Epidemija virusa ebole širi se zapadnom Afrikom od marta ove godine. Do sada je potvrđeno oko 900 smrtnih slučajeva. Virus se prvo pojavio na jugoistoku Gvineje te se od onda proširio i na Liberiju i Siera Leone.
Ovo je najveća epidemija ebole do sada (manje epidemije ebole poznate su još od 1976., ali nikada do sada se nisu javljale u ovom delu Afrike). Svetska zdravstvena organizacija (VHO) 08-08.’14 je epidemiju proglasila vanrednim stanjem globalne zabrinutosti. Za prostor zapadne Afrike ovo je veliki problem, no medijske priče o “globalnoj opasnosti” i pandemiji su gotovo neosnovane u potpunosti.
Pre detalja o aktuelnoj epidemiji, ustvrdimo što je zapravo ebola. Ebola je virusna bolest kojom se ljudi mogu zaraziti ukoliko dođu u kontakt sa inficiranom životinjom kao što su šimpanze, slepi miševi i šumske antilope. Kasnije se virus prenosi sa čoveka na čoveka, ali način na koji se prenosi je od izuzetne važnosti za razumevanje cele aktuelne tematike – virus se ne prenosi vazduhom ili vodom, kao neki drugi opasni virusi, već isključivo direktnim kontaktom ili indirektno ako se dodiruje predmet kojeg je dirao zaraženi.
Ime bolesti dolazi od lokacije gde je zabeležena prva epidemija – 1976. u mesto Jambuku, u Demokratskoj Republici Kongo (ondašnji Zaire), a mesto se nalazi na obali reke Ebola.
Prva epidemija proširila se Kongom i Sudanom i ostati će upamćena po izuzetno visokom procentu smrtnosti, zapravo najvišem za bilo koji ljudski virus, oko 90%.
Od izbijanja prve epidemije 1976. do 2013 godišnje se zarazilo manje od 1,000 ljudi, no najveća epidemija dešava se upravo sada, a izbila je u martu ove godine na prostoru zapadne Afrike te se od onda širi.
Kako se ebola širi? Kao što smo već i naveli, direktnom kontaktom sa zaraženom osobom ili indirektno kroz kontakt sa okolinom koja je kontaminirana.
Leka i vakcine za ebolu nema. Lekari zaraženoj osobi mogu pomoći na druge načine, ponekad se daju i antibiotici. Preživeti ebolu može se na način da se pacijenta održi u životu dovoljno dugo dok njegov imuni sistem ne prebrodi virus. Ovo je, dakako, znatno teže u ruralnim predelima zapadne Afrike gde adekvatni medicinski resursi nisu dostupni.
Ljudsko telo nakon napada virusa počinje stvarati anti-tela koja virus napadaju i neutrališu. Na isti način se telo brani u slučaju svih virusa. Simptomi ebole mogu varirati od hroničnog umora, bolova u mišićima pa sve do unutrašnjeg i spoljašnjeg krvarenja organa. Imati što snažniji imuniteta je stoga savet koji je uvek dobrodošao.
Virus ebole je sistematski, što znači da se kreće i može pogađati sve delove tela uzrokujući direktnu štetu na organima. Telo ulazi u šok i dolazi do pada krvnog pritiska te na kraju do otkazivanja organa.
Period inkubacije, tj. Period u kojem virus još ne pokazuje simptome, traje 2-21 dan. Ukoliko je osoba zaražena virusom, a još ne pokazuje simptome, ne može preneti virus na drugu osobu.
Eksperimentalni serumi protiv ebole postoje, ali nisu još uvek adekvatno testirani za masovnu upotrebu.
Ebola se lako prenosi direktnim kontaktom, no ne i vazduhom – što ljudi ne znaju pa oko cele priče zbog toga prave paniku. Drugim rečima, ebola nije virus koji će, ako zaraženi uđe u autobus, zarazi ceo autobus.
Zbog tog neznanja i jest ove nedelje u SAD-u nastala panika oko prebacivanja dvojice zaraženih Amerikanaca iz Liberije. No, uz pažljivi tretman i specijalne izolacione jedinice, širenje ebole na ovaj način se jako teško može desiti.
Razlog zašto se ebola tako brzo šiti zapadnom Afrikom je ponajviše hroničan nedostatak resursa. Nadalje, Gvineja, Siera Leone i Liberija – tri zemlje pogođene epidemijom – dele granicu i zbog kretanja ljudi se virus lako širi.
Zbog činjenice da je ebola postala na neki način “medijska senzacija”, mnogi strahuju od najgorih scenarija. No, širenje ebole na teritoriji Evrope ili SAD, na način kako se ona trenutno širi zapadnom Afrikom, je gotovo nemoguć zbog činjenice da bi zaraženi bili trenutno izolovani.
Stoga se može reći kako priča o eboli nije “priča o kraju sveta”, ali itekako je priča o hroničnom nedostatku razvoja u Africi.
To ne znači da se problemi ne bi mogli proširiti na znatnom prostoru. Naime, problem oko ebole je činjenica da se izuzetno teško dijagnosticira. Nadalje, pacijenti koji prežive ebolu mogu da zaraze druge i do sedam nedelja nakon što se oporave.
Epidemije ebole se primarno javljaju u udaljenim ruralnim sredinama centralne i zapadne Afrike, u blizini tropskih kišnih šuma. Meso pojedinih životinja, kao što su slepi miševi, antilope i majmuni, često se smatra pravom delicijom širom zapadne Afrike, no upravo meso ovih životinja može biti izvor ebole.
U ranijim epidemijama bile su zahvaćene države kao što su DR Kongo, Uganda i Sudan. No, sada epidemija izbija u Gvineji i širi se u urbane sredine. Virus se prvo pojavio na jugoistoku Gvineje i proširio se i u glavni grad, Konakri, a zatim i u susedne zemlje – Liberiju i Siera Leone.
Jedan muškarac koji je iz Liberije stigao avionom u Lagos, Nigeriju, po dolasku je smešten u karantin gde je umro od ebole. Jedna od medicinskih sestara koja ga je lečila takođe je uskoro umrla .
Ono što poprilično zabrinjava je činjenica da je epidemiju na teritoriji Gvineje teško locirati – organizacija Lekari Bez Granica (MSF ili MSF) ističe kako se ebola pojavila na niz lokacija širom Gvineje, često na razdaljini i od više stotina kilometara. Epidemiju se naziva “bez presedana” i ova situacija je sada prava trka s vremenom.
Kulturalne funkcije takođe doprinose širenju ebole. Naime, na prostoru zapadne Afrike u mnogim situacijama ljudi dolaze u direktan ili bliski kontakt, od religijske prakse do pokopa preminulih.
Međusobno grljenje često je deo religijskih obreda. Pri sahrani preminulog telo se pere, dodiruje, pa i ljubi. Sve su to kontakti koji itekako mogu uticati na zarazu ebolom. Nadalje, moramo imati na umu kako se radi o zemljama koje zaostaju u razvoju i stanovnici ruralnih krajeva često nisu ni upoznati sa detaljima oko širenja ebole. U Siera Leone svega 37% stanovništva je pismeno. Iz MSF-a nastoje kampanjom pojasniti ljudima da su prakse oko pokopa tela izuzetno opasne u ovom trenutku, no preneti tu poruku, naročito u vreme aktuelne epidemije bez presedana, je izuzetno teško.
Sve dosadašnje epidemije ebole bile su znatno manje i događale su se godinama na mestima koja su bila već poznata (Uganda i DR Kongo). No, i tamo su bile potrebne godine i godine da bi se lokalno stanovništvo obrazovalo po ovom pitanju. Govorimo o prostorima gotovo stalnih vojnih sukoba, prostoru gde su mnogima često, s razlogom, daleko veće brige na pameti.
Sada ebola pogađa zapadnu Afriku, što je mnoge stručnjake iznenadilo. Ebola se ovde jednostavno nije očekivala, verovalo se kako se radi o virusu koji je teritorijalno ograničen na već poznate lokacije. Zbog toga ni stanovnici na ovom prostoru zapadne Afrike nisu uopšte upoznati ni sa prevencijom ni opasnošću koja im preti od širenja opasnog – a zbog nedostatka medicinskih resursa, za njih i izuzetno smrtonosnog – virusa.
VHO sugeriše kako je najbolji način za zaštitu od ebole visok nivo higijene. U slučaju širenja epidemije, treba se paziti da se ne stupi u kontakt sa zaraženim osobama, ali ni predmetima preko kojih bi se virus eventualno mogao preneti, recimo sa peškirima.
Oni koji rade sa pacijentima moraju nositi rukavice i drugu zaštitnu opremu kao što su maske te moraju često prati ruke.
U martu ministarstvo zdravstva u Liberiji poručilo je ljudima da izbegavaju rukovanje, ljubljenje, pa i polne odnose. Iz VHO-a poručuju kako muškarac putem semena u polnom odnosu može preneti virus ebole i do 7 nedelja nakon ozdravljenja.
Zemlje zapadne Afrike pogođene epidemijom čine sve kako bi se širenje zaustavilo. Liberija je zatvorila škole, većinu graničnih prelaza, a zone gde je epidemija najsnažnija stavljene su u karantin kako bi se zaustavilo širenje virusa.
U državi Siera Leone proglašeno je vanredno stanje. Brojne aviokompanije prekinule su letove prema Liberiji i Siera Leone, a Senegal je zatvorio granice prema Gvineji.
Iz MSF-a ističu kako se radi o izrazito agresivnom virusu. U aktuelnoj epidemiji smrtnost je između 50% i 60%.
Za ove tri države, Siera Leone, Gvineju i Liberiju, koje su i bez ove tragedije već izuzetno siromašne, epidemija ebole će imati dodatne velike ekonomske posledice. No, ako se epidemija proširi na jednu Nigeriju, najveću ekonomiju Afrike i globalnu tranzitnu tačku, posledice bi mogle biti katastrofalne.
Globalna epidemija se vrlo verovatno neće dogoditi. Pojedini slučajevi mogli bi se proširiti daleko, ali “filmske” kataklizme nisu na horizontu zahvaljujući biologiji virusa ebole. Kako smo i naveli, virus se širi kontaktom i uz neadekvatnu izolaciju, kao što je primer u zapadnoj Africi, može zahvatiti velike prostore, no, način prenošenja virusa ebole je izuzetno manje opasan nego na primer kolere ili tifusa koji se može prenositi vodom i hranom.
Nadalje, period inkubacije je kratak, za razliku recimo od HIV virusa kojeg pacijent može prenositi godinama bez da je uopšte svestan da je zaražen.
Sama reč “epidemija” jako dobro prodaje novine, kao i druge slične vesti, stoga ne čudi da se o eboli piše konstantno. No, poređenja radi, u istom periodu otkako se pojavila ebola u zapadnoj Africi, više ljudi je umrlo na istom prostoru od svakodnevne bolesti dijareje, a od malarije ih više umire svaka 24 sata.
Ebola neće predstavljati nikakvu veliku, osim medijsku napuhanu, opasnost za Evropu, no biti će potencijalno ogroman problem za Afriku ako se epidemija ne uspe da zaustavi na vreme.
Preventivne bolesti od kojih umiru Afrikanci nisu medijski zanimljiv materijal jer dok umiru samo Afrikanci, nikoga nije briga. Sada kada postoji teoretska šansa da bi nekakva gadna bolest mogla stići u “razvijeni svet”, svi su na nogama. No, zabrinuti mogu odahnuti, jer istom “razvijenom svetu” ebola najverovatnije neće biti nikakva pretnja, ali će i dalje neko vreme jako dobro prodavati novine.
Africi bi se itekako moglo pomoći i na sramotu je celog sveta da ljudi u tolikom broju umiru od bolesti kao što je malarija dok se u isto vreme raspravlja o tome koliko bi pojedine NATO članice trebale povećati svoj odbrambeni budžet zbog navodnih vojnih pretnji s Istoka.
Epidemija ebole nije nikakav razlog za paniku, ali je uzbuna koja poziva svet da ne zaboravi na Afriku, naročito zapadnu Afriku. Zbog surove eksploatacije, “ekonomskih” odnosa u kojima se samo uzima, a ništa ne daje, ove zemlje hronično zaostaju u razvoju i ova epidemija je pokazatelj kako im hitno treba investicija u javno zdravstvo, jer da je ono bilo adekvatno, niti tamo ne bi bilo razloga za paniku, nažalost, zbog situacije kakva jest, za zapadnu Afriku bi ovo mogla biti još jedna tragedija u nizu.
(Advance – Antun Roša)