Piše: Slobodan Turlakov
Ovaj bi naslov mogao i drugačije da glasi:
Još jedan dokaz da je Srbija okupirana!
Naime, Vučić je izjavio da će povodom formiranja nove vlade razgovarati sa svima, pa i sa Tadićem, Dačićem i Đilasom!
Čemu onda izbori, čemu pobeda SNS, koja se, kao takva, nije dogodila poslednjih 25 godina parlamentarizma!, kad se za Vladu spremaju i oni, koji sa usta SNS nisu silazili kao oni, koji su upropastili Srbiju na svoju korist.
Kad to kažemo, mi mislimo i na Dačića, jer iako je on formalno bio premijer, sumeranska borba u okviru koalicije nije prestajala. Funkcioneri SNS su javno tražili da Vučić bude premijer, koji je, opet, sa svoje strane tvrdio pazar, govoreći da će biti premijer, samo preko izbora!
U stvari, nije smeo da se zameni, pošto je Dačić kao američki čovek bio pod zaštitom Kirbija, i sada kada kada je Vučić ostvario pravo na to mesto, Kirbi opet, uprkos činjenici da SNS ima apsolutnu većinu i da može da samostalno formira vladu, daje nalog, ne samo – Dačić, već i Tadić ima da uđu u novu Vladu, pošto je prethodno odobrio pranje Tadića, uvršćujući ga u izbornu listu. Isto onako, kako je Vučiću dao nalog da njihov Vuk Drašković uđe u naprednjačku listu, pa je glasanje za Vučića, bilo i glasanje za Vuka!
Dakle, stvari su više nego jasne. I grozomorne.
I šta sad predstavljaju onih 48,3% glasača koji su glasali za SNS, kad su, u stvari, glasali i za one, protiv kojih su formalno glasali.
Međutim, dok se svi redom bave analizom rasporeda glasova, onih koji su ušli u Parlamenat, niko da pokuša da proanalizira onu polovinu upisanih birača (preko 3 miliona!), koji nisu izašli na izbore.
One koji ne priznaju ni jednu stranku dostojnu da ih zastupa i da se bori i za njihova opredeljenja i mišljenja.
Sudeći po onima koji čine stranke, moglo bi se sa dosta sigurnosti tvrditi, da tu polovinu neizlazećih, čine uglavnom intelektualci, kao i oni koji vide kako stoje stvari, tj. da su izbori tek jedna puka formalnost koja treba da prikrije okupaciju Srbije.
Doduše, ako neko misli da je Vučiću lako, grdno se vara. Jer dovoljno je pogledati te „individue“ koje su se oko njega okupili da izraze svoju radost i oduševljenje, pa da se vidi da on, siromah, ne zna s kim da počne. Pobeda je ostvarena, propast počinje.
Odista, kad bi se napravila jedna istinska analiza ko sve čini stranke, posebno SNS, videlo bi se da je to jedna veoma šarena masa ljudi, koji nemaju nikakvu drugu ideju, sem da se ubace u vlast, na svoju korist. Nisu to nikakvi vučićevci, po obeđenju i ideji, jer ni on sam nema nikakva načela, sem da bude na vrhu.
Dovoljno je setiti se kako je i koliko je radikala, koji su, kao ginuli za Šešelja, preko noći prišli Nikoliću i Vučiću, kad su ga se oni odrekli, pa shvatiti da tu nema nikakve ideologije, pa čak ni nacionalnog osećanja, u koje su se kleli, neki čak za njih i ginuli.
Koštunica je, kaže, razočaran, jer sve ovo, sa ovim izborima. podseća na 90- te, a na šta je podsećalo kad je on bio predsednik, i države i vlade, kad je njegova pobeda srušila Miloševićev režim i kad je zavladao DOS sa 18 partija? Ona koja je iskorišćena za rasprodaju sveg dobra, i da uvođenjem Bolonje rasturi naš obrazovni sistem?
Ne može se zaobići istina, da je Milošević bio legitimni i legalni naslednik i produžetak prethodnog komunističkog režima, sa ljudima koji su godinama stajali ubeđenjem i idejom uz taj režim, dakle imao je sigurno i pouzdano okruženje… a čiji je predstavnik i produžetak bio Koštunica, i ne samo on, već i svi oni koji su došli posle njega, tek i samo onih koji su se, preko noći proglasili demokratama i evropljanima, okruženja koji će ih, kako je rekao pok. Đinđić, slušati i sprovoditi ono što oni budu od njih tražili, da bi za uzvrat dobili ono što su očekivali i dobili.
Nikakva principijelnost i načelnost, bez obzira što su se u početku oglašavali nekakvim programima, koji su se ubrzo poistovetili. Stranke su postale samo ljudi, koji su ih činili i vodili, a ne različite ideje; njihovo ponašanje i delovanje uvek je bivalo motivisano i vođeno isključivo privatnim interesima, čime je naš, vajni, državni život, od 5. oktobra, postajao nepregledni i neprekidni niz afera, pljačkaške prirode. To što je Vučić, dok je bio PPV, proglasio borbu protiv korupcije i kriminala za vrhovni princip svoje vlasti, a što sada preti da će još žešće nastaviti, u to ne treba verovati, jer datumi koje je obećavao za definitivni obračun sa tzv. tajkunima, su promicali, a ništa se nije dešavalo… a kako i da se dešava, kad sami priznaju da iz policije cure vesti, i kad i u njoj samoj vladaju ti „fenomeni“, kao što je korupcija i kriminal, kad i u samom kabinetu Ministra policije sede ljudi koji su povezani sa nosiocima tih „fenomena“, pa čak i sa narko kamarilom, kao njegovi kućni prijatelji.
I sad odjednom, kao usputna vest, uhapšen – Šarić!
Koji su to mangupi! Čak ovejani!
To jest, predao se još pre mesec i po dana, tvrdi Selaković, dok njegov kolega iz Crne Gore, tvrdi da nije istina da se Šarić predao pre mesec i po, već pre nekoliko dana. Nezavisno od tih priča, trebalo bi se setiti koliko je puta do sada, najavljivano Šarićevo sigurno hapšenje, proglašavan za glavnog narko-bosa, koliko se njegovim hapšenjem isticala važnost i malte ne, suština borbe ove vlasti sa kriminalom, da bi se sad, kao jedna rutinska vest, pojavila ta vest, čak i bez njegove slike i čak ni na naslovnim stranama!
Ako se zna da se ništa ne objavljuje bez odobrenja odn. naloga, jasno je da nekome ne ide u korist ovo hapšenje, pogotovu, ako je verovati Selakoviću, još pre mesec i po dana, pa se se tako i zato toliko dugo čekalo i da se, na kraju, ovako usputno objavi. „Tu ima neki đavo“, što reko Kecal u „Prodanoj nevesti“! Otkriće se.
Vraćajući se na Koštučinu tvrdnju da ovi izbori podsećaju na rane 90-te godine, tj. na mogućnost ponovnog uspostavljanja jednopartijskog režima, posle Vučićeve izjave s kim će sve razgovarati, za dobro Srbije, te se mogućnosti ne treba bojati. Veća je bojazan od onog što može da proizađe iz Vučićevih „razgovora“, a još više od Kirbijevih naloga ko sve može da čini Vladu američkog i zapadnog poverenja, ona koja će modifikovati, kako reče Miščevićka, sve ugovore koje je Srbija sklopila protivno pravilima EU, pa dakle i ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom, kao i zaustavljanje ili usporavanje izgradnje „Južnog toka“.
Uzme li se u obzir sve ono što se sad zbiva oko Ukrajine i Krima, onda je jasno da novu Vladu iščekuju grdna iskušenja, više u odnosu na narod nego na Zapadne naredbodavce.
Kako se stvari na ovom prostoru brzo menjaju vidi se i dokazuje se izjavom, sada već njegovog najbližeg saradnika (čudo jedno, Portparolke koja je volela da daje izjave i da se svaki čas slika, nešto nema u javnosti!) Nebojše Stefanovića, koji je pred izbore zamolio da Vučić „ima neometenu mogućnost da sam odlučuje, kako želi, da Srbija izgleda“. I kad se pomisli da je taj taj megatrendovski doktor ekonomskih nauka, koji se otvoreno zalaže za uspostavu ličnog režima, u isto vreme i – predsednik Narodne Skupštine! I da se na tu molbu niko nije osvrnuo, čak ni Koštunica koji se pribojava povratka ranih 90-tih godina! A možda je, u međuvremenu, i on odustao od tog pribojavanja, s obzirom da Vučić „vidi“ u Vladi, i one koji nisu iz njegove SNS!
Stefanović je svojom „molbom“ istrčao pred rudu, što mu sad u novonastalim okolnostima, može smetati u karijeri.
Iskreno rečeno, mi nismo ni jednog učesnika u vladama od 5. oktobra videli kao nekog lumena, pa tako ni Vučića.
Uostalom, i Nikolić i Vučić, u vreme kad su napustili Šešelja, bili su svesni svojih kapaciteta, pa su uzeli, za savetnika, bivšeg američkog ambasadora u Beogradu, Montgomerija! Posle godinu dana na vlasti, Vučić je uzeo još tri inostrana savetnika,. Među njima i bivšeg austrijskog predsednika, Guzenbauera. Šta su ti savetnici radili i koliko su doprineli sadašnjem stanju Srbije, to se ne zna, ali se vidi.. Šta više, u tom i takvom stanju, Vučić je u svojstvu PPV-a, nalazio izvorište za svoje političko delovanje, vodeći njime, za sve vreme, predizbornu kampanju, u kojoj mu je izdašno pomagala i njegova najbliža okolina, trudeći se tako da mu se omili i učini obaveznim, a koliko su u tome uspeli videće se ko će i kakva mesta zauzeti u novoj Vladi.
Posle najave da će razgovarati sa svima, pa čak i sa onima koji nisu ušli u Parlamenat, Vučić otkriva svoje poverenje u moć onih koji ga okružuju. No, čak i kad bi ti razgovori bili samoinicijativni, a ne naloženi, Vučić bi morao da zna da ima mnogo ljudi koji bi mogli da se uhvate u koštac sa sadašnjim stanjem u Srbiji, ali njima je ispod časti da budu u subordinaciji prema njemu. Jer, on sem što se lomatao oko politike, iza sebe nema ništa! A i ono što je stekao kao borac za srpska prava i to je uništio, okvalifikujući to zalaganje kao sopstvenu – grešku. Bedno!
Jednostavno rečeno, mnogo toga teško zaobilazećeg se namnožilo, ne obećavajući ništa drugo, nego biće – gore.
Ove se godine navršilo 11 godina od ubistva Đinđića, koju su godišnjicu i (tehnička) Vlada i opozicija gotovo proslavili, a Dačić obeležio rečima „Đinđić je podneo najveću žrtvu, dao je svoj život za svoju zemlju. Veća žrtva ne postoji!“
Sigurno je Dačić za ove reči bio ponosan, moguće je da je za njih primio čak i čestitanja, ali, nema sumnje, da se veća i neodrživa glupost nije mogla izreći. Jer je njim iskazana pohvala atentatorima, koji su Đinđiću, time što su ga nenadano ubili, omogućili da bude svesna i neomeđena žrtva!
Glupo!
Slavili su Đinđića, ne samo sada, a pogotovu sada, kao sastavni deo predizborne kampanje, pripisijući mu, kao i ranije, da je imao – viziju! A da su imali malo pameti, preskočili bi tu viziju, jer je Đinđić tom vizijom upravo njih i njihovu „radnju“ najavio.
Naime, četiri dana pre nego što su ga ubili, on je u intervjuu „Večernjim novostima“, rekao:
„Ne smemo više dozvoljavati da svoj nacionalni interes definišemo prema tome, šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes!“
„Mi moramo da definišemo naš nacionalni interes…“
„Sada se našlo na dnevnom redu ključno pitanje srpske državnosti…“
„Srbija nije pod protektoratom, da bi joj iko mogao nametati rešenja za neki deo njene teritorije…“
„U Beogradu moramo da imamo rešenja za svaku varijantu…“
I kao vrhunac:
„Ozbiljno sam zamišljen za Srbiju, koju ostavljamo svojoj deci i svojim unucima…“
Dakle, oni posle njega ostvarili su „viziju“, u svemu.
Iako je, zna se, mnogo toga počelo od njega, ipak imao je hrabrosti i pameti da prizna ono što je, kroz tri godine vladavine, spoznao i iskusio na susretu sa Evropom. Drugim rečima, progovorilo je u njemu srpsko samoosećanje, koje ni kod koga kasnije nije progovorilo.
Uostalom, toliki i nisu bili Srbi.