Piše: Miloš Kordić
Da, dobro ste pročitali: aždaje, krokodili, bele ajkule, pirane, kitovi, grdosije iz praistorijskog doba, lešinari… masni, ružni, debeli, neobrijani, zapušteni… To su i takvi su bili Srbi u vreme građanskih ratova na prostorima bivše Jugoslavije, u vreme sukoba na Kosovu i Metohiji i u vreme Nato agresije na SRJ ne samo na karikaturama po zloupotrebi karikature kao umetnosti i zbog toga po tragičnim posledicama danas čuvenog francuskog „Šarli ebdoa“ i druge po Evropi zapadne štampe, nego su takvi još češće i žešće bili na karikaturama u američkoj štampi… „Vašington postu“, „Čikago tribjunu“, „Njujork tajmsu“, „Kartun njuzu“, „Nešvil Beneru“ i mnogim drugima.
Jedan od „omiljenih junaka“ američkih crtača karikatura bio je, naravno, i Slobodan Milošević. Na jednoj od njih, u čuvenom „Vašington postu“, na primer, čovek iz kamenog doba, „zaogrnut kožom od životinje i sa kamenom batinom u ruci“ je Milošević.
Ova kratka priča o američkim karikaturama iz vremena o kome je ovde reč, pojavljuje se zahvaljujući činjenici što otkad znam za novine imam naviku da iz njih isecam pojedine tekstove, fotografije, crteže, karikature… I da neke od njih dugo, dugo čuvam. Često i ne znajući zbog čega i da li će mi nešto od toga ikad zatrebati.
Tako sam sačuvao, bez namere da reklamiram list, tekst specijalnog izveštača „Politike“ iz Vašingtona, Zorane Šuvaković, od nedelje 10. decembra 2006. godine, pod naslovom „Ruženje naroda“, s nadnaslovom „Srbi i američka karikatura“.
U stvari je to priča o profesoru Ljubici Popović, vizantologu i predavaču, do penzije (2006. imala je 74 godine i veoma bi me radovalo da i dalje srećno živi svoj nauci posvećeni život), na Vanderbiltu u Nešvilu. Uz mnogo toga za šta se interesovala i čemu je posvetila svoj naučni rad iz sveta umetnosti, profesorka Popović se interesovala i za karikaturu.
Karikatura je, ma šta ko mislio o njoj, veoma moćna umetnost. I svestrana umetnost: u njoj se u isto vreme mogu naći, u čvrstom jedinstvu, slikarstvo, filozofija, humor, satira, kratka, literarno jednostavna, često kristalna tekstualna poruka, ukoliko karikaturu prati tekst. Karikatura ponekad zna da bude i primitivna, vulgarna i nekulturna umetnost – tada ona i nije umetnost, bez obzira što joj crtež može biti i na vrhunskom estetskom nivou. Karikatura je i opasna umetnost – može kao bumerang da se vrati svome bacaču, svom autoru. I još mnogo toga je karikatura, što njeni teoretičari znaju mnogo bolje od moje malenkosti.
Zorana Šuvaković piše kako je profesor Ljubica Popović, inače rođena i odrasla u Šapcu, američki državljanin od ranih šezdesetih, gde je na Masačusetsu i doktorirala, na velikom skupu američkih profesora slavistike, u novembru 2006. godine, predstavila rad o „američkim političkim karikaturama“.
„Već četrnaest godina (od 2006. pa unazad – nap. M. K.) ugledna profesorka, poznata po svojim naučnim radovima iz vizantologije u stručnim krugovima u SAD i širom sveta, pedagog koji je sa najudaljenijih krajeva planete dovodila studente na svoju katedru uspevši da im izvojuje stipendije preko Stejt departmenta, pedantno skuplja karikature na temu bivše Jugoslavije, po svim američkim listovima“, piše Šuvakovićeva.
Svoje radove o tome kako se karikirala teška situacija na Balkanu objavljivala je u uglednim ali niskotiražnim časopisima. Visokotiražni listovi, u skladu sa svojim nivoom „osvojene slobode“ medija, nisu bili zainteresovani za njene radove. Jer istina zaista može ponekad i gadno da zaboli. Bez obzira na imunitet stečen neprestanim siledžijstvom, zastrašivanjem sopstvenog naroda i sejanjem ratova po svetu.
Profesorka je sakupila više od dve hiljade karikatura i razvrstala ih po temama i porukama. Uspela je da zabeleži više od sto pedeset karikaturista koji su zarađivali hleb, kako kaže Šuvakovićeva, na jugoslovenskim temama. Srbi su na tim karikaturama, pričala je tada profesorka Popović, masni, ružni, debeli, neobrijani, zapušteni… Na brojnim karikaturama oni nose nož ili nekakvo primitivno oruđe. I uvek pucaju ili napadaju goloruki narod… A onaj ko se seća tih vremena zna i zbog čega – američka država bila je tada na strani muslimana i Hrvata, o Albancima da se i ne priča, i na sve moguće načine ih pomagala.
Pa u Srbiji pričati o slobodi štampe u Americi dođe mu kao u onoj narodnoj, od Vuka zapisanoj: Ko te jedan put ćušio, onaj će te drugi put kocem udariti.
„Razumem i kritiku i satiru“, pričala je profesorka, „ali ne vulgarnosti. Jednom kada se taj prag pređe, drugi su spremni da krenu istim pravcem.“ Ti krokodili, kitovi, lešinari, te pirane, ajkule, aždaje… na karikaturama američkih karikaturista, a to su, eto, Srbi, naslađuju se novim ratovima, proždiru sve pred sobom, iz sebe izbacuju vatru, oni su agresori, iza sebe ostavljaju pustoš, groblja, lobanje…“
Karikature u američkim i drugim zapadnim štampanim medijima, kao i čitava tadašnja orkestrirana medijska laž imala je jedan jedini cilj: satanizaciju Srba! Uništiti i Srbe i Srbiju. Uništiti istinu. Jer za Zapad zločine nisu činile sve sukobljene strane na prostorima bivše Jugoslavije, što su oni veoma dobro znali, jer su mnoge i „režirali“ – isključivo su ih činili Srbi. Pa o kakvim se tu, na takvim karikaturama, vrednostima Zapada radi? Ni o kakvim. Kakva je to kultura, umetnost? Primitivna, fašistoidna, puna mržnje, laži. U stvari, nikakva.
„Kao građanin sveta nisam želela da ova velika sramota medijskog ruženja jednog naroda ostane nezabeležena“, kazala je te, 2006. godine, profesor Ljubica Popović novinarki Zorani Šuvaković. „Ja sam Srpkinja“, i to je na jednom mestu rekla.
Srpkinja, američki građanin. I nije sama, dodajem. Tesla, Pupin… da ne idem dalje.
I rođena je, da se još jednom kaže, u zemlji umetnika i mudraca karikature: Pjera Križanića, Dese Glišić, Zuke Džumhura, Ive Kušanića, Milorada Dobrića, Jugoslava Vlahovića, Ranka Guzine, Duška Petričića, Jovana Prokopljevića, Toše Borkovića… i da ne grešim dušu.
A kakvu to umetnost karikature ili karikaturu umetnosti u zemlji Srbiji propoveda, na primer, a ovih dana je opet aktuelan, onaj ko decenijama na svojim karikaturama crta najvulgarnije „pričice“ o predsedniku svoje zemlje (ma šta mislio o njemu) i njegovoj supruzi (ma koliko mu bila mrska) u, na primer, bračnom krevetu? Kakva je to umetnost karikature, satire, na čijoj se jednoj od karikatura uz patrijarha Srpske pravoslavne crkve (bez obzira da li je crtač vernik, ateista ili gnostik) stoji nož na podu? I to patrijarha koji je za života neprestano ponavljao: Budimo ljudi. Kakva je to umetnost karikature na čijoj je jednoj od karikatura nacrtana profesor dr Smilja Avramov, u svetskoj pravnoj nauci priznati stručnjak, pored Hitlera i Musolinija? To bi kao, što rekla deca, trebalo da je satira, da je smešno, da je kritika nepristajanja da priznamo da smo svi redom zločinci, da smo zli, da smo lešinari. I to bi trebalo da je kritika drugačijeg (uvek grešnog i pogrešnog) srpskog mišljenja. Drugačijeg od čijeg? Pa valjda od američkog! Itd. I čiji je to karikaturista a nije na spisku onih 150 američkih, koje je skupila profesor dr Ljubica Popović!?
Ne trebaju nama uvek Amerikanci da nas podsećaju svojim karikaturama kako smo mi Srbi zli, prljavi, neobrijani, neošišani, primitivni… Jer Amerikanci ne znaju kako da nacrtaju ni svoj ratoborni primitivizam, svoje zločinstvo… Jer svega oni toga imaju preko glave. Ne trebaju nama oni, jer i mi… da ne kažem šta, za trku imamo. A što kazao, opet, narod, a Vuk zapisao: Iz tuđe njive i čanak prge zauvar je. (Prga je vrsta jela naših starih; napomena – M. K.)