Piše: Miloš Kordić
Gledajući đake nižih razreda osnovnih škola kako vuku one preteške rančeve na nejakim leđima, kako te rančeve nekima od njih nose majke i pogurene bake, razmišljam o tome kako bi ovoj zemlji i ovom narodu bilo najbolje da ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja podnese ostavku. I da se istovremeno ukine ministarstvo prosvete i nauke.
Šta će ovoj zemlji ministarstvo i ministar koji ni o čemu ne odlučuju. I koji nagomilane probleme ne znaju, ne mogu i ne smeju da rešavaju.
Ministar je bespomoćan. Bilo koji. Nisu u pitanju ni Verbići, ni Obradovići, ni… I ministarstvo je, uterano u paukove mreže kojekakvih besmislenih projekata i larpurlatističkih strategija, u mreže Bolonje iz kojih ga ni dragi Bog nije u stanju da ispetlja i da mu ukaže na bilo kakvo svetlo na kraju tunela, takođe bespomoćno. Državni vrh ima pravo da bude optimista i da narodu priča bajke. Njemu je to i zadatak. Dok narod, posebno roditelji onih koje školuju i koje će školovati nemaju pravo da veruju u ispraznost tog optimizma, u srećan kraj takvih bajki.
Nema običan čovek, roditelj, pravo na optimizam kad se pred njim nalaze, između ostalih, ova pitanja, ovi problemi i mnogo šta što je prosvetnom ministarstvu ove zemlje i njegovom ministru gotovo nerešivo. A oni i ono su, pitanja i problemi naime, između ostalih, i sledeći:
šta sa iskrivljenim kičmama, šta s ravnim stopalima, šta s drugim sve opakijim bolestima i sve većim brojem potpuno nepoznatih bolesti kod dece? Šta s bar iole kvalitetnijom zdravstvenom zaštitom dece u dečjim vrtićima, školama, u visokoškolskim ustanovama? Šta sa školskim kuhinjama? Šta sa sve većim brojem prekomerno gojazne, kao i neuhranjene i gladne dece (gde li je ono – u Beogradu ili u Srbiji – 11.000 gladne dece? I to na početku 21. veka!);
šta sa sve većim količinama droge po školskim dvorištima? Zar nam je tako željno čekana i napokon dočekana zapadna demokratija dovela tolike policajce ispred i oko škola? Hoćemo li se pretvoriti u policijsku državu: policija ispred škola, sudova, ambasada, banaka, državnih institucija, po sportskim objektima za vreme sportskih susreta, pa saobraćajna i komunalna policija, žandarmerija, pa pripadnici službi bezbednosti štite, pored onih koje po zakonu moraju, i brojne ministre, pojedine šefove partija i stranaka, pevače, izblamirane drugosrbijance i njihove takozvane istraživačke novinare, pa tu su i uterivači dugova, kontrolori po saobraćajnim vozilima… Šta sa sve raširenijim nasilništvom u školama?
šta s tolikom količinom različitih udžbenika za isti razred u tako maloj zemlji kakva je mala i sve manja zemlja Srbija? Šta s tolikim brojem izdavača tih udžbenika? Šta s besplatnim i obaveznim osnovnim obrazovanjem koje iz dana u dan, iz godine u godinu sve više košta? Zar zaista moramo da imamo toliki broj skupih udžbenika po kojima đaci pišu i crtaju? Čemu onda služe ipak mnogo jeftinije sveske?
šta sa udžbenicima za decu nacionalnih manjina, zajednica, kako li se one već zovu? Koliko dugo moramo da slušamo oštre kritike i optužbe iz poslaničkih klupa o tom pitanju? I još jedno pitanje u vezi s tim: može li u Mađarskoj da se nađe jedan jedini Srbin (i Srpkinja, svejedno), koji je rođen i odrastao, koji se školovao i zaposlio u toj zemlji a da nikad nije morao da uči mađarski jezik i da ga uopšte ne zna? Ili u Velikoj Britaniji da Indijac, rođen u Londonu, u kome se i školovao, ne zna engleski a da na primer radi na aerodromu Hitrou?
šta s obrazovanjem bez vaspitanja, bez učenja lepog ponašanja? Nije tu u pitanju samo učenje tolerancije, odnosa prema različitosti i različitima, učenje pomirenja i miroljubivosti – posebno ne na američki način;
hoće li i kod nas zaista morati da uče da se ljube dečaci s dečacima, devojčice s devojčicama, da uče kako je sasvim prirodno da kasnije imaju i seksualne odnose, da se žene i imaju decu? Da li će i takvi, tako različiti dečaci i različite devojčice morati svake godine da paradiraju tu svoju različitost ulicama naših gradova i šorovima i sokacima naših ionako sve praznijih sela?
šta s tolikom količinom znanja o kompjuterima i mobilnim telefonima, kao i koliko kružnica ima uglova, na jednoj strani, a šta na drugoj sa znanjem o tome kako reka Lim izvire u Bosni, kako je roman Seobe napisao najveći srpski pesnik Milovan Glišić, kako je Stevan Sinđelić svirao bas-gitaru u vokalno-instrumentalnoj grupi Galija?
šta sa istorijom u kojoj će srpska deca učiti kako je Srbija bila agresor, kako su Srbi počinili zločin genocida? Kakva i koja Srbija će se učiti u geografiji?
šta sa školama u kojima su još svega troje i dvoje dece i u nekima po jedno dete? Šta s potpuno ruiniranim školskim zgradama i zgradicama u kojima se i zmije legu? Šta sa školama čija deca nisu još ni videla kompjuter, koje nemaju ni globusa ni geografske karte? Šta sa onim školama do kojih se jedino može stići kozjim stazama, kojima očevi na konjima, po planinama vukova, medveda, blata, kamenih stena i snegova vode decu u školu?
šta sa sve manjim brojem dece u sve manjoj zemlji Srbiji, a šta sa sve većim brojem školovanih učitelja i profesora (sada ih je, po nekim istina nezvaničnim podacima, 10.000 viška)?
šta sa đačkim ekskurzijama i raznim oblicima nastave u prirodi? A svi su svesni (i roditelji, naravno) da je to postalo legalno izvorište posebnih, nelegitimnih zarada mnogih prosvetnih radnika, a iz džepova sve siromašnijih roditelja;
šta sa sve učestalijim štrajkovima prosvetnih radnika? Da li su u pravu? Možda i jesu. A očigledno je da to ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu u stanju da reše. A opet, kakvi su to i čiji su to prosvetni radnici koji neprestano štrajkuju!?
šta s polivanjem ministra vodom? Kakva je to kultura u zemlji u kojoj oni koji obrazuju i vaspitavaju polivaju svog ministra vodom?! Kome su oni primer!?
šta sa stipendijama onima koji su predodređeni za osvajanje medalja na sportskim takmičenjima, s obrazloženjem da će njihove medalje biti nemerljiv doprinos ugledu Srbije u svetu. Volim sport, i radujem se svakoj medalji, ali šta sa onima kojih je sve veći broj s deformisanom kičmom? A da medalja donosi bilo kakav ugled Srbiji – ne donosi. To su puste priče. Srbiji ugled donose njeni jasno definisani i ostvarivani nacionalni i državotvorni ciljevi, njena nezavisnost, njen suverenitet, njena ekonomska moć (proizvodnja, izvoz), snaga njenog dostojanstva i jedinstvenost njenih građana. I da li će takve stipendije primati i mladi naučnici, đaci i studenti koji širom sveta osvajaju medalje u matematici, fizici, hemiji, muzici, biologiji, pravu… I šta uopšte s tehnološkim razvojem? Pa zar nije naš “tehnološki razvoj” u privatizaciji prodat strancima, “ulagačima”, “spasiocima” svega što smo imali pa im to prodali?! Šta uopšte sa srpskom naukom? Koliko se za nju izdvaja u odnosu na Evropu i svet? Šta s našim sve jadnijim naučnim institutima? Jer mnogi mladi i među njima i najbolji odoše u inostranstvo;
šta sa ovim novim zakonom o deci, njihovom dostojantsvu, njihovim po čitavo društvo sunovratnim pravima? Šta s tim njihovim dečijarhatom (a protiv sam nasilja nad decom, naravno)? Po svemu sudeći, ne preostaje nam ništa drugo nego da iskušamo još i to – matrijarhat i patrijarhat smo isprobali i još ih ponegde imamo. I to onde gde nas nije zahvatio ili sasvim preuzeo amerikanijarhat? Iako se meni… da ne kažem šta. Ja sam stigao do plaćanja 15 procenata po zakonu otete penzije. Ali, šta ovi koji obrazuju i vaspitavaju? Bogami će biti kad ih deca počnu da prijavljuju. Ispašće da je Udba bila dečja igra. Doušnika i prijavljivača u komšiluku ili na poslu i moglo je ponekad da se nanjuši i da ga se pričuva, ali doušnika u svojoj kući, koji gurka automobilčiće i prisluškuje, a ima mobilni najnovije generacije, koji će danas poželeti ovo, sutra ono, pa još podigni glas zbog toga, ili ocene, ili razbijenog stakla… e s takvim ima do korica da se nagrabusi! Ima da mu se dostojanstvo čuva kao kap vode na dlanu;
šta sa Bolonjom? Uhvatili smo se ovog italijanskog grada kao pijan plota. Kakvi bolonjski programi u zemlji u kojoj se u školama legu zmije, u kojima još uvek postoje klozeti čučavci i daščarci, a u nekima nema ni vode! U zemlji u kojoj je sve što je iole nekad bilo dobro, a bilo ga je, s dolaskom demokratije preko noći ukinuto.
I tako dalje. I tako dalje.
Ne, naš ministar i naše ministarstvo ne mogu da reše bilo šta od ovoga o čemu je ovde reč. Kao ni mnogo čega što nije pomenuto. Ne mogu ni danas, ni sutra ni prekosutra. Jer oni o tome ne odlučuju. O tome se ništa ne odlučuje u ovoj zemlji. Kao što se ni o najvažnijim poslovima ministarstva finansija, odbrane, tužilaštva za ratne zločine… ne odlučuje u ovoj zemlji – o tome odlučuju u Vašingtonu i Briselu.
Naša deca ne smeju da znaju svoju prošlost, svoju tradiciju, ne smeju da poznaju svoju zemlju, svoj narod. Naša deca ne smeju ni da budu više naša, srpska deca. Ona moraju da postanu njihova, evroatlantska deca. A mi da ih školujemo za njih. Jer Srbija danas, zatočena u ovu bedu i nemaštinu, plaća Zapadu danak u krvi na američki način. Ništa drugo. Jer ako američki ambasador u ovoj zemlji kaže, na pragu 21. veka, da je bilo korisno što su nas bombardovali i što su nas držali pod sankcijama, onda tu više nema ni pameti ni budućnosti.
Stoga, gledajući decu sa onim rančevima na leđima, više sam nego siguran da bi ovoj zemlji, ovom narodu bilo najbolje da mininistar podnese ostavku, a ministarstvo da se ukine. Pa ćemo verovatno jednog dana, kad sa velike scene sveta nestanu ovi što sada o svemu i svačemu odlučuju, krenuti ispočetka: Sveti Sava, Dositej, Vuk, Tesla, Pupin, Desanka…
(Intermagazin.rs)