Piše: Nenad Kecmanović
Ne znam zašto mnogi porede Ukrajinu sa BiH kada je tamo već od početka sve bilo jasno, dok ovde još uvek ništa nije. Da je kod nas ovde i posle 20 godina baš tako sve konfuzno dovoljno je pročitati nedavnu izjavu najviše inokosne vlasti u BiH – visokog predstavnika UN Valentina Incka.
- Sada je vreme kada građani mogu menjati situaciju u državi i pripremiti se za izbore kada mogu iskoristiti i svoja bonska ovlašćenja – izjavio je v. p. Incko povodom nemira u bošnjačkim gradovima, a prenelo je “Oslobođenje”, 5. marta. Šta je “pisac hteo da kaže”?
Pre svega, prema onome što su nas učili zapadni mentori tranzicije, nije tačno da se “situacija u državi menja uličnim protestima” koji su nasilni, nego na “slobodnim i fer izborima”. Kako to da Incko ovo poznato načelo predstavničke demokratije poštuje u svojoj domovini Austriji, a za BiH predviđa nešto drugo? Takođe nije jasno šta je v. p. mislio kada je rekao da se “građani uličnim demonstracijama pripremaju za izbore”. Da li on smatra da se bacanjem kamenica i Molotovljevih koktela uvežbava popunjavanje i ubacivanje listića u biračke kutije? Ili on, nemoćan da svoju protektorsku misiju uspešno privede kraju, predlaže prevrat, puč, udar ili revoluciju? Napokon, kako nas to naš protektor priprema za demokratske izbore kada preti da tom prilikom “može da iskoristi i svoja bonska ovlašćenja”? Na stranu politički apsurd da se ovde više od deceniju i po razvija demokratija uporedo sa protektoratom, ali bonska ovlašćenja su korišćena upravo da bi se eliminisali demokratski izabrani predstavnici naroda. Ne znači li to da Incko najavljuje da će posle izbora 12. oktobra obnoviti tu sramnu praksu zbog koje je Bosna nazvana “poslednjom diktaturom u Evropi”, a v. p. Pedi Ešdaun “kolonijalnim namesnikom”?
Da ni aktuelnom visokom predstavniku nisu strane takve metode, pokazao je prilikom poslednjih izbora 2010. Uz podršku ambasadora Muna poništio je odluku CIK-a i izbornu volju hrvatskog naroda i tako izazvao hroničnu krizu bošnjačko-hrvatskih odnosa i političku nestabilnost koja je i kumovala socijalnim protestima u Federaciji. Već na početku protesta on je alarmirao Brisel da pošalje Evropske snage za brzo reagovanje. A pošto je dobio negativan odgovor, nemire koji se nisu proširili nego jenjali i tamo gde su započeli, sada naziva “rađanjem biljke demokratije koju svi podržavamo i želimo da bude što jača”.
Drugim rečima, “OHR kojim upravlja američka ambasada” (Nino Raspudić, “Nezavisne” ,11.3.) potrudiće se da biljka protesta do leta naraste, a do jeseni da plodove.
Evroparlamentarka Tanja Fajon, međutim, direktno “poziva SAD da se angažuju da bi bio osiguran novi pristup prema BiH, jer bi se u suprotnom u toj zemlji moglo desiti veliko nasilje, posebno pred izbore” (“Novosti”, 11.3.) Fajonova, međutim, ne daje objašnjenje zašto ponovo nemiri u tako kratkom intervalu, ni zašto veliko nasilje, kao da ga je onomad u Sarajevu bilo malo, a ni zašto baš uoči izbora kada to ima najmanje smisla. Mora biti da ona odande zna nešto što mi ovde ne znamo pa poziva SAD da se uključe u rešavanje problema u predvorju EU.
Analitičar ICG-a Srećko Latal, u izjavi za isti broj “Novosti”, mnogo je eksplicitniji od oboje kada veli da je “međunarodna politika doživela potpuni krah u BiH i da su i Brisel i Vašington svesni da se nešto mora preduzeti u zemlji”. Što se tiče “kraha”, o tome nema nikakve dileme, ali nema baš nikakve logike ni da oni isti koji su ga izazvali treba da “preduzimaju” iznova isto. Izlazeći tako na popravni sa uvek istim pogrešnim odgovorima na bosansku krizu, oni će nas ovde sve dokrajčiti.
Ipak, sve zvanične informacije govore da se i u SAD i u EU intenzivno raspravlja o novom pristupu Bosni. Elem, u narednih šest meseci nam se u paketu spremaju novi ulični nemiri plus novi međunarodni pristup. Ono prvo da bi se domaća politička scena destabilizovala, ovo drugo da bi se onda spolja nametnulo rešenje. Da li će nam to u krajnjoj konsekvenci doneti puni protektorat OHR-a i diktaturu bonskih ovlašćenja? Federaciju bez kantona i BiH bez entiteta? Centralizovanu državu sa pet multietničkih županija? Ili, konačno, uniju tri nacionalne republike, ako ne i tri nove države umesto nijedne? To nije stvar nagađanja, nego stvar političke borbe za opstanak RS u kojoj se valja uzdati “u se i u svoje kljuse”, ali treba imati i moćne saveznike. U Ukrajini je zaista sve bilo ne samo jasnije nego i jednostavnije i brže.
(Pressrs.ba)