Piše: Vladislav Đorđević
Sintagma „srpsko stanovište” potiče od Miloša Crnjanskog. U časopisu „Ideje” (30. juna 1935) on je primetio da je zabranjeno stvari gledati „sa srpskog stanovišta”. Sintagmu je oživeo dr Milo Lompar u knjigama „Duh samoporicanja” (2012, 2013) i „Povratak srpskom stanovištu?” (2013). Zahvaljujući tim knjigama, sintagma „srpsko stanovište” ušla je u fokus srpskog političkog diskursa.
Kako Milo Lompar shvata „srpsko stanovište”? Po njemu, to je „integralistička kulturna politika”. Ovako je on opisuje u knjizi „Povratak srpskom stanovištu”: „Integralistička kulturna politika je jedini način da se očuva svest o celini srpskog naroda, da se unapredi svest o srpskoj kulturi kao kontaktnoj kulturi tri vere” (str. 80). Istu ideju je već izložio u knjizi „Duh samoporicanja” (2013), odakle je navod i preuzet (str. 331). Ideja je prisutna i drugde. Tako npr. Lopar iznosi shvatanje o postojanju „srpske kulture kao kulture tri vere” (str. 332, 400). Kasnije dodaje: „Ovo integralističko načelo srpske kulturne politike podrazumeva da je u prošlosti srpska kultura obrazovana kao kultura tri vere: ono se, dakle, spaja sa načelom kontaktnosti. Srpsku kulturu valja poimati kao kontaktnu kulturu tri vere” (str. 422).
1. „Kultura tri vere”
Milo Lompar opetovano ističe da je srpska kultura „kultura tri vere”. Ali to je stvar prošlosti. Danas nema – bar ne u relevantnom broju – onih koji se osećaju Srbima, a katolici su ili muslimani. Danas je srpska kultura – suprotno opetovanju Mila Lompara – suštinski monokonfesionalna – kultura jedne vere: pravoslavne. Bilo bi možda lepo kada bi i danas srpska kultura bila „kultura tri vere”. Ali ona to nije. Lomparov pogled je anahron i utopijski. Njegova „integralistička kulturna politika” danas je nerealna i vodi u veliku smutnju. Ta smutnja ima i svoje ime: jugoslovenstvo. Ironija je u tome što je Milo Lompar upravo jedan od vodećih kritičara titoističkog jugoslovenstva. Ali njegovo insistiranje na srpskoj kulturi kao kulturi „tri vere” nije ništa drugo nego destilovano jugoslovenstvo. Milo Lompar – faktički – ne zastupa „srpsko stanovište”, nego upravo nesrpsko – jugoslovensko.
2. Srpsko „dominantno” i „granično” pismo
Koliko Lomparova „integralistička kulturna politika” može da vodi u konfuzije dokazuje i njegov odnos prema srpskom pismu. On tvrdi da je ćirilica srpsko „dominantno pismo”, a latinica „granično pismo” (str. 435). Ali nema naroda koji ima dva pisma: jedno „dominantno”, a drugo „granično”. Koliko je situacija apsurdna dokazuje i činjenica da je danas to „granično pismo” (gajica) faktički dominantno pismo, a „dominantno pismo” (vukovica) faktički granično pismo. Apsurd će ostati sa nama dokle god se uopšte bude govorilo da postoje dva srpska pisma. Ono što Srbima treba nije „integralistička kulturna politika”, nego upravo ekskluzivistička srpska kulturna politika. U želji da sve integrišemo, postali smo amorfna masa. Izgubili smo „srpsko stanovište” upravo zbog naše „integralističke kulturne politike”. Milo Lompar deklarativno brani „srpsko stanovište”, a faktički ga negira. Ne može se braniti „srpsko stanovište”, zagovarajući postojanje srpske kulture „tri vere” i „dva pisma”. Konstantne poraze doživljavamo upravo zbog te naše težnje ka „integralnosti”. Što se naši književni istoričari više trude da dokažu srpski karakter dubrovačke književnosti, to nas Dubrovčani više mrze i preziru. Što više dokazujemo da je latinica naše „granično pismo”, ona sve više postaje naše dominanto pismo – sa tendencijom da postane i naše isključivo pismo.
3. Zaključak
Koliko ima srpskih intelektualca toliko ima i mišljenja šta je „srpsko stanovište”. Nigde ne postoji toliko konfuzija koliko kod književnih istoričara. Gotovo svi oni zagovaraju svojevrsni filološki „integralizam” – insisitiraju da je srpska kultura „kultura tri vere” (Vuk St. Karadžić, Petar Milosavljević, Milo Lompar) i da je srpska kultura „dvoazbučna”. Rezultat tog „integralizma” je sužavanje pravoslavlja i ćirilice – isključivo srpskih obeležja. Umesto lomparovske „integralističke kulturne politike” nama treba srpska ekskluzivistička kulturna politiku. Zalažem se da imamo jednu veru, jedno pismo, jedan standardni izgovor, jedan glavni grad, jedan grb, jednu zastavu, jednu himnu, jedan kalendar i jednog kralja. Naš „integralizam” najveći je krivac za našu ideološku konfuziju. „Srpsko stanovište” zahteva jasne i precizne kriterijume nacionalnog identiteta, a ne „kontaktne” i „granične”. Zahvaljujući našem „integralizmu” zvanično smo poslednji napustili jugoslovensku ideju, a faktički je još nismo napustili. Još smo robovi jugoslovenstva. Milo Lompar svojom „trokonfesionalnošću” i „dvoazbučnošću” faktički rehabilituje jugoslovenstvo. On deklarativno brani „srpsko stanovište”, a faktički ga razara. Ne može se braniti bilo koje stanovište, pa ni srpsko, ako je troglavo i dvoglavo. Srpski književni stručnjaci ključni su krivci za našu ideološku konfuziju: za odsustvo jasnog „srpskog stanovišta”.
Bibliografija
Lompar, Milo, „Duh samoporicanja: prilog kritici srpske kulturne politike”, treće, dopunjeno izdanje, Orpheus, Novi Sad, 2012.
Lompar, Milo, „Povratak srpskom stanovištu?: intervjui”, Catena mundi, Beograd, 2013.
Crnjanski, Miloš, „O nacionalizmu i srpskom stanovištu”, Srpski sabor Dveri – Catena mundi, Beograd, 2012.
(Srpski kulturi klub)