Piše: Mihajlo Medenica
Časna Slobina pionirska reč – ovo je poslednji put da idem na taj ‘ebeni Molitveni doručak, uvek, bre, završim u pekari!
Ma, lepo Mrka kaže: “Ivice, brate, Ameri su to! Pa, neće valjda da te nahrani onaj ko te bombardovao, nego ti lepo ponesi kilo pršute, po teglicu kajmaka i ajvara, pa doručkuj bre, ko čovek, jer to ti je najvažniji obrok”, ali ja ne slušam, ‘ebo me i Nobel i Kale!
Razmišljam posle uz tepsiju bureka (a naći dobar burek u Vašingtonu teže je nego objasniti narodu da nismo priznali Kosovo) stvarno su, bre počeli da nas cene i uvažavaju – ovog sam puta bio zadužen da poslužujem samo četiri stola, a prošle godine pola sale, ko da sam Beba Popović, bre, profesionalni konobar!
Dugo sam i srdačno razgovarao sa Obamom – pitao me je šta preporučujem sa menija i gurnuo mi 20 dolara bakšiša u džep da obratim malo više pažnje na njegov sto…
Sve je ipak došlo na svoje kad sam mu pokazao zajedničku fotku sa Tomom, oduševio se: “Ou, to ono blejač sa Mandelina fjuneral? Tvoj frend?”
Šta bre, frend, pobratim, more?! Nije tvoja Amerika još ni postojala kad smo nas dvojica na oruk “pokopavali” Srbiju, a danas uspešno otkopavamo i pravimo kule od peska…
Da vidiš kako je promenio ploču posle toga: “Izvolite, gospodine Dačiću, odnesite ove tanjire. Izvolite, gospodine Dačiću, promenite stolnjak. Izvolite ove kapute, gospodine Dačiću. Sve sa “izvolite”, bre! Nisam planirao da pevam, ali su insistirali! Kad poče cela sala da skandira: “Ivica – song; Ivica – song”, a ja šta ću, izvinim se, kažem: “Song ne znam, al’ može Miljacka?”
Sala u transu, senatori na stolovima, Obama lomi čaše i mumla refren, pljušte dvadesetice… Još dve pesme i bakšiš mogu da proglasim ozbiljnom investicijom Amerike u Srbiju, ali nije mi do jeftinih političkih poena ko nekima…
Smoriše me ko Radoš Dražu kad rekoše da na kraju moram u FBI! Zašto, bre, braćo, pa nisam ja taj escajg… Uostalom, priznajem samo sud svoje partije i eventualno domaće pravosuđe, ali… Aaaaa, idem u zvaničnu posetu FBI! Oladih se, bre! Pa, recite odmah tako, a ne da se štrecam ko Krka kad ga sanjivog na sednici zajebavamo treskanjem vratima!
Ostaću još koji dan u Americi, imam zakazano niz biletaralnih susreta sa izuzetno uticajnim ljudima: gazda Majk (Milisav); gazda Bob (Borislav) i još nekolicina najznačajnijih predstavnika dijaspore i ugostiteljstva.
U njihovim zavičajnim klubovima pevaju najveće zvezde “Granda”, ali su ih sve odjavili dok sam ja tu! Računam, ako svaka sala bude dupke puna, karta u proseku 100 dolara, biće ne samo za Beograd na vodi, već i za narod na vodi i hlebu… Gde pomenuh hleb, opet sam ogladneo! Lepo reče Mrka, ali ne, ja ne slušam starog švalera. Umesto punog frižidera zimnice opet moram da molim za doručak, valjda ga zato i zovu tako?!
Ček, samo kad Obama dođe kod nas, videće čovek kako se zdrava politika vodi uz jaku ‘ranu – doručak kod “Žike-papka”, a na uvce Karleuša. Kad krenu da pljušte dolari – kakav MMF, kakvi Arapi, kakvi bakrači?
Za kraj – Keba himnu Amerike! Keba, što na turskom znači: “Bregidi džanum”, čovek bez osećaja za ritam…
(Pressrs.ba)