisali su da ga ne hapse zbog Haga i da ga nikada neće isporučiti. Odmah sam mu rekao: Ovo ti vredi za noćas, ovi ljudi te lažu… Ne znam ja da li je neko uzeo pare, ali sam čuo od Rusa da je Milošević prodat, a ne predat Hagu. Više puta su mi rekli: Vaš predsednik Milošević nije predat, on je prodat! – posvedočio je Fila.

Miroslav Lazanski podseća da je Stejt department raspisao milionsku nagradu za Miloševićevu glavu.

– Nagrada je postojala i nije pitanje da li je, već ko je uzeo pare. Osim toga, Milošević je predat 24 sata pre nego što je američki Kongres odlučio o finansijskoj pomoći Jugoslaviji. Uslov za to je bio da se Milošević izruči, inače kongresmeni ne bi odobrili ovu finansijsku tranšu. Ta pomoć nema veze sa nagradom koja je bila namenjena nekim pojedincima iz vrha vlasti. Deset miliona dolara je podeljeno između nekoliko ljudi iz vrha tadašnjeg DOS… – tvrdi Lazanski za Informer.

Istina će isplivati

Advokat Fila poručuje za naš list da ono što ne može da dokaže ne može ni da tvrdi.

– Jesam čuo od Rusa da Milošević nije predat, već prodat Hagu. Onaj ko je uzeo novac bio je jako moćan čovek u to vreme. A istina će kad-tad izaći na videlo… – ubeđen je Fila.

Čedomir Jovanović juče se nije oglašavao ovim povodom, ali je na RTS rekao da ovo nije tačno.

– Milošević je sve znao. Niko ga nije prevario, niti je mogao da ga prevari na ovaj način… – naveo je Jovanović.

Činjenice

* Slobodan Milošević uhapšen je u noći 1. aprila 2001. godine u svojoj vili na Dedinju
* Akcija hapšenja započeta je 30. marta, a okončana je posle dva dana
* U njoj su učestvovali Čedomir Jovanović, Zoran Đinđić i Milorad Ulemek Legija
* Pregovori o predaji trajali su sedam sati, a vilu su „branile“ pristalice SPS i JUL
* Vlada Srbije je 28. juna iste godine donela uredbu o Miloševićevom izručenju Hagu
* Milošević je 11. marta 2006. godine umro pod nerazjašnjenim okolnostima u Hagu

(Informer)

Na hrvatskom portalu logicno.com, izašla je geopolitička analiza N. Babića u kojoj se razotkrivaju planovi SAD za Balkan:
„Nedavno su američki diplomati dali nekoliko izjava o Balkanu i saopštili kako se na velika vrata vraćaju u region. Usput, većina pozornosti je usmjerena na Srbiju. Prvo je ambasador Kajli Skot podsjetio na 4 milijarde dolara koje su Sjedinjene Države uložile u Srbiji i ponudeo pomoć Beogradu u daljnjem privlačenju stranih ulaganja.

Zatim je Atlantsko veće, američki tink tank zadužen za oblikovanje spoljne politike Sjedinjenih Država, predložio novu strategiju pod nazivom “Balkan Forward“. Ključne poruke uključuju trajnu američku vojnu misiju u jugoistočnoj Evropi, “istorijsko” približavanje Srbiji i “povratak ugleda Sjedinjenih Država kao “pouzdanog posrednika” u rešavanju međusobnih razmirica među zemljama u regionu. Izveštaj Hrvatsku i Sloveniju spominje kao svršen čin, jer su zemlje već deo EU i NATO pakta, kao i Crnu Goru i Albaniju koje su u Sjevernoatlantskom savezu i nisu u središtu pozornosti američkih stratega. Atlantsko veće sugeriše da je za vojni nadzor Balkana idealna baza Bondstil na Kosovu, a treba uložiti napore kako bi se rešio spor između Makedonije i Grčke zbog imena bivše jugoslavenske republike, što je nepotrebna prepreka za evroatlantske integracije Skopja.

Nažalost, kada je reč o spoljnoj politici Sjedinjenih Američkih Država i izjavama američkih zvaničnika, ne možemo primeniti da u njihov koncept sadrži razumevanje situacije ili da je primjenjiv u trenutnim okolnostima.

Naime, vrlo lako je primetiti veliki jaz između američke propagande, koja kao da gubi vezu s realnošću i bilo kakvom humanošću, te američkim aktivnostima na terenu. U svakoj zemlji posebno.

Što se tiče Hrvatske i hrvatskog naroda u BiH, američka diplomatija je bezrezervno podržala rad i presude Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju. Iako presuda u odnosu na počinjene zločine vjerovatno nije upitna, Vašington je u pola rečenice kratkog saopštenja izjavio da je podržava, ne obazirući se nimalo na eskalaciju napetosti i sukoba koji na političkoj razini besne između Zagreba, Mostara, Sarajeva, Banja Luke i Beograda.

Zlokobna najava “kako Vašington mora povratiti ulogu pouzdanog posrednika” kao da najavljuje namjerno raspirivanje mržnje i napetosti, da bi se američki emisari na vrhuncu uzavrelih strasti mogli pojaviti kao “nositelji mira i stabilnosti na narode koji žive na ovim prostorima”.

Zapravo, čak i pre posljednje presude u Haagu je nemir među centrima političke moći balkanskih državica unio Dojče vele, koji je s dva intervjua, jedan s Bakirom Izetbegovićem, a drugi s Mladenom Ivanićem, bez obzira koliko se kasnije novinari Zorica Ilić i Bahri Cani pravdali da su ostali mediji deo izjave iz izvukli konteksta, pokrenuo lavinu polemika i izjava koje graniče s govorom mržnje.

Naravno, sve ovo stvara idealne uslove za dolazak “pouzdanog posrednika”, dok je za spora Hrvatske sa Slovenijom oko Savudrijske vale zadužen potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans, koji će posetiti Zagreb i Ljubljanu u “posredovati u bilateralnom sporu oko arbitražne odluke o graničnom sporu”.

Dakle, na postoji nijedan segment spoljne politike u regiji o kojem narodi ovih prostora ne mogu odlučiti sami i svima je potreban nekakav posrednik, kao da smo zaista “balkanska plemena koja se guše u šljivovici i svinjetini“, kako nas gledaju još od vremena Austro-Ugarske monarhije.

Što se tiče Srbije, najočitiji primjer je bila nedavna izjava američkog ambasadora da su SAD uložile 4 milijarde dolara u Srbiju. Misli li Kajli Skot da bi mu Srbi trebali zahvaliti za to?

Zaista, “vrlo impresivna” ulaganja nakon uništavanja ekonomske infrastrukture zemlje. Ekonomski gubici Srbije, koja je opljačkana i lišena razvoja, samo od bombardiranja iznose oko 70 milijardi dolara, dok prema ukupnom izračunu iznose oko 200 milijardi dolara. To bi bila suma koju Vašington izravno duguje Srbiji.

Mogu se računati i drugi gubici, uključuju bombardiranje osiromašenim uranom. Neizravni gubici među populacijom, Srba i manjina, bez razlike, koji u području masovnih udara imaju najvišu razinu onkoloških bolesti u Evropi. Ove je gubitke nemoguće zbrojiti, jer je reč o ljudima koji su osuđeni na užasnu smrt od posljedica američkih bombardiranja.

Među njima su i kosovski Albanci, koji su neizmerno zahvalni NATO paktu, iako sa 7 milijardi dolara bruto domaćeg proizvoda, ili 3581 dolara po stanovniku, uz Moldaviju, imaju najniži standard u Evropi i što im je navodno “nezavisna” domovina predodređena da bude NATO poligon. 2014. se otkrilo da su Ujedinjeni nacije sakrili su od javnosti izveštaj koje otkriva da je 1999. NATO tokom bombardiranja na Kosovo bacio oko 10 tona osiromašenog urana, što je prenio kosovski portal Gazeta Ekspres, ali Atlantsko veće u Kosovu vidi pouzdanog saveznika i sigurno mjesto za vojnu kontrolu jugoistočne Evrope, posebice Zapadnog Balkana, pre svega kako bi nas zaštitili od “ruskog avanturizma”.

Američka propaganda je uspjela uveriti deo javnosti kako oni nisu odgovorni za izbijanje rata i da su se zalagali za cjelovitost bivše SFRJ, a ako to nije bilo moguće, onda barem za mirno rešenje i sporazumni razlaz po uzoru na Čehoslovačku.

No, pažljivijim praćenjem i istraživanjem ne tako davne povijesti nije teško zaključiti da je Vašington potaknuo rat u Jugoslaviji, da bi potom pokrenuo transformaciju balkanskog regiona u američkom interesu.

Dakle, SAD nisu uzrokovale štetu samo Srbima, koje su tokom rata u BiH javno označili za neprijatelje, nego i neograničenu štetu svim narodima i zemljama na ovim prostorima.

U smislu ulaganja, što je govorio američki ambasador u Beogradu? Gdje su te 4 milijarde dolara i koje su to tvrtke otvorene tim novcem? Zašto nema nikakvog rezultata? Što se poboljšalo? Na sva ova pitanja nema nikakvih odgovora, osim ako Kajli Skot u ulaganja nije ubrojio i novac za brojna nevladinae udruženja, kupovinu i osnivanje medija io podmićivanje srbskih političara. Tada bi mogli govoriti o 4 milijarde dolara, možda i više.

Kada govori o ulaganjima, Kajli Skot iskrivljuje stvarnost. Ovdje “ulaganja” znače samo jednu stvar, a to su korištenje resursa i sirovina i jeftine radne snage, tako da celokupna dobit odlazi u SAD i ne ostaje ni u Srbiji, niti u drugim zemljama u kojima imamo slična ulaganja. Dakle, izjava ambasadora Scotta nije ništa drugo nego propaganda.

Sada se Vašington prebacuje na završnu fazu preoblikovanja balkanskog regiona. S tim u vezi, izjava izvršnog potpredsjednika Atlantskog veća Dejmona Vilsona za Glas Amerike 28. novembra (studenoga) je vrlo indikativna.

Vilson je rekao da će SAD preuzeti kontrolu nad jugoistočnom Evropom, a fokus je vojna pristnost.

Znači li to da su u Sjedinjenim Državama sigurna da se Rusija, Kina, pa čak i Njemačka, povlače iz regiona, stoga nema ničega čega bi se trebali plašiti i da će ova regija biti pod punom američkom kontrolom? No, ta kontrola podrazumeva ozbiljne strateške vojne komponente.

Znakovito je da se u pozadini ovih izjava čuju glasovi albanskih lidera, Albanije i navodno nezavisnog Kosova, koji govore u ujedinjenju Albanije i Kosova, što bi značilo integraciju u jednu državnu tvorevinu. Iako to nije službeni stav ni Prištine ni Tirane, projekt Velike Albanije je u punom zamahu, a nedavnom smjenom vlasti u Makedoniji je dobio dodatni poticaj.

Dejmon Vilson je već spomenuo kako dolazi nova era i da Beograd mora biti spreman za “bolne odluke“, a SAD i Srbija se suočavaju s “istorijskim približavanjem”. U tom kontekstu,da se prepostaviti da “bolna odluka” znači puno priznanje Kosova od strane Srbije, čemu bi slijedila primena projekta ujedinjenja albanskih zemalja, stvarnog ili neformalnog, a za to treba pristanak vlasti u Beogradu. Sve će se to vrlo lako prikriti propagandnim frazama poput onih koje je nedavno dao američki ambasador u Beogradu.

Ali priča ne završava samo sa Srbijom, iako je zbog svog nejasnog stana prema Rusiji ova zemlja trenutno u fokusu američke administracije. Tu je i Bosna i Hercegovina, gdje će izmjene i dopune Izbornog zakona odrediti budućnost zemlje, Makedonija u kojoj treba konsolidovati vlast oktroiranu od strane američkog ambasadora u Skopju i emisara iz Evropske unije i brojni drugi problemi koji se trebaju “rešiti” na način da SAD budu jamac mira i stabilnosti u regionu.

To se može postići samo unošenjem podjela i izazivanjem sukoba među zemljama, ali i unutar samih naroda. Svaki narod je potrebno polarizirati na što više sukobljenih grupa i onda se pojaviti kao “pouzdan posrednik, koji će vojnom prisutnošću jamčiti da se sukobljene strane pridržavaju postignutih sporazuma”.”

(Srbin.info)

Piše: Roman Iljušćenko, stručnjak za religije

Pri današnjoj potražnji za futurološkim istraživanjima smanjilo se interesovanje za ogromno duhovno, mističko iskustvo ljudi koji su umeli da pogledaju u budućnost.

Njih su od davnina slušali kneževi i carevi koji su išli u rat.

Nisu se gadili jasnovidaca ni kasnije. Najpoznatiji primeri su Hitler i Staljin. Postoje informacije da i današnji političari takođe koriste usluge čuvara tajnih znanja.

U stara vremena nijedan vojskovođa koji drži do sebe nije smeo ni korak da napravi pre nego što mu proroci, gatari ili magovi ne obećaju naklonost nebesa. Najočigledniji primer iz naše istorije je pohod Tamerlana na staru Rus.

Pokorivši sve okolne zemlje, prošavši ognjem i mačem kroz Srednju Aziju, zemlje Bliskog Istoka, premoa Kavkaza, Egipta i Indije, Gvozdeni šepavac je 1395. godine krenuo na Rus. U Moskvi je tada vladao sin Dmitrija Donskog — mladi knez Vasilij Dmitrijevič, koji nije imao ni snage, ni mogućnosti da se suprotstavi osvajačima.

Nije mogao da računa ni na čiju pomoć, osim na Božiju. I tada je po savetu mitropolita Kiprijana u Rusi proglašen svenarodni strogi post, a iz Vladimira je u Moskvu litijom prenešena poznata ikona Majke Božije.

Tamerlanu, koji se u tom trenutku nalazio u okolini Jeleca , javio se san u kojem mu je žena strašnog izgleda u crvenom naredila da se odmah vrati nazad.

Neko iz okruženja vladara pola sveta protumačio je taj lik ovako: to je Majka ruskog Boga, bolje je ne šaliti se sa njom.

Svađa s bogovima nije ulazila u Tamerlanove planove i on je poslao svoje snage na jug. Tako pripovedaju o čudesnom spasenju Rusi ne samo domaće, već i strane, konkretno, istočne hronike.

Jedan od najčešće pominjanih domaćih proroka je Avelj. Rođen je 1757. godine kod Tule i postao je monah, a uskoro posle preležane bolesti otkrio je u sebi proročki dar. Između ostalog, predvideo je koliko će Katarina II biti na tronu i kada će umreti.

Besna zbog njegove drskosti, imperatorka je naredila da se Avelj utamniči u tvrđavi. Ali, datum smrti koji je prorekao se u potpunosti obistinio.

Sledeći objekat monahovih proročanstava bio je imperator Pavel Petrovič. Nakon susreta sa svetim starcem, on je sastavio tajno zaveštanje koje je trebalo otvoriti 100 godina posle monarhove smrti, koju Avelj nije propustio da mu spomene. I oppet je bio precizan.

Imperatoru Aleksandru Pavloviču beskompromisni prorok predvideo je Moskvu predatu neprijatelju, što je produžilo Aveljovo zatočeništvo.

Avelj je i umro zatočen 1831., a Pavlov testament je 1901. godine otvorio bračni par Romanovih. Ne zna se tačno šta je u njemu pisalo, ali očevici tvrde da je carska porodica taj dan provela u mračnom raspoloženju.

U najpoznatije podvižnike duha koji su imali dar vidovitosti i koje je poštovala Pravoslavna crkva spada Serafim Sarovski, koji je, iako se nalazio u mordovskim šumama, znao šta se događa u prestonici i drugim mestima, apredvideo je, na primer, ustanak na Senatskom trgu.

Umro je 1833. godine, a prorekao je neuspešni Krimski rat, revoluciju, pogibiju dinastije. Prorekao je i udaljenije događaje, čak i raspad SSSR, ali je sveti starac imao čvrstu veru u Otadžbinu. Na kraju svojih beseda obavezno je napominjao:

„Gospod će pomilovati Rusiju i dovešće je putem stradanja do velike slave“.

Nećemo stavljati akcenat na svete starce koji su predvideli ono što je danas postalo java, već ćemo se okrenuti predskazanjima koja se tiču budućnosti koja još nije nastupila.

U njih možemo ubrojati proročanstva poznatog starca, duhovnika odeskog Sveto-Uspenskog manastira Jone Ignatenka, koji je preminuo 2012. godine. On je, između ostalog, govorio da će posle njegove smrti početi ozbiljni nemiri u Ukrajini i da će prvi Vaskrs posle nje biti krvav, drugi gladan, a treći pobednički.

Starac je upozoravao na rat Rusije i Amerike, koji će početi zbog treće zemlje. Biće proliveno veoma mnogo krvi, ali će naša zemlja pobediti.

O obnavljanju snažne Rusije u savezu sa bratskim pravoslavnim narodima, na čelu s jednim carem, govorili su mnogi poštovani starci — naši savremenici: Serafim Tjapočkin i Hristofor Tulski, blaženi Nikolaj Trubin. I, naravno, Jeronim Sanaksarski i Nikolaj Gurjanov.

U prorčanstva o rusko-turskim odnosima, koji su pre samo pola godine delovali kao besprekorni, mogu se svrstati reči dva grčka monaha s Atosa: Kozme Etolskog i Pajsija Svetogorca. Sveti Kozma, koji je živeo u XVIII veku, govorio je, na primer, o gvozdenim pticama koje lete po nebu, te bljuju vatru — o današnjoj avijaciji.

Predskazivao je telefonsku vezu: „Ceo svet će biti obavijen jednom niti, ljudi će razgovarati iz jednog udaljenog mesta s drugim, na primer iz Konstantinopolja s Rusijom“. I sledeće: „Lopovi i razbojnici neće više morati da se kriju u planinama. Oni će živeti u gradovima, oblačiće se kao obični ljudi, i dolaziće usred bela dana da nas pokradu“.

Što se tiče onoga što se još nije dogodilo, Kozma je predviđao poraz Turaka, oslobađanje Konstantinopolja (Istanbula): „Turci će doći do (pomorske) zone od šest milja. Jedna trećina njih će poginuti, jedna će poverovati u Hrista, a jedna trećina će otići u Kokini Miliju“ (mesto u današnjem Iraku).

S Kozmom se slagao i naročito poštovani u Rusiji Pajsije, koji je umro 1994. godine i koga je kanonizovala Grčka pravoslavna crkva: „Grad (Konstantinopolj) će biti predat Grcima usled rata Rusije i Turske. Turci će biti uništeni i zbrisani sa karte zauvek. Biće podeljeni na 3-4 dela“.

Jednom su starca pitali o događajima u bivšoj Jugoslaviji, a on je odgovorio: „Danas zbog Turaka Evropljani stvaraju nezavisne države s muslimanskim stanovništvom (Bosnu, Hercegovinu). Međutim, ja vidim da će oni u budućnosti delikatno podeliti i samu Tursku: dići će se Kurdi i Jermeni i Evropljani će zatražiti priznavanje nezavisnosti i prava tih naroda na samoopredeljenje. Oni će tada reći Turskoj: „Mi smo vam ranije učinili uslugu, sada na isti način treba da dobiju nezavisnost Kurdi i Jermeni“.

O toku rata se može suditi po sledećim njegovim rečima: „Kada se Rusi spuste u moreuze (Bosfor i Dardaneli), tada će druge evropske države reći: da i mi krenemo tamo? Zapad će zatražiti od Rusije da izvede svoju vojsku. Ona će to odbiti, i tada će protiv nje početi da skupljaju snage. Počeće svetski rat i Rusi će imati gubitke. Gledaćemo klanicu, gradovi će postati ruševine“.

„Rusi će želeti da izađu u Sredozemno more. To će biti opruga koja pokreće. Ali, to nije do kraja istina. Istina je da će ih Gospod prizvati kao svoje vojnike. Spuštajući se, oni će uništiti Turke za nedelju dana. I kada se spuste prijatelji Turske — NATO, da bi je spasili, tada će i početi veliki sukob.

„Svetom — naglašavao je starac — uvek upravlja Reč Božija, njime ne upravljaju ni Amerikanci, ni Evropljani. Oni mogu da vladaju kratko. Bog im dozvoljava da kazne sami sebe. Nastupiće događaji koji će potresti narode. To još neće biti Drugi Dolazak, ali ljudi će se vratiti veri“.

Pajsije je u svoje vreme predvideo i raspad SSSR, i raspad Jugoslavije: „Vatra koja je buknula na Balkanu će se proširiti. Pravoslavni narodi Balkana će se sukobiti sa NATO na teritoriji Turske, koja će nestati sa karte sveta. Kipar će dobiti veliki šamar od Turske, ali to će biti privremeno. Iz naših korena ponovo će se obnoviti Vizantija“.

(Fakti)

Jedan kartograf je na Reditu podelio mapu Evrope sa označenim obrazovanjem šefova država.

U Srbiji i Letoniji na čelu vlade nalazi se čovek iz oblasti marketinga i menadžmenta.

U 16 zemalja Evrope, šefovi država su pravnici (Belgija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Češka, Kipar, Danska, Mađarska, Crna Gora, Poljska, Portugal, Rusija, Slovačka, Slovenija, Španija, Švajcarska, Island).

Premijer Italije je jedini završio Fakultet političkih nauka, šef Islanda medicinu, dok premijer Švedske nema diplomu.

Na čelu Francuske je filozof, a izvršna vlast u Nemačkoj i Rumuniji su diplomirani fizičari.

OMILJENI pisac krimića na ovim prostorima Ju Nesbe u maju iduće godine dolazi u Beograd, ekskluzivno najavljuje njegov srpski izdavač, „Laguna“.

Nesbe će u Srbiji provesti nekoliko dana, a otkrio je da mu je specijalna želja da iskusi čari planinarenja u našoj zemlji. Nesbe je tadašnju Jugoslaviju prvi put posetio i zavoleo još kao mladić, da bi docnije pohodio Srbiju i tokom NATO bombardovanja zemlje, i „uvrstio“ junake sa našeg podneblja u više svojih trilera.

Norvežanin poslednjih godina slovi za jednog od najvećih svetskih autora kriminalističkih romana, u rodnoj zemlji je poznat i kao muzičar, a potpisao je i niz knjiga za decu. „Laguna“ je objavila čak 15 Nesbeovih naslova, od kojih 11 pripadaju serijalu o problematičnom inspektoru Hariju Huleu, među njima i već kultni „Sneško“ po kome je nedavno snimljen istoimeni film u holivudskoj A produkciji.

– Nema posebne tajne kada je reč o njegovim romanima. On jednostavno piše veoma dobre knjige u tom žanru, koje su filmične. Psihološka karakterizacija likova je takođe izvanredna, a meni se posebno dopada način na koji plasira humor – kaže o Nesbeu Jelena Loma, koja je prevela sve knjige ovog pisca za „Lagunu“.

U Hrvatskoj ne prestaju reakcije na presudu u Hagu i dramatično samoubistvo Slobodana Praljka, a optužbe idu na račun bivšeg predsednika.

Telo Slobodana Praljka biće kremirano u krugu porodice, a po izrazitoj želji generala koji je u Hagu proglašen ratnim zločincem, neće biti sahrane. U pismu koje je napisao još pre dve godine i naznačio da bude otvoreno „ako se nešto dogodi“ Praljak je želeo da se njegov pepeo razbaca po zagrebačkom groblju Mirogoj.

I dok traje zvanična istraga ko je Slobodanu Praljku mogao da dostavi otrov, u haškoj ćeliji je pronađeno i oproštajno pismo naslovljeno na Niku. Pretpostavlja se da je namenjeno Niki Pinter koja ga je zastupala kao advokat u Hagu i da bi moglo da razjasni okolnosti koje su dovele do spektakularnog javnog samoubistva, dosad nezabeleženog u velikim sudskim sporovima.

Samoubistvo Praljka u Hrvatskoj izaziva burne i kontradiktorne reakcije, a mnogi naglašavaju da je učestvovao u mnogobrojnim zločinima i da okolnosti kako je završio život ne smeju da bace senku na razloge zbog kojih mu je suđeno. Doajen hrvatske političke scene Vladimir Šeks uporno optužuje bivšeg hrvatskog predsednika Stjepana Mesića da je njegovo svedočenje u Hagu dovelo do presude šestorici Hrvata iz BiH i da Praljkova smrt ide „njemu na dušu“.

U intervjuu za riječki „Novi list“ Šeks kaže da je Mesić svojim istupima branio tezu Haškog tribunala da su Franjo Tuđman, Gojko Šušak i Janko Bobetko, zajedno sa šestoricom osuđenih, provodili udruženi zločinački poduhvat.

– Svi su hrvatski građani bili dužni da sarađuju sa Haškim tribunalom, ali kod Mesića se ta saradnja svodila na klevetanje vlastite države. I to isključivo kako bi se osvetio mrtvom Tuđmanu. Zato Mesić ima udela u ovoj haškoj presudi, a Praljkova smrt ide i na njegovu dušu – rekao je Šeks.

On je čak pozvao Državno odvjetništvo da razmotri Mesićevo „lažno svedočenje“.

Hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović juče je primila Hrvate iz BiH i ponovila da je hrvatski narod bio žrtva velikosrpske agresije.

Piše: Čedomir Antić

Stigla je još jedna paškvila koju inspiriše predsednik LDP g. Čedomir Jovanović. U pravu je g. Jovanović, iz mene „urla frustracija“ i razlog tom mom problemu je lično on.

Mi propalice, nevaspitani salonski nacionalisti i konvertiti koji prelazimo iz stranke u stranku imamo upravo jednu fiksaciju na g. Čedomira Jovanovića. Ima li uspešnijeg među nama? Takav sam život stalno sanjao: luksuzan, bezbrižan, bogat, vudu egzistencija, fantomske firme, letovanje na Akonkgvi, zimovanje na Baliju, kućica na Mikonosu, podvodno ronjenje na Karibima, partija kao sekta, studiranje od osam godina, delo koga nema, politika u lepezi od mitropolita do muftije…

Toliko sam bio ljut što je eto g. Jovanović u svemu uspeo – a ja nisam – da sam posle tog razornog teksta koji mi je uputio njegov čata, odmah dograbio telefon i pozvao višu vlast. Izvikao sam se na rezidenta CIA za Srbiju g. Harisa, ispsovao sam mu Obamu i Trampa i rekao mu da je g. Jovanović jedan loš čovek, da mi je napadao porodicu i da ću mu se strašno osvetiti… G. Haris je međutim ostao smiren, odgovorio mi je da im je žao što sam tako gnevan, oni, reče, ne rade baš sa svakim, a i kako da izdaju naloge nekom ko ne govori engleski? Srpski g. Jovanović, istina, razume ali ima značaj, volju i istrajnost jednog džuboksa (radi dok ubacuješ pare)…

Šta uopšte može opozicija da radi sa osobama kao što sam ja? Nemam firmu. Ne želim da budem poslanik ili ministar. Neaktivan sam na društvenim mrežama… Ja se, zamislite, zalažem za demokratiju. G. Jovanović je poznat kao korifej demokratije: od „Čedine zebre“ do „bolesnih platana“ – Beograd je prepun spomenika njegove principijenosti. Od otimanja poslaničkih mandata stranci nosioca koalicije kojoj je pripadao, do šešeljoidne partije dvorske opozicije koja odbacuje pa podržava skandalozne izmene i dopune zakona o informisanju i podrške sadašnjoj vlasti – Jovanović je prošao lako i brzo. U njegovoj partiji, osim možda jednog bezbednjaka i dve ikebane, nema nikoga od viđenijih osnivača. Od programa i ideologije ostao je samo autošovinizam i ideja modernizacije koju je jedan bivši funkcioner LDP-a definisao kao potrebu da „srpski narod bude modernizvan pa makar i nestao“.

Ne bih na ovom mestu ulazio u pitanje koji je put opozicione borbe najbolji. Iskustva iz prethodnih decenija pokazuju da u ovakvim situacijama, kada država klizi kao trajnoj i institucionalizovanoj autoritarnoj vladavini, postoji potreba da se istinska opozicija ujedini. Tako su smenjivane vlasti u Srbiji – socijalističko/radikalska 2000. i demokratska 2012. godine. Danas LDP misli da vodi SPO-ovsku politiku opstanka iz 2000, ali uveren sam da u ovom trenutku nema kapacitet da bude ni za g. Jovanovića svakako uzorna Nova demokratija iz 1994. godine.

G. Jovanovićev kurir reče da OEBS ne kontroliše lokalne izbore. Gonzalesova misija iz 1996. bila je vanredna a i uvek postoji prvi put. U politici ne postoje javna opravdanja za druge, samo za sebe.

Što se tiče spuštanja na nivo i učenja ponašanju, mogao bi čauš da se prvo posveti vođi svoje sekte. Promena ličnog opisa i bildovanje ne menjaju karakter i sve ono od vaspitanja što je do šeste godine propustio da nauči g. Jovanović. Vođa LDP-a kao da je za jedinog druga u detinjstvu imao dečaka Moglija. A ako se radi o vaspitavanju po modelu iz Kotobanje ili Šilerove, uputio bih uvaženog g. Jovanovića na jednu narodnu poslovicu koju Balu i Bagira možda nisu spominjali: „Batina ima dva kraja“.

Meni su naravno ciljevi g. Jovanovića jasni i razumem ih, mada ih ne podržavam. U Srbiji do sada nije bilo loše biti „kombi stranka“. Verujem, međutim, da je g. Jovanović svestan da je i policijska marica neka vrsta kombija.

(Napredni klub)

Britanski Gardijan piše da je hrvatski premijer Andrej Plenković prvi čelnik neke države članice Evropske unije koji je podržao osuđenog ratnog zločinca.

To je ocenjeno posle njegove izjave da je presuda Slobodanu Praljku u Haškom tribunalu, posle koje je izvršio samoubistvo, „duboka moralna nepravda“.

Kako prenosi index.hr, austrijski dnevnik Standard objavio je analizu pod naslovom „Hrvatska desnica profitirala je od samoubistva ratnog zločinca Praljka“, u kojoj naglašava da hrvatska vlada nema nikakve pravne opcije kako bi uspešno pokrenula reviziju haške presude hercegovačkoj šestorki.

Ističe se i da je Plenković, inače „više umeren nego konzervativno-nacionalistički političar“, počeo govoriti o nepravednoj presudi te najavio „pravne i političke korake“, iako i sam zna da ne može ništa učiniti.

Takođe, nemački Špigl na svom portalu, jednom od najposećenijih u Nemačkoj, objavio je veliki članak u kojem se zgražava nad činjenicom da “Hrvatska tuguje zbog jednog ratnog zločinca”.

Piše: Miroslav Lazanski

Priča o Mostaru je priča o mostu, bilo da je reč o turskim subašama, bilo devojkama iz grupe „Mostarske kiše”. Vekovima je stari most opstajao, spajajući u kotlini dve obale plahovite, opasne i lepe reke. Neretva je bujala i opadala, grad uz most neprekidno je rastao, a Mostar bez starog kamenog mosta nije mogao biti Mostar kakvog smo ga svi poznavali. U prošlosti gazili su most i kazandžije i kožari, i kalfe i trgovci, pesnici i vojnici, muslimani, Hrvati i Srbi vekovima su prelazili sa jedne obale na drugu. Kao dečaci Mostarci su sanjali da se jednog dana popnu na ogradu i pred zadivljenim pogledima okupljenog sveta majstorski, elegantno skoče u Neretvu, dokazujući da su postali muškarci. Oni najsmeliji na glavu, „lastu”, oni manje vešti na noge. A trebalo je biti precizan i pogoditi mesto ispod mosta gde je odgovarajuća dubina, jer odmah pored su kamene hridi.

Na mostu su se rađale ljubavi, ali i umirale. Onda je došao rat i ludaci nisu poštedeli ni ljude u Mostaru, a ni njihov most. Danima je tužno stajao nalik na strašilo, obavijen krpama, starim automobilskim gumama i letvama, ne bi li ga barem to sačuvalo od rušenja, od pogodaka granata i raketa. Nije vredelo, srušio ga je diplomirani umetnik sa činom hrvatskog generala. Onako, umetnički, kao pravi dramaturg. I još sve to snimio kamerom.

I sada sud u Hagu kaže da je stari kameni most bio legitiman vojni cilj. Jer su preko njega mogli da prelaze vojnici, Hrvati ili muslimani. Tenkovi i kamioni sigurno ne. Sud u Hagu, koji treba da doprinese pomirenju, zbližavanju i zajedništvu nekadašnje braće, aminuje rušenje mosta koji ih je nekada spajao…

Bosna i Hercegovina bila je Jugoslavija u malom. Tako se uvek govorilo, time su se u BiH i ponosili. Procenjivalo se da bi raspad SFRJ najkrvavije mogao da se odigra upravo u toj centralnoj jugoslovenskoj republici. Sve se znalo, a ipak dogodilo se. Prema popisu stanovništva iz 1991. BiH je imala 4.354.911 stanovnika, i to 43,7 odsto  muslimana, 31,3 odsto Srba, 17,3 odsto Hrvata i 7,6 odsto Jugoslovena, od kojih su najvećim delom bili Srbi, ili deca iz mešovitih brakova.

Rat ne počinje prvim metkom, uostalom to i nije presudno značajno, rat je izbio onog trenutka kada je političkom voljom muslimanskog i hrvatskog vođstva poništen princip ravnopravnosti triju konstitutivnih naroda u BiH, odbačen konsenzus, kao ranije dogovoreni i jedini demokratski način odlučivanja o vitalnim pitanjima političkog organizovanja u uslovima dubokih međunacionalnih podela. Rat je izbio u BiH kada je praktično suspendovan parlamentarni život, čime je ceo jedan narod, Srbi, „isključen iz igre” i grubo lišen mogućnosti da se političkim sredstvima ravnopravno bori za ostvarenje svojih osnovnih prava. Ako danas bošnjački političari u Sarajevu tvrde da je u BiH do Dejtona važio ustav SR BiH, onda je morao da važi i princip konstitutivnosti i konsenzusa sva tri naroda. Jer, po ustavu SR BiH, ta BiH nije bila unitarna i još manje građanska država, već Socijalistička republika BiH, a svi ustavni projekti stvaranja nekakve građanske i unitarne BiH, na čemu su insistirali muslimani-Bošnjaci, a u početku iz taktičkih razloga i Hrvati, imali su za cilj obezbeđenje državno-pravnog okvira za vlastitu dominaciju, pre svega nad Srbima u BiH. Konstitutivnost Srba u SR Hrvatskoj i u SR BiH upravo je i bila uneta u  ustave tih republika da ne bi došlo do nacionalnog nadglasavanja. Nema konstitutivnosti, eto nama rata.

Šestog i sedmog maja 1991. u Zagrebu na tajnoj sednici Saveta za narodnu obranu, prisustvovali su Stjepan Kljujić, predsednik HDZ BiH, i Muhamed Čengić, lider SDA, razmatrano je prisajedinjenje BiH Hrvatskoj, a već 25. maja 1991. formiran je Glavni odbor za obranu muslimana na nivou SFRJ u čiji su sastav ušli između ostalih i Alija Izetbegović, Muhamed Čengić, Salem Šabić, Irfan Ajanović, Sulejman Ugljanin, Rusmir Mahmutčehajić. Počinje ilegalno formiranje i naoružavanje muslimanskih „zelenih beretki” i „Patriotske lige”. To je još 1991. godina kada Srbi u BiH još veruju u Jugoslaviju. Na mitinzima u gradovima BiH u čvor su zajedno vezane zastave SDA i HDZ-a. U nekim gradovima i zastave Saudijske Arabije.

Alija Izetbegović u svojoj knjizi „Islamska deklaracija”, koja je objavljena 1988. između ostalog piše: „Naš cilj je islamizacija muslimana, naš put je verovati i boriti se. Islam nije samo religija. Prvi i najvažniji zaključak jeste nepomirljivost islamskih i neislamskih sistema. Nema mira i koegzistencije između islamske vere i neislamskih društvenih i političkih institucija. Država mora da predstavlja izraz muslimanskih koncepata i religije. Kada budemo imali 52 odsto stanovništva u državi imaćemo islamsku državu. To je ono za šta ću se boriti”. Alija Izetbegović je u SFRJ osuđen na zatvor zbog pripadanja fundamentalističkoj organizaciji „Fida Ivan-e Islam”, i kao autor manifesta kojim se zalagao za rušenje SFRJ.

Gospodo u Sarajevu i u Mostaru, zdušno ste rušili SFRJ, i Hag vam je baš na dan SFRJ napisao novu istoriju. Tražili ste, imate…

(Politika)

Rusija i Egipat potpisali su sporazum kojim se Moskvi omogućava korišćenje određenih (prema dogovoru) vojnih egipatskih aerodroma, a egipatsko ratno vazduhoplovstvo moći će, po potrebi, da koristi rusku vojnu bazu u Hmejmimu u Siriji, piše Jutarnji list.

Egipat osim toga kupuje i dodatne količine ruskog naoružanja, poput dva nosača helikoptera, a svoje pilote moći će da obučava u Rusiji. Egipatski predsednik Abdel Fatah al-Sisi (bivši general) neguje vrlo bliske odnose sa Rusijom, pogotovo zbog straha od širenja Islamske države (ID) na Egipat, a Libija je označena kao mesto odakle je Egipat najviše ugrožen.

Sa druge strane, pre nekoliko dana u Moskvi je boravio sudanski predsednik Omar al-Bašir (inače haški optuženik, ističe Jutarnji) s kojim su se vodili razgovori o ruskom vojnom prisustvu i u toj nemirnoj afričkoj zemlji i značajnoj kupovini ruskog oružja. Bašir je čak otvoreno zatražio od Rusa pomoć, u Sudanu, protiv SAD-a. Ovim potezima, Rusija polako osigurava svoje prisustvo na još jednom velikom ratnom žarištu i izvorištu terorizma i migracija – severu Afrike.

Ponude iz ovog regiona Moskvi pristižu sve glasnije nakon angažmana u Siriji, gde je SAD praktično izbačen iz igre, čime je Rusija povratila status važanog međunarodnog igrača, bez kog se više ne može jednostrano odlučivati o sudbini ugroženih država i naroda.

Rusija je svoje pozicije u Siriji dodatno obezbedila obnovom stare sovjetske baze u Tartusu u Siriji, gde je, kako piše Jutarnji, već stacionirano oko dve hiljade ruskih vojnih stručnjaka i specijalista, kao i izgradnjom vojnog aerodroma u Hmejmimu, a svoje prisustvo ima u još dve manje baze, Šejrat kod Homsa, koji su letos Amerikanci bombardovali salvom Tomahavk raketa, i još važnije – al Kamišli na tromeđi Turske, Sirije i Iraka, a rema najavama iz Damaska, Rusi će se proširiti i na tamošnju najveću luku – Latakiju.

Sada, kada je Sirija više-manje rešena, prema očekivanjima stručnjaka, ali i prema izveštajima koji pristižu sa terena, glavnina ID-a mogla bi da se prebaci u Libiju, gde je situacija već vrlo komplikovana, a veliki delovi zemlje nalaze se u praktičnom bezvlašću.

Egipat je dozvolio i ruskim lovcima, ali i bombarderima, preletanje i korišćenje vojnih aerodroma, a razlog bi jedino mogla biti eskalacija libijske situacije.

Rusija je u Libiji izrazila ne tako glasnu podršku generalu Kalifi Haftaru, prvom čoveku Libijske nacionalne armije (LNA), koja u ovom trenutku drži najveći deo zemlje, uključujući sve naftne luke u Libiji.

Haftar je već nekoliko puta boravio u Kremlju, gde je dobio odobrenje za isporuku oružja, ali ne i vojnu pomoć koju je tada zatražio od ruskih zvaničnika. Ipak, njegove posete Rusiji obezbedile su mu politički legitimitet, koji može biti ključan u novim sukobima koji su, kako stvari stoje, neminovni u toj zemlji.

Titulu „glavnog igrača u regionu“ Rusiji su omogućili i dobri odnosi sa Izraelom, koji balansira na tankoj crti između Moskve i Vašingtona, čime obezbeđuje svoj dominantan položaj među zemljama u regionu. Iznenađujuće ili ne, odnose sa Izraelom nije uspela da naruši čak ni ruska prodaja S-300 i S-400 Iranu i Turskoj.

Izraelski premijer Benjamin Netanijahu, nakon razgovora sa Putinom izrazio je negodovanje zbog ruske podrške Iranu, ali dalje od toga, u komunikaciji sa Rusijom Izraelci nisu išli:

Ipak, ruski „mirovni pohod“ nije ograničen samo na „arapski svet“. Pre tačno dve godine, ministar odbrane Ruske Federacije Sergej Šojgu boravio je u nekoliko zemalja Južne Amerike, koje osećaju sve snažniji pritisak SAD-a, sa kojima je dogovorena vojna saradnja, ali i obnova nekih mornaričkih baza, koje je ranije koristio SSSR. Realizacija ovih projekata uveliko traje, a uz vojnu, pokrenuta je i energetska i ekonomska saradnja, pa će Rusi u narednim godinama raditi na izvršavanju ugovora o izgradnji i održavanju nuklearnih elektrana, nalazišta i rafinerija nafte i gasa…

Uz podršku Rusije i Kine, Venecuela je po prvi put počela prodaju nafte na međunarodnom tržištu u drugim valutama sem dolara.

U neverovatnom preokretu, ruske diplomate koje su boravile u Severnoj Koreji, donele su u Moskvu ponudu Pjongjanga za pregovore sa Vašingtonom, ali samo uz posredovanje Rusije.

(Pravda)

Grupa radikalnih ukrajinskih nacionalista u vojnim uniformama blokirala je zgradu televizijskog kanala „Njuz van“ u Kijevu.

Oni traže od novinara da promene politiku izveštavanja, prenosi Tass.

„Naša akcija simbolizovala je kontrolni punkt na liniji fronta, kontrolni punkt koji zaustavlja neprijatelje sa suprotne strane. Naš kontrolni punkt takođe je namenjen tome da zaustavi neprijatelje koji rade na ovom televizijskom kanalu. Naravno, to je samo simbol, ali želimo da skrenemo pažnju da je ratno stanje i da kada je ratno stanje televizijhski kanal mora da vodi proukrajinsku politiku“, kazao je u prenosu uživo jedan od nacionalista Aleksej Serđuk.

Tass prenosi da je on poručio da „zaposleni mogu da izađu iz zgrade na drugi izlaz“.

„Njuz van“ je putem sajta ranije saopštio da su muškarci u informama blokirali zgradu kojoj je u tom trenutku bilo više od 150 ljudi, a u programu uživo objavljeno je da je jednom od zaposlenih pozlilo, ali vozilo Hitne pomoći nije moglo da dođe po njega.

Navodi se da ova televizijska kompanija smatra da je razlog blokade u činjenici da je „Njuz van“ prenosio „Marš za opoziv“ predsedika Petra Porošenka.

Taj skup je u Kijevu organizovao Mihail Sakašvili, nekadašnji predsednik Gruzije i bivši guverner ukrajinskog regiona Odese, a sadašnji lider ukrajinskog opozicionog Pokreta novih snaga.

Sakašvili je na mitingu u centru grada pozvao Ukrajince da uklone diktaturu oligarha i umesto toga uspostave „diktaturu srednje klase“.

„Predlažem da ne čekamo još 25 godina i da uklonimo diktaturu oligarha kako bismo uspostavili diktatiru srednje klase“, rekao je Sakašvili.

On je danas u centru ukrajinske prestonice organizovao „Marš za opoziv“ predsednika Porošenka, na kojem se, prema proceni lokalne policije, okupilo oko 2.500 ljudi.

„Naš neprijatelj je moć koju imaju oligarsi, korupcija potiče iz nje, ona je neprijatelj srednje klase. Naš neprijatelj je Porošenko kao neko ko predstavlja moć koju imaju oligarsi. Oni koriste nas i bogatstvo Ukrajine. Uklonimo ih“, vikao je Sakašvili.

On je pozvao okupljene da „zaplene novac oligarsima zato što je to pošteno“.

„Oni su pljačkaši koji su uzeli vaš novac i vi ste svi žrtve. Nećemo im dozvoliti da uteknu sa plenom. Pitaćemo svakog od njih ponaosob zašto su nas pljačkali“, poručio je Sakašvili.

On je kazao da je ključni zahtev demonstranata donošenje zakona o opozivu koji omogućava odlazak sa vlasti šefa države.

„Opoziv (impičment) je mogućnost kojom se izbegava revolucija. Mi smo za mirnu revoluciju“, rekao je Sakašvili i obećao uspostavljanje „centralnog komiteta za impičment“ i regionalnih struktura.

On je pozvao demonstrante na novi miting u centru Kijeva 10. decembra.

Poslednje dve emisije „Da, možda, ne“ i „Upitnik“ Javnog servisa Radio-televizije Srbije, a takvih je bilo i više, kod objektivnog gledaoca u Srbiji zaista izazivaju i zbunjenost i kod mnogih i ogorčenost. Prvu emisiju uređuje i vodi Olivera Kovačević, a drugu Olivera Jovićević. Obe dugogodišnji novinari i iskusne voditeljke.

Koncept ovih emisija, odnosno njihovih voditeljki zasniva se na izboru za raspravu najaktuelnijih problema i pitanja. Ali da se poštuje novinarsko pravilo – suprotstaviti u raspravi o bilo kojoj temi dve strane. Čuti različita mišljenja, stavove, argumente. Što je, naravno, u redu. I zaslužuje svako poštovanje.

Međutim, umesto da gledalac zaista može čuti ozbiljnu i uverljivu, u prvom redu i stručnu raspravu, on veoma često ostaje zbunjen: emisije se najčešće pretvore u svađe, vređanja, ocrnjivanja i optuživanja. I emisija prođe a da on ama baš ništa nije saznao. A posebno je ogorčen kad prisustvuje uvredama svoje zemlje, svog naroda, kad je izložen neargumentovanim optužbama i besprizornim lažima pojedinih „drugačije“ mislećih gostiju. A posebno „gostiju“ koje voditeljke uključuju iz drugih centara. Gde se posebno svojim optužbama, lažima i falsifikovanjem novije prošlosti „ističu“ gosti iz Zagreba i Sarajeva.

Još je uvek u pamćenju sveže gostovanje predsednika Republike Srpske Milorada Dodika u „Upitniku“, kod Jovićevićeve. Gde je potpuno nepripremljena voditeljka ispitivala predsednika Srpske o svemu i svačemu, samo ne onome što je trebalo da gledalac sazna: o životu običnog čoveka, o tome šta se radi, gradi, šta je sa školstvom, zdravstvom, kakva je perspektiva mladih… Priča je tekla tako kao da su voditeljki pitanja pripremali negde gde se želelo čuti mnogo toga što apsulutno pripada najžućim tabloidima.

Ili, u poslednjoj emisiji, 22. novembra (gosti: Nikola Šainović, Nikola Selaković i advokat Novak Lukić), kad se voditeljka Jovićevićeva uplela pitanjima o generalu Vladimiru Lazareviću, kako je mogao da drži predavanje na Vojnoj akademiji, pa joj je odgovoreno primjerom pozivanja Šainovića u emisiju, pa pitanje o tome da li je Srbija mogla da spreči genocid… itd.

Olivera Kovačević se u emisiji „Da, možda, ne“, 30. novembra (gosti u studiju: Miroslav Lazanski, advokat Toma Fila i Čeda Jovanović, a iz Sarajeva Mirsad Tokača, iz njihovog dokumentacinog centra) zaista obrukala: pustila je Tokaču da kaže svašta o Srbiji, o“Velikoj Srbiji“, Lazanskom je govorio da priča gluposti, i to kad mu nije hteo da odgvori na konkretno pitanje o muslimanskim divizijama koje su dejstvovale u Sarajevu, Jovanovića je pustila da priča šta želi i koliko želi, da optužuje svoju zemlju, svoj narod, dok suLazanski i Fila uspeli nešto ali veoma malo da kažu. Voditeljka, potpuno nespremna, s pitanjima koja kao da joj je neko negde izdiktirao pa je ona uporno gnjavila s njima. A tema je bila vezana za presudu hrvatskim generalima iz Herceg-Bosne.

I umesto da sa Lazaniskim i Filom u studiju sede ljudi koji znaju dosta o toj temi, a u Srbiji ih zaista ima, ona angažuje Tokaču, kao da ne zna šta on misli. Iako on u toj emisiji nije bio nikakva druga strana mišljenja, stava, nego neko ko je izvrtao činjenice i optuživao Srbiju, Slobodana Miloševića… I naravno da je izneo i svoj stav kako je Srbija agresor na Bosnu i Hercegovinu. I njegova je tirada trajala prilično dugo.

A za Jovanovića ostaje nejasno – po kakvim i čijim se on kriterijumima poziva u takve emisije. Predsednik je nekakve minorne strančice koja mu nije ni u parlamentu, a on nije ni na kakvoj funkciji, nije istoričar, nije učesnik građanskog rata u Bosni i Hercegovini. I šta on uopšte i zna o tome?! Ali… ima mnogo tih „ali“ koja bi mogla da se ovde iznesu. Ali… i ovo je dosta.

I zaista, u čijoj su službi i kome trebaju takve emisije na programu Javnog servisa koji finansiraju građani ove zemlje: i direktno i putem svojih poreza?

(S. L. INTERMAGAZIN)

Insajder iz ruskog ministarstva zdravlja je otkrio da se priprema eksplozivni izveštaj koji će se predstaviti Kremlju u utorak a koji će otkriti da vlada SAD zataškava pravu istinu o vakcinaciji i njenim katastrofalnim posledicama po čitav svet.

Smatra se da je predsednik Putin lično zahtevao ovaj izveštaj. Sigurno je da ne veruje američkom programu vakcinacije i da želi da se istraži prava istina o farmaceutskim kompanijama i njihovim vakcinama.

Prema navodima insajdera iz ministarstva zdravlja, izveštaj potvrđuje sumnje predsednika Putina. Postoji velik konflikt interesa između vladinih agencija koje regulišu vakcine i korporacija koje odobravaju i primenjuju vakcine.

Ova istraga, koja uključuje međunarodno poznate naučnike i vodeće medicinske stručnjake, nije samo korumpirana kampanja ocrnjivanja za novac.

Zapravo, ako se uzme u obzir da su mnogi vodeći lekari i naučnici koji su se usudili da govore o nametnutim vakcinacijama umrli pod misterioznim okolnostima u SAD, ovim ljudima treba čestitati na njihovoj hrabrosti.

Navodi se da će izveštaj pokazati da je situacija u SAD povodom vakcinacije u stvari „zločinački reket“ i da su obrazovne i naučne institucije motivisane pohlepom.

Nedavna studija sa Univerziteta u Bristolu koja je pokazala da su dijetalni sokovi zdraviji od vode (studiju je tajno finansirala kompanija Coca Cola) je pravi dokaz apsurdnosti naučnih istraživanja na Zapadu.

No, prema izveštaju, zapadne vlasti sarađuju sa korporacijama koristeći pohlepne naučnike i obrazovne institucije kao alat za prikrivanje istine od javnosti.

Webtribine.rs