O najnovijim sukobima u Iraku koji zapadni mediji opisuju kao „građanski rat“, u kome se Islamska Država Iraka i Al Šam bore protiv oružanih snaga Al Malikijeve vlade, razgovaramo sa Mahdijem Nazemorajom (Mahdi Darius Nazemroaya), interdisciplinarnim naučnikom, sociologom, predavačem i jednim od najboljih geopolitičkih analitičara. Mahdi Nazemoraja je istraživač kanadskog Centra za istraživanje globalizacije, član Naučnog komiteta za geopolitiku, ekspertski saradnik moskovskog Fonda strateške kulture, kolumnista Rusije danas i Mint pres njuza (Mint Press News), novinske agencije SAD poznate po razotkrivanju uloge Saudijske Arabije u hemijskom napadu na Istočni Gout, u Siriji. Njegovi članci na temu međunarodnih odnosa i globalnog sistema prevedeni su na više od dvadesetpet jezika širom sveta. Nazemoraja je autor studije Globalizacija NATO (Clariti Press, 2012), jedne od najuticajnijih kritičkih knjiga o NATO koja se koristi kao priručnik na odabranim vojnim koledžima. Njegov rad o NATO arhiviran je 2011. u Vojnoj multimedijalnoj biblioteci samog NATO u Briselu.
U svojim analizama razotkrili ste planove globalista za stvaranje Novog Bliskog Istoka, koji počivaju na razbijanju Iraka na tri države, od kojih je jedna velika sunitska državu između Mediterana i Eufrata, baš kako to kao svoj cilj ističu pripadnici terorističke organizacije ISIS (Islamska država u Iraku i Siriji). O kakvoj agendi je reč i na kojim planovima i dokumentima se zasniva?
— Ono što se događa sa Irakom, kao i sa njegovim susedom Sirijom, deo je preciznog plana globalista za stvaranje Novog Bliskog Istoka. Da bi se on postigao, neophodno je razbiti Irak na tri dela: Sunitski Irak, Šiitski Irak i Slobodni Kurdistan. Zbog čega je stratezima novog svetskog poretka potrebno da razbiju Irak? Izraelski dokument koji su 1996. osmislili stratezi SAD, A Clean Break: A New Strategy for Securing the Realm, predstavlja plan o uspostavljanju izraelske dominacije na Bliskom Istoku. Plan je predvideo izbacivanje Sirije iz Libana i destabilizaciju Sirijske Arapske Republike uz pomoć Jordana ili Turske. Prvi korak da se ovaj cilj postigne je svrgavanje Sadama Huseina, razbijanje Iraka i korišćenje centralnog Iraka za borbu protiv Sirije, u kojoj treba da učestvuju i Turska i Jordan, a neophodno je koristiti opozicione antisirijske snage iz Libana. Vašington i Tel Aviv su se nadali da će moći da kontrolišu Bejrut kroz koaliciju „14. mart“, alijansu antisirijski orijentisanih partija, koja je dobila ime po masovnom antisirijskom mitingu održanom 14. marta 2005. Kad je postalo jasno da ove političke snage nisu u stanju da politički dominiraju Libanom, izraelska vojska se sručila na Liban sa ciljem da potpuno uništi Hezbolah i njegove političke saveznike, koji su najžešće udare Izraelaca pretrpeli 2006, kao deo pokušaja da se ukloni ili barem umanji narodna podrška koju Hezbolah ima u tim oblastima Libana.
Izraelski plan je realizovan pred našim očima. Strateško raspoređivanje globalističkih snaga realizovano je posle 11. septembra, kada su SAD povele „globalni rat protiv terorizma“. Na koji način se u „rat protiv terorizma“ uklopio napad Izraela na Liban 2006?
— SAD i NATO su bili u potpunosti uključeni u ovaj rat. Zapravo, pre nego što je rat započeo, armada SAD se usidrila u istočnom Mediteranu. Ona je sarađivala sa Izraelom, koji se integrisao u pomorsku istočnu flotilu NATO tokom operacije Active Endeavour, koja je započela 9. oktobra 2001, kao jedan od NATO „odgovora“ u sklopu „Globalnog rata protiv terorizma“, nakon čega je preduzeta realizacija strateškog cilja – pripremanje logistike za ratove protiv Avganistana, Iraka, Libana, palestinskih snaga otpora i Irana. Kako smo saznali iz dokumenta Vinograd komisije u Tel Avivu, izraelski premijer Ehud Olmert i izraelska vlada napravili su plan napada na Liban godinu dana ranije, i samo su čekali neposredan povod za akciju. Iskoristili su trenutak kada je Hezbolah zarobio nekoliko izraelskih vojnika na granici. Izraelska okupacija Libana počela je 1982. godine i trajala je do 2000. Koristili su Palestince kao izgovor, ali pošto je Palestinska oslobodilačka organizacija napustila Liban, Izraelci su i dalje ostali i zadržali su mnoge libanske zatočenike. Izrael je iskoristio ovaj potez Libanaca da bi započeo veliki rat. Cilj rata 2006. godine nije bio napad na Liban već napad na Siriju. Cilj Izraela je bio da napadne Siriju uz pomoć SAD, koje su uz obale Libana rasporedile 24. pomorsku interventnu jedinicu, spremnu za slučaj pokretanja bilo kakve operacije.
Dok je izraelska vojska još uvek bombardovala Liban, uveliko se govorilo o konfiguraciji posleratne „bezbednosti“ Libana. NATO je prvobitno najavljivao da će poslati vojne kontingente u Liban, general Džejms Džons, vrhovni komandant NATO u Evropi, tokom izraelskog napada izjavio je da je NATO spreman da igra mirovnu ulogu u Libanu, baš kao što je to bilo u slučaju Avganistana. Naravno, u slučaju Avganistana, kao i u slučaju bivše Jugoslavije, nije se radilo ni o kakvim mirovnim misijama, već o načinu da okupacione snage koje sprovode kolonijalnu okupaciju, zaposednu zemlje kako bi „otvorile svoje vene“ za globaliste, do poslednje kapi krvi. No bilo je očigledno da će Libanci biti neprijateljski raspoloženi prema NATO trupama. I u ovom slučaju u Libanu je orvelijanski postavljena „mirovna misija“ EU u saradnji sa UN.
Sve članice EU koje su poslale trupe u Liban ili bile raspoređene kao pomorske snage bile su članice NATO, većina vojnih kontingenata pod zastavom UN se sastojala od članica NATO ili bliskih NATO saveznika. Posle primirja između Libana i Izraela, region je postao diskretno okarakterisan kao evropska sfera vojnih operacija.
Relativno nepoznata mapa Bliskog Istoka kruži od sredine 2006. Na nju ste ukazali 2006. u svom tekstu Projekat prekrajanja Bliskog Istoka – projekat za Bliski Istok. Da li ova mapa predstavlja granice predviđene za Novi Bliski Istok?
— Radi se o pokušaju da se izgradi konsenzus i da se javnost polako pripremi za moguće, možda čak kataklizmične promene na Bliskom Istoku. Ima mnogo mapa koje ocrtavaju konture Novog Bliskog Istoka.
Mapa naslovljena sa Novi Bliski Istok zasniva se na nekoliko drugih karata, uključujući i starije mape potencijalnih granica na Bliskom Istoku još iz doba američkog predsednika Vudroa Vilsona i Prvog svetskog rata. Ova mapa je ključni element u knjizi Nikada ne napustiti bitku Ralfa Petersa, potpukovnika u penziji, objavljenoj 10. jula 2006. Peters je radio u Kabinetu zamenika načelnika štaba za obaveštajne poslove, u okviru Odeljenja odbrane SAD, i on je bio jedan od najistaknutijih autora vojnih časopisa Pentagona, gde je pisao o vojnoj strategiji i američkoj spoljnoj politici. U mapi su crnom bojom naznačene zemlje koje dobijaju nove teritorije, a crvenom one koje gube teritorije. Njome se predviđa razbijanje Turske, Sirije, Iraka, Irana, Pakistana, Saudijske Arabije, Kuvajta, Katara u nekoliko zemalja. Sever Irana postao bi deo Azerbejdžana, predviđa se stvaranje Velikog Kurdistana. Irak je podeljen na tri zemlje: Sunitski Irak, Šiitski Irak i Slobodni Kurdistan. Jermenija i delovi Azerbejdžana bi postali deo Velikog Kurdistana. Saudijska Arabija bi bila razbijena. Čak i izvan Bliskog Istoka, u Južnoj i Centralnoj Aziji, Avganistan i Pakistan bi bili podeljeni.
Nakon ove, pojavile su se i mnoge druge mape sa potpuno istim granicama. Jedna od njih je objavljena nekoliko godina kasnije u prestižnom američkom časopisu Atlantik i znate li šta se dogodilo? Sudan je podeljen.
Britanci su u 19. i 20. veku veoma uspešno sproveli balkanizaciju Sudana. Izazivanje sukoba i podela po linijama etniciteta otpočelo je odvajanjem Sudana od Egipta, no za balkanizaciju Sudana takođe je vezan plan Jinon (Yinon Plan), čiji je strateški cilj da osigura izraelsku nadmoć kroz balkanizaciju bliskoistočnih i arapskih država u manje i slabije države. U ovom kontekstu Izrael je duboko uključen u Sudanu.
Izraelski stratezi vide Irak kao svoj najveći strateški izazov među arapskim državama, i on je centralni cilj balkanizacije na Bliskom istoku i u arapskom svetu. Magazin Atlantik je u ovom kontekstu objavio 2008. članak Džefrija Goldberga pod nazivom Nakon Iraka, kako će izgledati Bliski Istok? U svom članku Goldberg donosi mapu Bliskog Istoka, koja se poklapa sa Jinon planom i mapom budućeg Bliskog Istoka, koju je predstavio Ralf Piters.
Nije slučajno da su, pored podeljenog Iraka, na karti prikazane i podeljene države Sudan, Liban, Iran, Turska, Sirija, Egipat, Somalija, Pakistan, Avganistan. Od značaja za istočnu Afriku jeste da je na mapi Eritreja okupirala Etiopiju, a Somalija je podeljena na Somalijalend, Puntlend, i umanjenu Somaliju.
Izrael radi na raspirivanju tenzija između različitih hrišćanskih i muslimanskih frakcija. Ciljevi Jinon plana su da se Liban i Sirija podele u nekoliko država na osnovu verskih i sektaških identiteta ‒ sunitskih muslimana, šiitskih muslimana, hrišćana i Druza. Jinon plan je predvideo i balkanizaciju Egipta, Sudana i Libije. Nekoliko godina posle ove mape objavljene u Atlantiku, pojavila se i mapa u Njujork tajmsu, na kojoj je Libija podeljena, kao i Jemen, Sirija i Irak.
Da li postoji veza između „evroazijskog Balkana“ Zbignjeva Bžežinsog i projekta Novi Bliski Istok?
— Bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Zbignjev Bžežinski u knjizi Velika šahovska tabla: američka dominacija i geostrateški imperativ navodi da su Turska i Iran dve najjače države „evroazijskog Balkana“, koji se nalazi na njenom južnom stubu, „potencijalno ranjive na unutrašnjim etničkim sukobima [balkanizacija]“, i da, „ukoliko se jedan ili oba od njih destabilizuju, unutrašnji problemi u regionu će postati nerešivi“. Podeljen i balkanizovan Irak činio se kao najbolje sredstvo za postizanje tog cilja. Administracija SAD priznaje da koristi strategiju „kreativne destrukcije i haosa“ na Bliskom Istoku kao način da preuredi Bliski Istok i Centralnu Aziju. Evroazijski Balkan, po rečima Bžežinskog, još je daleko više religijski i etnički heterogen i nalazi se u velikom geografskom prostoru koji razgraničava centralne zone globalne nestabilnosti: jugoistočne Evrope, Centralne Azije i delove Južne Azije.
Da li Vašington preko sponzorisanog terorizma realizuje plan o stvaranju Islamske Države Iraka i sunitskog kalifatskog projekta Al Šam, što se poklapa sa dugogodišnjom američkom agendom podele Iraka i Sirije u tri odvojene teritorije?
— Stvaranje Islamskog kalifata je stara američka ideja, a nju slede idioti koji za sebe tvrde da su muslimani. Glavnu podršku imaju u Saudijskoj Arabiji, koju ja definišem kao kraljevstvo užasa. Amerikanci i Britanci su na vlast u Iraku postavili svoje marionete i Al Maliki je jedan od njih, no, kada je postao premijer, on je pokušao da balansira i da održava dobre odnose sa Iranom, Sirijom i SAD. Iračka vlada je odbila da pruži podršku SAD, Saudijskoj Arabiji, Izraelu, Turskoj, Jordanu, Francuskoj, Britaniji i Nemačkoj protiv Sirije. Irak je pokazao u UN i Arapskoj ligi da nije protiv Sirije i odbio je da prekine diplomatske odnose sa Sirijom. Takođe, Irak je blizak saveznik sa Iranom, a počeo je da šalje naftu u Kinu i da kupuje oružje od Rusije. Ta delimično nezavisna spoljna politika nije po volji SAD. Grupa ISIS je reprezent globalističke politike na Bliskom Istoku. SAD ne vode „globalni rat protiv terora“, već vode „globalni rat terora“ protiv drugih zemalja, bilo da je u pitanju Srbija, Irak, Rusija, Liban ili Sirija. Postoje brojni dokazi da su ove različite terorističke grupe oformljene, trenirane, finansirane od SAD i medijski podržane kao deo imperijalističke agende. SAD ne priznaju da se Al Kaida nalazi u Libiji i Siriji, ali su ruski i iranski mediji bili na licu mesta i suprotstavili se zapadnoj propagandnoj mašineriji. Si-En-En Internešenel, Bi-Bi-Si, Foks njuz ili Frans 24 bi rekli da je ovo laž. SAD odbijaju da saopšte da se u Ukrajini radi o neonacistima oko grupa Svoboda ili Desni sektor, ali, zahvaljujući ruskim medijima, kredibilitet zapadnih mejnstrim medija je u stalnom opadanju. I grupa ISIS je formirana i podržana od SAD kako bi realizovala agendu podele Iraka. SAD ne tolerišu nikakve pomake ka Evroazijskoj uniji, nikakva naginjanja ka Rusiji, Kini ili Iranu.
Saudijska Arabija je zadobila status glavnog „investitora“ u Srbiji. Kupila je aviokompaniju pod nepoznatim uslovima, kupuje farmaceutsku industriju, poljoprivredno zemljište, kombinate, izvore vode, realizuje se projekat Beograd na vodi, kojim se menja slika grada i urušava njegovo istorijsko jezgro.
— Uloga Saudijske Arabije je veoma mračna i počela je sa ratovima u Jugoslaviji. Ona je regrutovala pripadnike Al Kaide za rat u Bosni i na Kosovu. Saudijska Arabija nije prava država. Ona je vlasništvo vladajuće diktatorske okrutne kuće Al Saud, koja predstavlja deo globalističkog društva. Oni investiraju novac kao deo multinacionalne globalističke elite. Katar sada, na primer, želi da uloži 2,2 milijarde dolara u infrastrukturu u Španiji. Nemam nikakve sumnje da globalisti žele da slome Srbiju. Ukoliko Srbija odbije da se pridruži EU ili NATO i približi se Rusiji – oni će je uništiti. A Srbi i Rusi imaju veoma snažne istorijske veze. I Srbija je poslednji bastion otpora globalistima na Balkanu, i zbog toga je izložena uništavanju svoje kulture i ogroman je zahvat usmeren ka tome da Srbi zaborave svoju istoriju. I, zbog toga što je Srbija napadnuta i surovo kažnjena, zbog toga što se nad Srbima sprovodi ispiranje mozga i otima tradicija i istorijsko pamćenje ‒ Srbi su u stanju da veoma dobro razumeju šta se događa u Libiji i Iraku. Srbi to prepoznaju daleko bolje nego drugi narodi. Srpski narod je uvek prvi na udaru i uvek odlučan u pružanju otpora imperijalističkim agendama.
„Humanitarno“ prekrajanje Bliskog Istoka
— Koncept prekrajanja Bliskog Istoka je predstavljen kao „humanitarni“ i „pravedni“ aranžman koji će imati koristi za ljude (i) na Bliskom Istoku i njegovim perifernim regionima. Piter Ralf kaže da „međunarodne granice nikada nisu potpuno pravedne. Ali stepen nepravde koju one nanose onima koje granice prisiljavaju da žive zajedno ili odvojeno, pravi ogromnu razliku ‒ često je to razlika između slobode i ugnjetavanja, tolerancije i zločina, vladavine prava i terorizma, ili čak mira i rata.
Porođajni novobliskoistočni bolovi
— Tokom rata u Libanu Kondoliza Rajs, državni sekretar SAD, izjavila je: „Ono čemu prisustvujemo su porođajni bolovi koji će poroditi Novi Bliski Istok“. Ona je ovaj ogavni rat, u kome su uglavnom ubijani civili, uništena civilna infrastruktura i otrovana zemlja nazvala – trudovima za rođenje Novog Bliskog Istoka. Odatle potiče naziv Novi Bliski Istok. Nije nikakva slučajnost da je sa druge strane Bliskog Istoka upotrebljena sintagma proizašla iz angloameričkog kolonijalnog vokabulara: „Sunitski trougao“, kako su nazvali Centralni Irak.
Osnivaju sunitsku državu u Iraku
— Ratnici terorističke grupe ISIS zauzeli su 11. juna Mosul, važan trgovački centar između Turske i Iraka, a potom i Tikrit, glavni grad pokrajine Salah ad Din, rodno mesto Sadama Huseina, koji je iračka vojska ubrzo povratila. Pripadnici organizacije Islamska država u Iraku i Siriji (ISIS) približili su se Bagdadu, a njihov cilj je „osnivanje sunitske države“.
Srbija uvek prva na udaru
— Srbija se opet prva našla na putu globalističkog pohoda na Istok. Kosovo je od Srbije oduzeto na osnovu nelegalnog rata 1999. godine, praćenog okupacijom. Da li znate ko je ubio najviše Albanaca? NATO, koji je potom optužio Srbe, dok su pripadnici OVK na terenu ubijali Albance. U cilju stvaranja novih identiteta, novi svetski poredak se služi svim sredstvima da izbriše svako istorijsko sećanje kod Srba i drugih naroda kako bi im oduzeo države, nacionalna bogatstva, istoriju, veru. To sada rade sa Ukrajinom i pokušavaju sa Rusijom, koja je njihova glavna meta.
(Geopolitika 76)