Piše: Vladimir Vuletić
Početak godine obeležila su dva naizgled krupna događaja, od kojih bi svaki za sebe mogao predstavljati neiscrpan poligon za intelektualnu gimnastiku. Reč je, naravno, o početku pregovora sa EU i o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora.
Međutim, kada je o pregovorima sa EU reč, malo šta tu ima da se još kaže. Danas gotovo da nema zemlje koja može da bude van nekog ekonomskog i političkog saveza. Srbija nema nijedan atribut koji bi je kandidovao za ulazak na kratku listu izuzetaka. S druge strane, izbor između EU i Evroazijskog saveza (EAS), ako je nekada i postojao, danas je obesmišljen teritorijalnim pomeranjem istočnih granica EU. Borba za ekonomsku i političku dominaciju između ova dva saveza sada se vodi u Ukrajini. Ne čudi otuda što su nekadašnji protivnici EU u Srbiji lako postigli ono čemu su se decenijama suprotstavljali. Pragmatična politička pozicija nalaže – ako ne možeš da ih pobediš, najbolje je da im se pridružiš. Ili, što bi rekao Dušan Kovačević kroz neprevaziđenu kreaciju Zorana Radmilovića: „Juriiiiš – na njihovu stranu, Radovane!”
Nasuprot ovoj evropskoj opciji koja je ujedinila vlast i opoziciju danas stoje jedan razjedinjeni politički pokret bez konkretne ideje i jedna ideja bez političkog aktera koji bi je izneo. S jedne strane, naime, niz stranaka se suprotstavlja članstvu Srbije u EU, ali niko nije uverljivo objasnio kako u vreme globalizacije zemlja poput Srbije može biti neutralna. S druge strane, sve prisutnija „jugonostalgija” i „titostalgija” nemaju oslonac ni u jednoj delatnoj društvenoj grupi, to jest političkoj organizaciji sposobnoj da učini bilo kakav korak u borbi za „stare pravice”. (Treba li, pri tom, uopšte podsećati da su DSS, Dveri i SRS najljući protivnici bilo kakve nostalgije za vremenom socijalističke Jugoslavije.)
Upravo je nacrt novog zakona o radu – koji, uzgred budi rečeno, predstavlja civilizacijski korak unazad – pokazao političku nespremnost da se očuvaju tekovine stogodišnje borbe radnika za dostojanstven društveni položaj. Drugim rečima, raspava o tom nacrtu pokazala je da ni jedna stranka nije zainteresovana da mu se suprotstavi. S obzirom na to da je nacrt zakona o radu bio glavna unutrašnja politička tema tokom proteklih meseci, ovakav odnos stranaka pokazao je da sve one suštinski dele jedinstven stav u pogledu pitanja koja tište najveći broj ljudi.
Zbog toga će vanredno raspisani izbori teško uzbuditi bilo koga osim one koji direktno zavise i žive od stranačke politike, računajući i medije. Naravno, njih je sve više, a uvek će biti onih koje će poneti vruća predizborna atmosfera i koji će iz srca i osećanja pohrliti na birališta. Razumno je, međutim, pretpostaviti da će, kako god glasali, njihov glas otići nekoj od stranaka kojoj takozvani vašingtonski konsenzus predstavlja skriveni ekonomski i politički program.
To konkretno znači da se sve stranke zalažu za smanjenje javne potrošnje, dalju privatizaciju svega i svačega, deregulaciju, finansijsku i trgovinsku liberalizaciju, restituciju i zaštitu privatne svojine, otvorenost za strane investicije itd.
Ovde nije poenta, niti ima prostora za raspravu da li su, odnosno u kojoj meri i za šta i za koga ove mere dobre ili loše. Poenta je da ne postoji stvarna politička alternativa postojećem poretku. Neko će možda reći da je to idealna situacija jer navodno postoji politički konsenzus najvažnijih političkih aktera oko ključnih ciljeva društvenog razvoja. Problem je što, čak i da je tako, ne postoji konsenzus svih građana o tom putu. Gubitnici u tom procesu lako mogu postati „plen” ekstremnih političkih pokreta koji se pojavljuju nenadano i mimo svakog planiranog scenarija.
Jednostavnije rečeno, dok su postpetooktobarske vlade vodile politiku vašingtonskog konsenzusa, gubitnici u tom procesu uvek su kao izraz političke nade imali najpre SRS, a potom SNS. Ta stranka je, drugim rečima, igrala ulogu političkog stabilizatora, to jest predstavljala je osigurač koji je kanalisao i kontrolisao nivo nezadovoljstva građana. Onoga trenutka kada je stepen nezadovoljstva prevršio meru, a pokazatelj su bili poslednji predsednički izbori, aktiviran je sigurnosni ventil i vlast je prepuštena toj stanci. Sada se, međutim, postavlja pitanje ko će preuzeti ulogu koju je SNS imao dok je bio u opoziciji. U koga će biti uprte oči poniženih i povređenih?
Po inerciji, to će i na ovim izborima biti Vučić. Sudeći prema anketama, izvesno je da će upravo on dobiti mandat da odluči ko će i kako voditi buduću vladu. Možda je on uveren da će ta vlada, ako obezbedi čvrsto sprovođenje mera vašingtonskog konsenzusa, uspostaviti blagostanje i političku stabilnost pa joj neće ni biti potreban sigurnosni politički ventil. Međutim, iskustvo govori da su te mere u svim siromašnim zemljama vodile upravo u suprotnom smeru. Bez sigurnosnog političkog ventila takve vlade su obično morale da se oslone na državnu silu da bi nastavile put reformi, a to, izvesno, niko ne želi.
(Politika)