Piše: Nenad Kecmanović
Sutorina postaje još jedna tema zbog koje će se na dužu stazu sporiti Bošnjaci i Srbi u BiH. S obzirom na to da se radi o teritorijalnom zahtevu prema drugoj državi, a nije reč ni o Srbiji ni o Hrvatskoj, možda je to mogla biti prilika da se tri naroda u dva entiteta konačno nađu na istoj strani.
Ali, ništa od toga. Naprotiv, još u fazi dok je ishod inicijative bošnjačke dijaspore potpuno neizvestan, sarajevski intelektualci se već sekiraju. Svesni su da bi komad Crnogorskog primorja na granici sa Hrvatskom, čak i ako bi ga BiH dobila, pripao Republici Srpskoj. Znaju, naime, da Sutorina ima teritorijalni kontinuitet s istočnom Hercegovinom, da tamo dominira srpski živalj, da Srpska, za razliku od Federacije, nema izlaz na more, pa oni zato već sada, dok je “zec još u šumi”, fantaziraju o “Sutorina distriktu”.
Kao intelektualci, i još sarajevski, morali bi da budu toliko dosledni da, ako već stalno insistiraju na “celovitosti BiH”, na svome “integralnom ‘beiha’ patriotizmu”, na tome da je “RS neodvojivi deo BiH”, da im bude nevažno u kojem entitetu će biti Sutorina. Očekivalo bi se da im je jedino važno da BiH bude vraćeno tih sedam kilometara Jadrana.
Sa Srbima je već drugačije. Za političku i pravnu borbu za Sutorinu bošnjačka dijaspora i sarajevski intelektualci mogli bi da ih zainteresuju isključivo kao za proširenje Republike Srpske. Bilo bi to taman toliko da namiri onih 1,5 odsto teritorije koliko joj je oduzeto od 49 odsto potpisanog u Dejtonskom sporazumu. Ali, da se istočni Hercegovci svađaju sa zemljacima iz Stare Hercegovine, i to onima koji se pišu kao Srbi, da bi dobili Sutorinu distrikt kao tampon-zonu sa braćom po jeziku, u koju bi se doselili neki iz Federacije koji govore strani bosanski jezik, teško da mogu računati.
Uostalom, Sutorinu je Crnoj Gori ustupio Srbin iz BiH. Nije se o tome Đuro Pucar dogovorio sa Blažom Jovanovićem “ni telefonom ni u kafani”, kako to ironično vele u Sarajevu. Sve se odvijalo po tada važećoj proceduri po kojoj su crtane i precrtavane sve unutrašnje granice u FNRJ.
Đuro je na Blažinu molbu odgovorio u duhu ondašnjeg sistema vrednosti: “Sve je to naša zajednička država i nije važno u kojem će se srezu nalaziti koja opština”. Znao je Pucar i Unrinu pomoć da ustupi manje razvijenim Kosmetu ili Makedoniji, a pri povlačenju sa funkcije prvog u NRBiH Tita je upozorio da se država raspada i da bi bilo bolje da svi idemo u Jugoslovene nego da pravimo nove nacije. Zbog ovog poslednjeg u Sarajevu mu je srušen spomenik istog dana kada su izbrisane i Principove stope, pa sada zbog Sutorine ne mogu drugi put.
Ali, nisu li ti isti iz dijaspore i Sarajeva više puta poručivali u Banjaluku eu-mantru da više nema prekrajanja granica na Balkanu. Biva, kada hoće da podele Srbiju ima prekrajanja, a kad neće Bosnu – nema. E kada već misle da taj princip važi tek posle Kosova, neka ga se drže i povodom Sutorine. Ili, neka bar najpre obezbede podršku manjeg entiteta odustajanjem od “Sutorina distrikta”, pa tek onda neka idu na pregovore u Podgoricu, po podršku u Brisel, na arbitražu u Hag, na referendum u Sutorinu, itd.
Neće oni ni to jer se intimno pribojavaju da bi opaki Dodik ipak mogao da Srpsku otcepi od FBiH, i to još kao pomorsku silu. I, ako još njegov prijatelj Čović obnovi Herceg-Bosnu, sve sa 30 km Neumskog zaliva, umesto dva, ostadoše dijaspora i intelektualci bez ijednog izlaska na Jadran. Ali, iskreno govoreći, baš bi bilo lepo da Srpska ima parče mora, a što se Crnogoraca tiče, em imaju dovoljno obale, em sa njima više nemamo “specijalne veze”. A bilo bi i fer da bivšoj braći Srbima uzvrate poklon.
(Pressrs.ba)