Piše: Željko Cvijanović
1.
Ima jedna razorna tačka u srpskom mentalitetu, za koju nikad nećemo saznati da li je bila koka i ili jaje njegove gubitničke crte. Reč je o ovdašnjem običaju da se u katastrofama koje nam se događaju redovno postavlja pitanje „ko je kriv“, ali tek kao emocija i vrisak, potpuno s onu stranu bilo kakvog ozbiljnog razmatranja odgovornosti. Obustavljanje Južnog toka – a to za Srbiju, da se ne lažemo, jeste katastrofa, najveća posle proglašenja nezavisnosti Kosova – otvorilo je vrata destruktivnima. Evrofanatici su krivce na prvu našli u nepouzdanim Rusima i naivnim srpskim vlastima, bivšim i sadašnjoj, koje su nam godinama mazale oči gasovodom. Ali evropejcima je promaklo da, na primer, naivnost primete i u nemačkim, francuskim i italijanskim kompanijama, koje su pukle pare u propalom projektu. Što se briselske Srbije tiče, stvari su jasne: Rusi da idu kući, a Srbija tamo gde bi odavno bila da se nije zamajavala Južnim tokom – u EU.
Ne dobacuju dalje ni rusofili, koji krivicu vide u srpskoj vladi, koja je, kažu, opstruisala Južni tok. Iako je to bilo za očekivati od njih, rusofili od naših čak manje optužuju Brisel i Vašington, jedine prave krivce. A, ako imamo krivca i ako njegovu krivicu postavimo na jedan način gde je reč o odgovornosti, a ne o besu, možda se primaknemo i odgovoru na pitanje šta da radimo.
2.
Pitanje jeftine energije pitanje je rasta i razvoja. Nema gasa, nema energije; nema energije, nema razvoja, osim ako ne verujemo u kombinacije ovdašnjih petokolonaških pera kako će gas do Srbije stizati brodovima preko Atlantika, koji će, da ne gube vreme, u plovidbi vetrenjačama prerađivati američke škriljce. Kako dođu do hrvatske obale – a odakle bi drugo nama stiglo nešto dobro – gas će biti spreman za šporete. Kako nas teši Dušan Reljić, jedan od ovdašnjih karijernih germanofila, više nam i ne treba: sve smo stariji, sve mlađi umiremo, sve nas je manje i ko bi od nas i očekivao da takvi pokrećemo industriju.
Jedan ovako monstruozan argument – a šta tu nije pa tačno, reći će evrofili – pokazuje, međutim, da nije trenutak za šalu, već za jedini mogući zaključak. EU i SAD svojim geopolitičkim ambicijama žrtvovale su razvoj ne samo zemalja Balkana nego i Italije, Mađarske i Austrije, tako da će posle sporazuma sa Putinom Erdogan svojim/ruskim gasom da dobaci taman do tamo gde je stao Sulejman Veličanstveni u 16. veku. Ako smo se složili s tim da su nam Brisel i Vašington, pa i Berlin, prekinuli jedinu šansu za razvoj, ostaje pitanje možemo li da imamo poverenja u reforme koje su nam propisali kao uslov razvoja, utoliko pre što nam je Južni tok donosio malo više od ovog postmodernog lapota nad penzionerima i pretvaranjem nerođenih naraštaja u kmetove bezemljaše? Naravno da ne možemo.
3.
Hajde da vidimo šta je to uradio Putin sa turskim premijerom, osim što mu je pomogao da ostvari Sulejmanov san u zamenu za Nikolajev – da Rusija svojim cevima, istina gasnim, izađe na Bosfor, na kome je ostalo još mnogo toga od nekadašnjeg pupka sveta? Svoj finansijski, politički i svaki drugi gubitak u Evropi, na zapadu, Rusija će nadoknaditi na Jugu i Istoku. Nema sumnje da će posle Kine i Turske, čiji gasovod – a to je mnogo više od simbolike – u kubik istog kapaciteta kao Južni tok, na red doći Egipat, Indija, Pakistan i Japan, ključne zemlje evroazijskog kopna, kojim je, kao i Erdoganu, postalo odveć tesno u zapadnoj geopolitičkoj paradigmi.
Da li to znači da Rusija konačno napušta Evropu? I da i ne. Ne treba zaboraviti, u najvećem delu Putinovih ranijih mandata na vrhu njegovih spoljnopolitičkih prioriteta bilo je građenje odnosa sa evropskim zemljama. Ti odnosi, posebno sa Nemačkom, prekinuti su intervencijom iz Vašingtona možda u poslednji čas posle koga bi postali nepovratni, tako da se Ukrajina, kako to i Putin objašnjava, pojavila tek kao motiv i malj kojim je sprečena integracija evroazijskog kopna.
Fascinira, međutim, koliko zapadni lideri, bez spobnosti da svet sagledaju izvan sebe, nisu u stanju da slušaju druge. Da jesu, ne bi bili iznenađeni još jednim Putinovim korakom kojim ovaj izlazi iz Evrope, jer taj korak bio je najavljen pre samo nekoliko nedelja valdajskim govorom ruskog predsednika, u kome je rekao da je vreme ruskog povlačenja prošlo. Posle ovoga, može li Angela Merkel, koliko god da joj puca prsluk za razvoj Balkana, da bude sigurna da će dogodine u ovo doba teći gas Severnim tokom?
Evropa, čiji gubici u trgovinskom ratu su jednaki gubicima Rusije, čak i veći ako se ima u vidu da ona ima manji kapacitet od Rusije da izađe na alternativna tržišta, ostaje teritorija koju su definisala dva velika rata. Ona je, naime, mesto visokih civilizacijskih dostignuća sa potencijalom da malom promenom životnih uslova sklizne u najbrutalnije varvarstvo. Varvarstvo jeste danas najlogičniji evropski izlaz, a to znači da ili će se Evropa mobilisati kao NATO pešadija u vojnom udaru na Rusiju ili će se obračunati sa svojom vladajućom klasom kako bi na jedini način raskinula njene pogubne obaveze prema Vašingtonu.
4.
Rusija dakle neće napustiti Evropu, samo će prestati da zarađuje pare u njoj, biće manje ruskog novca u evropskim banakama, teško da će ruska vladajuća klasa i dalje svoj san o uspehu overavati nekretninama u Monte Karlu, biće sve manje maladeca na Itonu. Rečju, ruska politika prema Zapadu do sada je bila konstruktivna, baš onako kako može da bude konstruktivna uloga onoga ko želi da uđe u klub i politikom štiti svoj novac i investicije.
Ali ta vremena su prošla. Rusija ne može da okrene leđa Evropi taman onoliko koliko joj je ukrajinski nož iz Evrope zabijen u meki trbuh. Ruski odnos prema Evropi biće sve isključivije u službi zaštite teritorijelnih i geopolitiččkijh interesa, svejedno hoće li se ti interesi braniti u Donbasu i Kijevu, ili u Beogradu i Berlinu, među evropskim antiglobalistima ili evroskeptičnim partijama od Varšave do Kabo da Roka.
Vreme je da Evropa upozna jedno drugo lice Rusije, opasnije i surovije, taman onakvo kakvim su ga opisali evropski mediji u mirnim godinama, kad je Moskva još nastojala da postigne dogovor, odbijajući da se isključivo povinuje volji Zapada.
5.
Pitanje od milion dolara je: hoće li i Srbija videti takvo lice Rusije? Hajde da vidimo.
Srbija je za Južni tok nevina, kao što je nevina i Bugarska, kojoj se neopravdano učitava krivica umesto pitanja čime je toj razorenoj zemlji proletos pretio Džon Mekejn u ulozi macole američke politike. Krivica Srbije je, međutim, u tome što u čak četiri vlade od Putinovog prevratničkog minhenskog govora 2007. godine nije iskoristila ni promil mogućnosti koje su joj se otvarale osim Južnog toka. Jer, da imamo danas deset milijardi ruskih investicija u Srbiji, drugačije bi žalili Južni tok. Ovako, Rusija je posle Putinovog Minhena ustajala, dok je Srbija već 2008. godine pala.
Parola „i EU i Rusija“, koju je lansirala Vučićeva vlada, koliko god da joj se nije moglo verovati, jeste bila pokušaj vraćanja klatna unazad, ali posle izbijanja ukrajinske krize za nju nije ostalo dovoljno vazduha. Ni Zapad ni Rusija danas nemaju mnogo ni vremena ni prostora da čekaju na koju će stranu Srbija pasti, i otuda su nezadovoljni njenim ponašanjem. S tim što su za poslednjih par meseci ovi prvi poslali Vučiću nekoliko veoma jasnih pretećih poruka šta može da mu se desi ukoliko njegov izbor bude pogrešan. Odlaskom Južnog toka sa horizonta srpskih očekivanja Kirbi i Devenport ga gledaju otvorenih usta, uvereni da sve može da pročita iz njihovog pogleda: „Ako se sad ne opredeliš, nikad nećeš“.
6.
Vremena više nema. Ono koje je Vučić kupio igrajući na Angelu Merkel potrošili su događaji pre nego što je iko slutio. Nema čak ni vremena da vidi hoće li hrabri Orban umeti da preživi američke nalete.
pieta04Ako bude pratio logiku političkog kontinuiteta, opredeliće se za Zapad. Trajaće još neko vreme i isporučivati zahteve dok fizički može, ali će teško izbeći razdor unutar sopstvene stranke i rizikovaće formiranje širokog fronta od najmračnijih nacionalista do pristojnih suverenista protiv sebe. Ovaj put možda i gledajući lice one druge Rusije, spremne da se na stranom terenu ponaša mnogo drskije nego do sada, ako se razumemo. Ako u tome izgubi, biće kriv za sve čega bilo ko može da se seti. Ako pobedi, biće kroz pljačkaške reforme i regionalno čerupanje Srbije upravitelj njenog konačnog obaranja na leđa, nečeg što čak ni ovde još nije viđeno. Dakle, biće zaista kriv.
Ako se opredeli za Rusiju, moraće da uđe u oštar diskontinuitet, gotovo u državni udar, sa izborima ili bez njih. Sve će protiv njega podići – od Blica i Kurira preko Ive Josipovića do Tačija i Edija Rame, od Srđe Popovića do podzemlja, od drona do snajpera. Baš sve.
Prvu varijantu ne može da preživi istorijski i politički, drugu ne može životno, osim da se ponaša veoma brutalno i da mu se sve to posreći. Naravno, ove dve varijante nisu navedene kao mogućnosti izbora, već kao fakat koji svedoči da Vučić izbora više nema. On najbolje zna koliko mu je isteklo vreme da se opredeli i koliko mnogo rizika i malo šansi daju i jedan i drugi. Zato će nastaviti po starom, bez mogućnosti da izabere.
7.
Iako nije ludo verovati da je tamo gde izbora faktički nema jedini izbor moralni, tek nemogući izbor za Vučića put je Srbije u doboku krizu sa mračnim izgledima. Gledajući Srbiju i Rusiju u 25-godišnjem kontinuitetu, moglo bi se zato mirne duše reći da je reč o saborcima, koji su se razumevali nekad više nekad manje, ali od kojih je jedan ostao ranjen, krvareći iza neprijateljskih linija. Zato je ovde danas na potezu Rusija, a ne Srbija. Na onome što će Rusija reći i uraditi ili na onome što neće gradiće se se srpsko-ruska politika posle Južnog toka. Gde naše pitanje krivice neće zamračiti pitanje odgovornosti. Sve ostalo je histerija i hropac.
(Standard.rs)