MIROSLAV LAZANSKI: Ratko Mladić u Hagu je lice i naličje ju­go­slo­ven­ske i srp­ske tra­ge­di­je

Piše: Miroslav Lazanski

Da je to uči­nio mno­go ra­ni­je još bi i pri­li­či­lo. Ova­ko, voj­nič­ki ra­port, od­no­sno voj­nič­ko sa­lu­ti­ra­nje su­di­ja­ma i tu­ži­o­ci­ma u Ha­gu, na pr­vom na­stu­pu u tri­bu­na­lu, de­lo­va­lo je po­ma­lo tu­žno. Kao iz­vi­ni­te, ni­sam ra­ni­je sti­gao. Sve osta­lo do­sta je ble­da sen­ka ne­ka­da­šnjeg ge­ne­ra­la, i sil­ne ge­sti­ku­la­ci­je, i iz­raz li­ca. Je­di­no je osta­la ista pa­žnja i uva­ža­va­nje no­vi­na­ra. Nji­ma, kao da se ge­ne­ral naj­vi­še i obra­ćao. Ne­sum­nji­vo, Rat­ko Mla­dić je ozbilj­no bo­le­stan. Pa, ipak, i kao ta­kav za­tra­žio je da se o pri­ro­di nje­go­ve bo­le­sti ovom pri­li­kom u Ha­gu ne ras­pra­vlja jav­no. Po­ru­ka i na­ma u Sr­bi­ji, od­no­sno oni­ma ko­ji su pro­te­klih da­na za­hva­lju­ju­ći svom rad­nom me­stu, me­di­je za­tr­pa­va­li svim pri­va­tlu­ci­ma-pi­kan­te­ri­ja­ma ti­pa „ja­go­de sa ove, ili one pi­ja­ce”, „svi­đa mi se va­ša bra­di­ca”, ili „ho­ću na grob Sa­ve Ko­va­če­vi­ća”. Ha­škom tri­bu­na­lu to se ne mo­že do­go­di­ti, jer se, kao pr­vo, go­spod­stvo sti­če kroz ne­ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja, i kao dru­go, zbog ta­kvih se stva­ri na Za­pa­du gu­bi po­sao. No, mi još ni­smo ni kan­di­da­ti za Za­pad.

Rat­ko Mla­dić u Ha­gu ma­nje je por­tret jed­ne pri­vat­ne lič­no­sti, a vi­še por­tret jed­ne epo­he. On je po­sled­nji „di­no­sa­u­rus JNA i Ju­go­sla­vi­je”. Tač­no je da su na kra­ju di­no­sa­u­ru­si iš­če­zli, ali su du­go i tra­ja­li. Rat­ko Mla­dić je li­ce i na­lič­je ju­go­slo­ven­ske i srp­ske tra­ge­di­je. Jer ne mo­že­te ima­ti av­noj­ske gra­ni­ce bez av­noj­skih prin­ci­pa. Ako ve­li­ka Ju­go­sla­vi­ja ni­je bi­la mo­gu­ća kao sreć­na za­jed­ni­ca Sr­ba, Hr­va­ta i Mu­sli­ma­na, ka­ko je bi­lo mo­gu­će odr­ža­ti uni­tar­nu BiH, no­vu su­ve­re­nu dr­ža­vu kao sreć­nu za­jed­ni­cu Mu­sli­ma­na, Sr­ba i Hr­va­ta? Av­noj­ski prin­ci­pi su go­vo­ri­li da je srp­ski na­rod u BiH kon­sti­tu­ti­van na­rod i da po ta­da va­že­ćem usta­vu BiH ni­je mo­gu­će me­nja­ti sta­tus BiH bez sa­gla­sno­sti Sr­ba u BiH. U ok­to­bru 1991. go­di­ne, u vre­me ka­da je BiH još bi­la deo su­ve­re­ne i me­đu­na­rod­no po­sto­je­će i pri­zna­te SFRJ, na taj­noj noć­noj sed­ni­ci Skup­šti­ne BiH, bez pri­su­stva srp­skih po­sla­ni­ka, usvo­je­na je de­kla­ra­ci­ja o iz­dva­ja­nju BiH iz SFRJ. Tu­ži­la­štvo u Ha­gu op­tu­žu­je, iz­me­đu osta­log, ge­ne­ra­la Mla­di­ća i da je on deo „udru­že­nog zlo­či­nač­kog po­du­hva­ta u BiH od ok­to­bra 1991”. A čo­vek jed­no­stav­no ta­da ni­je bio u BiH, ni­ti je imao ta­da bi­lo ka­kve ve­ze sa bi­lo ko­jim srp­skim po­li­ti­ča­rem u BiH. Ge­ne­ral Mla­dić je ta­da bio uve­re­ni Ju­go­slo­ven, u svo­jim je je­di­ni­ca­ma, ta­da­šnjoj JNA, imao mno­go Mu­sli­ma­na, i voj­ni­ka i ofi­ci­ra. Je­dan od njih bio je i Atif Du­da­ko­vić.

Pr­vi zlo­čin u BiH bi­la je ta taj­na noć­na sed­ni­ca Skup­šti­ne BiH u ok­to­bru 1991. Na pre­va­ru, bez zna­nja Sr­ba do­no­si­ti De­kla­ra­ci­ju o ne­za­vi­sno­sti BiH bio je uvod u gra­đan­ski rat na tom pro­sto­ru. No, tri­bu­nal u Ha­gu za tu sed­ni­cu uop­šte i ni­je za­in­te­re­so­van, iako u pra­vu va­ži da ono što je od po­čet­ka prav­no kri­vo, ne mo­že se ka­sni­je ni­ka­ko po­pra­vi­ti i po­sta­ti prav­no is­prav­no.

Na­rav­no, ne­ma ni­ka­kve sum­nje da svi oni ko­ji su to­kom tog gra­đan­skog ra­ta po­či­ni­li rat­ne zlo­či­ne, ko­man­do­va­li rat­nim zlo­či­nom, zna­li ili tre­ba­lo da zna­ju za rat­ne zlo­či­ne, a ni­šta ni­su uči­ni­li da spre­če rat­ni zlo­čin, ili da ka­zne onog ko je po­či­nio rat­ni zlo­čin, tre­ba da bu­du ka­žnje­ni. U BiH su po­sto­ja­li lo­go­ri, bi­lo je et­nič­kog či­šće­nja, ubi­ja­ni su i mu­če­ni ci­vi­li, vr­še­ni su zlo­či­ni pro­tiv čo­več­no­sti. U BiH ni­je bi­lo ni „an­đe­la” ni „đa­vo­la” sa­mo na jed­noj ra­tu­ju­ćoj stra­ni. Ipak, na­bra­ja­ti sve či­nje­ni­ce, broj pre­su­da i go­di­ne za­tvo­ra, na te­me­lju ko­jih su u Ha­gu Sr­bi pro­gla­še­ni glav­nim zli­kov­ci­ma ra­to­va na Bal­ka­nu, po­sta­je već do­sad­na pri­ča. Ra­to­vi u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji u Ha­gu su pri­lič­no jed­no­znač­no de­fi­ni­sa­ni, a u za­vi­sno­sti od to­ga ka­ko su u od­re­đe­nom tre­nut­ku vi­de­li po­je­di­ni in­te­res, ili do­bro­bit stra­ne za ko­ju se otvo­re­no ili pri­kri­ve­no na­vi­ja, pre­ma ši­ri­ni i du­bi­ni oba­ve­šte­no­sti i uvi­da, uče­sni­ci, po­sma­tra­či i ana­li­ti­ča­ri su­ko­ba u BiH po­ka­zu­ju sklo­nost da ap­so­lu­ti­zu­ju je­dan od nje­go­vih sto­plje­nih aspe­ka­ta. S dru­ge stra­ne, me­đu­et­nič­ko su­prot­sta­vlja­nje u eri za­da­tog tran­sna­ci­o­nal­nog in­te­gri­sa­nja Evro­pe sa­mo po se­bi sma­tra se pre­va­zi­đe­nim, a go­vor o nje­mu ogre­še­njem o us­po­sta­vlje­nu kon­ven­ci­ju po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti.

Su­de­ći pre­ma ono­me što smo vi­de­li u Ha­gu, ge­ne­ral Rat­ko Mla­dić ni­je u sta­nju da se sam bra­ni ni po jed­noj, pa čak ni po naj­jed­no­stav­ni­joj tač­ki op­tu­žni­ce ko­ja ga te­re­ti. Na pr­vom po­ja­vlji­va­nju pred su­di­ja­ma i tu­ži­o­ci­ma Mla­dić je u jed­nom tre­nut­ku re­kao da je on bra­nio svoj na­rod, za­tim je to po­no­vio u for­mi u ko­joj je osta­lo ne­ja­sno da li u Ha­gu bra­ni svoj na­rod, ili sa­mo se­be. Kao da ni­je sve­stan da je upao u za­pad­nu va­ri­jan­tu post­ko­mu­ni­stič­kog vre­me­na. Upao je u vre­me či­ji su ju­na­ci glum­ci. U vre­me šou-bi­zni­sa, ne isto­ri­je i li­te­ra­tu­re, po­seb­no ne Go­go­lja i Tol­sto­ja, u vre­me elek­tro­ni­ke i kom­pju­te­ra, na­su­prot vre­me­nu ide­ja ko­ji­ma bi lju­di bi­li i osta­li ver­ni. Ceo ži­vot. I po ce­nu ži­vo­ta.

(Politika, tekst objavljen 04.06.2011)