Tabloidno novinarstvo

Piše: Ljiljana Smajlović

Ime Dra­ga­ne Bo­lje­vić ušlo je u novinske naslove 2009. go­di­ne, ka­da je pred­sed­ni­ca Dru­štva su­di­ja našla sme­lo­sti da se jav­no us­pro­ti­vi u to vre­me ključ­nom po­li­tič­kom pro­jek­tu De­mo­krat­ske stran­ke.

Vlast Bo­ri­sa Ta­di­ća na­zi­va­la ga je „re­for­mom pra­vo­su­đa”, ali Dra­ga­na Bo­lje­vić mu je da­la pra­vi na­ziv: bi­la je to po­li­tič­ka čist­ka su­di­ja, po krat­kom po­stup­ku i po taj­nim kri­te­ri­ji­ma, su­prot­no svim evrop­skim nor­ma­ma.

Po­se­če­na je pred­sed­ni­ca ugled­nog Dru­štva su­di­ja i još 836 su­di­ja ko­ji ni­su pro­šli re­i­zbor u re­ži­ji Na­te Me­sa­ro­vić, Sne­ža­ne Ma­lo­vić, Slo­bo­da­na Ho­me­na i još ne­ko­li­ko li­ko­va či­ja je ime­na či­ta­lac mo­žda već za­bo­ra­vio.

Ka­da su no­vi­na­ri pi­ta­li go­spo­đu Me­sa­ro­vić za­što Dra­ga­na Bo­lje­vić ni­je re­i­za­bra­na, ta­da­šnja pred­sed­ni­ca Vi­so­kog sa­ve­ta sud­stva zlo­slut­no je od­go­vo­ri­la, „zna ona”. Sa naj­vi­še i naj­va­žni­je pra­vo­sud­ne funk­ci­je u dr­ža­vi ba­ci­la se bla­tom na sve ne­i­za­bra­ne su­di­je. Ne po­mi­nju­ći ni­jed­nog, sve ih je upr­lja­la re­kav­ši da „me­đu nji­ma” ima onih ko­ji su dr­ža­li bu­ti­ke, ka­fa­ne, pe­ri­o­ni­ce, ko­ji su se ba­vi­li ga­ta­njem, be­lom i cr­nom ma­gi­jom ili bi­li u lju­bav­noj ve­zi sa okri­vlje­ni­ma ko­jim su­de… Po­tvr­di­la je i „sa­zna­nje” Pre­sa da se jed­na kan­di­dat­ki­nja za su­di­ju u No­vom Sa­du ba­vi­la i vi­so­kom pro­sti­tu­ci­jom.

Ta­ko se „pro­za­pad­na i de­mo­krat­ska” vlast ob­ra­ču­na­va­la sa ne­po­slu­šnim su­di­ja­ma. Dra­ga­na Bo­lje­vić je str­plji­vo gra­di­la do­ku­men­ta­ci­ju i ar­gu­men­ta­ci­ju po­mo­ću ko­jih je alar­mi­ra­la ko­le­ge u ME­DEL-u, evrop­skom udru­že­nju su­di­ja i tu­ži­la­ca. Po­sti­gla je da moć­ni ME­DEL o skan­da­lo­znoj čist­ki su­di­ja u Sr­bi­ji pr­vo oba­ve­sti Evrop­ski par­la­ment, a za­tim na­te­ra Evrop­sku ko­mi­si­ju da vlast u Sr­bi­ji pri­zi­va pa­me­ti. Nje­ne evrop­ske ko­le­ge iza­bra­le su je za svog ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra, ka­da su vi­de­le ka­ko se bo­ri za ne­za­vi­snost pra­vo­su­đa u Sr­bi­ji.

A on­da je ot­kri­la da je to bio lak­ši deo po­sla. Te­že je bi­lo pri­vo­le­ti is­pre­pa­da­ne srp­ske me­di­je da oba­ve­ste jav­nost da Stra­zbur i Bri­sel lo­še mi­sle o srp­skoj re­for­mi. Ot­kri­la je da ne­ma ne­za­vi­snog pra­vo­su­đa bez ne­za­vi­snih me­di­ja. I obr­nu­to.

A sa­da vi­dim u jed­nom ta­blo­i­du da ne­ke nje­ne ko­le­ge ano­nim­no tvr­de ka­ko ne po­sti­že re­zul­ta­te na su­dij­skoj funk­ci­ji za ko­ju se po­no­vo iz­bo­ri­la. Ali, pro­vla­či se tu i pi­ta­nje za­što je Dru­štvo su­di­ja bra­ni­lo ne­za­vi­snost sud­stva na pri­me­ru su­di­je Vla­di­mi­ra Vu­či­ni­ća, ko­ji su­di Mi­ro­sla­vu Mi­ško­vi­ću.

Ne znam ka­ko se go­spo­đa Bo­lje­vić ose­ća­la ka­da je svo­je ime po­no­vo vi­de­la u naslovu ta­blo­i­da, ali je me­ni bi­lo ve­o­ma ne­pri­jat­no. Valj­da to ne znači da sva­ka vlast u Sr­bi­ji mora da pra­vi iste gre­ške? Jer oso­be po­put Dra­ga­ne Bo­lje­vić morale bi biti dra­go­ce­ne sva­kom dru­štvu i sva­koj ozbilj­noj vla­sti.

(Politika)