Pokolj pod velom tajne

Pokolj srpskog stanovništva na periferiji Banjaluke, u selima Drakulić, Šargovac, Motike, Piskavica i Potkozarje, ne samo da je bio najmasovniji zločin koji je počinjen u samo jednom danu na prostoru bivše Jugoslavije, nego i jedan od zločina koji se najduže sistematski zataškavao i najmanje istraživao!

Okolnosti koje okružuju celi događaj prilično su nejasne, prvenstveno jer je komunistička vlast u Banjaluci, čiji su neki od članova bili direktni učesnici u ovom pokolju, odmah po preuzimanju vlasti zabranila bilo kakvo spominjanje žrtava i zločinaca u ovom slučaju.

Višedecenijska tišina

O pokolju koji je počinila NDH, više se pričalo u samoj NDH nego u komunističkoj Banjaluci, tako da je većina podataka iz tog vremena sastavljena od službenih informacija iz vremena do 1945. godine.

Decenijama je trajalo ćutanje i zataškavanje, pa i zastrašivanje, zatvaranje i proterivanje “radoznalih” da bi tek po raspadu bivšeg sistema počelo otvoreno da se priča o tome šta se desilo februara 1942. godine na obodu Banjaluke.

Ono što je posebno zanimljivo jeste činjenica da se u Banjaluci, ni posle raspada komunističkog režima, nijedna institucija nije ozbiljnije bavila istraživanjem ovog zločina, a sve što je urađeno i sve što je danas poznato, jeste rezultat truda pojedinaca, koji su bez ičije pomoći i podrške uzimali izjave preživelih, skupljali podatke za spiskove žrtava i pokušavali da rekonstruišu događaj.

Istrage pojedinaca

Jedan od takvih je Lazar Lukajić, koji je kao dete i sam preživeo pokolj.

- Ne zna se da je neko tragao za planom pokolja koji je razrađivan u Stožeru u Banjaluci: ko je sve učestvovao u dogovorima, gde i kada? Ima li nešto o tom zapisano u zapisnicima sa sednica, cirkularima, izveštajima, tadašnjoj štampi, arhivama? Ne zna se za imena i prezimena ustaša koljača koji su došli iz Zagreba. Odakle su bili? Kako su i gde pripremani fizički i psihički za tu groznu akciju? Kuda su otišli i šta je s njima uopšte bilo posle pokolja? Kao da su pali s neba i posle pokolja odmah se tamo vratili. Kako su se posle rata ponašali Hrvati iz tih sela, neposredne komšije poklanih Srba, neki od njih i učesnici u masakru? Gde se nalaze zapisi o njihovim eventualnim svedočenjima? Je li iko tragao za “obširnim izvještajem” Eugenu Kvaterniku o banjalučkom pokolju, koji je bio najavljen napred citiranim radiogramom od 11. februara 1942. godine – pita se i sam Lukajić, koji je u knjizi “Fratri i ustaše kolju” ponudio do sada najkompletniju dokumentaciju kako o pokolju u Drakuliću, Šargovcu i Motikama, tako i o pokoljima u Piskavici i Potkozarju, 5. i 12. februara 1942.

Pre njega, Jovan Babić je napisao roman “Drakulići”, prilikom čega je takođe skupljao sam sve dostupne podatke, a osim njih, tek nekoliko pojedinaca samoinicijativno je pokušalo da sazna nešto više o ovim zločinima.

Pitanje bez odgovora

U isto vreme svake godine u februaru, najviši zvaničnici sa govornica poručuju da zločin ne sme biti zaboravljen, a činjenice kažu da zločin nikada do kraja nije bio ni istražen, čak ni po padu komunističkog režima i uspostavljanju demokratije na ovim prostorima.

Izjave preživelih dokumentovane su jedino od strane entuzijasta i samih preživelih. Do danas niko nije postavio pitanje o tome ko su u stvari bili pripadnici fantomskog “tjelesnog zdruga”, koji se nigde više nije pojavio posle Drakulića, niko nije pitao za odgovornost komšija koje su vodile ustaše od kuće do kuće, te učestvovale u pljački i ubijanju, niko nije uzeo izjave od dece katoličke veroispovesti koja su svojim očima gledala klanje vršnjaka u Šargovcu.

Upornost i sistematičnost kojom se svaka priča o ovom zločinu zataškavala, kao i činjenica da ni posle nekoliko decenija nikakva ozbiljnija istraga nije ni spomenuta, ostavljaju dosta prostora sumnji da je u slučaju pokolja u Banjaluci u februaru 1942. godine, za razliku od drugih stratišta, bilo mnogo više razloga za zataškavanje.

Ono što je urađeno do sada, poput knjige Lazara Lukajića, po rečima samog autora, samo je početna baza za ozbiljno istraživanje, koje bi bilo dostojno tragedije nevinih žrtava.