Piše: D. Gosteljski
Na portalu vojvođanskih separatista „Autonomija“, koji, začudo, uređuju ljudi koji su migrirali iz BiH u Srbiju i koji godinama tvrde da Srbiju treba denacifikovati, pojavio se novi „analitički“ članak jednog od tih „migranata“ – Nedima Sejdinovića. Vođen idejama jednog mladog srpskog ideologa i „eksperta“ za pretpolitička društva, izvesnog Verana Stančetića, koji je u onoj srpskoj vlasti iz 2008. godine, radio kao savetnik u Ministarstvu za regionalni razvoj, Nedim „nadahnuto“ piše, da „nedovršena, pretpolitička društva fatalistički tragaju za jednostavnim, ‘konačnim rešenjima’ za izlazak iz duboke ekonomske, društvene, moralne i kulturne krize“.
Naravno, takvu budalaštinu, da neka „pretpolitička“ društva tragaju za jednostavnim i konačnim rešenjima proturaju u Srbiji zapadni ideolozi, koji nas, na takav način, obaveštavaju da smo kao društvo nezreli i nesposobni za „demokratske promene“. Uostalom, da bismo znali šta je „pretpolitičko“, morali bismo da vidimo na šta liči „političko“ društvo. U čemu je razlika između ta dva pojma? I da li tu ikakve razlike ima? A da bismo dali odgovor na to pitanje, neizbežno je poređenje zapadne demokratije (jer, pobogu, samo tamo postoji nešto što se zove „političko društvo“) sa ovim našim „pretpolitičkim“ ili, pre, „nepolitičkim“ društvom.
Naime, ako se današnji svet sagleda objektivno, razlike između glasačkog tela na Zapadu i u Srbiji, suštinski, veoma su male. Informacije se i tamo (u tom „demokratskom“ svetu) daju ciljano i dozirano, zavisno od toga kakvo raspoloženje se želi proizvesti u javnom mnjenju. Razlika je samo u tome da u tim „političkim“ društvima postoji pravni sistem koji stoji iznad svake ljudske želje da stvari prilagode nekim grupnim ili pojedinačnim interesima. Ipak, takav pravni sistem u zemljama Zapada nije doneo narod na izborima, nego su ga uredili ljudi koje je taj narod izabrao (na izborima). Neko će reći da u tome i jeste poenta, to jeste, da narod mora da dovede „prave“ ljude na čelo države. Ali, narodni izbor je više pitanje sreće, nego racionalnog poimanja, jer niko unapred (ne samo u Srbiji) ne može biti potpuno siguran šta se krije iza predizbornih obećanja.
Istina, srpska politička scena se nalazi pred opasnošću da se sva pretvori u laž, jer ne samo da nijedno od ranijih predizbornih obećanja pobednika na izborima nije ispunjeno u dovoljnoj meri, već je većina tih obećanja ostala samo prazno slovo na papiru. To je dovelo do apatije, u kojoj, danas, svaki drugi srpski glasač apstinira, a gotovo pet posto onih koji izađu na izbore, u revoltu, predaju nevažeće „bele listiće“. Dakle društva (ni „politička“ ni „pretpolitička“) nikada ne tragaju za „konačnim“ rešenjima, pogotovo ne „fatalistički“, jer društva i ne mogu da tragaju – mogu samo da biraju. Za rešenjima tragaju oni koja ta rešenja nude narodu kao mogućnost izbora.
Razrađujući takvu (posuđenu) „pretpolitičku“ teoriju, Nedim Sejdinović ipak u nastavku postaje malo „pomirljiviji“. On u svom traktatu sada priznaje kako je tačno da je „višestranački sistem, kako-tako, počeo da funkcioniše tek posle 2000. godine, a da su neka očekivanja bila nerealna“. Naravno, ni ta njegova tvrdnja nije tačna, jer je višestranački sistem (kako-tako) funkcionisao i pre 2000. godine. Da nije funkcionisao, ondašnji DOS nikada ne bi uspeo da se ispne na vlast. Naime, Miloševićev režim održavao se na vlasti zahvaljujući volji birača, a voljom istog tog glasačkog tela taj režim je sklonjen sa vlasti.
Višestranačka demokratija nije suspendovana (kako Nedim nekritički preuzima razmišljanje izvesnog „filozofa“ Pavićevića) time što je jedna partija dobila mogućnost da sama upražnjava vlast u Srbiji. Kad bi to bilo tako, tada bismo mogli konstatovati da, na primer, u Sjedinjenim Državama ne postoji višestranačka demokratija. Volja naroda je volja bogova, zar ne? Sa takvim narodnim izborom možemo se složiti ili ne, ali nikako ne možemo tvrditi da je narodnim izjašnjavanjem suspendovano višestranačje, jer je to samo po sebi kontradiktorno.
Konačno, Nedim Sejdinović ne bi bio to što jeste, kada ne bi uputio neku tešku kvalifikaciju na račun srpske države. Ovog puta toliko se osmelio, da je Srbiju nazvao „postgenocidnim“ društvom. Očekivanja naroda u Srbiji – veli Sejdinović otrovno – bila su nerealna „pre svega zbog razorenog političkog, kulturnog i moralnog tkiva tokom devedesetih, pri čemu ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je Srbija bila i ostala – postgenocidno društvo“. Dakle ne samo da je Srbija bila, nego je i ostala (post)genocidno društvo. Zapravo, biti postgenocidan isto je što i biti genocidan, a jedina razlika tu je u tome što Srbija (trenutno) – po mišljenju NDNV migranta Nedimovića – ne vrši genocid, nego se priprema da ga u budućnosti izvrši, isto onako kako je to „činila u prošlosti“.
Naravno, kao i ranije, ovakvo vređanje, ruženje, klevetanje države Srbije u srpskoj javnosti neće izazvati nikakvu ozbiljniju reakciju, jer Srbi se izgleda mire sa činjenicom da budu ono što nisu. U Srbiji svako može da vređa Srbe bez ikakvog obzira. Opet, na drugoj strani, zamislimo kakve bi erupcije nezadovoljstva i „opravdanog“ besa „samosvesnih društava“ (širom planete) izazvala, na primer, tvrdnja da je muslimansko-hrvatska Federacija postgenocidno društvo? Na noge bi tada skočila sva politička, pa i ona – Nedimovićeva – pretpolitička društva, zar ne?
(Koreni.rs)