Piše: Petar Iskenderov
Na Balkanu i dalje besne fudbalske strasti sa geopolitičkim posledicama. A situacija se očigledno zahuktava. Ako je skandalozni incident koji se odigrao prošle jeseni na fudbalskoj utakmici održanoj u Beogradu između Srbije i Albanije, nosio sa sobom aktuelni (pre svega za same učesnike – Srbe i Albance) kosovski “podtekst”, onda nam ovo što se nedavno desilo u Podgorici daje za pravo da kažemo da je fudbalsko nasilje na Balkanu prešlo na kvalitetno novi i zbog toga još opasniji nivo. Pogotovo što su u događajima na fudbalskom meču Crna Gora – Rusija, indirektno bili uključeni i Srbi. Crnogorska strana je izjavila da je upravo želja nekoliko stotina Srba da podrže rusku reprezentaciju “prelila čašu trpljenja” Crnogoraca i pokrenula okidač za nemire.
Svetski fudbal – u kome se javno i tajno obrću milijarde dolara i koji privlači pažnju stotina miliona ljudi – isuviše je ozbiljna stvar da bi se mogli incidenti i bezakonje otpisati na tradicionalnu vatrenost Srba, Crnogoraca ili Albanaca ili na traženje izolovane šačice fudbalskih huligana. Nemački list Frankfurter Rundschau već je u tom pogledu predskazao “sumrak crnogorskog fudbala kao civilizovanog sporta”. Međutim, čini se da koreni problema leže ne samo i ne toliko u Crnoj Gori, pa čak ni na Balkanu.
Ti koreni nalaze se u politici takozvanog “civilizovanog” (čitaj evroatlanskog) sveta, koja teži da natera narode Balkana da “žive, vole i misle” po tuđim receptima. Upravo zapadni političari i mediji svojim jednostranim i agresivnim delovanjem i izjavama provociraju, kultivišu i jačaju pojave nestabilnosti na Balkanu. Umesto da pokušaju da ispoštuju makar minimum uzdržanosti i objektivnosti u zaista složenom i istorijski zamršenom kosovskom problemu, akcenat je prvobitno stavljen na promovisanje samoproglašene nezavisnosti „Kosova“. A kada – zahvaljujući između ostalog i principijelnoj poziciji Rusije – odluka Brisela i Vašingtona nije dobila legitimitet na nivou OUN – Zapad je prešao na “zavrtanje ruke” Srbiji. Da ne bude zablude: istinski cilj Briselskih pregovora Beograda i Prištine nije zaštita kosmetskih Srba, niti je to uspostavljanje uzajamnih trgovačko-ekonomskih veza, već je to pokušaj da se Beograd natera da bespogovorno prizna nezavisnost„Kosova“.
Treba li se čuditi tome što albanski ekstremisti (osećajući sličnu podršku) postaju sve aktivniji – pa tako i u Beogradu. Prema zamisli Zapada (a UEFA je odbijanjem da razdvoji reprezentacije Srbije i Albanije u različite grupe, praktično realizovala volju Brisela), fudbalski meč u Beogradu trebalo je da predstavlja dokaz o “prinudi” Srba i Albanaca na mir po scenariju Evropske Unije. Međutim, dogodio se skandal – kojim se sada bavi viša sportska arbitraža i koji nesumnjivo ima karakter presedana.
Otrovna zrna mržnje koja su posejana po tlu Balkana, postali su glavni uzrok i (sramotnog za Crnogorce) antiruskog incidenta u Podgorici. Upravo su EU, NATO i SAD i sama vlast u Crnoj Gori, poslednjih meseci aktivno radili na tome da što je moguće više “odvrate” Crnogorce od Rusije.Zemlja se pridružila (za razliku od Srbije) antiruskim sankcijama i munjevito se kreće u pravcu Severoatlanske alijanse. Crnogorska vlada neutemeljeno optužuje rusku stranu za težnju da stvori vojnu bazu u jadranskim lukama Baru i Kotoru i pritom sama čini prepreke za ulazak ruskih brodova u te luke – “zaboravljajući” da je upravo Rusija stajala na izvorištu crnogorske nezavisnosti. Pa i sama luka Bar, kao i Podgorica, pripojeni su Crnoj Gori na Berlinskom kongresu 1878. godine upravo zahvaljujući nekolebljivoj poziciji Rusije.
Istovremeno, danas se same crnogorske luke Bar i Kotor, sve više farbaju NATO bojama. Uostalom, značaj crnogorske vojne infrastrukture za SAD i NATO se objektivno povećao usled zaoštravanja okolnosti na Bliskom Istoku i sve aktivnijoj i sve samostalnijoj poziciji Turske – gde se između ostalog nalazi i veoma važna za NATO pakt baza “Indžirlik”. Pored toga, crnogorske luke geografski se nalaze direktno nasuprot objektima NATO pakta u italijanskom Bariju i Ankoni. Ne čudi da se danas tako aktivno jača vojno-politički savez Crne Gore i NATO pakta. A u uslovima istorijske “zaboravnosti” crnogorskih vlasti (što je tako ugodno Zapadu), da li se treba čuditi krvavim rusofobskim fudbalskim strastima koje su se projavile u Podgorici?
“Balkan je zamro u režimu očekivanja…” – ovako je opisao situaciju nastalu u regionu još jedan nemački časopis – Frankfurter Allgemeine Zeitung. Izdanje je između ostalog zabrinuto i zbog nedostatka jasnih spoljnopolitičkih perspektiva kod balkanaskih naroda i država. Novine podsećaju da je samo u jednoj misiji EU na KiM, u ovom trenutku uključeno otprilike dve hiljade ljudi. To je najmnogobrojnija “grupacija birokrata” EU izvan granica Brisela – priznaje Frankfurter AllgemeineZeitung. Tako da je možda problem u tome što Balkan treba izbaviti od tako dosadne i neproduktivne intervencije. Videli bi – i na fudbalskim terenima bilo bi spokojnije, a i sami balkanski narodi će mogli bi bolje shvatiti svoje istinske – a ne izvana propisane – interese i prioritete.
(Fond strateške kulture)