Deset aviona za presretanje MiG-31 sa supersoničnim raketama „kindžal“ već su na probno-borbenom dežurstvu, izjavio je zamenik ministra odbrane Rusije Jurij Borisov.

„MiG-31 je njen nosač. Ovaj avion je najbolje prilagođen za izbacivanje ove rakete neophodnom brzinom i na neophodnoj visini. Kao potvrda za to da nije reč o nekakvoj egzotici služi podatak da je danas deset aviona na probno-borbenom dežurstvu i da su spremni za upotrebu u zavisnosti od situacije“, rekao je Borisov za televizijski kanal „Zvezda“.

Prema njegovim rečima, „kindžal“ je jedan od četiri tipa novog naoružanja o kojima je govorio vrhovni glavni komandant Vladimir Putin.

„Ovo je savremeno oružje: supersonična raketa velikog dometa, koja u suštini može da savlada sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane. Raketa je nepobediva i ima veoma ozbiljan borbeni kapacitet i potencijal“, dodao je Borisov.

Supersonična raketa „kindžal“

Predsednik Rusije Vladimir Putin predstavio je supersoničnu raketu „kindžal“ i druge najnovije sisteme ruskog naoružanja tokom obraćanja Federalnoj skupštini početkom marta.

Raketa može da razvije brzinu od deset mahova (deset brzina zvuka) i garantovano pobeđuje sve postojeće sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane, prenoseći na razdaljinu do dve hiljade kilometara nuklearnu i konvencionalnu municiju.

Rakete „kindžal“ mogu da gađaju nosače aviona, razarače i krstarice potencijalnog protivnika. Prošlog decembra kompleks je stupio na probno-borbeno dežurstvo u Južnom vojnom okrugu.

Devetog maja borbeni avioni MiG-31K s kompleksom „kindžal“ učestvovaće na Paradi pobede u Moskvi.

(Sputnik)

„Nema iznenađenja u tome što će predsednik Srbije Aleksandar Vučić biti prisutan na Paradi pobede u Moskvi, uprkos sukobu Rusije i Evropske unije, kao što nema ni istinskih evropskih integracija Srbije“, kaže za Danas istoričarka Dubravka Stojanović u odgovoru na pitanje kako vidi predstojeću posetu i prisustvo predsednika države na vojnoj paradi u Rusiji.

Prema njenim rečima, evropske integracije u Srbiji postoje samo do one mere koju glasači Aleksandra Vučića mogu da podnesu, s tim što se, kako kaže, i tu došlo negde do kraja.

– Dalje integracije koje bi podrazumevale suštinske reforme, od vladavine prava do odnosa prema Kosovu – niko ni želi. Tako da se suštinska politika današnje Srbije potpuno, u ključnim temama, poklapa sa Putinovom. Dakle sve je „u redu“, a ovakvih poteza biće sve više što je trenutak da se „evropske politike“ i dokažu sve bliži – zaključuje Dubravka Stojanović.

Aleksandar Vučić je juče najavio da će u ponedeljak, 7. maja, biti u Ankari na sastanku sa predsednikom Turske Redžepom Tajipom Erdoganom, nakon čega, 8. i 9. maja, putuje u Rusiju na sastanak sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

– Poseta predsednika Vučića mora se sagledavati u kontekstu njegove, rekla bih, trenutno veoma nezahvalne pozicije. Pod pritiskom je da napokon potpiše obavezujući sporazum o Kosovu – smatra Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Kako navodi, Vučićeva taktika balansiranja i traženja kompromisnog rešenja očigledno više ne opstaje.

– Poseta Moskvi, druga u veoma kratkom vremenskom rasponu, prvenstveno ima cilj da proveri da li Moskva ostaje na istoj poziciji kada je reč o Kosovu. On sigurno računa na odugovlačenje, u čemu Rusija ima presudnu ulogu. Pritisak elita koje ga okružuju traže istorijsko „NE“, što bi za Srbiju bilo pogubno. Za samog predsednika to bi bio kraj povlašćenog odnosa sa EU, posebno sa Nemačkom – zaključuje Sonja Biserko.

Na predstojećoj vojnoj paradi u Moskvi, povodom Dana pobede, 9. maja, najverovatnije će biti predstavljen laserski borbeni sistem Peresvet, izjavio je danas zamenik ruskog ministra odbrane Jurij Borisov.

„Mislim da je moguće u dve do tri godine, budući da se na njemu još radi, unaprediti sistem. Možda ćemo ga prikazati javnosti“, rekao je Borisov u intervjuu za TV Zvezda, prenosi Tas s.

Ruski predsednik Vladimir Putin u svom obraćanju naciji 1. marta predložio je zvaničnicima da izaberu imena za lasersko oružje, podvodni nuklearni pogon i nuklearnu raketu.

Laserski borbeni sistem nazvan je Peresvet, po Aleksandru Peresvetu, srednjevekovnom ruskom svešteniku, koji se zajedno sa vojskom borio protiv najezde Tatara.

Gotovo da nema uticajnijeg časopisa u svetu koji nije preveo autorski članak Vladislava Surkova. To je i logično. Sa jedne strane, u zapadnim političkim krugovima pomoćnika predsednika Ruske Federacije najčešće predstavljaju kao sivu eminenciju Kremlja, a američki Atlantik ga je označio i kao tajnog autora (ideologije) putinizma.

Radi se, dakle, o nekome zaduženom za strateška promišljanja i dugoročna usmeravanja. Kada je već o analizama zapadnih autora reč, prema njihovom mišljenju, reč je i o čoveku iz Putinovog okruženja koji je bio raspoložen za dogovor sa SAD i evropskim zemljama o ključnim pitanjima koja se tiču međunarodne bezbednosti. Sa druge strane, sama tema ovog teksta je vrlo provokativna. Čak i da ju je obradio neko od uticajnijih ruskih intelektualaca, udaljenih od centra odlučivanja, svejedno bi se tom tekstu pridao značaj, pre svega na Zapadu. Ovako, pošto je tema takva kakva jeste, a ispod svega se potpisao jedan od najuticajnijih ljudi u Moskvi, sve dobija na težini.

Najvažniji zaključci relativno kratkog rada su da zapadnjački i ruski „softver“ nisu kompatibilni, pa zbog toga i ne mogu funkcionisati u „jednom sistemu“, da je Rusija „bila na Istoku 400 godina, a zatim je otišla na Zapad još 400 — ni jedno ni drugo se nije primilo“, te da je „potrebna ideologija trećeg puta, trećeg tipa civilizacije, trećeg sveta, trećeg Rima“. Surkov se, mada to nigde ne navodi, u dobroj meri oslanja na ranije teze brojnih autora, još od Nikolaja Danilevskog, pa recimo preko Petra Savickog do Vadima Cimburskog. Samo što su to ranije bila više teorijska razmatranja, koje je Kremlj mogao da uzme u razmatranje ili ih jednostavno ignoriše, a danas, s obzirom na funkciju i reputaciju autora, ovo više predstavlja plan delovanja nego akademski rad.

Naravno, zapadni propagandni centri su sve ovo rastumačili onako kako im kratkoročno odgovara. Krenula je priča da se Rusija „okreće izolacionizmu, priprema za „sto godina samoće“. Kao i uvek, sve to uopšte nije bitno. Nije Surkov pisao da bi se bavio „ruskom propagandom“, već da bi najavio buduće dugoročno usmerenje Moskve. U tom kontekstu, njegov istup bih najpre trebalo uporediti sa govorom Vladimira Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine. Tada je predsednik Rusije podvukao da „za savremeni svet jednopolarni sistem je ne samo neprihvatljiv, već i nemoguć“ i još poručio kako će aktivno raditi na uspostavljanju multipolarnog poretka, zajedno sa Kinom i Indijom.

Danas nam iz njegovog kabineta stiže i objašnjenje kako Rusija vidi svoje mesto u multipolarnom svetu, kako shvata svoju ulogu i čemu će stremiti. Sada, samo po sebi ovo jeste važno, zato što će to uticati na ukupne međunarodne odnose. Ali za ono što podrazumevamo pod istorijskim Zapadom, ovo ne samo da je važno, već u određenoj meri i presudno. A pošto su i balkanske zemlje taman na sredokraći između Rusije i Zapada, itekako će se ticati i nas. Zašto?

Vladislav Surkov

Pokušaj Rusije da uobliči sveobuhvatnu „ideologiju trećeg puta“, različitu i od „zapadnog evroatlantističkog“ i od „istočnoazijskog“ jeste svakako i njena težnja da se „okrene sebi“, ali je istovremeno i poruka ključnim evropskim državama da je bilo kakvo partnerstvo u budućnosti nemoguće, te da će Rusija u političkom opštenju sa njima nastupati onako kako oceni za shodno u datom trenutku. U prevodu, to znači da sve one institucije koje su građene prethodnih decenija, od OEBS-a, preko Saveta Evrope do Partnerstva za mir — jednostavno neće imati neku preteranu svrhu.

Pitanja kojim mehanizmima osigurati kontinentalnu bezbednost i kako institucionalizovati buduće odnose u Evropi moraju biti preispitana i ponovo razmotrena. Rusija više neće prihvatati da bude jedna od članica kojoj će u „evropskim forumima“ nametati rešenja, preglasavati je ili joj čak suspendovati članstvo. Samim tim, moraju se osmišljavati i novi formati za svako buduće delovanje u Evropi. Ono što smo do sada imali više nije u funkciji, ovo što sada imamo ne služi svrsi.

Naravno, pojaviće se mnogi koji će kritikovati ovakvo pozicioniranje Rusije. Britanski mediji su već konstatovali kako je ovo o čemu Surkov piše „mračni pogled na svet“. Možemo sada „letnji dan do podne“ raspravljati šta su uzroci, a šta posledice, „ko je prvi započeo“ i ko nikada drugoj strani nije verovao. Ali, u suštini, to će biti jalove rasprave.

Pred nama imamo novu realnost. Vladislav Surkov nam je to lepo najavio. Partnerstva između Rusije i Zapada više nema. Samim tim, međunarodne (panevropske) organizacije u koje je Rusija strpljivo „uvlačena“ od završetka Hladnog rata do 2014. godine gube svoju funkciju. Neophodno je već danas razmišljati o tome kako konstruisati „novu bezbednosnu arhitekturu Evrope“.

(Dušan Proroković / Sputnik)

Piše: Vedran Rudan

Dan pobjede nad fašizmom proslavit će se devetog svibnja jer je toga dana 1945. godine nacistička Njemačka potpisala kapitulaciju u Drugom svjetskom ratu. I tako je, zaboravila sam potezom čijeg zločinačkog pera, fašizmu odzvonilo.

Znamo da je fašizam bio veliko sranje, nacisti i ostali fašisti pobili su milijune ljudi. Treba li opet spominjati holokaust? Naravno da treba. Da je postojao samo holokaust to bi bilo dovoljno da se dovijeka slavi Dan pobjede nad zlom koje je, je li, iza nas. Zauvijek i dovijeka.

Ajmo biti malo ozbiljni. Slaviti danas pobjedu nad “fašizmom” jednako je normalno kao kad bi drhtavi starčić u sedamdeset i nekoj slavio svoj osamnaesti rođendan samo zato jer je baš u osamnaestoj bio mlad, lijep, čvrst i veliki jebač. On to ne želi zaboraviti, on se toga sjeća kao da je jučer bilo, on je razbio ogledalo, ne jebe živu silu. Sjedi u pelenama na kauču, gleda slike iz albuma, nazdravlja sebi šampanjcem iako zna da će za koji minut ili dva od njega dobiti proljev. Jebeš istinu kad ti laž staro srce grije.

Evropa slavi pobjedu nad fašizmom?! Nekoliko činjenica na brzinu. Amerika koja je Jugoslaviju četrdeset i neke gađala paketima sa hranom ne tako davno sasula je na nju tone osiromašenog urana, razorila zemlju i uništila život na ovim prostorima dovijeka. Holokaust je prema jugoslavenskoj priči pičkin dim. Antisemiticom me može proglasiti tko god želi, brojke su na mojoj strani.

Židovi koji su, dok je Hitler harao Evropom, genocidirani bez milosti, doduše Cigani su žešće ali nemaju love pa i ne pišu povijest svoje nesreće, danas su fašisti. Naravno da moram naglasiti da mislim na državu Izrael, ne na narod koji nema moć da svoje vođe zamijeni nefašistima. Za koji ćemo dan opet gledati Hitlerove govore na svim svjetskim ekranima, o Gazi nećemo čuti ni riječ onako kako naši preci nisu slušali o patnjama Židova kad je Hitler bio u punoj snazi.

Nacistička Njemačka koja je devetog svibnja 1945. godine potpisala kapitulaciju u Drugom svjetskom ratu danas ekonomski cvate zahvaljujući prije svega ogromnom izvozu oružja kojim ubija nevine diljem svijeta žešće nego je to činio Hitler. Pa ipak, i Njemačka će “slaviti” Dan pobjede nad fašizmom.

Ove smo godine gledali film o Churchillu zato jer je Churchil bio veliki borac protiv fašizma. Njegova Britanija danas? Baca bombe gdje joj Amerika kaže, uništava sirije, irake, libije i ostale.

Budući britanski kralj William kome pamet nije jača strana ali je to nebitno kad si princ i budući kralj, na nekom je “samitu” izjavio kako je na Zemlji previše ljudi i kako bi se nešto po tom pitanju trebalo učiniti. Njegova zemlja zaista čini sve što može, po tom pitanju, iako je meni palo na pamet da ga je neki novinar morao pitati, ako nas već jest previše, zašto se članovi porodice Vaše Visosti kote poput zečeva. Nema novinara u fašizmu, postoje samo pokorni zapisničari.

Francuska. Da, i Francuska će burno slaviti Dan pobjede… Na taj će Dan predsjednik Francuske, mali Macron, u svoje cipelice umetnuti posebno visoke uloške da bi nas podsjetio na Pobjedu i na Charlesa de Gaullea.

Bože, kako bi ova priča o pobjedi nad fašizmom bila smiješna da u ime pobjede nad fašizmom svake sekunde, svake minute, svakoga sata u svakom danu današnjem ne umiru tisuće nevinih. Svi ti, svi mi, nismo žrtve fašizma, ne, ne, nas se obogaćuje osiromašenim uranom, nama se ruše kuće, truje vode i zemlja, otima se nafta, u ime demokracije.

Mi čak i ne smijemo reći da su naši zlotvori fašisti. Mi ne smijemo reći da živimo u fašizmu koji je naša sadašnjost i naša budućnost. Mi ne smijemo reći da današnji fašisti nikad neće potpisati kapitulaciju. Mi samo smijemo, ako smo civilizirani, i još Evropljani, devetog svibnja mahati zastavicama, spominjati jadne Židove i proklinjati Hitlera.

I ova će fešta antifašizma proći bez mene. U osami doma koji mi još nije srušen neću plakati nad žrtvama holokausta, plakat ću nad mrtvim i živim Palestincima, mrtvim i živim Židovima koji moraju ubijati Palestince, nad mrtvim i živim Sirijcima, nad mrtvim i živim Iračanima, Libijcima, Amerikancima, Britancima, nad svima koji ginu jer se naši gospodari hrane njihovim leševima.

Plakat ću nad svojom živom djecom i budućim mrtvim unucima.

(Blog Vedrane Rudan)

U osmoj emisiji „RASkovnik“ Milana Vidojevića, koja se emituje na televiziji RAS svakog petka u 23:00 časa, autor otkriva sve o dinastiji Romanov. Kako su došli na vlast i kako je završena njihova vladavina. Posebno interesantno je što Vidojević zna gde je u Srbiji sahranjen Nikolaj II Romanov.

(INTERMAGAZIN)

Kada je pre 16 godina pripreman teren za agresiju na Irak, Benjamin Netanijahu svedočio je pred američkim Kongresom i uveravao ga da „apsolutno nema nikakve sumnje“ da Sadam Husein radi na razvijanju nuklearnog oružja. Svi znamo šta je usledilo posle toga. A sada aktuelni premijer Izraela slične optužbe upućuje na račun Irana.

Netaijahu je ovog ponedeljka pred televizijskim kamerama i na engleskom jeziku pokazao „pola tone dokumenata“ za koje tvrdi da su ukradeni iz Teherana i da dokazuju da Iran krši sporazum o obustavljanju njegovog nuklearnog programa. Majk Pompeo, novi američki državni sekretar i doskorašnji direktor CIA, u svom saopštenju potom potvrđuje da je „Iran lagao i nastavlja da laže“ međunarodnu zajednicu. Međunarodna agencija za atomsku energiju, međutim, ali čak i listovi poput „Njujork tajmsa“, „Vašington posta“ i londonskog „Gardijana“, dokazuju pak da Netanijahu ništa novo nije otkrio i da je „projekat Amad“ o kome on govori obustavljen još krajem 2003. godine, a da su njegovi detalji odavno poznati i Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju i obaveštajnim službama svih zainteresovanih strana.

Vode li Netanijahuove optužbe na račun Irana ka napadu na tu zemlju? Zašto je sud u Njujorku upravo sada osudio Iran zbog napada 11. septembra i tako ga povezao s Al Kaidom, s kojom je povezivan i Sadam Husein uoči napada na Irak? Da li će se SAD povući iz nuklearnog sporazuma s Iranom i kakve se namere iza toga kriju? Može li Rusija da spreči izbijanje novog rata na Bliskom istoku?

O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Borislav Korkodelović, dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, i Vladimir Ajzenhamer, asistent na Fakultetu bezbednosti i odličan poznavalac prilika na Bliskom istoku.

„Na površini, situacija deluje mirno“, kaže Borislav Korkodelović, koji je prošle nedelje boravio u Kuvajtu. Ipak, dodaje, „brojne su analize koje govore da stanje odnosa između Irana i Izraela nikada nije bilo na tako visokom bezbedosno-rizičnom nivou, premda istovremeno ima i mišljenja da to veliko neprijateljstvo između jevrejske države i islamske republike ni ovoga puta neće prerasti u otvoreni rat.“

I Vladimir Ajzenhamer smatra da „nije izvesno da će sadašnje zaoštravanje situacije voditi u direktni sukob koji će zapaliti čitav region“.

Sukob između dve države, podseća Ajzenhamer, „traje već decenijama, a sadašnja eskalacija posledica je toga što su one, na izvestan način, postale susedi, u tom smislu što je u Siriji evidentno porastao uticaj Irana, čija se vojska bori na strani Bašara el Asada, što se u Izraelu doživljava kao pretnja. Ali Izrael protiv Irana ne može sam“.

Otuda je i naročito zanimljivo što je, samo dan-dva pre nego što će Netanjahu izneti svoje optužbe na račun Irana, tokom prošlog vikenda u Saudijskoj Arabiji, pa u Izraelu, boravio američki državni sekretar Majk Pompeo, koji je potom izjavio da Sjedinjene Države stoje uz svoje saveznike protiv Irana.

Nesumnjivo je, komentariše Vladimir Ajzenhamer, da je bilo koordinacije između Pompeovih poseta Jerusalimu i Rijadu i javnih optužbi koje je na račun Irana izneo Benjamin Netanijahu. „Svedoci smo“, ukazuje Sputnjikov sagovornik, „zaokreta Rijada prema Jerusalimu, do koga je došlo pošto su Saudijska Arabija i Izrael prepoznali zajednički bezbednosni interes u obuzdavanju Irana, u kome sada, pored Sjedinjenih Američkih Država, počinje da učestvuje i Francuska.“

Što se pak sadržine optužbi izraelskog premijera tiče, navodi Borislav Korkodelović, „Netanjahuov performans neke komentatore je podsetio na vreme kada je aktuelni izraelski premijer, kao mlad čovek pre ulaska u politiku, bio prodavac nameštaja. Kažu da je ovo bilo na tom nivou. Praktično svi ozbiljni komentatori odbacuju njegove navode, tvrdeći da je reč o zastarelim podacima. Što je najvažnije, to navodi i Međunarodna agencija za atomsku energiju“.

„Netanijahu, bez obzira na stotine kilograma dokumenata koje je pokazao, zapravo nije izneo nijedan novi dokaz“, saglasan je i Ajzenhamer, koji navodi da „to može da bude priprema terena za jače pritiskanje Irana“.

U tom kontekstu, dodaje, nije slučajnost ni odluka njujorškog suda kojom je Iran — „prekrajanjem istorije“ — proglašen za vinovnika terorističkih napada 11. septembra 2001.

Pa ipak, Ajzenhamer ne veruje da će paralela sa slučajem Iraka biti potpuna i da će do napada na Irak zaista doći, „budući da je Iran neuporedivo snažniji a ima i snažan uticaj u arapskom svetu, za razliku od Sadama Huseina koji je bio izolovan od svih, pa ga je samim tim bilo mnogo lakše napasti“.

U kom pravcu će situacija dalje ići postaće nešto jasnije sledeće subote, 12. maja, kada bi američki predsednik Donald Tramp trebalo da saopšti odluku o ostanku ili izlasku SAD iz nuklearnog sporazuma s Iranom.

„Još uvek postoje šanse da će Amerika ostati u nuklearnom sporazumu s Iranom“, kaže Borislav Korkodelović. U suprotnom, „za Amerikom bi iz sporazuma mogao da izađe i Iran, a Saudijska Arabija je rekla da će, u tom slučaju, i sama istog časa krenuti u izgradnju svog nuklearnog programa, što će situaciju u jednom ionako uzavrelom regionu učiniti još vrelijom i krajnje opasnom.“

Zbog takve perspektive i zabrinjava što su na visoke pozicije u Trampovoj administraciji dospeli Džon Bolton, novi savetnik za nacionalnu bezbednost, i državnin sekretar Majk Pompeo, a obojica su, napominje Vladimir Ajzenhamer, „tvrdokorni jastrebovi sa stavom da s Iranom nema kompromisa. S druge strane, međutim, Tramp želi da ima saveznika u Evropi, koga je pronašao u francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, a Makron želi da sporazum s Iranom opstane, i postoji mogućnost da će ga Tramp poslušati“.

Presudnu pak ulogu u očuvanju krhkog mira mogao bi da ima ruski predsednik Vladimir Putin. Borislav Korkodelović: „Rusija može da odigra veliku ulogu. Sada se na Bliskom istoku govori o tome kako u Rusiji pronaći novog Henrija Kisindžera, koji je 1976. uspeo da dovede do takozvanog sporazuma tri crvene linije između Sirije i Izraela“.

Slično će i Vladimir Ajzenhamer: „Teško je zamisliti da će Vašington prihvatiti posredničku ulogu Rusije i Vladimira Putina, jer bi to predstavljalo svojevrsno otimanje baklje svetskog policajca i mirotvorca iz ruku SAD. Ali na regionalnom nivou nije teško zamisliti da regionalni igrači U Jerusalimu, Rijadu i Teheranu, zbog slabljenja SAD shvate da bi trebalo da se okrenu istočnoj strani i da dopuste istočnoj diplomatiji da bude glavni nosilac regionalne diplomatije, baš kao što je nekada to činio Henri Kisindžer u ime SAD“.

(Nikola Vrzić / Sputnik)

“Od ukrajinske krize 2013-2014. godine, mnogim posmatračima ruske scene je bilo jasno da Putin nije bio veliki strateg koji dobro planira svoje poteze ispred svojih protivnika… U najboljem slučaju, on je menadžer koji u ravnoteži održava različite snage unutar strukture vlasti u Moskvi, a ne državnik.“

Desetine hiljada Jermenaca se usredsredilo na prestonicu Jerevan u sredu ujutru, blokirajući puteve i vladine zgrade u znak protesta zbog opiranja vladajuće stranke da vlast u zemlji preda opozicionom lideru Nikoli Pašinjanu.

Demonstranti su rekli da će ostati na ulicama koliko god bude bilo potrebno da se sruši vladajuća Republikanska stranka i da se Pašinjan postavi za premijera. Očigledno je delovalo: Do kraja dana, Pašinjan je najavio da će sve stranke podržati njegovu kandidaturu za vlast, i pozvao na okončanje protesta. “Problem je praktično rešen,“ rekao je on publici na mitingu u Jerevanu. “Sve parlamentarne frakcije kažu da će podržati moju kandidaturu.“

Operacija promene režima u Jermeniji je na svakom koraku bila obojena revolucija iz udžbenika, isprobana i testirana u Beogradu (2000), Tbilisiju (2003) i naročito u Kijevu (2004, ponovljeno 2014), analizira Srđa Trifković za Russiainsider.

Međutim, postoji značajna razlika. Za razliku od Srbije, Gruzije ili Ukrajine, Jermenija je zvanični saveznik Ruske Federacije, član Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koju vodi Moskva, i Evroazijske ekonomske unije (EAEC) – dva stuba pretpostavljene geopolitičke strategije predsednika Vladimira Putina.

Značajno je i to da u Jermeniji postoji i velika ruska vojna baza u Gjumriju, koja je zakupljena do 2044. godine, koju je sadašnji ministar odbrane Vigen Sargasijan prošle godine opisao kao “vitalnu komponentu sistema nacionalne bezbednosti naše zemlje.“

Jermenija je ponovo deža vi.“Zamislite ljude iz svih slojeva života – studente, nastavnike, radnike , umetnike, novinare, sveštenike, vojnike – kako se smeše, smeju i grle jedni druge,“ odušvljeno je rekao prijateljski posmatrač. “More zastava ispunjava trg, a taksisti trube svojim sirenama i otvaraju šampanjac. Atmosfera je uzbudljiva i dinamična! To su obični ljudi koji su ustali zarad transparentne i odgovorne vlade. Oni su mobilisani da se bore za uzrok na lokalnom nivou, i na kraju su pobedili pri gotovo nemogućim šansama.“

Nije iznenađujuće to da su “obični ljudi“ koji su intervjuisani za velike zapadne mreže nekako bili mladi, negovani, tečni govornici engleskog jezika. Prvobitno su tražili ostavku nedavno imenovanog premijera Serža Sargasijana, koji je jednu deceniju bio predsednik Jermenije pre nego što je – suprotno ranijim obećanjima – organizovao da pređe na novo mesto, što bi mu omogućilo da zadrži staru vlast.

U prvim danima protesta, činilo se da je Sargasijan očekivao podršku i savete Moskve, a – nakon što to nije dobio – podneo je ostavku 23. aprila uz neobičnu izjavu: “Ulični pokret je protiv mog mandata. Ja ispunjavam vaše zahteve.“ Međutim, njegovo priznavanje poraza više nije zadovoljavalo protestante, koji su svoje zahteve prebacili na direktnu promenu režima, tj. trenutnu predaju vlasti Pašinjanu.

Zahtev teško da je bio u skladu sa tvrdnjom protestanata da duboko poštuju “demokratiju.“ Opisan kao “novinar koji je postao političar,“ Pašinjan ima skromne izborne akreditive. Njegova stranka “Jelk“ (Izlaz) je osvojila samo 8% glasova na parlamentarnim izborima u Jermeniji 2017. godine, čiji legitimitet nije osporen, i trenutno ima samo devet poslanika u nacionalnoj skupštini od 105 sedišta.

“Izlaz“ je klasična “prozapadna, proevropska,“ samoproklamovana liberalna stranka, neraskidivo povezana sa čvrstom mrežom NVO koje imaju podršku iz inostranstva. Ona je protiv članstva Jermenije u Evroazijskoj ekonomskoj uniji i Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti, i žestoko je kritikovala ono što se tiče trenutnog prekomernog vladinog oslanjanja na Moskvu.

Scenario je bio poznat u svakom detalju, uključujući nevoljnost (ili nemogućnost) Kremlja da nasluti i utiče na događaje.“ U suštini, Rusija je delovala sa neverovatnim oprezom,“ istakao je jermenski analitičar, koji je rekao da je Rusija ostala nevidljiva. Međutim, nije bilo ničega “neverovatnog“ u vezi sa neaktivnošću Kremlja: Moskva je bila jednako nevoljna ili nesposobna da izvrši uticaj na drugim pozornicama obojenih revolucija, posebno u Ukrajini 2014. godine. Kada je otvoreno rusofobični režim došao na vlast u Kijevu nakon državnog udara u februaru, Putin je samo upozorio na “tragične posledice talasa takozvanih obojenih revolucija.“

Kao što sada vidimo, njegovo upozorenje je bilo čisto retoričko. Četiri godine kasnije, sa odvijanjem istog starog scenarija, on nije učinio ništa da spreči reprizu u Jermeniji – čak iako je njegov cilj bio srušiti zakonitu vladu zemlje (jedne od retkih), koja je ušla u vojni i ekonomski savez sa Ruskom Federacijom.

Putinovi branioci u ruskim medijima i na drugim mestima su požurili sa tvrdnjom da promena u Jerevanu ne bi značila mnogo u geopolitičkom smislu, navodno zato što su njeni uzroci “čisto unutrašnji i svaka buduća vlada bi trebala da se oslanja na rusku zaštitu protiv Turske i/ili Azerbejdžana. Sa istim nemarom, provladini mediji su jedva primetili odluku Kazahstana da odbaci ćirilicu i usvoji latinicu kao nacionalno pismo.

Oni dosledno ignorišu znakove otuđenja Belorusije, gde predsednik Lukašenko tiho pokušava da sebe načini prihvatljivim za Zapad… baš kao što je Milo Đukanović u Crnoj Gori to uspešno učinio u poslednjim danima Miloševićeve vlasti.

(Govoreći o Crnoj Gori, Rusi su mnogo uložili u ovu malu bivšu jugoslovensku republiku početkom 2000-ih godina, i aktivno podržavali njeno odvajanje od Srbije 2006. godine, samo da bi bili nagrađeni nametanjem sankcija od strane Đukanovićevog režima u Podgorici 2014. godine, i njihovim pridruživanjem NATO-u 2017. godine).

Ako i preostale dve neruske članice EAEC-a odu, i pokažu se zloslutni znaci, bukvalno ništa neće preostati. Izgleda da Moskva pokazuje izuzetan stepen samozadovoljstva u oblastima koje Rusija smatra bezbednim u svojoj istorijskoj sferi uticaja, upozorava analitičar za spoljne poslove Džejms Džatras, čak iako Zapad – a posebno SAD – izričito odbijaju takav zadatak:

“Otkriveno je da je nemar koji je Rusija pokazala prema Ukrajini posle 1991. godine ponovljen u Belorusiji, Jermeniji i Kazahstanu. Nakon što se oni “preokrenu,“ šta će Rusija imati osim svoje teritorije? Onda sama Rusija neće biti tretirana sa velikim poštovanjem od strane autora operacija promene režima. Rusija zaista jeste američki neprijatelj broj 1, ukoliko “Amerika“ znači vladajući establišment, koji je potpuno ujedinjen u svojoj rusofobiji.“

Nije slučajnost to da je jermenska operacija usledila odmah nakon što je Rusija pokazala slabost u Siriji, nakon operacije pod lažnom zastavom u Dumi (8. aprila) i bombardovanja meta sirijske vlade od strane SAD, Britanije i Francuske (14. aprila).

Putin je bio neodlučan i slab tokom čitave krize, ne radeći ništa nakon što su njegovi viši oficiri u više navrata upozorili na predstojeće iscenirano nasilje koje je dovelo do zapadnog napada, i ostavio je jedinice vazdušne odbrane Bašara al Asada na njihovim skromnim uređajima.

16.aprila je Putin samo pojačao utisak slabosti kada je rekao da bi još jedan takav napad na njihovog sirijskog saveznika “prouzrokovao haos.“ Predviljivo, to je podstaklo rusofobične hegemoniste u Vašingtonu (i njihove podanike u Londonu) da zahtevaju odlučnu eskalaciju, jer je “Putin trepnuo! a “Rusija se pokazala kao papirni tigar.“

Jedna predvidiva posledica je to da je pomoćnik sekretara za evroazijske poslove Ves Mičel, tokom svoje posete Kijevu u Tbilisiju, pozvao Rusiju da “povuče vojsku iz Gruzije“ (što znači iz Abhazije i Južne Osetije, što je potpuno nemoguć zahtev) i izrazo je podršku kandidaturi Ukrajine i Gruzije za pridruživanje NATO-u.

Na kraju, Rusi mogu biti primorani da odgovore na konstantne provokacije. Cena njihovog trenutnog umirenja će biti radikalno smanjenje prostora za manevrisanje, a time i eksponencijalno veća opasnost od smrtonosne eskalacije. Deo problema je što Rusija jednostavno ne razume meku snagu, njena ekonomija je veličine kao i španska, njen nuklearni arsenal je beskoristan u lokalnim taktikama moći, njene konvencionalne snage nisu impresionirale nikoga, a Putin je previše uplašen da se suprotstavi Zapadu, osim kada stvari prete da prekipe (Gruzija 2008. godine, Krim 2014. godine): “Rusija se ne ponaša kao supersila, jer to i nije.“

Još jedan znak dezorijentacije i izuzetne slabosti u Kremlju su vesti da će bivši ministar finansija Aleksej Kudrin biti vraćen da “popravi ograde sa Zapadom“ kako bi oživeo rusku ekonomiju. Kudrin je u više navrata rekao da ukoliko Rusija ne načini svoj politički sistem više demokratskim i okonča sukob sa Zapadom i SAD, ona neće moći da ostvari ekonomski rast.

Ruski petokolonaši su se oduševili: “Ako se Kudrin pridruži administraciji ili vladi, to bi ukazalo na to da su se složili oko određenog programa promena, uključujući i u spoljnoj politici, jer bez promene u spoljnoj politici, reforme su jednostavno nemoguće u Rusiji,“ rekao je Evgenij Gontmaher.. koji radi sa organizacijom civilnog društva koju je osnovao Kudrin. “To bi bila moćna poruka, jer je Kudrin jedini među glavnim ešalonima sa kojim će pričati na zapadu i prema kom postoji određeno poverenje.“

Stavljanje Kudrina – protivnika dedolarizacije i pristalicu Vašingtonskog konsenzusa – na čelo međunarodne saranje Rusije, bilo bi jednako kao stavljanje Bila Klintona na vlast u školi za devojke. To bi označilo pravi kolaps Putina kao lidera. Uskoro ćemo znati.

U svakom slučaju, ako se iko pitao kakav će pristup Rusiji imati Bolton i Pompeo, sada znamo: oni će igrati vrlo grubu igru sa Putinom, bez obzira na to šta on radi (ili ne radi) i sa bezbrižnom spremnošću da rizikuju eventualni lom.

Poslednje, ali ne i manje važno, u poslednje četiri nedelje je Izrael postupao na način koji je gotovo proračunat da bi se ponizio Putin. “Rusija krivi Izrael za udare na sirijsku bazu,“ izvestili su zapadni mediji 9. aprila, i Rusija je bila u pravu – izraelski avioni jesu bombardovali sirijski objekat T-4 u blizini Homsa, ubivši 14 ljudi, od kojih su njih sedmoro bili Iranci, i pretvorili su bazu u ruševinu.

Izrael nije zvanično izjavio da su njihovi avioni napali bazu u Tijasu, ali su izraelski vojni avioni to potvrdili. Smireno i namerno, vlada u Jerusalimu je stoga okončala svoj dogovor o “ne-konfliktu“ sa Rusijom, o kom su pregovarali Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu u septembru 2015. godine. Ovaj sporazum je Izraelu dao odrešene ruke u transportu oružja iz Irana u Hezbolah, i omogućio nastavak izraelskog odvraćana na njihovoj severnoj granici.

Putin je reagovao mirno, bukvalno moleći Netanjahua 12. aprila da se uzdrži od daljih akcija u Siriji. Odgovor Izraela je teško mogao biti oštriji i ofanzivniji. Izraelski ministar odbrane Avigdor Liberman je 25. aprila saopštio da će Izrael biti spreman da napadne bilo koji sistem raketne odbrane S-300 u Siriji koji preti izraelskim avionima.

To efektivno znači da je Izrael proglasio svoju spremnost da napadne ruske operativne sisteme ako im se ne odobri slobodnan let. Između ostalog, izraelski avioni su sproveli masovni napad na još jednu sirijsku vojnu bazu u blizini Hame 29. aprila, navodno uništavajući 200 iranskih raketa i ubivši više od 20 vojnih lica. Opet, Rusija nije učinila ništa (verbalne osude i upozorenje više nisu vredni pomena).

Intervencionisti veruju da je sada vreme da se iskoriste Putinove slabosti, isterujući Ruse iz Sirije, ponovo otvarajući ukrajinski front, dovršavajući promenu režima u Jermeniji i podstičući imploziju ostatka ruskih bezbednosnih i ekonomskih saveza. Oni će verovatno sabotirati i Svetsko prvenstvo, koje će se održati Rusiji od 14. juna do 15. jula, ohrabrujući njihove posrednike da sprovedu još jednu operaciju pod lažnom zastavom (za koji će direktno okriviti Moskvu), ili sprovesti teroristički napad na jednom od mesta ovog takmičenja.

Još od kad je druga ukrajinska kriza izbila na zimu 2013-2014. godine, mnogim posmatračima ruske scene je bilo jasno da Putin nije bio veliki strateg koji je planirao svoje poteze ispred svojih protivnika. Nakon 18 godina na vlasti, šokantno je to da on nije bio u stanju da razreši strukturne nedostatke ruske ekonomije, kojom i dalje dominiraju korumpirani oligarsi i globalistički petokolonaši. U najboljem slučaju, on je menadžer koji u ravnoteži održava različite snage unutar strukture vlasti u Moskvi, a ne državnik.

Tokom protekle tri nedelje, njegov kredibilitet je duboko narušen. Neizvesno je da li ga može povratiti.

ANKARA će preduzeti uzvratne mere protiv Sjedinjenih Država ako Vašington blokira isporuku Turskoj lovaca F-35 – izjavio je Mevlut Čavušoglu.

U intervjuu telekanalu CNN Turk otkrio je da neredne nedelje putuje u Vašington i upozorio da bi američko odustajanje od prodaje F-35 nilo neprihvatljivo za njegovu zemlju.

Šef turske diplomatije na ovaj način je odreagovao na uiozorenje iz Stejt departmana (pomoćnik državnog sekretara Ves Mičel) da Ankaru kupovina ruskih zenitnih raketnih sistema S-400 može koštati gubitka F-35.

Doduše, vašingtonska opomena formalno je bila nešto blaža („kupovina S-400 može negativno uticati na…“), ali je Turska odmah poručial Stejt departmanu da ne pristaje na „jezik sankcija“.

Grupa američkih senatora želi da blokira isporuku pomenutih lovaca Ankari i zbog hapšenja u Turskoj pastora iz SAD Endrjua Bransona.

Turska i Rusija su krajem 2017-te potpisale sporazum o kupoprodaji S-400. Na kredit.

Zvanični Vašington je odmah upozorioturskog lidera, Redžepa Tajipa Erdogana, da Ankara treba da odustane i da kupi zenitne raketne sisteme koji odgovaraju „standardima NATO“.

Erdogan se nije ustručavao da odmah objavio da „Turska samostalno odlučuje o takvim pitanjima“.

Rusiji dugujemo veliku zahvalnost pre svega za to što smo zahvaljujući Rusiji 2015. godine izbegli žig genocidnog naroda, rekao je danas predsednik Aleksandar Vučić.

„To Putinu neću nikad zaboraviti, i to sam rekao svima“, poručio je Vučić u intervjuu za „Pink“.

„Nama je Putin mnogo puta pomogao“, dodao je, a velika su nam podrška u slučaju KiM, gde mi „ne možemo da budemo pobednici, ali imamo pravo da za svoj narod tražimo zaštitu, ali i da zaštitimo nacionalne i državne interese i da pri tome ne budemo poniženi“.

„A što se tiče Rusa, setite se 2015. godine kada su nas spasli i nisu dozvolili da na čelu nosimo žig genocidnog naroda. To nikad neću zaboraviti Putinu, to sam rekao svima, čak i Angeli Merkel“, naveo je Vučić i još jednom napomenuo da nikad neće zaboraviti to što su tada Putin, Sergej Lavrov i pokojni Čurkin učinili za Srbiju.

Vučić je potvrdio da će sa Putinom tokom posete 8. maja razgovarati o brojnim temama, među kojima su i vojno-tehnička saradnja, pitanje Kosova i brojna ekonomska pitanja.

„Važno je da nastavimo da jačamo našu vojsku. Ne zato što hoćemo nekoga da napadnemo, već da bismo mogli da odvratimo svakog ko bi želeo da napadne našu državu“, rekao je predsednik i dodao da se ulaže veliki novac u opremanje armije.

On je rekao i da su srpskoj vojsci stigle puške iz Belgije.

„Kupovinom ovih 800 pušaka specijalci su konačno opremljeni. Izvršićemo smotru oko Vidovdana, da svi vide kako su naoružani i osposobljeni“, rekao je Vučić i rekao da se sve to čini da bi građani Srbije bili sigurni.

Na paradi povodom Dana pobede u Drugom svetskom ratu, sedeće, rekao je, pored Putina i biti, koliko mu je poznato, jedini zvaničnik iz sveta, pored izraelskog lidera Benjamina Netanijahua.

IZRAEL neće dozvoliti iransko neprijateljsko prisustvo na svojim severnim granicama – izjavio je Benjamin Netanjahu.

„Sve veće vojno prisustvo Irana u Siriji” nazvao  „uperenim protiv Izraela” i ustvrdio da Teheran u zone konflikta u Siriji prebacuje ofanzivno i defanzivno naoružanje, uključujući udarne besdpilotne letelice, sredstva PVO i rakete zemlja-zemlja.

„Tvrdo smo rešili da zaustavimo iransku agresiju protiv nas i ako to bude značilo konflikt. Bolje sada nego kasnije”.

Dodao je da Izrael ne želi da zaoštrava situaciju, ali da je spreman „za svaki scenario”. I dodao:

„Zemlje koje nisu spremne da deluju na vreme potom plaćaju visoku cenu vlastitih grešaka”.

Netanjahu je dodatno naglasio da Iran „pojačava napore da oformi svoje vojno prisustvo u Siriji” i rekao da u tom svetlu naročiti značaj pridaje skorom svom susretu sa Vladimirom Putinom.

Dodao je da će ruskom lideru ukazati na „nedopustivost jačanja uloge Irana u regionu” i da računa da će tim povodom naići na njegovo razumevanje.

Netanjahu je sa Putinom telefonski razgovarao nakon što je objavio da je Mosad došao u posed iranskog „atomskog arhiva” koji je potvrdio da je Teheran – u okvirima programa „Amad” – godinama tajno radio na atomskoj bombi. Štaviše, da je planirao da proizvede pet bombi snage 10 kilotona svaka.

PREDSEDNIK Rusije Vladimir Putin je na sednici Organizacionog komiteta SP“Rusija 2018” zatražio da se svi domaćini potrude da budu maksimalno ljubazni prema gostima.

– Čitav mesec naši regioni gde se igraju utakmice biće u centru pažnje celog sveta, uključujući i sredstva informisanja – upozorio je Putin.

Predsednik Rusije je zato dao direktivu da se svim navijačima, ako zatreba, pruža besplatna medicinska pomoć, bez obzira na to imaju li polisu osiguranja i jesu li uopšte registrovani u gradovima gde se igraju utakmice. Policiji je posavetovao da svoj posao obavlja korektno i sa uvažavanjem.

Predsednik FIFA Đani Infantino je pohvalio domaćine rekavši da će ovaj šampionat sigurno ući u istoriju. On je ispričao da je nedavno u Nigeriji kazao da je Rusija spremna za šampionat 100 odsto ali se malo ispravio – “99 odsto je spremno jer još neke stvari treba uraditi”.

Na drugoj strani, ruski političari se nadaju da će dobrom organizacijom dobiti simpatije širom sveta. Nije tajna, oni su uvereni da će SP poboljšati imidž Rusije, a što se tiče ekonomskog efekta, investicije doživljavaju kao dugoročne pa će i korist stizati polako.

Dmitrij Azarov, gubernator Samare, koja će biti domaćin jedne grupe, rekao je da su test-utakmice pokazale da je stadion spreman da primi učesnike. Među ostalim su odabrani lekari prošli pripreme znanja stranih jezika kako bi mogli da pruže kvalitetnu pomoć navijačima koji dođu iz inostranstva. Osim toga, sve ekipe hitne pomoći će imati i elektronske prevodioce.

I gubernator Kalinjingradske oblasti Anton Alihanov je kazao da je stadion gotov, a da će aerodrom “Hrabrovo” biti završen 20 maja.

Jedino se nije mogao pohvaliti da je ispunio sve obaveze potpredsednik vlade Arkadij Dvorkovič, koji je priznao da nisu obavljeni neki planirani radovi na moskovskim aerodromima “Šeremetjevo” i “Domodedovo”. Dvorkovič je uveravao Putina i Infantina da se to neće odraziti na normalan protok putnika u vreme Mundijala..

PRODATO 89 ODSTO ULAZNICA

ZA utakmice predstojećeg fudbalskog prvenstva u Rusiji već do sada je prodato 89 odsto ulaznica, izjavio je Petar Kolopkov, ruski ministar sporta.

Lideri po kupovini karata su SAD, Brazil, Kolumbija, Nemačka, Meksiko i Argentina. Glavna primedba ljubitelja fudbala je da su ulaznice prilično skupe, ali je njihovu cenu odredila FIFA. Samo će jedna kvota slabijih mesta biti prodavana jeftinije, i to građanima Rusije zbog toga što su domaćini prvenstva.

(Branko Vlahović / Novosti)

Posle napada na Rezoluciju 1244 u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji se očekuje, u agendi zapadnih sila je da na dve decenije od bombardovanja SRJ prisile Srbiju na „pravno obavezujući sporazum“ i tako zaokruže nezavisnost Kosova, smatra profesor Dejan Mirović.

Od Srbije traže da odmah prizna lažnu državu Kosovo. Prete obustavom pregovora sa Evropskom unijom i ekonomskim sankcijama

Sjedinjene Američke Države potpomognute svojim slugama iz Velike Britanije pripremaju ‘konačnu ucenu’ za Srbiju! Amerikanci i Britanci već u junu će od vlasti u Beogradu ultimativno zatražiti da odmah prizna lažnu državu Kosovo i to za ‘ništa’ pošto Srbija neće dobiti ni jedan jedini ustupak!

Zapadni silnici, tvrde naši odlično obavešteni diplomatski izvori, planiraju da narednog meseca u Briselu organizuju ‘novi Rambuje’, na kome će Srbija biti stavljena pred svršen čin. Amerikanci će nam, ako odbijemo da priznamo ‘Kosovo’, zapretiti obustavom pregovora sa Evropskom unijom i novim ekonomskim sankcijama.

Hoće da ‘preseku’

U Vašingtonu su čvrsto odlučili da što pre ‘preseku’ kosovski čvor jer su procenili da je Rusija na Balkanu, a naročito u Srbiji, zabrinjavajuće ojačala.

– Ideja jeste da u Briselu na jednom mestu okupe najviše predstavnike Srbije i privremenih kosovskih institucija, slično kao u Rambujeu 1999, i bukvalno ih nateraju da potpišu pravno obavezujući sporazum. Problem je, međutim, to što će od Srbije tražiti da prizna Kosovo, a od Prištine samo da osnuje ZSO, što nije nikakav ustupak ili kompromis. Drugim rečima, od Beograda se očekuje da se odrekne svega, a Priština ničega. Pošto znaju da će to teško ići, Srbiji će zapretiti da će u slučaju odbijanja uslediti prekid pregovora sa EU, pa čak i stopiranje stranih investicija, odnosno neka vrsta ekonomskih sankcija… – upozorava naš izvor, visokopozicionirani zapadni diplomata koji je insistirao na anonimnosti.

Naša saznanja indirektno je juče potvrdio i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji kaže da nam sledi period koji će biti odlučujući i težak.

– Očekujem velike pritiske. Pokušaćemo da dođemo do kompromisnog rešenja, ali se plašim da mnogi kao kompromis vide samo ono što je njihova volja. Na nama je da ne donosimo odluke na prečac. Videćemo šta se nudi i sami donositi odluke važne za budućnost naroda. Da ćemo biti srećni, nećemo. Ovo je ona pozicija – šta god da uradite, kajaćete se… Borimo se u nemogućoj atmosferi, u rukama nemamo skoro ništa – rekao je Vučić.

Predsednik je istakao i da Britanija i SAD rade na tome da se u Savetu bezbednosti UN više ne razgovara o srpskoj pokrajini.

– Neke zemlje misle da su posao završile. Očekujemo od Rusije otvorenu podršku po tom pitanju. Moskva je i u protekla dva puta pomagala, tada smo razgovarali sa pokojnim Vitalijem Čurkinom, koji je iznosio naše stavove kao svoje teze o tome zašto je nemoguće izmeštanje pitanja Kosova iz Saveta bezbednosti. Razgovaraćemo i sa kineskim prijateljima. Borimo se koliko god možemo… – naveo je Vučić.

Tanak led

Politički analitičar Dušan Proroković smatra da Zapad već dugo vremena navlači Vučića na tanak led.

– Ovo bi bila završnica briselskog dijaloga, koja bi Srbiju uvela u destabilizaciju i označila početak kraja perioda stabilnosti. Ne vidim mnogo smisla da učestvujemo u tome. To je račun bez krčmara. Rusija ima sve razloge da stavi veto na učlanjenje Kosova u UN, čak i kad bi Srbija pristala na to. A Zapad samo to interesuje, stolica u Ujedinjenim nacijama za Prištinu… – zaključuje Proroković.

SAD su više puta predlagale Kini da zajedno upravljaju svetom, ali Peking je odbio ulogu „mlađeg partnera“, rekao je ekspert Majkl Pilsberi u programu američke televizije „Foks njuz“.

„Oni su nas odbili. Nekoliko ljudi je to predložilo — takozvani plan G2, a kineski naučnici kojima je dozvoljeno da pišu o tome u člancima i knjigama su rekli: ’Ne, znate, mi ne želimo da budemo broj dva, mlađi partner Amerike‘“, rekao je Pilsberi.

Analitičar pretpostavlja da Kina čeka trenutak kada može postati prioritet, ali SAD treba da preduzmu „mnogo mera da do toga ne dođe“.

„Prvo, moramo da im uskratimo tehnološku superiornost. Drugo, treba da vidimo koliko su se duboko infiltrirali u naše kompanije, u naše društvo, u našu univerzitetsku sredinu“, rekao je on.

Pilsberi je primetio da je u slučaju sa SSSR-om bilo lakše, pošto SAD nisu imale nikakve kontakte sa njima niti su međusobno poslovale.

„Dok je Kina duboko unutar nas. Ne želimo da ih potpuno demonizujemo — to bi stvorilo probleme našem sopstvenom političkom sistemu. Međutim, mi treba bolje da razumemo koliko su oni lukavi“, izjavio je on.

Vučićev odlazak u Ankaru pokazuje da su odnosi Srbije i Turske sve bolji, ali to ne znači da dve zemlje nemaju sporna pitanja, ona su samo ostavljena po strani za neka druga vremena, saglasni su učesnici emisije „Svet sa Sputnjikom“, novinar Vojislav Lalić i profesor međunarodnih odnosa Srđan Perišić.

Lalić smatra da se Turska ne može približiti Balkanu, što je, kako kaže, njen cilj, ako zaobilazi Srbiju. Dodaje da su odnosi Srbije i Turske prolazili kroz velike ispite.

„Poslednji je bio 2013. godine — čuvena Erdoganova izjava u Prizrenu kad je rekao da je Kosovo Turska i da je Turska Kosovo, posle čega je otkazan trilateralni sastanak. Ankari jesu prioritet BiH, Albanija, Kosovo ali je shvatila da ne može razvijati odnose na Balkanu zaobilazeći Srbiju“, kaže Lalić.

Njegov je utisak da su se predsednici na neki način možda i prećutno dogovorili da ne diraju sporna pitanja, ali to ne znači da ona ne postoje.

„To je očigledno pitanje Kosova, koje se ne pominje u poslednja dva susreta, bar prema onome što je saopšteno. Ne treba se zavaravati kakav je stav Turske prema tom pitanju. Ankara godinama u okviru organizacije za islamsku saradnju vodi kampanju i pokušava da nagovori sve zemlje islamske konferencije da priznaju Kosovo. Dakle, to pitanje ostaje kao veliko opterećenje, ali očigledno su i jedna i druga strana shvatile da treba razgovarati o temama u kojima se može sarađivati, tako da ti odnosi stvarno sad napreduju“.

Perišić kaže da je od leta 2016. i neuspelog vojnog udara očigledna promena spoljne politike Turske i ukazuje da ta promena mora da se realizuje i na Balkanu.

„Zato je Erdogan praktično odustao od one rečenice u Prizrenu i od tada više ne pominje da je Turska Kosovo i da je Kosovo Turska. Ta promena spoljne politike i saradnja sa Rusijom je pozitivna i za Srbiju, i to se oslikava u dobroj saradnji sa Beogradom“, kaže Perišić.

On smatra i da su u Sarajevu zbog toga nervozni jer i dalje očekuju da će se Turska vratiti u, kako kaže, „zapadno jato“.

„Oni se nadaju da će Turska ponovo biti geopolitički stožer Amerike i nosilac pritiska na Rusiju, a samim tim i podrška u svim akcijama Sarajeva prema Republici Srpskoj i prema Srbima u Bosni i Hercegovini. Sada je nepoznanica da li će političko Sarajevo i dalje slušati Vašington ili će polako i ono da menja svoju politiku kao Turska“, ističe Perišić.

Na pitanje koliko je Turskoj stalo do mirne Bosne, Perišić kaže da jeste i da to pokazuje odlazak Vučića u Tursku, ali i odlazak Erdogana u Sarajevo van konteksta konfrontacije.

Lalić dodaje da je za Tursku važna ujedinjena BiH u kojoj bi Sarajevo imalo dominantnu ulogu.

„Nisam siguran da će se Turska odreći te ambicije da to bude jedinstvena Bosna u kojoj bi dominantnu ulogu trebalo da imaju muslimani, i ona to ni ne krije niti je ikada krila“, kaže Lalić i ističe da Ankari u tom kontekstu nije važno da li će u Sarajevu biti Izetbegović ili neko drugi.

Kada je reč o uticaju tursko-srpske saradnje na evrointegracije, Lalić posebno ističe da je Ankara nezadovoljna izveštajem Evropske komisije koji je, kako kaže, „najgori dosad“.

„Dosad se uglavnom govorilo o stagniranju Turske u procesu približavanja, a sada se navodi da ta zemlja krupnim koracima nazaduje. Čak je EU kritikovana zato što ima mekši odnos prema Zapadnom Balkanu, pošto im nije jasno zašto se zemljama na Balkanu pruža ruka, za razliku od Turske“, kaže Lalić i podseća da je Turska članica NATO-a i da ima izuzetan strateški značaj na jugoistočnom krilu Alijanse.

Na pitanje koliko je Turskoj uopšte stalo do ulaska u EU, Lalić kaže da mu se sve više čini da i ne haje mnogo. Bez podrške Francuske i Nemačke nema mesta Turskoj u EU, i Turci su toga svesni.

„Makron je poručio Ankari isto što i Sarkozi. Status ’specijalnog partnerstva‘, što u Berlinu govore decenijama“, kaže Lalić.

Da za Tursku nema mesta u EU smatra i Perišić, ali ističe da nema ništa ni od ulaska balkanskih zemalja u Uniju, što je Francuska jasno poručila.

Kada su u pitanju predstojeći vanredni parlamentarni i predsednički izbori u Turskoj, naši sagovornici su saglasni da će pobediti Erdogan i njegova partija.

„Ko god da pobedi biće sultan, to je jedan potpuno novi sistem“, kaže Lalić i dodaje da je Erdoganov najveći adut to što otkad su raspisani izbori opozicija ne može da se dogovori da li može da ima zajedničkog kandidata.

Perišić dodaje da je Erdoganov glavni protivnik Fetulah Gulen, ali da je njegov pokret zabranjen i potpuno uništen.

(Sputnik)

TURSKA će nastaviti vojne operacije u Iraku i Siriji sve do potpune likvidacije terorističe pretnje po svoje granice – izjavio je Redžep Tajip Erdogan.

U nastupu pred aktivistima svoje Partije pravičnosti i razvoja još je dodao:

„Turska se neće zaustavljati, to jest – nastaviće operacije u regionu, sve dok ne bude uništen i poslednji terorista između Ajn-el-Araba do Haseke na severu Sirije i od Sindžara so Kandila u Iraku“.

Precizirao je da će sa operacijama „Štit Eufrata“ i „Maslinova grana“ uslediti nove.

Na istom skupu je govorio i da je za njegovu zemlju od izuzetne važnosti da razvija vojnu industriju.

Kao njene uspehe, naveo je tenkove ALTAY, helikoptere ATAK i udarne dronove.

Turska operaciju „Maslinova grana“ vodi od 20. januara 2017-te protiv formacija sirijskih Kurda koje naoružavaju i podržavaju Amerikanci.

Na severu Sirije se vodi svojevrsni tursko-američki indirektni rat.

Jermenija je strateški saveznik Moskve na Južnom Kavkazu. Bez podrške Rusije i njenih sistema „Iskander“, koji čuva njene granice, male su šanse da bi opstala. Teško da će smena vlasti u Jerevanu tu nešto promeniti.

Kavkaz — najnemirniji region Rusije. Skoro čitave devedesete godine su prošle u smirivanju Čečenije, dok su u Dagestanu i danas svakodnevne antiterorističke operacije ruskih specijalaca. Ni van ruskih granica nikad nije mirno. Moskva je morala da interveniše u Gruziji 2008. godine zbog napada gruzijske vojske na njene mirovnjake u Severnoj Osetiji. Zbog tako kompleksne situacije u ovom području, Jermenija ima poseban značaj za Moskvu.

„To je jedini saveznik Rusije na Južnom Kavkazu. Za Rusiju je to verovatno prioritetno pitanje na lestvici bezbednosti. Prvo, postoje duboke istorijske veze. U Jermeniji je najveća ruska dijaspora koja igra važnu ulogu i u kulturnom i u političkom životu. To je i pitanje bezbednosti u južnim regionima koji su dosta problematični. Iako se na severu Kavkaza situacija značajno normalizovala, za Rusiju je i dalje to opasan region i važno je prisustvo ruske vojske, između ostalog i van njene teritorije“, rekao je za Sputnjik naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja Konstantin Tasic.

Treba naglasiti da se na protestima koji već 15 dana potresaju Jermeniju ni u jednom trenutku nisu čule antiruske parole. Štaviše, opozicioni lider Nikol Pašinjan je obećao da će ako bude izabran za premijera ostati u ODKB-u i Evroazijskom ekonomskom savezu.

„Pašinjan polazi iz tekuće situacije, kada bezbednost Jermeniji mogu dati samo ODKB i Rusija. On u ovom trenutku nema manevarskog prostora. Ali ipak govori o skoroj budućnosti. Očigledno da će biti nekih promena u zavisnosti od situacije. Međutim, sa ruske tačke gledišta, važno je ipak da on vodi računa o nacionalnim interesima Jermenije i da će čuvati saveze koji su u interesu Jermenije. To je stav za koji se ruska vlast zalaže na međunarodnoj areni“, dodao je on.

Tasic podseća da Jermenija u okviru ODKB-a dobija vojnu pomoć, vojnu tehniku po cenama za rusko tržište. Jedina ona od stranih država poseduje operativno-taktički raketni sistem „Iskander“ koji je bez uspeha, između ostalih, više puta tražila Saudijska Arabija. Naravno, Jerevan ga je dobio u izvoznoj konfiguraciji — dometa do 300 kilometara, ali i to je sasvim dovoljno da pogodi bilo koju metu svog glavnog neprijatelja — Azerbejdžana.

Nagorno-Karabah — nerešivi problem

Nestabilnost Jermenije je sigurno obradovala njene susede, Azerbejdžan i Tursku, ali oni su bili zauzeti drugim stvarima, tako da zasad nisu mogli da reaguju onako kako bi možda želeli. Azerbejdžan je upravo bio domaćin sportskog takmičenja „Formula 1“, za koji se dugo spremao, dok Turska ima pune ruke posla u Siriji.

„Oni sigurno prate šta se dešava. Međutim, logično je zbog Nagorno-Karabaha da je Azerbejdžan zainteresovan da stvori što veće probleme Jermeniji. Kao što vidimo, pragmatičnost pobeđuje i on ne preduzima nikakve akcije. Bilo je saopštenja da se vrši pomeranje teške vojne tehnike u zoni konflikta, ali to nije potvrđeno i Ministarstvo odbrane je to čak i kategorički negiralo“, dodao je ruski analitičar.

Treba reći i da Ankara i Jerevan još uvek nisu uspostavile diplomatske odnose od raspada SSSR-a. Jermenski narod, između ostalog, nikad nije oprostio Turskoj genocid koji je osmanska vojska izvršila nad Jermenima u Drugom svetskom ratu, a i svestrana podrška Azerbejdžanu oko Nagorno-Karabaha samo još više podgrejava međusobnu mržnju.

Mnogi analitičari ipak smatraju da je u doglednoj budućnosti neminovna eskalacija sukoba oko Nagorno-Karabaha. Situacija na terenu se izmenila u odnosu na početak devedesetih. Jermenija je tada uspela da otrgne 30 odsto teritorije Azerbejdžana (Nagorno-Karabah), ali nije uspela da se tamo i demografski učvrsti. Azerbejdžanci su napustili ovo područje, ali i Jermena je tamo sve manje. Zbog velikog siromaštva prisutna je velika migracija i Bakuu, koji se zbog rasta cena nafte ubrzano razvija ima sve više šansi da jednog dana povrati kontrolu nad ovim područjem. Podsetimo, Jermenija ima samo tri miliona stanovnika (po statistici, ali je veliko pitanje koliko ih tamo zaista živi), dok Azerbejdžan ima više od devet miliona.

Članstvo Jermenije u ODKB-u, sistemi „Iskander“, ruska vojna baza i ruski vojnici na granici sa Turskom zadržavaju njene susede od nepromišljenih akcija. Svestan je toga i opozicioni lider Nikol Pašinjan, zbog čega veoma vodi računa kada govori o odnosima sa Moskvom, iako mu je možda Zapad srcu bliži.

(Sputnik)

Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju.
Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio:

– Prosim vas jednu kavu!

– Nema – kaže konobar.

– Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže:

– Moliću jednu kafu!

– Nema – opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali:

– Molim vas kahvu!

– Ma nema, ba, vode, đe’s navro? – odbrusi mu konobar.

A ova je priča potpuno istinita. Došli – Hrvat i još fratar, Srbin – pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list.

Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi.

– Ma za rođendan ću ti kupiti šteku – kaže mu fratar.

– Pa danas mi je – odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. – A i ne treba, radije bih u gotovini – komentariše hodža.

Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima.

Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana.

Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa.

Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44.

Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj.

Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele.

Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju.

“Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči”, slaže se trojac.

– Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan – dodaje hodža Muhić.

– Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću – naglašava fratar Ivo.

Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane.

– Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni – blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! – kroz smeh priča fra Ivo.

Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.

– Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet – kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi.

Ja ću ovde ugasiti svjetla

– Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići – kaže hodža.

– Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine – kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom.

Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju.

– Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla – priča imam Muhić.

Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života.

Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje.

– Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu – priča hodža Muhić.

– Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva – ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak – kaže fratar.

Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi.

Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu.

– Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi – kaže hodža.

Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom?

– Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio – priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac.

Zemlja koja Bosne nema

– Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga – pesnički je to objasnio imam

Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu:

– Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli.

– Kakav si u šahu – pita hodža fratra.

– Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis – odgovori fratar.

– Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” – govori hodža.

– Vrlo dobro – podržava ga fratar.

Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati.

Ima li išta što ih može posvađati?

Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun.

– Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom – kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša.

(jutarnji.hr)

U prva tri meseca ove godine trgovinska razmena Srbije i Turske povećana je 31,4 procenta, a do kraja godine razmena između dve zemlje dostiće cifru od 1,3 milijardi evra, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Ankari.

Vučiće je rekao i da se izgradnjom i rekonstrukcijom regionalnih puteva kod Tutina, Sjenice i Novog Pazara obezbeđuje „veliki zalog za buducnost čitave te oblasti“.

Kaže da će se raditi na rekonstrukciji puta Novi Pazar-Duga Poljana-Sjenica, Novi Pazar-Tutin u dužini od 22 kilometara kao i da će se raditi između Sjenice i Tutina takozvani brzi put.

„Trgovinska razmena od milijardu biće drastično i dramatično prevaziđena već u 2018. jer u prva tri meseca imamo rast naše trgovinske razmene od 31,4 posto tako da očekujemo da već ove godine dostignemo brojku od milijardu i 300 miliona evra“, kaže Vučić.

Vučić se zahvalio Erdoganu što su turski investitori došli u manje sredine nakon posete turskog predsednika Srbiji i tamo otvorili preduzeća.

„Posle posete predsednika Erdogana došli su turski inevstitori u ta mala mesta. Danas u Srbiji imaju život i dobru i prostojnu budućnost“, poručio je predsednik.

Kaže da će izgradnja autoputa Beograd-Sarajevo biti od ogromnog značaja i za Srbe pravoslavce i za Bošnjake muslimane.

Izrazio je zadovoljstvo zbog potpisanog sporazuma o saradnji u oblasti poljoprivrede koji će, kaže, dovesti do povećanja stočnog fonda u Srbiji.

„I u svim drugim oblastima imamo značajan napredak“, naglasio je Vučić i naveo da bi po informacijama koje je čuo, uskoro mogla biti kompletirana izgradnja Kanapa, kao i Turskog toka koji je važan i za Srbiju, jer od nekoga mora da dobija gas.

„Nadam se da ćete uskoro završiti i izgradnju turskog toka, jer mi nemamo gas i do sada nismo imali rešenja ako dođe do prekida gasa iz Ukrajine“, rekao je Vučić obraćajući se turskom predsedniku Erdoganu.

Pretnje? Ništa novo, radim svoj posao…

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da poslednje pretnje koje su mu upućene preko jednog sajta nisu ništa novo, jer se sa tim suočava svaki dan.

Smešno mu je, navodi, jer da su takve pretnje upućene nekom drugom „skočila“ bi sva udruženja i političke stranke.

„Sa tim se suočavam svaki dan, za jedne sam izdajnik, za druge sam zločinac. Samo mislim da sam normalan i da vodim normalnu, ozbiljnu i odgovornu politiku, ali to nije ništa novo“, rekao je Vučić povodom teksta „Postoji li za Vučića drugo rešenje osim metka“ koji je objavljen na portalu „KM Novine“.

Dodaje da se radi o sajtu iz centralne Srbije, i IP adresi verovatno iz okoline Čačka.

„Ne vidim da je to nešto naročito novo, sad bi trebalo da plačem kao neki što plaču kad im neko kaže da su loše kašljali“, rekao je Vučić novinarima upitan o pretnjama koje su mu upućene.

Vidi, kaže, da su se neki tobož zabrinuli što je nedavno bio bez obezbeđenja, pa im sad krivo što obezbeđenje nije bilo sa njim.

„Ja sam potpisao, ne može niko da me natera da vodim obezbeđenje ako to ja neću. Želeo sam da budem sa sinom i ćerkom i sa njima sam proveo dva dana i to je to, to je moja želja, preuzeo sam rizik na sebe i nemoj da kukaju tobož za mnom, pošto znam da mi ništa dobro nikada nisu želeli“, kaže Vučić.

Poručuje im da oni rade svoj posao, a da je njegov posao da radi dobre stvari za Srbiju i za njene građane.

„I to ću nastaviti da činim“, dodao je predsednik Srbije.

Naravno da je važno šta Turska misli

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da je Turska najveća sila i najveća zemlja na Balkanu, što ne ostavlja dilemu po pitanju uticaja i težine stavova te zemlje.

„Da li je važno šta Turska misli? Naravno da je važno“, rekao je Vučić, a te reči su propraćene aplauzom turskih ministara koji su prisustvoivali zajedničkoj konferenciji za novinare sa predsednikom Turske Redžepom Tajipom Erdoganom.

Srbija kao relativno mala zemlja odlično razume šta je to što i Turska, i Rusija, i SAD i EU i Kina misle, objasnio je Vučić, ali je podvukao da je Turska upravo u regionu:
„Turska je tu, tu je na Balkanu i to je za našu zemlju veoma važno“, istakao je.

Pitajući se kako je moguće da neko ne vidi kakav uticaj Turska ima na druge zemlje, Vučić je podsetio da je kod nas sve prisutnija u ekonomskom smislu, te ukazao i na širi kontekst njenog uticaja kod nas i u regionu:

„Za nas je veoma važno da imamo dobre, partnerske odnose sa Turskom i da se sačuva mir i stabilnost“, zaključio je predsednik Vučić.

Vučić o „vrtoglavom usponu“ saradnje sa Turskom

Predsednik Aleksandar Vučić zahvalio je turskom predsedniku Erdoganu na veličanstvenom dočeku i snažnoj opredeljenosti za podizanje ekonomske saradnje na najviši mogući nivo.

Predsednik Srbije je na zajedničkoj konferenciji za novinare sa predsednikom Turske Redžepom Tajipom Erdoganom rekao da je upravo turski lider najzaslužniji za „vrtoglavi uspon“ saradnje dve zemlje.

Vučić je nakon sastanka u Ankari kazao da je posebno zahvalan što je turski predsednik, uprkos stranačkim obavezama, izdvojio dva dana da dočeka srpsku delegaciju i pokazao time da mu je Turska iznad stranačkih interesa, da je pravi državnik.

Ukazao je da je Turska „najveća sila“ na Balkanu, što, smatra, treba da je jasan odgoivor onima koji se pitaju koliki je uticaj Turske, i u pitanjima koja su od značaja za našu zemlju.

On je zahvalio Erdoganu na veličanstvenom dočeku „kojim je ukazao počast svim građanima Srbije“.

„Mislim da su ljudi u Srbiji mogli da budu oduševljeni i vide poseban respekt na koji je naša zemlja naišla u Ankari. Oni to umeju da cene i sledeći put kad budete dolazili, potrudićemo se da vas dočekamo na još višem nivou, a jednako i punog srca kao prvi put kad ste dolazili“, rekao je Vučić obraćajući se Erdoganu.

Kad je reč o, kako je rekao, unutrašnjim stvarima Turske“, Vučić je ponovio da Srbija nije krila podršku turskom predsedniku i demokratskom poretku, koji je bio napadnut u vreme puča u toj zemlji.

„I pre većih i važnijih saveznika Turske, u toj teškoj noći Srbija je izašla sa javnim izjavama i osudom napada na demokratiju i Erdogana, jer smo principijelno štitili međunarodnopravni i ustavni poredak svake zemlje članice UN, u tom slučaju Turske“, napomenuo je predsednik Srbije.

Kako je rekao, danas je delegacija Srbije videla posledice tog napada i nije verovala kako je izgledalo kada neko izvede avijaciju zbog napada na legalne vlasti.

Srpska delegacija je i položila venac za poginule a Vučić je poručio da će Srbija uvek umeti da štiti pravo nacija na sopstveno opredeljenje i izbor vlada i sopstvenu budućnost u skladu sa svim međunarodno-pravnim aktima.

Vučić je rekao da nas sve više stvari vezuje za Tursku u kojoj, naglašava, prepoznajemo iskrenog partnera i prijatelja.

„Nastavićemo ozbiljnu saradnju na svim poljima, ne samo u oblasti privrede, nego i u oblasti društva, sporta, kulture“, kaže Vučić.

Navodi i da je među prisutnima u sali prepoznao legende i turske i srpske koškarke i zahvalio im što su došli.

„Hvala što vam je stalo do dobrih odnosa Srbije i Turske“, rekao je Vučić navodeći da će Srbija biti dobar domaćin za četiri ekipe iz Turske u kojima ima i Srba, te da ih najviše u Fenerbahčeu – Kalenić, Gudurić i Željko Obradović.

Poželeo im je da se u Srbiji osećaju kao kod svoje kuće, navodeći da je u Srbiji najviše turskih turista čiji će broj, kako očekuje, biti uvećan u 2018.

„Želimo da vidimo još više turskih turista u Srbiji, znam da su srpski turisti dobrodošli u Tursku“, naveo je Vučić i ponovo zahvalio predsedniku Erdoganu na veličanstvenom prijemu delegacije Srbije.

Poručio je da Srbija u Truskoj ima prijatelja, kao i Turska u Srbiji.

„Hvala predsedniku Erdoganu što ulaže u mir i stabilnost na Balkanu, čekamo vas u Srbiji, nadam se uskoro“, kaže Vučić.

Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan priredio je danas popodne poseban svečani doček predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ispred Predsedničke palate u Ankari.

Turska konjica sa srpskom zastavom na čelu predvodila je kolonu kojom je predsednik Srbije došao ispred Predsedničke palate.

Erdogan je predsednika Srbije dočekao uz počasni bataljon grade, intoniranje himne dve zemlje i ispaljivanje počasnih plotuna, a potom su dva lidera zajednički obavili smotru.

Predsednik Vučić pozdravio ih je na turskom sa „Merhaba askeri“.

Ovo je u neku ruku ponovni doček za srpskog predsednika.

Erdogan je juče, na samom početku dvodnevne poset šefa srpske države Turskoj, ukazao Vučiću posebnu čast time što ga je lično dočekao na aerodromu u Istanbulu.

Naime, predsednik Turske obično ne dočekuje svoje goste na aerodromu, već to čine predstavnici vlade, pa je tim gestom Vučiću i Srbiji ukazao ogromnu čast.

U Ankari potpisano više sporazuma o saradnji Srbije i Turske

U prisustvu predsednika Turske i Srbije, Redžepa Tajipa Erdogana i Aleksandra Vučića, danas je u Ankari potpisano više sporazuma.

Ministar unutaršnjih poslova Nebojša Stefanović potpisao je Protokol u oblasti naučne saradnje između Kriminalistočko-policijske akademije Srbije i Nacionalne policijske akademije Turske.

Protokol se zaključuje kako bi se uspostavila saradnja između Kriminalističko policijske akademije Republike Srbije i Nacionalne policijske akademije Republike Turske u oblasti nauke i obrazovanja, zasnovana na dugoročnim uzajamnim interesima sa ciljem da se unaprede i prošire postojeće obrazovne, naučne, istraživačke i poslovne aktivnosti obe institucije.

Ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić potpisao je Memorandum o razumevanju za saradnju Ministarstva rudarstva i energetike Srbije i Ministarstva energetike i prirodnih resursa Turske u oblastima obnovljive energije i prirodnog gasa. Tokom prethodnog bilateralnog susreta predsednika Vučića i Erdgana potpisano je Pismo o namerama, kao i inicijalni dokument za jačanej saradnje Turske i Srbije u oblasti energetike.

U nastavku saradnje ministri energetike Berat Albajrak i Antić su razmatrali mogućnosti za unapređenje odnosa i definisali kao prioritet saradnju u oblasti snabdevanja gasom, korišćenje obnovljenih izbora energije i unapređenja energetske efikasnosti.

Tom prlikom su dogovorili potpisiavnje Memoranduma o razumevanju koji definiše niz konkretnih zajedničkih aktivnosti i način koordinacije dalje saradnje pre svega na realizaciji projekata gasnog povezivanja uzimajući u obzir činjenicu da Turska postaje klučno gasno čvorište za potrebe jugoistočne Evrope.

Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije Branislav Nedimović potpisao je Sporazum između Vlade i RS i Turske o saradnji u oblasti veterinarstva.

Ovim sporazumom uređuju se pitanja od značaja za saradnju u olasti veterinarstva, kao što su promet životinja i proizvoda životinjskog porekla, razmena sertifikata za potrebe uvoza i prevoza proizvoda životinjskog porekla, stvara se osnov za uspostavljanje poslovnih veza predstavnika poljoprivredno-prehrambene industrije dve, povećanje obima razmene poljoprivredno.prehrambenih proizvoda i stvaraju uslovi za povećanje našeg izvoza.

Takođe potpisan je i Memorandum o razumevanju u vlasti životne sredine. Cilj je ulaganje zajedničkog napora u cilju promovisanja i postizanja razvojnih ciljeva dogovorenih na međunarodnom nivou, smanjenje zagađenja i obezbeđivanje održivosti životne sredine uz uravnotežen pristup zaštiti i korišćenju ekosistema.

Strane će sarađivati kroz razmenu znanja, iskustava, najboljih praksi i tehnologija, a zasnovano na načelu ravnopravnosti, koristi i reciprociteta.

Takođe je potpredsednica Vlade i ministarka građevinarstva, saobarćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović potpisala Memorandum o saradnji i razjmevanju u aktivnostima istraživanja i razvoja u oblastima saobraćaja.

Prvog dana posete ona je, u Istanbulu, na tursko-srpskom Poslovnom forumu, potpisala i Memorandum o sardnji sa turskom građevinskom kompanijom „Tasjapi“ koji se odnosi na izradu projekta za izgradnju autoputa Beograd – Sarajevo i rehabilitaciju regionalnih puteva u Sandžaku.

Ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić potpisao je Memorandum o razuevanju u vezi sa saradnjom u aktivnostima vezanim za istraživanje i razvoj informaciono-komunikacionim tehnologijama.

Vučić odao počast Ataturku pa se sastao sa Kahramanom

Drugog dana zvanične posete Turskoj, na poziv predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, predsednik Srbije Aleksandar Vučić položio je venac i odao počast osnivačku moderne turske države Mustafi Kemalu Ataturku.

Predsednik Vučić se u Mauzoleju prvog turskog predsednika, u Anitkabiru, upisao u Knjigu utisaka istakavši da Srbija želi najbolje odnose sa Turskom.

„Odajući počast velikanu turske istorije Kemal-Paši Ataturku, izražavam snažno uverenje da će se odnosi Srbije i Turske razvijati u korist obeju zemalja i naroda. Na mestu gde se sećamo prošlosti, ističem da Srbija želi najbolje odnose sa Turskom, jer su oni od značaja za našu budućnost.

Nadam se da moja poseta Ankari i nastavak odlične saradnje sa predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom znače korak vise u tom pravcu“.

Mauzolej Ataturku je izgrađen u periodu od od 1944. do 1953. godine po projektu Emina Onata i njegovog saradnika Ahmeta Orhana Arde.

Nakon smrti, Mustafa Ataturk je privremeno bio sahranjen u Etnografskom muzeju u Ankari. Izgradnjom ovog objekta uz veliku državnu ceremoniju prebačeno je telo prvog predsednika Republike Turske.

U Mauzoleju se nalazi i brojni predmeti koji podsećaju na lik i delo velikog turskog vođe, kao i njegov značaj po turski narod.

Potom se Vučić sastao sa predsednikom Narodne skupštine Turske Ismailom Kahramanom i istakao da su odnosi dve zemlje sve bolji i da se nada da će biti još bolji jer, kako je rekao, u svim sferama života postoji prostor za napredak.

Predsednik parlamenta Kahraman je visokog gosta iz Srbije dočekao ispred turskog parlamenta.

On je, u pozdravnom govoru, istakao važnost saradnje sa Srbijom i izrazio želju za daljim unapređenjem odnosa.

Predsednik Vučić zahvalio je na gostoprimstvu i turskom narodu i poslanicima poželeo berićetnu budućnost.

„Što se tiče zasluga za naše zbližavanje one su sve na predsedniku Turske Redžepu Tajipu Erdoganu. On je najzaslužniji i njegova vizionarska politika strateške orijentacije stvaranja prijatelja i pravljenje mostova na Balkanu, a ne rušenja“, naglasio je Vučić.

„Naši odnosi jesu sve bolji i nadamo se i očekujemo da budu još bolji, a u svim sferama društvenog života mislimo da ima prostora za napredak. Mnogo toga sam naučio od vas kada ste bili u Beogardu i uveren sam da pored strpljenja i trpeljivosti koje moramo svi da okazujemo, moramo da budemo još brži i istrajniji u izgradnji naših odnosa, kao i bržem povezivanju u svim oblastima“, podvukao je on.

Vučić je kazao da je zahvalan naročito predsedniku Erdoganu i predsedniku parlamenta, što su i pored veoma važnih, možda i ključnih izvora za vas, nije odlagao posete, i posvetio se daljem produbljivanju prijateljskih odnosa sa Srbijom.

„Kada se ti izbori završe nadamo se da ćemo moći ponovo da vas ugostimo u Srbiji. Ali ćemo mi dragi Ismail kod nas nešto da unapredimo. Prošli put smo sa četom čekali predsednika Erdogana, a sada ćemo i mi da napravimo bataljon i konjicu da mozemo i mi tako svečano da dočekamo turskog predsednika. To će sve biti spremno za pet meseci“, najavio je Vučić.

Nakon sastanka Vučić je položio cveće u znak sećanja na stradale tokom neuspelog puča 2016. godine u pratnji predsednika turskog parlamenta Ismail Kahramana.