Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović
Izložba o tragediji albanske porodice Bogujevci, koju su, skoro celu, pobili pripadnici „Škorpiona“ 1999. godine, izazvala je žestoke reakcije u Beogradu – jedni su govorili da se radi o klasičnoj provokaciji, drugi su se sa gorčinom pitali da li će Srbi u Prištini moći da naprave sličnu izložbu o svojim žrtvama, treći su bacali drvlje i kamenje na takozvani nevladin sektor i „Drugu Srbiju“, četvrti su pojavljivanje Ivice Dačića na otvaranju izložbe nazivali sramotom Srbije, a mnogi su se, jednostavno, pravili da ta priča uopšte ne postoji. Tek, da spomenemo da je otvaranje izložbe omogućio kordon policije u centru Beograda.
Ono što je, između ostalog, bilo upečatljivo jeste utisak da u svim ovim najraznorodnijim komentarima nije bilo jednog i jedinog logičnog pitanja – a šta su Srbi uradili sami, u povodu svojih žrtava, i zašto se niko nije setio (ili usudio) da u isto vreme, u istoj ulici, napravi sličnu izložbu o užasu „s ove strane dobra i zla“?
Zašto se u euforiji sve boljih odnosa Prištine i Beograda, o kojima novine toliko pišu, na primer, „Žuta kuća“ više ne spominje? Zašto su vapaji roditelja pobijene dece iz Goraždevca, na primer, samo mali tekstovi u novinama, i da li bismo, da se ovde zaista na pravi način i bez odustajanja bavimo srpskim žrtvama, lakše podneli izložbu o zločinu prema albanskoj porodici Bogujevci? Umesto da budemo „šokirani“ pomenutom izložbom, možda je trenutak da se suočimo sa istinom, i to ne samo sa istinom o zločinima koje su činili Srbi, nego i sa poražavajućom činjenicom da zločine prema Srbima tretiramo kao dnevnopolitičko sredstvo – to jest da se njima ne bavimo na način na koji to čine ozbiljne države koje drže do sebe.
Da je to istina govori i poražavajuća činjenica o kojoj novine ovde nisu brujale ni približno kao što su podizale tenziju oko ove izložbe, da veoma lako može da se desi da slučaj „Žuta kuća“ postane uskoro nebitan zbog „zastarevanja“, kao što se već desilo sa slučajevima „Goraždevac“ ili „Staro Gracko“, na koje je „zbog nedostatka dokaza“ stavljena tačka? Jer, direktor kancelarije Stejt departmenta za južnu i centralnu Evropu Džonatan Mur nedavno je izjavio da u junu iduće godine ističu zakonski rokovi za istragu o eventualnim zločinima u predmetu „trgovina organima“. Specijalni istražni tim Euleksa koji radi na otkrivanju počinilaca zločina u „Žutoj kući“, ali i umešanosti najviših kosovskih zvaničnika i bivših komandanata OVK u organizovani kriminal, nešto i ne žuri, a baš sredinom naredne godine završava se i dvogodišnji mandat Euleksa.
Iako novine ovih dana stidljivo javljaju da su „srpski zvaničnici iz prethodne i ove vlade, kako napominju u MSP-u, u svakom kontaktu sa predsednicima drugih država, kao i u međunarodnim organizacijama podsećali na slučaj ’Žute kuće’ i isticali neophodnost da počinioci budu kažnjeni“, utisak je da u trenutku dok Srbija čini sve da dobije pohvale iz Brisela i Vašingtona, tema „Žute kuće“ i drugih zločina prema Srbima i nije bila baš toliko poželjna.
Dakle, šta je to sa nama? Ako je ulazak u EU uslovljen, između ostalog, i preporukom da se na tu temu suviše ne talasa, ako dozvolimo da zločini prema Srbima ostanu nerešeni, zastareli i nekažnjeni, onda Srbija ne samo da prihvata ulogu zločinačke strane, nego i javlja svetu da su zločini prema Srbima dozvoljeni. Ćutanje srpske javnosti na ovu temu upravo je obrnuto srazmerno buci koju je izazvala izložba o stradanju porodice Bogujevci. Sve dok o svojim žrtvama ne govorimo, bićemo nepravedni i prema žrtvama koje su pale na drugoj strani.
Suštinsko pitanje glasi – da li neko Srbiji brani da se do kraja pozabavi i na čistac istera istinu o zločinima prema Srbima, ili se Srbija, jednostavno, lako odriče svog prava na istinu o tako „mračnim i zamarajućim temama“, kad ionako ima da se bavi mnogo važnijim i životnijim problemima? Ako se nas naše žrtve ne tiču, zašto bi se ticale ikog drugog?
Koji god da je od ova dva razoga u pitanju, zaključak je poražavajući, i Srbija nema čemu da se nada.
(Novosti)