Piše: Dušan Proroković
Nije Joška Fišer prvi Nemac koji upozorava: „Balkan je i dalje rizik za svetski mir“ (u članku u listu Danas od 31.01.2014). Jedan njegov, daleko poznatiji i čuveniji sunarodnik je to još davno podvukao. Oto fon Bizmark je takođe mislio da ako nekada dođe do nekog velikog rata između velikih sila, to će biti „zbog neke sitnice na Balkanu“. Međutim, za razliku od Fišera, Bizmark je imao drugačiji pogled na to, kakvu politiku treba voditi da bi se održala kontinentalna politička stabilnost.
Za Fišera, „danas su prilikom izbegavanja katastrofe važna tri faktora-vojno prisustvo SAD u Evropi, napredak evropskih integracija i to što je u Evropi napuštena politika velikih sila. Ipak, nema svrhe obmanjivati se-samo dok balkanske zemlje veruju u Evropsku uniju i prednosti članstva, današnji nestabilni mir u regionu će biti trajan“. Usput, praveći paralelu između Balkana i Bliskog istoka, Fišer upozorava na poguban rezultat „delimičnog povlačenja SAD“ sa Bliskog istoka, što je dovelo do jačanja uloge regionalnih igrača-Saudijske Arabije i Irana!?
U čemu greši Joška Fišer? Njegova postavka je pogrešna. Do „delimičnog povlačenja SAD“ sa Bliskog istoka, mada bih ja ovaj proces drugačije nazvao, dolazi zbog realnog smanjivanja moći i uticaja SAD na globalnom planu. SAD su, ukoliko žele da održe status Imperije, prinuđene da sklapaju starteška savezništva sa subimperijalnim silama. To su regionalni geopolitički igrači, koji će pomagati globalnu igru Imperije, ali će Imperija zauzvrat usklađivati svoje ciljeve u određenim regionima sa njihovim interesima. Otuda i sve vidljivije prisustvo i sve jači pritisci Saudijske Arabije na Bliskom istoku. Postavljanje Irana treba sagledavati i u ovom svetlu: kao odgovor uspostavljanju imperijalno-subimeprijalne osovine SAD-Saudijska Arabija.
Kakve to veze ima sa Balkanom i Evropom? Pa, ukoliko se SAD, kako to Fišer zaključuje „delimično povlače“ iz regiona Bliskog istoka, koji po mnogo čemu ima veći strateški značaj od Evrope (o Balkanu da i ne govorimo), da li je moguće da će istovremeno održati svoj dominantan položaj u Evropi! Ili će možda, i u Evropi SAD morati da traže subimperijalnu silu-strateškog saveznika!? Ko može odigrati ulogu evropske subimerijalne sile? Istorija nas uči da je to u prvom redu Velika Britanija, a ovu ulogu može odigrati i Francuska (koja je u određenoj meri takođe talasokratska sila!)! Iz Fišerove postavke, međutim, izvire predlog da ulogu subimperijalne sile preuzme EU! I ovde se krije ključni problem po stabilnost Balkana. Čak i šire: po stabilnost istočne Evrope! Jačanje evroatlantske integracije mora izazvati kontrareakciju Rusije, na isti način na koji je jačanje saudijskog uticaja izazvalo kontrareakciju Irana.
Jer, prvi i osnovni cilj atlantizma u istočnoj Evropi je potisnuti ruski uticaj što je moguće dalje na istok. Više je poteza koje su povukle SAD, a koji ukazuju da se u njihovom geopolitičkom postavljanju nije promenilo ništa još od vremena Alfreda Mahana: od insistiranja na širenju NATO-a na istok, preko raspoređivanja raketnih baza u Bugarskoj, Rumuniji i Poljskoj, zatim upornih pokušaja da se opstruira izgradnja strateškog cevovoda „Južni tok“, do očigledne podrške raspirivanju krize u Ukrajini. Na ovu listu, kao dva važna momenta, treba dodati i bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine i podržavanje Albanaca da jednostrano proglase tzv. Republiku Kosovo.
Kakve koristi od svega može imati Evropa? Najveća korist se nalazi u tome da bi verovatno bila očuvana EU u sastavu i obliku u kome danas postoji. Međutim, da li je to ikakva korist? Ideja o evrointegracijama, kakve danas postoje, je potrošena! Potrebno je tražiti novu paradigmu. Održavanje postojećeg stanja i simulacija nekakvih reformi je scenario već viđen u nekadašnjoj Jugoslaviji osamdesetih godina. A mnoge stvari u današnjoj EU podsećaju na nekadašnju Jugoslaviju. Od neravnomerne razvijenosti, preko demografskih karakteristika, etničke šarolikosti, osećaja kulturne različitosti do preterane birokratizacije.
EU kakva je danas ne može dugoročno opstati, pa samim tim ne može ni ubediti balkanske narode u „prednosti članstva“. EU bi, kao subimperijalna sila, mogla samo da natera balkanske države da uđu u određene institucionalne aranžmane i ugovorne odnose sa Briselom (da li bi to značilo i punopravno članstvo, to je posebno pitanje). Ali, zar se to ne dešava danas u Ukrajini!? Da li je tako nešto potrebno i Balkanu!?
Posebno poglavlje u pozicioniranju EU kao subimeprijalne sile jesu njeni odnosi sa Rusijom! Da li je u interesu Evrope da prati, ili čak pomaže SAD u ovom procesu geostrateškog napredovanja ka istoku? Da li je interes Evrope da ulazi u konflikte sa Rusijom? U traženju odgovora na ovo pitanje dolazimo i do Bizmarka.
Bizmark je bio jedan od prvih i najznačajnijih „kontinentalista“ u Evropi. Jedno od pravila kojima se rukovodio, bilo je: nikada protiv Rusije. Naravno, sukobljavali su se interesi Evrope i Rusije, pa i Nemačke i Rusije (kao na primer na Berlinskom kongresu), ali su zahvaljujući principijelnom postavljanju gvozdenog kancelara i rešavani. Uspostavljena je kontinentalna geopolitička ravnoteža koju nisu mogli da naruše sukobi, manji po značaju i teritoriji na kojoj su se odigravali. Šta bi danas bio preduslov stvaranja geopolitičke ravnoteže u Evropi? Putokaz treba tražiti u izjavi Vladimira Putina sa poslednjeg Samita EU-Rusija (28.01.2014. u Briselu): „neophodno je postaviti krupnije i ambicioznije zadatke. Jedan od njih je objedinjavanje evropskih i evroazijskih integracionih procesa. Uveren sam da ovi procesi nisu u međusobnoj suprotnosti. Oba integraciona modela su izgrađena na sličnim principima i oslanjaju se na norme Svetske trgovinske organizacije i mogli bi da se efikasno dopunjuju, da doprinose rastu naše robne razmene“.
Zalaganje Rusije za dalje integracije između postsovjetskog i zapadnoevropskog prostora nije nova. To je zapravo povratak degolizmu! Ova ideja nalazi svoje izvorište u tezama Alena de Benoe, Žana Tirijara, Hajnriha Jordisa fon Lohauzena, Šarla de Gola i Aleksandra Dugina i tiče se stvaranja povezanog i međuzavisnog ekonomskog prostora, kako je to već koji od autora predstavljao-„od Lisabona do Moskve“, „od Dablina do Vladivostoka“ ili „od Atlantika do Urala“. Ova integracija bi u svakom pogledu bila asimetrična i zasnovana na nizu složenih ugovora. Ona ne bi podrazumevala stvaranje i nove makroregionalne političke celine, ali to i ne bi bio njen cilj. Cilj je da se obezbede institucionalni mehanizmi za unapređivanje saradnje između Rusije i evropskih zemalja, što je, posmatrano na prvi pogled, i obostrani interes. U takvom razvojnom okviru ne treba nam povećavanje vojnih budžeta evropskih država zarad besmislenog širenja NATO na istok, niti nam trebaju raketne baze u istočnoj Evropi. U takvom okviru „Južni tok“ je razvojni, a ne politički projekat, a Ukrajina može da opstane i razvija se kao jedinstvena država. U takvom okviru se i relativizuje pitanje pristupanja određenih država Evropskoj uniji ili Evroazijskom savezu. Tek takvim pristupom možemo govoriti o „napuštanju politike velikih sila“ u Evropi.
Da li je Evropa raspoložena da pozitivno odgovori na ponudu Rusije? Ostaje da se vidi. Mnogo je razloga zbog kojih se može biti i pesimista. U svakom slučaju, izbor je na EU i njenim ključnim članicama. Nemačkoj, pre svega. U zavisnosti od tog izbora može se pretpostaviti i kakav će rezultat biti. Kako u Evropi, tako i na Balkanu!
(Vidovdan.org)