Piše: Čedomir Antić
Nova srpska demokratija najavljuje proteste… U zemlji kakva je Crna Gora, u kojoj je belodano da su falisfikovani predsednički izbori i popis, samo građanski bunt može doneti promene…
Nažalost, moderni autoritarni režimi na Balkanu pokazali su da volja većine građana nije dovoljna ukoliko ne dobije podršku SAD i SR Nemačke.
Slabu i nejaku demokratiju u Srbiji podržavali su makar crkva i univerzitet… U Crnoj Gori nikada nije bilo studentskih protesta. Istina mnogi Srbi iz Crne Gore vodili su univerzitete i studente u Srbiji. Međutim, u Crnoj Gori se ta moda nije primila. Ostalo je na nivou anegdote da su studenti u Nikšiću kao pre desetak godina kao jednu od aktivnosti organizovai odlazak jedne delegacije u MUP gde je trebalo da izjave studentsku blagodarnost zbog napora i uspeha policije.
U Srbiji je demokratija atrofirala. Mi smo oduvek bili zemlja sa snažnim demokratskim tenencijama… Ipak, za demokratiju su, pored jednakosti i težnje, potrebni brojni preduslovi – od privrede, narodnog bogatstva do prosvećenosti i vaspitanja – koje nažalost mi nikako ne ispunjavamo. Zato je danas Aleksandar Vučić, prema jednom sasvim ozbiljnom istraživanju, dvostruko popularniji od demokratije!? I to nije sve – vlada SNS-a uživa podršku 80% poslanika u Narodnoj skupštini a sprovodi program reformi za koji je ključno vezan datum 5. oktobar 2000. godine. Za simbolični 5. oktobar svega 15% građana veruje da je predstavljao dobru i pozitivnu prekretnicu…
U takvim okolnostima u zemlji vlada letargija i jedan ravnodušan odnos prema budućnosti. Beogradski univerzitet, bastion nacionalne i demokratske borbe, stoji po strani, okupljen svojim teškoćama. Uvođenje „bolonjskog“ sistema u visoko obrazovanje, njegov neuspeh na velikom broju fakulteta, sve veća nezaposlenost fakultetski obrazovanih, skupoća, nekonkurentnost univerziteta, korupcija, nepotizam… Ništa od toga nije izazvalo opravdani gnev studenata. Studenti, osim nekoliko bledih demonstracija nisu reagovali ni na velike nacionalne i državne poraze – konačno priznanje nezavisnog Kosova 2010. i (u formalnim državnim granicama) 2013., haških nepravdi i poniženja, rušenja demokratije i medijskih sloboda… Samo na Filozofskom fakultetu – starom i temeljnom fakultetu univerziteta, od 2006. svakih godinu, dve ključa. Bunt studenata nije opšti niti je formalizovan: manjina od pedesetak, podržana od možda 300-400 među čak 6.000 studenata koliko studira, zatvorila je početkom oktobra fakultet. „Blokada“ je sprovedena u duhu stare (ozloglašene i dokazano jezive) maksime „sva vlast sovjetima“. Dakle, koliko god se studenata skupi (okupljalo ih se uvek manje od 400) oni tvrde da predstavljaju sve studente i uzimaju za pravo da većinu zajedno sa profesorima, najuri sa fakulteta. Ova „avangarda“ istakla je parolu na zgradu fakulteta u kojoj pozivaju na jedinstvo „studenata i radnika“. Zbog velike obrukanosti komunizma i realnog socijalizma među pismenim stanovništvom Srbije, ovi mladi ljudi tvrde da nisu poklonici neke od ideologija, ali je iz njihove delatnosti jasno da ih predvode kružoci komunista i anarhista. Zahtevi studenata koji blokiraju nastavu pokazuju da su i sami svesni besmislenosti i slabosti njihovih zastarelih i propalih ideologija. Četiri zahteva posvećena su navodno socijalnim pitanjima: traže prava za studente koji ne ispunjavaju uslov da upišu narednu godinu studija (dobili su mogućnost da je upišu kao redovni studenti sada traže i da ništa ne plate), traže puna prava za one koji studiraju devetu godinu, jeftinije prijave za one koji treći put pokušavaju da polože ispit, dodatne ispitne rokove… Od ovih slavnih zahteva ne vidi se činjenica da na Filozofskom fakultetu bolonjski proces nije uspeo, da je od početka na njega uticala zlovolja i loša namera, da je od prve godine predmet trulih kompromisa koji su ga obesmislili.
Trulost naše države ne pokazuju ni malobrojnost, ni besmisleni zahtevi studenata koji su uspostavili blokadu. Dokaz su joj pasivnost većine studenata i bizarna ravnodušnost većine profesora – koji mogu da se pomire sa činjenicom da fakultet ne radi, da ih nepoznati mladići i devojke koji nisu njihovi studenti najuruju iz amfiteatra i slušaonica… Ali im ne pada napamet da odobiju nezarađene zarade. Drugu godinu predajem na Filozofskom fakultetu. Pre dve decenije vodio sam političke proteste ne samo na tom fakultetu već i na univerzitetu. Nikada nisam druge studente izbacio iz učinice, niti je za to bilo potrebe. Prezirem komuniste i anarhiste, ali da imaju podršku demokratski izražene većine, prihvatio bih njihov prostest, tačnije tolerisao bih ga. Ovako sam održao sva predavanja i vežbe. Uvek je bilo prisutno više od 70% mojih studenata. Anarhisti su poukušali da ometaju moje časove ali sam bio uporniji od njih.
Tako je i sa demokatijom. Treba biti odlučan, uporan i živeti pošteno. Ali kako to postići u zemljama u kojima najugledniji i najuticajniji odlučno i uporno žive nepošteno?
(Napredni klub)