Piše: Džon Pildžer
Koliko Iračana je ubijeno kao rezultat invazije na Irak 2003 – ispitivani su Britanci u jednoj nedavnoj anketi.
Dobijeni su šokantni odgovori. Većina je rekla da je ubijeno manje od 10 000.
Naučne studije izveštavaju da je oko milion iračkih muškaraca, žena i dece završilo u paklu koji su započeli britanska vlada i njen saveznik u Vašingtonu. To je ekvivalent pokolja u Ruandi. A pokolj se nastavlja. Neumorno.
Ovo pokazuje kako smo mi u Britaniji zavedeni od onih kojima je tačnost posao. Američki pisac i akademik Edvard Herman ovo naziva „normalizacijom nezamislivog“. Opisuje dve vrste žrtava u svetu po vestima: „dostojne žrtve“ i „nedostojne žrtve„. „Dostojne žrtve“ su one koje pate zbog naših neprijatelja: Asada, Gadafija, Sadama Huseina…“ „Dostojne žrtve“ nas kvalifikuju za ono što zovemo „humanitarnom intervencijom“. Nedostojne žrtve“ su one koje stanu na put našoj kaznenoj sili i žrtve „dobrih diktatora“ koje mi zapošljavamo. Sadam Husein je nekada bio “ dobar diktator“, ali se prodrznuo i postao neposlušan pa je otpravljen u „loše diktatore“.
U Indoneziji, general Suharto je bio „dobar diktator“ i, bez obzira što je poklao možda i milion ljudi, pomagale su ga vlade Velike Britanije i Amerike. Takođe je zbrisao sa lica zemlje trećinu stanovnika Istočnog Timora uz pomoć britanskih lovačkih aviona i britanskih mitraljeza. Suharta je u Londonu čak primila kraljica, a kada je mirno umro u svom krevetu, hvaljen je kao prosvetitelj, modernizator, jedan od nas. Za razliku od Sadama Huseina, nikada nije bio drzak.
mediaKada sam 1990 putovao u Irak, dve glavne muslimanske grupe, šiiti i suniti, imali su svoje razlike, ali su živeli jedni uz druge i čak se međusobno ženili, sa ponosom su se smatrali Iračanima. Nije bilo Al Kaide, nije bilo džihadista. Danas se suniti i šiiti međusobno bore po celom Bliskom istoku. Ovo masovno ubijanje finansira režim u Saudijskoj Arabiji, koji ljudima odseca glave i diskriminiše žene. Većina 11/9 otmičara je došla iz saudijske Arabije. Vikiliks je 2010 objavio telegram koji je poslala državni sekretar Hilari Klinton: „Saudijska Arabija ostaje kritična finansijska podrška Al Kaidi, talibanima, al Nusri i drugim terorističkim grupama širom sveta…“ A ipak, Saudijci su naši cenjeni saveznici. Oni su dobri diktatori. Britanska kraljevska porodica ih često posećuje. Mi im prodajemo svo oružje koje žele.
Ja koristim prvo lice množine „mi“ i „naš“, kao i čitaoci i komentatori koji ne prave razliku između kriminalne moći naših vlada i nas, javnosti. Pretpostavka je da smo svi deo konsenzusa: konzervativci i laburisti, Obamina Bela kuća takođe. Kada je umro Nelson Mendela, BBC je otišao pravo do Dejvida Kamerona. zatim do Obame. Kamerona, koji je za dvadesetpetogodišnjeg Mendelinog robijanja išao u Južnu Afriku na put koji je bio davanje podrške režimu aparthejda, i Obame, koji je nedavno pustio suzu u Mendelinoj ćeliji na ostrvu Roben, a predsedava kavezima u Gvantanamu.
Šta oni zapravo žale kod Mendele ? Jasno je da to nije njegova izuzetna volja da se odupre tiranskom sistemu čiju su izopačenost američke i britanske vlasti podržavale iz godine u godinu. Ne, oni su zahvalni za Mendelinu ključnu ulogu u suzbijanju ustanka u crnoj Južnoj Africi, ustanka protiv nepravde bele političke i ekonomske moći. I to je zasigurno bio jedini razlog zašto je pušten iz zatvora. Danas imamo istu nemilosrdnu ekonomsku moć kao aparthejd u drugom obliku, na zemlji nema takvog društva nejednakosti kao što je Južna Afrika. Neki to nazivaju „poravnanjem“.
moderni-medijiSvi mi živimo u informatičkom dobu – ili tako kažemo jedni drugima dok milkimo naše pametne telefone kao da su brojanice, proveravamo status, pratimo poruke, tvitujemo. Na vezi smo, dostupni,: dominantna tema poruka smo mi sami. Identitet je cajtgajst. Pre jednog veka, Oldos Haksli je u „Vrlom novom svetu“ ovo predvideo kao vrhunsko sredstvo društvene kontrole, jer je dobrovoljno, zarazno i upakovano u iluziju lične slobode. Možda je istina to da mi ne živimo u informatičkom, već u dobu medija. Kao kod pomena Mendeli, čudesna tehnologija je oteta: od BBC-a i CNN-a, eho komora je ogromna. ( O medijima kao „eho komori“ : http://en.wikipedia.org/wiki/Echo_chamber_%28media%29 – prim. prev.)
Primajući Nobelovu nagradu za književnost 2005, Harold Pinter je govorio o “ manipulativnoj moći širom sveta, maskiranoj u silu u službi univerzalnog dobra, a koja je briljantan, čak duhovit, veoma uspešan čin hipnoze„. Ali, rekao je Pinter: „..to se nikada nije dogodilo. Ništa se nije desilo. Čak i ako se desilo nije se desilo. Nije bilo važno. Nikoga nije zanimalo.“
Pinter je mislio na sistematski zločin u Sjedinjenim državama i na neobjavljenu cenzuru nečinjenjem – to jest, izostavljanje ključnih informacija koje bi nam pomogle da damo smisao ovakvom svetu.
Danas je liberalna demokratija zamenjena sistemom u kojem su ljudi odgovorni korporativnoj državi – a ne obrnuto, kao što bi trebalo da bude. U Britaniji su parlamentarne stranke posvećene istoj toj doktrini brige za bogate i borbe za siromašne. Ovo poricanje stvarne demokratije je istorijski pomak. I to je razlog zašto je hrabrost Edvarda Snoudena, Čelzi Mening i Džulijana Asanža tolika pretnja moćnima, a neodgovornim. I to je pouka za sve nas kojima je do tačnosti. Veliki novinar Klod Kokburn je dobro rekao: “ Ne verujte niušta dok se ne demantuje.“
Zamislite da su vladine laži javno iznesene i da im se suprotstavilo dok se vlada tajno pripremala za invaziju na Irak – možda bi milion ljudi i danas bilo živo.
(Magacin.org)