Sofija- Bugarska Nacionalna banka još je u januaru pustila u promet srebrni novčić od deset leva sa ugraviranim medaljonom sa znakom 100 godina postojanja bugarskog filma. U znaku ovog značajnog filmskog jubileja protiče i 19. Međunarodni filmski festival u Sofiji, čije je trajanje od 5. do 29. marta, a podrazumeva i njegovo paralelno održavanje u još tri bugarska grada: Varni, Plovdivu i Burgasu.
Ovo je i prilika za podsećanje da je filmska istorija na tlu ove balkanske države počela na začetku 20. veka, prvo sa putujućim bioskopima pomoćnika braće Limijer, otvaranjem prvog velikog bioskopa 1908. godine, ali se za zvaničnu godinu začetka bugarskog filma smatra 1915. kada je snimljen prvi igrani film – „Bugarin je galantan“ Vasila Gendova, uz Borisa Grejova, Aleksandra Vazova, Petra Stojčeva i Vasila Bakardijeva, jednog od pionira bugarske kinematografije.
Veliki filmski praznik – Sofija film festival (sa više od 150 inostranih gostiju), za bugarski filmski jubilej priredio je i nekoliko posebnih selekcija. Osim programa „Novi bugarski film” od sedam najnovijih ostvarenja, tu su i programi „10 bugarskih klasika snimljenih pre 1989” i „10 novih bugarskih filmova snimljenih posle 1990”.
Ovakav izbor nije slučajan. Godina 1989. je godina pada „gvozdene zavese” u Bugarskoj i godina pada Berlinskog zida. Ona označava početak ozbiljnijih preobražaja u bugarskom društvu i u bugarskom filmu. Do 1989. bugarski film bio je u potpunoj zavisnosti od državnog aparata, kompletnu proizvodnju finansirala je država kao jedini mogući producent.
No, imalo je to i svoje vrlo dobre strane, jer se godišnje snimalo oko 25 filmova za bioskopsko prikazivanje i skoro isto toliko za Nacionalnu televiziju Bugarske. Za vreme takozvane sovjetske ere u Bugarskoj od 1945–1990. godine, cenzori su radili punom parom, većina filmskih priča, društvenih drama, bile su egzistencijalističke i romantične, odnosile su se većinom na izmeštanje sela u gradove. Bio je to i period intenzivnog razvoja animiranog filma, ali i period nastanka najblistavijih filmova bugarskog reditelja Georgija Djulgerova („Prednost”, „Razmena”…) i međunarodnog uspeha filmova „Ponedeljak ujutro” Irine Aktaševe i Hrista Piskova, „Kozji rog” Metodi Andonova, „Privezani balon” Binka Željaskova, „Kožne cipele neznanog junaka” Rangela Valčanova, „Sve za ljubav” Nikolaja Voleva, „Svačija ljubav” Borislava Šaralijeva…
Osvajanje demokratije od 1990. godine označilo je i slabljenje monopola države u proizvodnji filmova, osamostaljivanje i jačanje studija „Bojana filma”, pojavu nezavisnih privatnih producentskih kuća koje su počele da snimaju igrane, dokumentarne i kratke filmove uz skromno finansiranje putem konkursa. Nacionalna televizija nastavila je sa proizvodnjom filmova, pridružile su se i novonastale komercijalne televizije…
Problemi za bugarski film intenzivirali su se privatizacijom bioskopa u koje su se „uselili” holivudski blokbasteri, a „iselio” domaći film. Stigla je i ekonomska kriza. Ipak, otvaranjem bugarske kinematografije prema svetu, osnivanje Sofija film festivala, koji kao jednu od glavnih okosnica ima platformu intenzivnih koprodukcijskih susreta, dalo je rezultate, u vidu filmova „Svet je veliki i spasenje je iza ugla” Stefana Komandareva (sa Mikijem Manojlovićem kao glavnim glumcem i Dušanom Milićem kao koscenaristom), „Istočni komadi” Kamena Kaleva, „Mila s Marsa” Zornice Sofije ili najnovijeg izvanrednog bugarskog filma „Lekcija” Kristine Grozeve i Petra Valčanova…
Ali, kada pitate bilo kog bugarskog autora ili producenta kako im je, vrlo brzo ćete dobiti odgovor da je bugarski film u krizi već 25 godina, da je neophodno da se izvrši reorganizacija procesa finansiranja, proizvodnje, subvencija i kriterijuma i da je hitno rešavanje pitanja ozbiljnije distribucije bugarskih filmova… I svi ponovo pogleduju ka državi. Zvuči li vam sve ovo poznato?
(Politika)