Skoro hiljadu godina bila je dobro čuvana tajna kako izgleda ustoličenje novog vladara jedne od najmoćnijih imperija svog vremena, a svakako najmoćnije muslimanske. Sve dok sultan Mehmed VI nije odlučio da dozvoli da se ceremonija snimi.
Otomansko carstvo nastalo je u krvi, i nestalo je u krvi. Na početku, razjedinjena turska plemena u Anadoliji bila su okupljena pod Seldžucima, sve dok Osman, rodonačelnik dinastije koja će Bliskim istokom vladati sve do početka 20. veka, nije osvojio vlast.
Njegoš je u “Gorskom vijencu” legendu koja okružuje Osmanovo ustoličenje opisao stihovima: “San pakleni okruni Osmana / darova mu lunu kâ jabuku”.
Po rečima samog osnivača imperije, usnio je mesec koji se pojavio na grudima šejha Edebalija kod koga je Osman gostovao, a zatim se dizao sve više i više dok nije samom Osmanu pao na grudi; potom je iz Osmanovog pupka izniklo drvo koje je raslo i granalo se dok senka njegovih grana nije prekrila ceo svet.
Šejh je potom Osmanu poklonio mač koji će postati najbitnija regalija njegovih potomaka, turskih sultana, i koja će se potom koristiti u svim ceremonijama krunisanja vladara Osmanskog carstva.
Ove ceremonije ustoličenja sultana su se, nakon osvajanja Carigrada, odvijale na Zlatnom rogu u Ejupovoj džamiji i grobničkom kompleksu koji je sagradio sultan Mehmed II u čast Abu Ejupa al-Ansarija, saborca proroka Muhameda koji je na tom mestu poginuo tokom opsade Konstantinopolja u 7. veku.
Osmanov mač je tako pripasavan na skut novog vladara, uvek od strane šerifa Konje, sufijskog derviša mevlevijskog reda, onoga koji je u tom trenutku tu funkciju obavljao.
Međutim, kako je sam čin krunisanja izgledao nije bilo poznato, pre svega zato što je “nevernicima” bio zabranjen ulaz u Ejupovu džamiju. Sultan Mehmed V je prvi prekinuo ovu tradiciju za svoje krunisanje 1909. godine, kada je velikodostojnicima različitih konfesija po prvi put bilo dozvoljeno da prisustvuju. Među njima su bili grčki patrijarh, glavni rabin i predstavnici jermenske crkve.
Njegov brat i naslednik, Mehmed VI, otišao je i korak dalje. On je dozvolio da se čitava ceremonija snimi kamerom, što je neverovatna sreća: on je, naime, bio poslednji otomanski sultan i da on nije dao zeleno svetlo za snimanje nikada ne bismo imali ovaj vredni etnografski materijal.
(Telegraf)