Piše: T. Rajić
Bivši premijer i sadašnji PPV i ministar inostranih „dela“ Ivica Dačić bezobzirno ubeđuje srpske građane da su na izborima glasali za kapitalizam a ne za socijalizam. Naravno, takvo Dačićevo iskrivljeno (naopako) mišljenje o političkoj stvarnosti u Srbiji ne bi trebalo nikoga da začudi, jer taj čovek je ubedljivo najveći oportunista u novijoj političkoj istoriji Srbije. Jednostavno, Dačić je političar koji svoje ideološke smernice prilagođava trenutnoj situaciji, odnosno, on se kao bezoblična masa prilagođava svakoj promeni u okruženju. Tačnije, Ivica Dačić se specijalizovao za popunjavanje „rupa“ na putu kojim vlast mora da prođe da bi uopšte mogla da stigne do kapitalističkog cilja, onog za koji je „narod glasao“.
Zato ne treba da se čudimo kada takav vođa jedne socijalističke partije kaže kako smo, valjda, toliko inficirani (beskorisnom?) socijalističkom terminologijom – onom koja se, čak, nikako ne može prevesti na engleski – da uopšte nismo u stanju da shvatimo dobre strane onoga što nas je snašlo na kraju prošlog i početku novog (trećeg) milenijuma. Time je Dačić pokazao da, u stvari, nikada nije bio „socijalista“, niti su socijalističke zamisli ikada kolale njegovom svešću. Drugačije i nije moglo biti, jer je vođa Socijalističke partije više puta otvoreno pokazao da nema nikakvih drugih motiva u svojim političkim aktivnostima, osim onih primitivnih, egoističnih – da se bude u vlasti po svaku cenu. Uostalom, narod je hteo kapitalizam, a Ivica Dačić se morao uklopiti u takvu narodnu želju ili društvenu (socijalnu) potrebu.
Nema te političke partije sa kojom Dačić ne bi bio u stanju da napravi „dil“. Čisti makijavelista – cilj opravdava sredstvo. A cilj Ivice Dačića nije nešto posebno, uzvišeno ili vredno pomena u bilo kom smislu, ponajmanje u ideološkom, društvenom ili nacionalnom smislu, već je taj cilj prizeman, ćiftinski i potpuno je usmeren ka ličnoj promociji i ličnom profitu. Uostalom, vrhovni vođa SPS-a je sublimacija svega onoga za šta je narod glasao, a, po vođinom mišljenju, narod je glasao za kapitalizam.
Iako je socijalista, Dačića društvo (ono u širem smislu te reči, društvena zajednica, država) uopšte ne zanima. Sadašnjeg predsednika Socijalističke partije uveliko je pratila sreća, tako da njegovi „uspesi“ u „uzdizanju drugarica i drugova“ nisu proizvod njegovih sposobnosti. Što narod kaže – namestilo mu se. Jednostavno, postizborna računica u pravljenju vlasti od 2008. godine, do 2012, nikako se nije mogla izvesti bez učešća SPS-a. Istina, na ovim poslednjim (vanrednim) izborima moglo se i bez Dačićevog SPS-a, ali drugi su odlučili (teško je tačno kazati koji drugi) da se, ipak, bez njega (niko ne zna zašto) nije moglo. Valjda, narod je glasao za kapitalizam, a taj kapitalizam se nikako nije mogao ostvariti bez kapitaliste Ivice Dačića.
Dokle će boginja Fortuna da prati SPS lidera, ostaje da se vidi. Aferu „koferče“, izgleda, svi su zaboravili, a glavni akteri te afere (zahvaljujući Dačićevom uticaju) odavno su na slobodi. Šta je drugo mogao da učini? Da je dopustio da se njegovi prijatelji (drugovi) osude morao bi da osudi i sebe; bio bi prinuđen i da samog sebe hapsi. Slavni Miša Banana je ostao samo prijatelj (drug) za koga Ivica nije znao čime se bavi, iako je osam godina bio na mestu ministra policije. A da Ivica ne napušta prijatelje tako lako, pokazuje činjenica da za tim istim Bananom nikada nije raspisana Interpolova poternica. Tako to ide u kapitalizmu, onom istom za koji se narod „opredelio“ na izborima.
Ivica Dačić se nikako ne slaže sa izmenama i dopunama Zakona o radu, jer, pobogu, on je socijalista. Ipak, za takav zakon je glasao da bi se solidarisao s narodnom voljom, koja se, eto, između njegovog socijalizma i srpskog naprednog radikalizma, priklonila onom naprednijem – kapitalizmu! A narod šta je tražio to je i dobio – demokratija je, zar ne? Otuda, Ivica kao socijalista, po logici stvari, mora da bude demokrata – i u tome je sva tajna njegovih neobičnih metamorfoza. Demokratija je poštovanje volje većine i poštujući takvu volju Ivica je odlučio da verno služi kapitalističkim idejama, Svetskoj banci i MMF-u. Ako je narod glasao za kapitalizam, tada je i Ivica Dačić dužan, iako protiv svoje volje, da poštuje i izglasava kapitalističke zakone.
„Nije dovoljno samo reći da se zalažemo za društvo socijalne pravde, jer to može da ostane samo daleki cilj koji se nikad neće ostvariti, ukoliko sad ne pomognemo da Srbija ostvari nekoliko koraka napred“, dubokoumno nas upozorava Ivica Dačić. Dakle, da bi se stiglo do društva socijalne pravde, neophodno je da se nekoliko decenija (a možda i stoleća) dinstamo u društvu socijalne nepravde, to jeste, moramo da prođemo kroz ključalo ulje, katran i smolu onog pakla koji nam je predsednik srpske vlade (i to na engleskom jeziku, kojeg se Ivica odnekud grozi) onako širokogrudo obećao. Da bi Ivica postao istinski socijalista, on mora da u pretposlednjem stadijumu prođe kroz surovu inicijaciju kapitalizma zajedno sa svojim „socijalnim koferčetom“ od kojeg se nikada ne odvaja. Ivica Dačić je postao kapitalista, ali ne svojom voljom; postao je to jer je shvatio da se njegov socijalizam, odnosno, društvo socijalne pravde i blagostanja, nikada neće ostvariti ukoliko se ne preruši u kapitalistu. Istina, on je kapitalista bez legalnog kapitala, ali sa kapitalnom idejom da socijalizma nema i ne može biti bez kapitalizma, to jeste, najveći i najsavršeniji socijalizam jeste – kapitalizam.
(Koreni.rs)