Piše: Igor ŠIŠKIN, zamenik direktora Instituta za zemlje ZND
Izgledalo je da će stupanje Nemačke na stazu gradnje Četvrtog Rajha dovesti do zaoštravanja njenih odnosa sa Amerikom jer su Anglosaksonci u nemačkoj kontroli nad kontinentalnom Evropom uvek gledali direktnu pretnju svojoj bezbednosti.
Međutim, to se nije dogodilo.
Teško je pretpostaviti da globalne aspiracije Nemačke SAD ne vide. Stvar je u tome što Vašington sada nema nikakve potrebe da ulazi u konfrontaciju sa Nemačkom. Amerikanci dosledno primenjuju politiku rešavanja problema redosledom kojim se pojavljuju.
Da se poslužim bokserskim jezikom, SAD i Nemačka, čak i sa celom Evropskom unijom, nalaze se u različitim kategorijama.
Amerikanci su prilično ubedljivo pokazali Evropljanima „ko je ko“ kada su lako uklonili sa političke scene Žaka Širaka i Gerharda Šredera koji su se bili usudili da izigravaju frondu. Osim toga, posle kraha politike Buša Mlađeg, koji je pokušao da iz zaleta uspostavi svetsku dominaciju, SAD nastoje da ne rasipaju snage i da maksimalno iskoriste u svom interesu resurse svojih saveznika.
Da bi „dotukle“ Rusiju, odvojivši je od Ukrajine, Sjedinjenim Državama je bio potreban efikasni i motivisani izvršilac njihovih planova u Evropi. Fijasko prvog pokušaja odvajanja Ukrajine pomoću „narandžaste revolucije“ – Vašingtonu je na očigledan način pokazao da amorfna Evropska unija za realizaciju toga cilja nije podesna. Zato je oslonac pronađen u Nemačkoj.
U Evropi prosto ne postoji drugi pretendent na ulogu „efikasnog menadžera“ američkih planova u Evropi. Pa nisu SAD mogle valjda Poljacima da povere tako odgovornu misiju! Amerikanci dobro znaju potencijal svih svojih vazala.
Na očiglednu usredsređenost Nemačke na Četvrti Rajh – SAD zasad zatvaraju oči – sve u svoje vreme. Nisu samo Nemci pragmatični.
Indikativne su reči državnog sekretara Džona Kerija, izgovorene posle velikodržavnih izjava nemačkih političara na Minhenskoj konferenciji održanoj prošle godine.
„Zasad je sasvim mali broj zemalja zaista spreman da preuzme na sebe rukovodeću ulogu… Rukovodeća uloga ne podrazumeva samo dobre diskusije u Minhenu. Ona traži i izdvajanje potrebnih resursa“ (Džon Keri, državni sekretar SAD).
Odvajanje Ukrajine od Rusije nije pripremano jednu godinu. Ugrađeno je u realizaciju Sporazuma o asocijaciji sa Evropskom unijom. Međutim, na opšte zaprepašćenje Zapada, Rusija je na diplomatskom frontu odnela punu pobedu nad Berlinom i Briselom.
Na Viljnuskom samitu EU, Viktor Janukovič taj Sporazum nije potpisao. Tada Nemačka i EU nisu uopšte „opravdale visoko poverenje“ Sjedinjenih Država, to jest – dovele su do kraha posao koji im je bio poveren. Zato je Amerika morala da preuzme situaciju u svoje ruke: zajahala je sve tajkune bliske Janukoviču, njega samog prisilila da ne primenjuje silu prema Majdanu, organizovala je u Kijevu oružani prevrat i uvela u igru pripremljene odrede banderovaca ranije nego što je planirala.
Potom je došlo na red obaranje cena nafte, uz osetne gubitke sopstvenih naftno-gasnih kompanija.
Negodovanje Vašingtona zbog nesposobnosti njegovih saveznika da reše zadatak koji im je postavio – bilo je toliko veliko da je Viktorija Nuland demonstrativno priznala autentičnost svog telefonskog razgovora sa ambasadorom SAD u Kijevu, za vreme kojeg je poslala Evropljane „u k…“.
Štajnmajera, zajedno sa njegovim kolegama – ministrima spoljnih poslova Francuske i Poljske, Amerikanci su prisilili da odigra ponižavajuću ulogu fasade za državni prevrat koji je usledio nakon potpisivanja sporazuma opozicije sa Janukovičem 21. februara 2014. godine.
Međutim, samo uvredama i ponižavanjima to se nije završilo. Berlin je bio lišen kvote u novoj ukrajinskoj vlasti koja mu je bila obećana – položaja predsednika Ukrajine. Eksponenti SAD zauzeli su pozicije i premijera (Arsenij Jacenjuk) i predsednika (Petar Porošenko) „nezavisne“.
Nemačka kreatura – Vitalij Kličko – bio je prinuđen da se odrekne aspiracija na položaj šefa države. Angeli Merkel je na očigledan način bilo pokazano da Amerika nema nameru da Nemačkoj servira Ukrajinu na tacni. Uloga „nadzornika“ morala se zaslužiti.
Pa ipak, sve ovo ne samo da nije oslabilo, već je naprotiv ojačalo savez Nemačke sa Amerikom na antiruskoj osnovi.
Berlinu je postalo apsolutno jasno da zasad nije u stanju bez direktne podrške Vašingtona da uspostavi kontrolu nad Ukrajinom. On čak ni Moldaviju ne bi uspeo da zadrži u orbiti Evropske unije bez mešanja SAD u ukrajinsku krizu.
Povrh svega, neuspeh u Viljnusu doveo je u pitanje i političko liderstsvo Nemačke u Evropi. „Na jednom od najvažnijih pitanja evropske spoljne politike – Nemačka je pretrpela neuspeh“ („Spiegel“, „Neuspešni samit: Kako je Evropska unija izgubila Rusiju zbog Ukrajine“).
U takvim uslovima je za Nemačku jačanje saveza sa Sjedinjenim Državama bilo glavni i obavezni uslov očuvanja strateškog kursa sračunatog na gradnju Četvrtog Rajha.
Zaoštravanje odnosa sa Moskvom posle povratka Krima u Rusiju pojačalo je zainteresovanost Vašingtona za savez sa Berlinom. Amerika nikome osim Angele Merkel, bez obzira na njen deo krivice, nije mogla da poveri nastavak posla kojem su SAD sa državnim prevratom u Kijevu dale neophodni smer.
Kao prvo, samo je Berlin mogao da igra ulogu „dobrog islednika“. Kao drugo, bez zainteresovanosti Nemačke – najjače ekonomije u EU – nije bilo moguće sprovesti politiku ekonomskih sankcija protiv Rusije koja evropskim zemljama donosi gubitke.
Poraz Nemačke u Viljnusu za Vašington je postao dodatni razlog za produbljivanje saveza sa Berlinom jer je i taj poraz pokazao da Berlin neće tako skoro postati opasan za lidera Zapada. Utoliko pre što Amerikanci odlično shvataju: aktivno učestvujući u politici konfrontacije sa Rusijom – Nemačka se uopšte ne mora pretvoriti u Četvrti Rajh. Ona se na tom putu može sasvim lako i slomiti. A same SAD neće imati ništa protiv da plate tako „visoku cenu“ za uklanjanje Rusije kao samostalnog centra sile u Evroaziji.
U ovo, po svemu sudeći, ne sumnjaju ni sami Nemci. „SAD izgleda imaju nameru da se tuku sa Putinom – do poslednjeg Evropljanina“ (Karl Sevelda, predsednik uprave Raiffeisenbank International).
Merkelova u celini izlazi na kraj sa zadatkom da obezbedi evropsko jedinstvo u politici antiruskih ekonomskih sankcija. Ona ne dozvoljava nacionalnim egoizmima evropskih država da se dignu iznad zajedničkih interesa Zapada.
Ilustrativan je slučaj sa Mađarskom i njenim premijerom Viktorom Orbanom koji je pokušao da pomoću posebnih odnosa sa Rusijom brani suverenitet i tradicionalne vrednosti mađarske nacije od Brisela. Merkelova ga je brzo postavila na mesto. „Orban je napravio zaokret za 180 stepeni povodom ukrajinskog pitanja. Uz pomoć Merkelove, shvatio je da je u dobroj meri potcenjivao taj konflikt, a i samu Merkelovu i poziciju Evrope koja je za njenim leđima“ (Manuel Saracin, zamenik predsednika nemačko-mađarske grupe u Bundestagu).
Međutim, Merkelova ni u ulozi „dobrog islednika“ opet nije opravdala „visoko poverenje SAD“. Nije uspela da privoli Rusiju da se odrekne pozicija povodom Ukrajine. Samit u Brizbejnu za nju je bio pravi fijasko, otuda i njena histerija u Sidneju sa optuživanjem Rusije, koje je bilo na granici diplomatskog faula, za sve smrtne grehove.
To su bila dva kraha za manje od 12 meseci, a to je već mnogo. Njeno upućivanje da zajedno sa predsednikom Francuske pregovara sa Rusijom – može se nazvati samo „crnim znakom“ sa strane SAD.
Nemačka je tako bila lišena statusa glavnog opunomoćenika u odnosima Zapada sa Rusijom.
Od državnog prevrata u Kijevu prošla je cela godina. Mogu se zato već odrediti neki preliminarni rezultati radikalne promene istočne politike Nemačke.
Već sada je apsolutno jasno da Angela Merkel pokušava da stvori Četvrti Rajh uz pomoć saveza sa Amerikom. Otuda namera da se zajedničkim pritiskom na Rusiju, obezbede jačanje političkog liderstva u EU i postavljanje pod nemačku kontrolu resursa Rusije, a u prvom redu – Ukrajine.
Takva politika Nemačkoj može doneti željeni rezultat, ali samo pod jednim uslovom – da uspe da slomi Rusiju u kratkom roku.
Amerika je u stanju da igra na duge staze i da krene putem razvlačenja i zaoštravanja konflikta u Ukrajini.
Čak i ako ne uspe da sasvim odvoji Ukrajinu od Rusije – u svakom slučaju će uspeti da je oslabi preko ukrajinske krize i konfrontacije sa Evropskom unijom. Geopolitička korist za SAD je očevidna. Pogotovo što takva politika slabi i Nemačku koja svoju energiju fokusira na Rusiju i prestaje da bude opasna po Sjedinjene Države čak i u daljoj perspektivi.
Za Nemačku stvari stoje principijelno drukčije. Njoj je, kao i uvek u nemačkoj istoriji, potreban blickrig. Razvlačenje konflikta je direktna pretnja nemačkom liderstvu u Evropskoj uniji i kursu na njeno pretvaranje u novu formu Nemačkog Rajha.
Godina nemačkog političkog liderstva u EU donela je Evropljanima samo gubitke. Sve je manje onih koji žele da trpe gubitke sada i ovde radi toga da ne izgube više sutra i da nešto steknu u dalekoj perspektivi koja, kako se razvija ukrjainska kriza, postaje sve maglovitija.
I primer Mađarske, koja opet pokazuje želju da ima obostrano korisne odnose sa Rusijom, svedoči da unutar EU jača fronda prema Nemačkoj koja nije izašla na kraj sa poverenim „opšteevropskim poslom“.
Međutim, u svemu ovome nije najvažnija pozicija lidera koja se zaljuljala. U slučaju da kriza potraje, Nemačka rizikuje da se nađe u strateškoj zamci konfrontacije sa Rusijom sličnoj onoj u koju je Hitler bezuspešno pokušavao da posle Minhena uvuče Čemberlena.
Politika Merkelove omogućuje Amerikancima da sa Nemačkom urade ono što tada nije uspeo Čemberlen. Ali, i nemačka elita odlično razume američke kombinacije sa više poteza.
Zato nemačke vlasti, sa jedne strane, nastoje da „konzerviraju“ situaciju u Donbasu po modelu Pridnjestrovlja, da ne dozvole isporuke oružja Ukrajini iz SAD. S druge strane, u Nemačkoj se sve jače čuju glasovi protivnika kursa Merkelove usmerenog na konfrontaciju sa Rusijom. Ne zbog pacifizma i težnje ka ravnopravnoj saradnji sa Rusijom.
Oponenti Merkelove smatraju da je „prozor mogućnosti“, koji se otvorio sa raspadom SSSR, počeo da se zatvara. Da Rusija ponovo stiče snagu i da direktno sukobljavanje sa njom može dovesti u opasnost i samu perspektivu stvaranja Četvrtog Rajha. A to nije samo kurs Merkelove – to je kurs nemačke nacije.
Nemci su danas glavni realizatori antiruske politike u Evropi zato što ona zasad odgovara njihovim strateškim interesima i obećava im, u slučaju uspeha, ogromne dobitke. Ali, upravo oni mogu postati njeni protivnici i razbiti jedinstveni front Zapada, kao što je to bilo ne jednom u istoriji, ako konačno postane jasno da od blickriga nema ništa, a Rusija izdrži sadašnji nalet i dovede celu igru do „dugog štapa“.
Ipak, nema razloga da se veruje da će se to dogoditi u najskorije vreme. Prethodni blickrig doživeo je krah u decembru 1941. godine pod Moskvom, a Treći Rajh je nastavio nalet na istok još dve godine i stigao do Staljingrada i Kavkaza, a potom je pružao otpor sve do pada Berlina.
Sada se ne mogu praviti direktne paralele sa Drugim svetskim ratom (mada su neki već počeli da razmišljaju o Trećem svetskom). Radi se o tome da se ne sme zaboravljati na tvrdoglavost i usredsređenost Nemaca na cilj.
Predstoji duga i napeta konfrontacija. U jednom od nedavnih radova, posvećenih krizi u odnosima Rusije i Zapada, dat je veoma tačan simbol. „Sukobljene strane liče na hodače po žici koji idu jedan prema drugom iznad provalije. Njihov zadatak je – da ne padnu sami, a da pomognu suprotnoj strani da padne“. (Vladimir Pavljenko, Vladimir Štolj. „Nemačka – SSSR – Rusija: Ne pasti sa žice…“).
Pomoći Zapadu da „padne sa žice“ mi smo u stanju ako prodemonstriramo upornost i strpljenje. Podsećam na formulu Julija Kvicinskog: „Istočna politika Nemačke, a u širem smislu i njena spoljna politika u celini, oduvek su bile u funkciji moći ili nemoći Rusije (Julij Kvicinski, ambasador SSSR u Nemačkoj, zamenik ministra inostranih poslova SSSR).
Zato samo od nas zavisi – hoće li ili neće Nemačka biti prinuđena da se radi stvaranja Četvrtog Rajha odrekne od konfrontacije sa Rusijom i prizna interese Rusije na postsovjetskom prostoru, kao što je to jednom već uradila kada je Paktom Ribentrop-Molotov priznala interese SSSR na prostoru bivše Ruske imperije.
Postoje sve šanse da se to dogodi. Nije slučajno što taj Pakt toliko mrze Anglosaksonci i što je tako strašan limitiranim državama. Izgleda da one podsvesno osećaju da je to sećanje na njihovu budućnost.
(Fakti.org)