Piše: Dragomir Anđelković
Ta 1988. godina bila je vreme izuzetne popularnosti Miloševića. Pseudoboljševičkoj kamarili usta su bila prepuna svetle budućnosti koja nas čeka. No glavni preduslov za divote koje će nas ubrzo zapljusnuti bio je taj da oni preuzmu svu vlast. Kada su, posle 8. sednice, zaposeli sve funkcije u ,užoj Srbiji‘ mogli su sasvim lepo da pokažu šta znaju. Ali, usledila je galama da društveni prosperitet u Srbiji ne može da nastupi sve dok oni ne zaposednu i sve funkcije u obe pokrajine. Kada su, tokom 1988. i 1989, preuzeli pokrajine, opet nije moglo biti napretka – sada im je nedostajalo da upravljaju i federacijom. A kada su dobili i federaciju (tj. ono što je od nje ostalo) onda su počeli da se vade na sankcije, rat, opoziciju, neposlušne Srbe u krajinama …“
ANTISRPSKE PERSPEKTIVE
Dok čitate gorenavedene reči verovatno pomišljate da je njihov autor neki bojovnik tzv „anti-Srbije“? Možda se čak radi, deluje vam, i o najostrašćenijem pripadniku ili najokorelijoj pripadnici te ekipe, tipa Nataše Kandić, odnosno Sonje Biserko. A čini vam se, slutim, i da je navedeno najverovatnije nastalo 2001-2002 godine, u vremenima kada su maliciozne osude vlasti oborene tokom petooktobarskog prevrata i propagandna objašnjavanja svih naših nedaća pozivanjem na „mračne devedesete“ bila u fazi kulminacije?
Citirano odiše izrazito negativnim nabojem prema Miloševiću i njegovim saradnicima. Iz navedenog provejavaju i floskule o srpskoj krivici za sukobe na jugoslovenskim prostorima. Pominje se omiljena hrvatska i slovenačka izmišljotina da je Beograd pokušao da uzurpira kontrolu nad Federacijom. Da, navodno, nije bilo toga, Zagreb i Ljubljana bi i dalje slavili „bratstvo i jedinstvo“ te pevušili „Od Vardara pa do Triglava“. Konačno, u citiranih par rečenica negativnu konotaciju ima i vraćanje pokrajina pod jurisdikciju matične republike.
Naglašeno je – da to ponovim – kada su Milošević i njegovi ljudi „zaposeli sve funkcije u ,užoj Srbiji‘ mogli su sasvim lepo da pokažu šta znaju“. Evo nas kod omiljene teze Latinke Perović o „pozitivnoj“ Srbiji kao tzv. „državi po dubini“. Beograd treba da digne ruke od „srpskog pitanja“ – odnosno tzv. koncepta „države širine“ – i da se zadovolji bilo kojim komadićem teritorije, makar to bio i „Beogradski pašaluk“, te da se posveti njegovoj modernizaciji.
Šta nas briga za sudbinu naše braće van granica državolikog patrljka pod imenom Srbija (po autoru navedenog i manjeg od naše sadašnje osakaćene republike)? Važno je da pokažemo šta znamo na polju implementacije „evropskih vrednosti“. A Milošević je „kriv“ što to nije radio, već se, kako bi to učinio i svaki normalni državnik u bilo kojoj ozbiljnoj državi, drznuo da se bori za Vojvodinu i KiM, naše pokrajine što su, faktički, oko 1970. godine otrgnute od Srbije čiji su delovi tek nominalno ostali. „Kriv“ je i što nije ostavio neoustaškim i sličnim elementima, onda kada su započeli svoj krvavi separatistički pir, na milost i nemilost Srbe zapadno od Drine.
SOROŠEVSKI VUKOVI
Vreme je da kažem ko je napisao „ono“ sa čim sam otpočeo ovaj tekst. Radi se, verovali ili ne, o Slobodanu Antoniću, (samo)proglašenom korifeju srpske patriotske misli. Pri tome nije u pitanju deo nekog njegovog spisa iz 90-ih – ili izrazito antimiloševićevske knjige „Zarobljena zemlja: Srbija za vlade Slobodana Miloševića“ iz 2002. godine – već nešto što je napisao pre neki dan! Ne kaže naš narod džabe: „Vuk dlaku menja ali ne i ćud“. Jedna stvar je iz pragmatičnih razloga prikrivati i stilizovati svoja ubeđenja, drugo je kakva ona i dalje ostaju u srži, a to smo videli u nakaradnom pravljenju paralela između sadašnjih vlastodržaca i nekadašnje Miloševićeve vlasti, gde je na površinu izbilo ono o čemu smo govorili i tako odalo prikrivanu „tajnu“ ko je zapravo Antonić.
On je političku karijeru počeo kao omladinski kadar poznat po svom delovanju usmerenom protiv „srpskog nacionalizma“ i „klerikalizma“. To je bila magična formula za brzi uspeh mladih karijerista u doba titoizma. No, na Antonićevu nesreću, sa dolaskom Miloševića na vlast, u Srbiji je otpočela borba protiv sistemskog antisrpstva. Mnogi pripadnici potonje, na novim osnovama uz pomoć zapadnih para uobličene, anti-Srbije, tada su izgubili svoje privilegovane društvene uloge. S druge strane dobili su frustracije, ispoljene kroz stravičnu mržnju prema Miloševiću, uz njeno, ne tako retko, projektovanje na srpski narod koji su krivili što u njima nije video „serdare i vojvode“, kako su se međusobno veličali.
Da budem pošten, Antonić tokom 90-ih godina nije bio neki ostrašćeni anti-Srbin, ali jeste bio „soroševac“. Doduše, stvari su se svodile na isto. Jer, Milošević je od strane pomenutog tabora rušen kao nabeđeni „diktator“ da bi, iz geopolitičkih računa SAD i nekih drugih zapadnih sila, Srbija bila okupirana. Uz to, „soroševsko bratstvo“ – bio neko u tom taboru uistinu anti-Srbin ili ne – sabotiralo je odbrambene napore našeg naroda izloženog u Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i na KiM, posrednoj i direktnoj, NATO agresiji.
PATRIOTSKA MASKARADA
Kako god bilo, činjenica je da je „Nova srpska politička misao“ – koja se danas toliko napadno predstavlja kao središte srpske patriotske misli – u doba o kojem govorimo izdavana od strane tada ekstremno evroatlantistički nastrojenog „Vremena“ a finansirao ju je Sorošev „Fond za otvoreno društvo“ (to je tada, izgleda i sa ponosom, isticano na koricama NSPM-a). Kada rečeno imamo u vidu, postaje jasnije zašto Antonić povremeno ne uspeva da iskontroliše „podsvest“ pa na površinu izbiju njegove stare ideje. Ma koliko to bilo kontraproduktivno, ako pođemo od toga da sada zagovara stvaranje nekog „narodnog fronta“, koji bi okupio naglašeno nacionalne snage bez obzira na njihove ideološke nijanse.
A kad već stigosmo do patriotizma, s obzirom na sve rečeno, da razjasnimo otkud to da se u tom miljeu nalaze Antonić i NSPM. Posle oktobarskog prevrata „promenili“ su stranu i infiltrirali se u umereno patriotski blok. To su učinili zato što su procenili da im se više isplati pošto su „soroševci“ obilovali kadrovima takvog tipa, pa je otuda deo „kolača“ što je mogao da im pripadne posle pobede DOS-a (sa kojim je i ta ekipa išla u paketu) bio manji nego u restrukturiranom nacionalnom taboru željnom kadrova. Ili su se pak uključili u prekomponovane suverenističke redove stoga što im je poveren zadatak da postanu „patriote“.
Iznedren, na osnovu pseudonaučne kritike Miloševića, kao „intelektualna veličina“ od anti-Srbije, Antonić se vešto preobrazio u „nacionalnog intelektualca“. To i nije bilo toliko teško u ranim okupacionim vremenima, kada je pritisak na sve nacionalno bio najsnažniji pa je i sterilna odbrana delovala „patriotski“. Pri tome je dvojac iz NSPM-a na osnovu starih veza imao privilegovan položaj kod novih medijskih gospodara, tako da im je davan prostor da se promovišu kao „nacionalisti“. Zaboravljena je njihova stara uloga a u očima mnogih stekli su patriotski oreol.
Antonić i NSPM su tako stečeni kredibilitet posle 2008. godine iskoristili za lukavu podršku „žutom“ režimu u vezi sa njegovim odustajanjem od politike odbrane Kosova i Metohije. Spavači su se probudili i nastavili da rade posao koji su, naizgled, batalili posle 5. oktobra. O tome je već bilo dosta reči u „Pečatu“, pa se na to tek letimično osvrćem. No, važno je rečeno imati u vidu da bi se shvatio pun domet Antonićevog licemerja, kada se sada pozerski ljuti zbog okupacionog stanja čijem uspostavljanju je doprineo kao deo evroatlantskog „ideološkog aparata“. Ili kada nariče nad „prodajom Kosova“. Sadašnja, svakako pogrešna politika u vezi sa Kosovom samo je nastavak one što je branio. I to nastavak realizovan od strane onih koji nisu imali hrabrosti da pokušaju da naprave diskontinuitet, ali nisu oni kola gurnuli nizbrdo, već ljudi za koje je Antonić iznalazio opravdanja.
NOVI DOS
Sada smo stigli do tačke zbog koje nam je trebala cela ova retrospektiva. Samo po sebi bedno je da se u cilju, sigurno u mnogo čemu i opravdane, kritike aktuelne vlasti, zloupotrebljava čovek mučki ubijen u Hagu. Svako ima pravo na svoje mišljenje o svemu i svakome. Milošević nije izuzetak o kom je zabranjeno prosuđivati, ali s obzirom na to da je bukvalno ubijen braneći Srbiju pred modernom evroatlantskom inkvizicijom, više je nego neumesno maliciozno ga stavljati u dnevnopolitički kontekst. Uz to, sve ima i „živu“ političku dimenziju.
Antonić, sa pedigreom „soroševca“ i „patriotskog“ branioca „žute“ kosovske politike, sada, navodno, čupa kosu i besni zbog nacionalne tragedije. Te predlaže objedinjavanje nacionalnih snaga. Pri tome, svakako, sebe i Vukadinovića vidi kao deo tog bloka, odnosno njegove ideologe (nadam se da se ovaj put bar ne preporučuju za lidere lažne manjinske, vlaške partije, kao što su, po uzoru na likove iz „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“, radili na prošlim izborima).
Kakav bi taj blok, po mišljenju Antonića i NSPM-a, trebalo da bude, ukazuju strogo kontrolisani komentari na njihovom sajtu. Da im rečeno nije po volji ne bi bilo ni dopušteno od strane njihovih cenzora, a u komentarima se naveliko pominje „narodni front“ kao novi DOS. On bi, navodno, trebalo da ruši sadašnju vlast radi oslobođenja Srbije. To je vrlo interesantno pošto je DOS, čast tek pojedinim izuzecima unutar te koalicije, rušio Miloševića za račun stranih okupatora. Naravno, da budemo realni, sada se ne bi radilo ni o produbljivanju okupacije, ni o njenom ukidanju. U pitanju je, kao i pre nešto više od jedne decenije, tek pokušaj objedinjavanja „Kurte i Murte“ – kako bi se Antonić i Vukadinović dočepali poslaničkih mesta – ali bez nekadašnje dubinske geopolitičke komponente.
Uz okupljanje pojedinih iskrenih patriota, u Antonićevom DOS-u bi ponovo dominirali razni mešetari i provokatori. Ne treba to ni reći, uveren sam da takav poduhvat ne može da uspe, ali može da nanese izvesnu štetu DSS-u, nacionalnoj stranki koja će svakako ući u parlament, no nije beznačajno da li će joj deo glasova biti otet. Uostalom, možda je to nekome i cilj. A oni što iz nekih svojih računa ali sa dobrom nacionalnom namerom pomišljaju da u takvim operacijama učestvuju, praveći neki dil sa Antonićem i Vukadinovićem, nek se zbog sebe sete izreke iz doba Bordžija: „Koga papa gosti vinom, taj umire“. Kao i vino opakih vladara Vatikana, Antonićeva ponuda je otrovna i naneće štetu svakome ko ima dobre namere (na otrov su imuni samo oni koji su i sami otrovni). Samozvane patriotske pape odavno su „provaljene“ i ko se sa njima uhvati u kolo, platiće ceh. Sve što ima da se kaže o NSPM dvojcu, kao teška ljaga pašće i na one koji sa njima budu išli na izbornu utakmicu. Što se tiče koristi od NSPM-ovog DOS-a, i to treba reći, nju bi jedino imali oni što priželjkuju dodatni haos na patriotskoj sceni.
(Pecat.co.rs)