Piše: Oliver Antić
U našoj vrsti demokratije – što je nasleđe kumrovačke galerije likova – laž i poluistine imaju u javnosti neuporedivo viši stepen zaštite u odnosu na istinu. Polazna tačka metoda delanja Jovice Trkulje, njegovih saboraca, mnogih tzv. nevladinih organizacija i tabloida je upravo neodgovornost za javnu reč (spor protiv jednog tabloida zbog gomile neistina izrečenih o meni sam dobio, ali već mesecima ne dolazi do izvršenja beznačajne sume naknade u odnosu na učinjenu štetu). Ali, za takvu rabotu su neodgovorni dobro nagrađeni na različitim „projektima”, seminarima, putovanjima i drugim, kako sam J. T. prizna, „sinekurama”. Oni su, u tradiciji Brozovih organizacija, najorganizovaniji deo društva. J. T. sam napiše neistinu ili poluistinu u časopisu gde je urednik i onda se na to pozove kao dokaz! Potom će neka nevladina i sl. organizacija da upriliči peticije i protestna pisma, pa će njihovi novinari da spinuju itd. Metodi dr Gebelsa i nastavljača njegovog dela su vrlo efikasni i otuda neuništivi. Pogledajmo samo terminologiju J. T.: „polit-komesar”, „tipus”, „komesarskim jurišima”, „vampiri” itd. To je njegov svet.
No, pođimo njegovim redom.
Kaže da sam izabran za asistenta-pripravnika… zbog ostrakizma, meri opšti prosek (u koji ulaze i vanpravni predmeti) u promilima, ali ne kaže da se, tada i sada, posebno vodilo računa o proseku na predmetima katedre za koju je raspisan konkurs, a taj prosek mi je bio vrlo visok. Za razliku od nekih koji su za vreme studija obilazili profesorske kabinete, družili se s decom uticajnih roditelja, od kojih su mnogi upravo zato imali rezervisan prosek i mesto na univerzitetu, sve sam postigao isključivo učenjem (prava, jezika, muzike). Posle odbrane seminarskog rada na poslediplomskim studijama, pozvao me je dr Borislav T. Blagojević, jedan od najeminentnijih profesora Pravnog fakulteta, i saopštio mi je da je moj seminarski rad najbolji na Građansko-pravnom smeru, da ima karakter naučnog rada i da će zato biti objavljen u fakultetskom časopisu „Anali PF”. Takođe, rekao mi je da mu je profesor Borivoje Poznić (ugledni profesor je tada držao specijalni kurs) već skrenuo pažnju na mene. Tom prilikom mi je saopštio da nema asistenta i ponudio mi to mesto.
Referat za moj izbor, naravno, pisala je Komisija, koja je upravo zbog uvek budnih marksista, stavila u referat (kao i u sve druge referate toga vremena) obaveznu pohvalu Brozovom sistemu. Za razliku od mnogih koji me napadaju nisam bio prisutan tokom dočeku štafete na Fakultetu (niti bilo kada), a bio sam jedini koji je izričito odbio obavezu „organizovanog mimohoda radi odavanja pošte najvećem sinu naših naroda i narodnosti” (svedoci još rade na Fakultetu). Učestvovao sam, uvek zapaženo, na naučnim skupovima, a moji radovi, članci i knjige, objavljeni su (čak i po pozivu) u zemlji i inostranstvu. Jedini sam nastavnik u istoriji Fakulteta koji je predavanja, tada na trećoj godini studija, morao da drži u najvećem amfiteatru (čuvena Petica, rezervisana za prvu godinu), a mnogi studenti su, zbog nedostatka mesta, morali da stoje! Zaista je nemoguće prozvati 800 do 1.000 ljudi, tako da su uvek svi dobijali potpise, bez ikakvog ucenjivanja.
Jedan broj nastavnika je usred septembarskog ispitnog roka 1998. odbio osnovnu dužnost: da ispituje. Molio sam ih da to ne čine, jer je Zakon o radu, tada i sada, sasvim jasan: neispunjavanje radnih dužnosti u određenom periodu automatski, po sili zakona, povlači prestanak radnog odnosa. Oni su mi, kao dekanu, ponudili tekst sporazuma koji su sastavili, s tim da ako ga prihvatim, pristaju da rade, tj. ispituju. Prihvatio sam i potpisao, ali oni nisu! Preko svog predstavnika prof. Miroljuba Labusa poslali su novi tekst, sa dodatnim uslovima. Prihvatio sam i to, potpisao ga, potpisao je i prof. Slobodan Perović (tada šef Katedre za Građansko pravo), a potpisao je i prof. Labus. Oni su ponovo odbacili već prihvaćeni sporazum koji su sami sastavili! Prof. Labus je bio ogorčen na njih. Pri tome, primali su neumanjenu platu. U pitanju je bila čista politika izazivanja haosa (nedolazak ispitivača u ispitnom roku izveo bi hiljade studenata na ulicu, što je bio politički cilj), i to u vreme neposrednih pretnji agresijom na našu zemlju. O tome postoje i svedoci i dokumentacija. Neki među njima su se zalagali za poštovanje sporazuma (npr. prof. Hiber), a neki su bili na suprotnoj strani. Prof. Hiber je izgubio posao po sili zakona, ali J. T. je ostao, zbog čega ga je duhoviti nastavnik koji je izgubio posao nazvao „umalo otpušteni”. J. T. bi kao dipl. pravnik morao znati da je kolegama prestao radni odnos po sili zakona. Dakle, nisam ih ja „odstranio”, već sam učinio sve što je bilo u mojoj moći da ih zadržim. Dvojicu profesora sam, u to vreme ali drugim povodom, izlažući se ozbiljnom riziku, doslovno spasao hapšenja i oni to dobro znaju.
Zna to J. T., ali ga činjenice stavljaju u „anale beščašća”, a ja sam jedan od krunskih svedoka. Otuda u njegovom tekstu tolika količina ostrašćenosti. A tvrdnja da ja ne trpim uspeh svojih studenata je takva besmislica da je komentar izlišan. Podmetanje da sam se ugurao u radikalski, pa u naprednjački voz je takođe čista laž – nikada nisam bio član Srpske radikalne stranke, a što se tiče SNS-a tu sam, doslovno, bio osnivač od prvog dana, čak sam smislio i predložio ime stranke.
O agremanu ,,koji nikako da stigne” zaista ne mogu da raspravljam s nekim ko o tome nema pojma, jer da bi agreman stigao, logično, prethodno mora da se zatraži. Jadikovanje nad „Titovim sefom”, „junačkim grudima”, on kao „srpski oficir 1992…”, dakle u vreme kada Srbija nije bila država, i slične nebuloze, zaista ne mogu da komentarišem. J. T. nikada nije imao talenta za pravo, zato se opredelio za marksizam. Ceo njegov radni vek na Fakultetu je u stvari „sinekura”, jer je u celoj karijeri ispitao onoliko studenata koliko sam ja ispitao u jednoj godini. O održanim časovima da ne govorim. Napisao sam udžbenike iz tri predmeta (na poslediplomskim studijama korišćen je još jedan, na engleskom), što je, koliko se sećam, uspeo samo moj mentor profesor Borislav Blagojević i predratni profesor Lazar Marković.
Posle mog teksta u „Politici” od 6. marta, po starom metodu, staro društvo je preko fakultetskog mejla pozvalo sve nastavnike i saradnike (njih oko 120) da potpišu peticiju kojom se osuđujem ja, a podržava J. T. Skupili su četiri potpisa. Znaju ljudi istinu. Ovo je poslednji put da J. T. uopšte pominjem.
(Politika)