Piše: Jovan Aleksić
Pre izvesnog vremena u domaćoj javnosti je osvanula vest da će jedna od najistaknutijih perjanica tzv. „nevladinog sektora“ i „Druge Srbije“ svedočiti protiv Srbije, u korist Hrvatske, po tužbi za genocid. Sama činjenica da se odlučila da svedoči protiv zemlje čija je građanka, i to ni manje ni više nego po tužbi za genocid, predstavlja paradoks svoje vrste. Teško je zamisliti da bi neko, u bilo kojoj drugoj državi sveta, mogao da učini takvo (ne)delo. No, Srbija je zemlja čuda, pa su i takve stvari moguće.
Ali, zapitajmo se na trenutak, kako je moguće da se ovo dešava samo kod nas? Kako je moguće da ovakvih slučajeva nema nigde u okruženju, pa ni u Evropi? Zašto jedan deo naše intelektualne, kulturne, umetničke i političke elite koristi svaku priliku da, uz legitimnu političku kritiku, naruži sopstveni narod? Oni propagiraju prezir i mržnju prema svopstvenom narodu. Ime za to je autošovinizam. Samomržnja.
Koreni ovog neobičnog psihološko-socijalnog fenomena nalaze se u komunizmu. Gotovi svi domaći autošovinisti su bili predani sledbenici ove ideologije. Jedan od glavnih postulata KPJ je bio da je Kraljevina Jugoslavija „tamnica naroda“ u kojoj je vladala „velikosrpska hegemonija“. Iz toga je proizašlo da su Srbi ugnjetavali druge, te da se zbog toga moraju uvek stideti, izvinjavati i činiti ustupke manjim narodima, na svoju štetu.
Ovakvo stanovište najbrže su prihvatili i najrevnosnije sprovodili upravo srpski komunisti, shvativši da je princip samonegacije i samoponižavanja neophodan za napredak u komunističkoj hijerarhiji. Iako se danas više ne nazivaju komunistima, već najčešće „liberalima“ ili „evropejcima“, očita je njihova neprekinuta veza sa ideologijom kojoj su se u mladosti strasno divili. To se, između ostalog, ogleda u idealizovanju i slavljenju njihovih patrona. Nekad je to bila Moskva i Kominterna, a danas Brisel i Vašington. Kao i nekada, spremni su da životne interese svog naroda podrede interesu nekog svetskog ideološkog centra, bez obzira na posledice.
Istorija za njih počinje i završava se u 90-im godinama 20. veka. Za sve nesreće koje su se desile u tom dobu okrivljuju isključivo Srbe. Pokušaj da se dublje uđe u istorijske uzroke kobnog raspada Jugoslavije zovu „guslanjem“ i „anahronizmom“. Republiku Srpsku nazivaju „genocidnom“, a „Oluju“ legitimnom vojnom akcijom. Žrtve drugih naroda više žale i oplakuju nego njihovi rođaci. Srpske žrtve ne pominju. Za njih to i nisu žrtve. Takav stav više i ne kriju.
Predmet njihovih napada su Srpska pravoslavna crkva, Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, srpski velikani; naučnici, književnici, sportisti. Svaki srpski uspeh smatraju sopstvenim porazom a svaki srpski poraz doživljavaju kao vlastitu pobedu. Uglavnom su ateisti, koji u principu nemaju ništa protiv drugih religija, sem pravoslavlja, koje preziru. Na svojim sajtovima, portalima i blogovima ne prezaju od toga da postave tekstove čiji naslovi glase „Sličnost između Adolfa Hitlera i svetog Save“, „Patrijarh Pavle i čipkane gaćice“, „Patrijarh Srpski iz devetog kruga“… Ovakve i slične bljuvotine možda najbolje svedoče o njihovom karakteru.
Iako u suštini čine minornu grupu marginalnih ličnosti, imaju ogroman uticaj u institucijama kulture i medijima. U njima ne propuštaju priliku da ismeju, izvređaju i popljuju sve što ima bilo kakve veze sa srpskom kulturom, tradicijom i duhovnošću. Neki od njih su iskreno uvereni u svoju mesijansku ulogu, veruju da su prosvetitelji novog doba koji ći „neuke Srbe približiti Evropi“. Mnogo je pak više onih čiji se autošovinistički žar obilno potpiruje stranim donacijama. Tako ispada da su mnoge tzv. „nevladine organizacije“ – nevladine samo u odnosu na srpsku vladu. To svi znaju, ali se trude da ne vide. Zatvaranje očiju pred time može skupo da košta našu zemlju, jer oni koji rade u interesu drugih država očigledno dobro rade svoj „posao“. Slučaj sa početka našeg teksta je očigledan primer.
Naša istorija je „dugo kretanje između klanja i oranja“. Istorija borbe, muke i patnji. Smrti i vaskrsenja. Naš narod je svašta preturio preko svoje glave, pa će preživeti i ovo smutno vreme. Vreme pada svih moralnih vrednosti. Kao jedna od posledica toga javio se fenomen autošovinizma. Iako ružan, licemeran i minoran, može biti smrtno opasan za naše obolelo telo. Posebno ako njegov kobni duh samoporicanja ovlada umovima naše mlade generacije. Ako se to dogodi – nema nam spasa. Ovaj tekst upravo može da služi kao opomena. Čuvajmo svoje duše. Vratimo se sebi, dok još imamo kome. Dok ne bude kasno…
(Srpski Akademski Krug)
