Piše: Boško Jakšić
Pet vekova koliko je prošlo od kako je Nikolo Makijaveli izazvao politički šok objavljivanjem „Vladaoca”, ovo remek-delo zbog kojeg je njegov autor često bio optuživan kao amoralni cinik, uspešno živi u praksi savremenog sveta.
Ključna poruka „priručnika za gangstere”, kako je Makijavelijevu knjigu opisao slavni britanski filozof Bertrand Rasel, svedena je na princip da „cilj opravdava sredstvo” i da u politici nema moralnosti. „Neka se vladalac, dakle, trudi samo da pobeđuje i da drži vlast, sredstva kojima će se služiti uvek će se smatrati časnima i biće hvaljena, jer se svetina zadobija uvek spoljnom stranom stvari i uspešnim ishodom poduhvata, a u svetu postoji samo gomila, dok manjina izlazi iz senke jedino onda kada većina ne zna na koga da se osloni”, pisao je Makijaveli 1513, pošto je proteran iz voljene Firence.
Koliko me to neodoljivo podseća na ovdašnje političare koji ne uspevaju da umaknu navici da sunarodnike posmatraju samo kao glasače, kao sopstvene klijente, kao vernike jedne parohije, a ne kao građane čija je svest predmet neprekidne dorade.
Prevelika je količina Makijavelija po glavi stanovnika u zemlji u kojoj je proces tranzicije doneo konfuziju oko identiteta: postkomunisti, postsocijalisti, postpartizani, postčetnici, postradikali, postdemokrate… Zemlji u kojoj je Miloševićev brutalni makijavelizam otvorio prostor ogolelim pragmatama kojima je vlast – najčešće i novac koji ona donosi – jedini cilj. A sve pod plaštom velike zabrinutosti za bezbednost države i boljitak naroda.
Zar to nije upravo ono po čemu je Makijaveli ostao upamćen: odbacivanje elementarne političke moralnosti, insistiranje da upravljanje državom mora da počiva na realnom sagledavanju korumpirane ljudske prirode, da vladar mora da ima snagu lava i lukavstvo lisice.
„Iz iskustva se vidi da su u naše vreme velika dela učinili oni vladaoci koji su malo računa vodili o datoj reči i koji su lukavstvom umeli prevariti ljude pa su, na kraju, pobeđivali one koji su se oslanjali na zakonitost”, piše Firentinac koji je postao sinonim lukavog tiranina.
Jedna za drugom, srpske vlasti pokazuju da su sklonije da isključivo traže put ka izbornoj pobedi nego da se udubljuju u kvalitet i moralnost politike. Sklonije su institucijama koje bi, kao „lego kocke”, bile poređane jedna na drugu, umesto da parlament, vlada i sudstvo funkcionišu u istoj ravni.
To je ono što kaže Makijaveli: politika mora da ima sopstvenu moralnu logiku koja vladaocu dopušta da zarad države, i vlasti, zaboravi na konvencionalnu etiku.
Zloupotreba vlasti nije ekskluzivno vlasništvo renesansne politike. Događa se svuda, u svako vreme, na svakom mestu, u svim odnosima. Zato principi koje je Makijaveli otkrio podjednako pripadaju i našim životima.
Dok svekoliki stranački pretorijanci međusobno ratuju za unosne pozicije na vlasti, stvara se država od koje građani ne očekuju mnogo. Razočarani narod beži u apatiju. Makijaveli je i za to imao preciznu dijagnozu: „Mnogi su zamišljali republike i monarhije, koje se zaista nikada nisu videle ni postojale. Toliko je daleko od onoga kako se živi od onoga kako bi trebalo živeti da čovek koji, umesto onoga što čini, radi ono što bi trebalo činiti, doživljava pre svoju propast, a ne uspeh.”
Makijaveli nije stvarao sistematičnu teoriju. Ograničio se na maksime, aforizme, recepte koji vladaocu mogu da pomognu da preživi izdajnički svet koji ga ugrožava.
Zar srpska politika već deceniju ne ide cik-cak putanjama? Bez mnogo dugoročnih vizija, ali uz svakodnevna podsećanja o ugroženosti vladaoca, koja treba da ga sačuvaju na vlasti?
Dok je pokušavao da se dodvori „veličanstvenom Lorencu de Medičiju”, Makijaveli je sebe predstavljao kao velikog patriotu. „Volim svoju zemlju više od sopstvene duše”, pisao je. Verovao je da svojim uputstvima može da pomogne Firenci, da je oslobodi korupcije, da je pretvori u „snažnu, ujedinjenu, efikasnu, moralno oporavljenu, divnu i pobedničku patriju”.
U čemu je retorička razlika sa savremenim makijavelizmom u verziji srpskih vladara koji pokazuju sklonost da takvu državu prave oslanjajući se na autoritarnost i širenje straha kao vrline vladaoca? Čini se da im sasvim odgovara Makijavelijeva poruka: „Neophodno je da princ koji je zainteresovan za sopstveni opstanak nauči da bude drugo od dobar.”
Njegovi najvažniji saveti vladaocu su da učini sve kako bi sačuvao moć i svoju državu i kako bi druge sprečio da postanu moćni. Kako bi stalno održavao poluratno stanje. Kako bi maskirao prave namere i poštovao samo ona obećanja koja su u interesu vladaoca. Kako bi eliminisao snažne oko sebe. „Bolje je da te se boje nego da te vole.”
Danas živimo u vremenima demokratije u kojima „vladaoca” biraju građani i od koga se očekuje da se ponaša u skladu sa normama odgovornosti i transparentnosti. U poređenju sa vremenima Makijavelijeve Firence mnogo se odmaklo u pravcu kodifikacije individualnih ljudskih prava.
Kako se onda događa da nam poređenja sa autoritarnošću i korupcijom Firence deluju tako bliska? Biće zato što „umesto da bude svetac u svetu grešnih, vladalac mora da prikuplja moć i surovo ruši neprijatelje, da se ne plaši da će ga optuživati kao zlog i beskrupuloznog”.
Nemam, lično, ništa protiv pragmatizma, ali on ne može da bude svevladajući. Recimo u sudstvu, ljudskim pravima, u ostvarivanju slobode medija. Neka etika mora da postoji. Pa i u politici.
Kada bi mogao da pogleda savremenu srpsku politiku Makijaveli bi rekao: „Ovo mi se čini poznato.”
(Politika)