Ubistvo Borisa Nemcova, veče pred opozicione demonstracije, izazvalo je burne emocije na Zapadu, ali i u Moskvi, gde se na demonstracijama povodom ovog ubistva okupilo između 20 i 50 hiljada ljudi. Kao i ubistvo, i demonstracije povodom ovog zločina privukle su značajnu pažnju zapadnih medija, dok su demonstracije koje je istovremeno s ovim organizovala Komunistička partija Rusije i na kojim je bio približno isti broj ljudi, prošle potpuno nezapaženo. Treba napomenuti da je ovo potpuno u skladu sa pažnjom koju je Nemcov imao na Zapadu i koju je istovremeno uživao u Rusiji. Partija ovog „glavnog Putinovog neprijatelja“ ima rejting od oko pet odsto, dok je Komunistička partija, koju Zapad ignoriše, na prošlim parlamentarnim izborima osvojila 19,2 odsto glasova i predstavlja de facto glavnu opozicionu snagu u Rusiji. Samo, ova partija nije baš omiljena na Zapadu, pa se retko kada i spominje da ona postoji. Ovakva selektivnost i politička korektnost u informisanju u vezi sa ovim događajem navodi nas da posumnjamo i u verodostojnost ostalih „činjenica“ koje smo mogli da vidimo i pročitamo i koje nam se sugerišu i da se, u najmanju ruku, zapitamo koliko Zapad zaista poznaje Rusiju i koliko su njemu omiljeni političari istinski otuđeni u sopstvenoj zemlji.
Ubistvo Nemcova samo po sebi ne može imati značajnijeg uticaja na ruskoj političkoj sceni, jer ovaj čovek još od kraja devedesetih nije bio uspešan političar. Nije bio preterano popularan u javnosti, a pre oko pola godine ostvario je uspeh na lokalnim izborima u Jaroslavlju (oko 250 kilometara severoistočno od Moskve) i postao većnik u lokalnoj skupštini. Više od deset godina pre ovoga, on nije ostvario uspeh ni na jednim izborima. Nesumnjivo je, međutim, da bi ovo ubistvo moglo značajno da destabilizuje političku situaciju, ako ne u čitavoj Rusiji, onda barem u Moskvi, koja važi za „liberalni centar“, i to najviše zbog uloge medija, u najvećoj meri onih zapadnih. Ako ni zbog čega drugog, a onda zbog toga što se ovim ubistvom skreće pažnja na Vladimira Putina, kojeg se opet pokušava dovesti u situaciju da dokazuje svoju nevinost, umesto da drugi dokazuju njegovu krivicu. U stvari, ovo je već slučaj, jer je značajan broj zapadnih političara i medija odmah pokazao prstom na njega bez ikakvih čvrstih činjenica ili dokaza. Kao što se to desilo i sa, da navedemo samo nekoliko primera, pružanjem pomoći borcima Novorusije ili obaranjem malezijskog aviona iznad Ukrajine.
Činjenice u vezi s ubistvom Konkretno vezi sa samim ubistvom, u ovom trenutku raspolažemo sa jako malo informacija, ali one koje imamo sve ukazuju na to da se radi o organizovanom ubistvu. Poznato je da je Nemcov pred smrt večerao sa jednom ukrajinskom manekenkom, Anom Durickajom, u restoranu gde jedan od izlaza vodi na Crveni trg. Njih dvoje su iz restorana krenuli pešice pored Hrama Vasilija Blaženog i uputili se preko velikog mosta preko reke Moskve. S obzirom na vreme (između 11 sati i ponoći) i godišnje doba, na mostu se nije moglo očekivati da će biti mnogo ljudi. Ubica je Nemcovu prišao s leđa, ispalio osam metaka, od čega su metu pogodila četiri zrna a Durickaju nijedan, i uskočio u automobil koji je pratio Nemcova i njegovu prijateljicu. Vrlo je interesantan i detalj da se sve to dogodilo tačno u trenutku kada je vidno polje jedne od bezbednosnih kamera koja je pokrivala ovaj deo mosta prekrio čistač snega. Po svemu sudeći, za ubistvo je korišćen pištolj „makarov“ kalibra devet milimetara.
Ovo nameće nekoliko zaključaka i pitanja. Pucanje s leđa podrazumeva da je meta savršeno identifikovana i da postoji visok nivo spretnosti u baratanju oružjem, što isključuje sve druge mogućnosti, osim profesionalnog ubistva. Treba napomenuti i da je ispaljen dosta veliki broj hitaca, ali i da nije bilo „overavanja“, barem prema informacijama kojima javnost za sada raspolaže i, najvažnije, da je svedok ubistva, Durickaja, pošteđena. Postavlja se pitanje zbog čega ubica nije čekao da se Nemcov vrati kući i ubije ga ispred kućnog praga. Klasičan tip organizovanog ubistva odigrao bi se po ovom scenariju, na mestu na kojem je ubica siguran da će se žrtva pojaviti. Ili barem na izlazu iz restorana u kojem je žrtva uočena. Može se razumeti zbog čega ubica nije pucao na izlazu iz restorana, jer je to mesto gde uvek ima ljudi i koje je pod nadzorom, ali izbor mosta za mesto ubistva je dosta nerazumljiv. Prvo, kako su ubice mogle biti sigurne u rutu kojom će Nemcov ići i u koje će vreme tačno biti na mostu? Ovo očito ukazuje na neophodnost visokog nivoa organizacije. Drugo, automobil u koji je ubica uskočio (izvor iz policije čije je reči prenela RT navodi da se radi o srebrnom VAZ-21102 sa tablicama iz Severne Osetije) nije mogao satima kružiti Crvenim trgom, niti pratiti par od restorana do mosta – morao ih je presresti na tačno utvrđenom mestu. Osim ako su ubice na ovaj ili onaj način unapred znale tačnu putanju para (što je, takođe, moguće, ali što bi u najmanju ruku zahtevalo nesvesno saučesništvo Durickaje), za praćenje i ubistvo na ovoj lokaciji bila je neophodna vrlo sofisticirana organizacija. Sam izbor mesta zločina mogao bi ukazivati na nameru da ubistvo bude spektakularno i da, možda, na neki način umeša Putina u sve to.
Upravo činjenicu da je Nemcov ubijen „na pragu Kremlja“ mnogi su već i iskoristili da bi ukazali na Putina. Nemcovljev opozicioni kolega, Mihail Kasjanov, rekao je da je „šokiran“ time što je „u 21. veku jedan opozicioni lider demonstrativno ubijen odmah ispred zidina Kremlja“ i dodao da se „zemlja kreće ka propasti“. Ovu priliku odmah je iskoristila i Marša Gesen, bivša urednica američkog Radija Sloboda (verzija Radija Slobodna Evropa za bivši SSSR) koja je u komentaru za Njujork tajms napisala bukvalno: „Ljudi će biti ubijani u ime Kremlja, pred Kremljom, po scenariju Kremlja, samo zbog toga što su se usudili da se suprotstave Kremlju.“ Pored ovoga, simbolika ubistva na pragu Kremlja važna je i iz ugla da je bilo neophodno da i polupismena domaćica iz Teksasa bude u stanju da prepozna kulise, a ima li poznatije pozadine od Crvenog trga? U svakom slučaju, izvesno je da su se ubice ozbiljno potrudile da ovo ubistvo izvedu baš na ovakvom mestu, uz sve logističke probleme i opasnosti koje to predstavlja, što ukazuje na politički motiv.
Pitanje motiva Prema zapadnim medijima, postojanje političkog motiva navodi nas na to da je ubistvo mogao da naruči Kremlj, ili nego blizak Kremlju. Teško je, međutim, videti kakav bi interes ruska vlada mogla imati u ubistvu svog protivnika koji je, s jedne strane, bio svetski poznat, a s druge strane, potpuno zapao u drugi politički plan i čija stranka nije uspela ni da uđe u parlament, nego mu je domet bio da bude opštinski većnik u Jaroslavlju. Kada je Putinov portparol Vladimir Peskov rekao da Nemcov nije predstavljao nikakvu opasnost, niti pretnju po vlast, to je bilo apsolutno tačno. Takođe, pretpostaviti da je ubistvo Nemcova za cilj imalo zastrašivanje drugih predstavnika opozicije nije baš logički zasnovano, jer bi ga u tom slučaju bilo mnogo jednostavnije ubiti na diskretniji način, kod kuće. Zbog ovoga, ideja direktne ili indirektne povezanosti ruske vlasti s ovim deluje vrlo malo verovatna.
Sa time se slaže i čitav niz ljudi, među kojima ima i onih naklonjenih Putinu, ali i onih koji mu se protive, i onih iz Rusije, ali i onih sa Zapada. Bivši lider SSSR Mihail Gorbačov izrazio je uverenje da ubistvo predstavlja pokušaj destabilizacije Rusije, aludirajući da bi se moglo raditi o „operaciji pod lažnom zastavom“. „Ubistvo Borisa Nemcova je pokušaj da se zakomplikuje situacija u zemlji, pa čak i da se ona destabilizuje pojačavanjem napetosti između vlasti i opozicije“, rekao je on za agenciju Interfaks i dodao da će „određene snage naravno pokušati da iskoriste ovaj zločin zarad sopstvenih ciljeva – svi razmišljaju kako da se otarase Putina, zar ne?“ Istaknuta opozicionarka Irina Kakmada rekla je za Ria novosti da ubistvo predstavlja „provokaciju koja svakako nije u Putinovom interesu, nego ima za cilj da se uzdrma situacija“.
Sa druge strane Atlantika, američki politički aktivista Lindon Laruš i ekonomista koji je u Reganovoj administraciji bio zamenik ministra finansija Pol Kreg Roberts otišli su još dalje i za ubistvo optužili Stejt department, odnosno CIA. „Ideja da je (Nemcova) ubio Putin, da je to Putinov interes luda je. Ko bi imao motiv za ubistvo ovog čoveka? (Visoka zvaničnica Stejt departmenta) Viktorija Nuland je bila deo tima koji je organizovao ubistvo ovog čoveka. Meni to miriše na Nulandovu. Ona je na listi osumnjičenih zločinaca u ovom slučaju, kao i u nekim drugim slučajevima“, rekao je Laruš i dodao da se „Nulandova (predsednik SAD Barak) Obama i njihovi britanski saradnici trude da ‚Majdansku revoluciju‘ prenesu i u Rusiju i orkestriraju puč kako bi oborili Putinovu vladu“. Roberts je, sa svoje strane, rekao da je Nemcov „često zvučao kao agent Vašingtona“. „Ako Nemcova nije ubila CIA da bi okrivili Putina, najverovatnije su ga ubili ruski nacionalisti koji su ga smatrali agentom Vašingtona. Mogu vam reći jednu stvar, da je Putin previše inteligentan da bi ovako igrao na ruku Vašingtona. Štaviše, Nemcov, iako je bio lajav, nije imao nikakvog uticaja na Putinovu podršku koja iznosi 85 odsto. Nemcov je podršku imao u vašingtonskim nevladinim organizacijama u Rusiji. Ako je CIA ubila Nemcova, ubili su sopstvenog agenta“, dodao je on. Sličnog stava je i bivši saradnik američke Nacionalne agencije za bezbednost koji je raskrinkao njihov program prisluškivanja, Edvard Snouden. „Počeli su da uklanjaju one koje su mnogo godina hranili. Ne trebaju im oni koji ne mogu da sprovedu njihove planove i oni koji znaju njihove tajne. Stejt department se neće zaustaviti na Nemcovu, oni će nastaviti dalje“, rekao je on.
Tezu da su Nemcova ubili ruski nacionalisti podržava i jedan deo ruske opozicije. Poznato je da su u prošlosti nacionalisti pretili raznim opozicionarima, uključujući i Nemcova. U okviru ovih organizacija potpuno je moguće naći osobe sposobne da izvrše ovakvo ubistvo, ali to, opet, ne pruža odgovor na određena pitanja poput – zašto bi ga ubili ispred Kremlja i kako bi prikupili informacije o njegovom kretanju po izlasku iz restorana. Takođe, zašto bi ruski ekstremisti u ovakvoj situaciji poštedeli Ukrajinku za koju je poznato da je povezana sa vlastima u Kijevu. I u ovom slučaju, ubistvo na kućnom pragu ili na izlazu iz restorana bi bilo mnogo prigodnije, a uslovi u kojima je ono izvršeno ne uklapaju se u način rada neke ekstremističke grupe. Jasno je da nivo organizacije neophodan za ovakvo ubistvo jasno upućuje na umešanost neke „službe“ državnog ili privatnog nivoa (oligarsi u potpunosti raspolažu mogućnošću da koriste privatne „službe“). Ovo nas ponovo vraća na logički zaključak da umešanost ruskih službi nema smisla, jer je iz Putinovog i vladinog ugla ovo ubistvo katastrofa ne samo sa političkog aspekta nego i u propagandnom ratu.
Ostaje nam, na kraju, još samo teorija strane provokacije, koju su Putin i ruska vlada u samom startu izneli kao svoju hipotezu. Jasno je da je ova mogućnost najdraža Kremlju, ali mora se reći i da je ona najverovatnija. Putin je trenutno meta duboke i raširene kampanje mržnje na Zapadu. U takvim uslovima, ubistvo nekoga ko mu je opozicionar prosto je nešto čemu novinari ne bi mogli da odole i nastavili bi da ga optužuju za sve nesreće na ovom svetu. Putin i ruska vlada su u velikoj meri kolateralna žrtva ovog ubistva. Ako je to bio cilj, motiv bi imali mnogi ljudi i mnoge države. Kao i u svim drugim slučajevima kada se ovako nešto desi, odgovornost je najlakše pronaći ako se razmisli ko ima korist od toga. U ovom slučaju, to svakako nije Vladimir Putin.
Ekonomski ubica Rusije
Boris Nemcov je u žižu međunarodne javnosti prvi put došao marta 1997, kada ga je predsednik Rusije Boris Jeljcin imenovao za prvog potpredsednika vlade. Čitav Zapad odmah je poludeo za mladim, zgodnim pristalicom slobodnog tržišta, koji je do tada bio guverner Nižnjeg Novgoroda. Zamenik ministra finansija u administraciji Bila Klintona Leri Samers bio je toliko oduševljen da je izjavio da premijer Anatolij Čubajs i Nemcov predstavljaju „ekonomski tim snova“ (economic Dream Team). Indikativan je i tekst koji je napisala dopisnica Los Anđeles tajmsa iz Moskve Kerol Vilijams, koji više liči na jeftinu sovjetsku propagandu nego na tekst koji o nekom ruskom političaru piše američki novinar. „Za četiri meseca od kako je napustio kormilo prosperitetnog grada na Volgi da bi postao prvi potpredsednik vlade u Moskvi, ovaj harizmatični krstaš za metu je uzeo korumpirane i pohlepne koji su od postsovjetske Rusije napravili veliku i zastrašujuću mafijašku državu. Ovaj bivši fizičar predsedavao je prvim obećavajućim znakovima ekonomskog oporavka od kako je Rusija odbacila komunizam i, na zadovoljstvo masa, vodio rat protiv guzonja iz vlade koji se šire po uvezenim luksuznim automobilima i iznajmljenim avionima“, napisala je ona te 1997. godine. Ovakav romansirani prikaz mogao je da prođe na Zapadu, ali ne i u samoj Rusiji. Nemcovljevo „čudo“ u Nižnjem Novgorodu je bilo, kao i sve ostalo u vezi sa njim, plod lukavog marketinga koji je skrivao brutalnu realnost. Kada je Rusija bila na dnu, 1996, Nižnji Novgorod bio je po prosečnoj zaradi negde u sredini među 89 ruskih regiona, uprkos tome što je u njemu bilo neuporedivo više stranih investicija nego drugde.
Nemcov je u Kremlj ušao kao mladi reformator i borac protiv korupcije koji je Rusiji obećao pošten i čist zapadni kapitalizam. Prva stvar što je uradio bilo je uvođenje zakona koji je primoravao birokrate da se odreknu stranih automobila i zamene ih ruskim „volgama“, koje su, igrom slučaja, bile proizvođene baš u Nemcovljevom Nižnjem Novgorodu. Potom se zalagao za antikorupcijske zakone koji su imali takve rupe da su kroz njih te „volge“ mogle da prođu bez problema. Na primer, jedan od njegovih reformskih zakona predviđao je da vladini tenderi u budućnosti moraju biti jasni i otvoreni za konkurenciju, osim u slučajevima kada bi bilo procenjeno da je zatvoreni i nekompetitivni tender „najbolje rešenje“. Drugim rečima, ne da se ništa nije promenilo nego je Nemcov nameštenim tenderima dao prizvuk legalnosti. Nekoliko meseci kasnije, Nemcov je gurao zakon kojim su se političari primoravali da prijave svoje prihode, ali ne i svoju imovinu i imovinu svoje porodice, a onda je snimljen kako se dogovara o mitu u vidu avansa za knjigu vrednog 90.000 dolara sa Sergejem Lisovskim, bivšim Jeljcinovim saradnikom, koji je godinu dana ranije uhvaćen kako prenosi kutiju sa pola miliona dolara. Slučaj je hteo da se ovo desi baš posle kontroverzne privatizacije državne telekomunikacione kompanije Svjazinvest, koju je kupio konzorcijum u kojem se nalazio i Džordž Soroš. Kasnije je otkriveno da je slične „avanse“ primio i Čubajs i neki drugi „mladi reformatori“, a zbog ovoga je ušao u sukob i sa oligarhom Borisom Berezovskim, koji je izgubio tender. Ovakvih primera za vreme njegovog kratkog boravka na vlasti bilo je još mnogo. Avgusta 1998, vlada u kojoj je bio otišla je u istoriju pošto je izazvala jedan od najvećih i najrazornijih državnih finansijskih kolapsa u 20. veku.
(Pečat)