Piše: Miloš Kordić
Ko o čemu, baba o uštipcima, narodna je, a jedan drugi Vuk zapisao. Ali je zapisao i da se u njegovom kraju, u Tršiću, kod Loznice, govorilo i ovako: Ko o čemu, Rabo o uštipcima.
Tako i Vuk Drašković: ko o čemu, on o 9. martu i Miloševiću. Pa se povodom 24. godišnjice od mitinga opozicije u Beogradu u jednom od srpskih dnevnih listova danas, 9.marta, oglasio upravo Vuk Drašković, jedan od tadašnjih lidera opozicije, odnosno Srpskog pokreta obnove.
U autorskom tekstu, Vuk Drašković, književnik i političar, kako se predstavlja, niže, književnički, gotovo pesnički uzvišeno, epiku i tragiku tog 9. marta 1991. godine. (Ovde izražavam najdublje žaljenje zbog tragično nastradalih dvojice mladih ljudi i izvinjavam se svima koji su zaista iskreno verovali u istorijsku misiju i svog učešća na tom mitingu, koji je organizovao Srpski pokret obnove.)
Dakle, početak je marta 1991. godine. Razbijanje Jugoslavije sve se brže zahuktava. Srbi, kojih je u republikama Jugoslavije najviše od svih drugih „naroda i narodnosti“, prvi su na udaru. Treba li podsećati šta se o Srbima i Jugoslovenskoj narodnoj armiji govorilo i šta im se činilo devedesete i prva dva meseca devedeset i prve godine? Ne treba. A Vuk veli da je televizija Beograd tada „krštena“ kao Bastilja. Jer je govorila o stradanju svog naroada. A bilo je i onoga što u tom izveštavanju nije bilo dobro. Što je gotovo bezazleno u odnosu na ono što se moglo čuti, videti i čitati po Zagrebu, Ljubljani… Vuk je zaboravio Jelka Kacina.
Ne, niije 9. mart organizovan protiv Slobodana Miloševića. On je pobedio na izborima. A Vuk Drašković na jednom mestu u svom tekstu kaže: „a većina naroda tada je obožavala Miloševića“. Znači, Srbija ima pogrešan narod. Njega treba promeniti. (Da se razumemo, nikad nisam spadao u bilo kakve miloševićevce.) Nije to bilo protiv Slobodana – bilo je to protiv Srbije i Srba, ma gde da su tada živeli. Tada su Srbi označeni svim onim „atributima“ kojih se nisu rešili do dana današnjeg. Jugoslaviji, Srbiji i Srbima, ni sa Miloševićem ni bez njega nije bilo spasa. Samo je 9. mart dobrodošao onima koji su ga finansirali i osmišljavali.
Samo što to Vuk Drašković, bivši komunista, sindikalac, optuženik za širenje mržnje u jednom od svoji romana, dopisnik Tanjuga iz Afrike, radikal, pa odmetnik od od radikala i svog kuma Šešelja, osnivač i doživotni vođa Srpskog pokreta obnove (kao i drug Tito Saveza komunista), koji je, SPO naime, drmao Beogradom, a na državnim izborima Pokret mu je jedva prolazio cenzus, osnivač svojih paravojnih jedinica koje su odlazile na ratišta, jedan od čelnika DOS-a, propali „takmičar“ na predsedničkim izborima…
I Srbiju bi (i Crnu Goru takođe) bombardovali i sa Miloševićem i bez njega. I s Rambujeovm i bez njega. A Kosovo i Metohija je izgubljeno mnogo, mnogo decenija pre nego što je bilo ko čuo za Miloševića. Kao što su mnogo, mnogo godina pre Miloševića postojali i Franjo Tuđman i Alija Izetbegović, na primer, sa svojim već temeljno pripremljenim strategijama i „pilot-projektima“ nacionalizma, šovinizma… i svega što je kasnije proizašlo iz toga. A Vuk sve to pripisuje Miloševiću. Po čijem nalogu?
Sve je to još 1990. godine i kasnije dobro znao Vuk Drašković. Pa je sve to naglo zaboravio, smetnuo s uma… šta li je.
A onda su se rešili Miloševića. I 5. oktobrom, kažu, završili ono što su 9. martom započeli: „juriš u kontrarevoluciju“. Miloševića su uhapsili i poslali u Hag, omogućivši mu da istinom pobije sve njihove laži. A Vuk postao ministar spoljnih poslova. I potpisao da NATO može slobodno da prolazi, prelazi… Da mogu slobodno da nam unište vojsku.
A Vuk i njegovi da nam unište sve: privredu, banke, Službu društvenog knjigovodstva, školstvo, zdravstvo… da nas zaviju u crno.
Kako bilo šta verovati onome ko je za višegodišnje zasluge i samopregoran rad protiv Srba i Srbije bio, sa suprugom, redovan gost na Molitvenom doručku kod američkog predsednika, u Beloj kući?
Ali je danas, 9. marta 2015. godine, ipak priznao da je uspeh 5. oktobra skidanje Miloševića s vlasti uspeh, a sve posle bilo je ovako: „Razbojnički kapitalizam u crno je zavio većinu ljudi i celu Srbiju, zemlja je opljačkana i razgrabljena od mafijaša i od političkih miljenika…“
I danas se Vuk Drašković prisilio da prizna da je i Milošević u Hagu rekao da će se posle 5. oktobra sve to tako i desiti.
Pa za šta si se ti, Vuče, pobogu brate, borio?!
A što rekao narod, a jedan drugi Vuk zapisao: Vuk dlaku mijenja, ali ćudi nikada.
A mi bismo mogli reći: Vuk Drašković menja i dlaku i ćud.
(Intermagazin.rs)