Image may be NSFW.
Clik here to view.
Kalid, koji koristi pseudonim, vodi pokret otpora Islamske države u Istanbulu. On je došao iz Sirije kako bi pomogao oko kontrole dotoka dobrovoljaca sa svih strana sveta koji dolaze u Tursku, želeći da se priključe globalnom džihadu.
On navodi da se muslimani sada bore i u Ukrajini.
„Braća“ su članovi ISIS-a i drugih islamskih organizacija pokreta otpora , ljudi koji su napustili svoje države i gradove.
Često koristeći pseudonime i lažne identitete, oni rade i bore se na Bliskom istoku, u Africi i na Kavkazu, prelazeći granice bez viza. Neki od njih se bore za stvaranje novog Kalifata. Drugi, poput Čečena, Kurda i Dagestanaca, bore se za slobodu, nezavisnost i samoopredeljenje.
Oni se nalaze na svakom kontinentu, u skoro svakoj državi, a sada ih ima i u Ukrajini.
Na Zapadu mnogi posmatraju rat u Ukrajini kao rat između proruskih separatista i ukrajinske vlasti. Međutim, istina je mnogo složenija, naročito kada su u pitanju volonterski bataljoni koji se bore na strani Ukrajine. Neke od njih podržavaju ukrajinski oligarsi, dok druge plaćaju privatna lica.
Ipak, bataljon o kome se malo priča jeste Dudajev bataljon, koji je dobio ime po prvom predsedniku Čečenije, Džokaru Dudajevu, a koji je osnovao Isa Munajev, čečenski komandant koji se borio u dva rata protiv Rusije.
Ukrajina je sada postala važna prolazna stanica za „braću“. U Ukrajini se može kupiti pasoš i potpuno nov identitet. Za 15.000 dolara, borac dobija novo ime i pravni dokument o ukrajinskom državljanstvu. Ukrajina ne pripada Evropskoj uniji, ali predstavlja lak put imigracije na Zapad.
Ukrajinci imaju poteškoće za dobijanje viza za susednu Poljsku, gde mogu da rade na građevini i u restoranima, popunjavajući prazninu koju su ostavili silni Poljaci koji su emigrirali u Veliku Britaniju ili Nemačku.
Ukrajina je takođe pogodna za nelegalne radnje. Lako se može doći do neregistrovanog oružja za borbu protiv proruskih separatista, a ono se čak može i izneti iz države podmićivanjem ukrajinskih graničara.
„Naš cilj je da dođemo do oružja koje će biti poslato na Kavkaz“, rekao je Rizvan, jedan od muslimana koji se nalazi u Kijevu.
Iako sede kose i brade, Rizvan (57) je još uvek fizički sposoban. On je borac gotovo ceo život. Rođen je u malom planinskom selu na Kavkazu, na granici između Dagestana i Čečenije. On pripada etničkoj manjini poznatoj kao Lak, koja pretežno podrazumeva sunitske muslimane.
Kada je Rizvan postao borac, nije bilo ni interneta ni mobilnih telefona, niti je na ulicama bilo kamera i dronova. Rizvan se pridružio „braći“ kada je došlo do raspada SSSR, počevši da se bori protiv Rusa u Čečeniji i Dagestanu za vreme prvog čečenskog rata sredinom devedesetih godina 20. veka. On se zatim preselio u Azerbejdžan, gde je uhapšen 2004. godine zbog sumnje da je održavao kontakt sa Al Kaidom.
Iako je priznao da se borio u okviru islamskih organizacija, Rizvan tvrdi da su ga u Azerbejdžanu lažno optužili.
On kaže da su ga u zatvoru mučili i da su ga namerno stavili u ćeliju sa zatvorenicima obolelim od tuberkuloze. Rizvan je svoj slučaj doveo do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, Francuska, optužujući vlasti u Azerbejdžanu da nisu ispoštovale njegova osnovna ljudska prava. Sud se na kraju složio i zamolio azerbejdžansku vlast da isplati Rizvanu 2.400 dolara kompenzacije uz dodatnih 1.000 dolara za troškove suda.
Kada je Rizvan oslobođen iz zatvora, on nije želeo da ostane u Azerbejdžanu, plašeći se da će ponovo biti uhapšen. „Neki naši ljudi su nestali i nikad ih više nisu našli“, rekao je on.
U Rusiji je izdata poternica za Rizvanovo hapšenje. Povratak u rodno selo nije dolazio u obzir. Ukoliko se vrati, njegova porodica će ispaštati zbog njegovih dela.
„Čovek se rađa kao slobodan“, kaže Rizvan. „Mi smo robovi Boga, a ne robovi ljudi, naročito onih koji se okreću protiv sopstvenog naroda, kršeći zakone gospodnje. Postoji samo jedan zakon: Božiji zakon“.
Nakon oslobađanja iz azerbejdžanskog zatvora, Rizvan je postao večna skitnica, pobunjenik i jedan od „braće“ koji se sada nalaze u Ukrajini. „Ja sam danas ovde zato što nas je moj brat, Isa (Munajev) pozvao i rekao da je vreme da naplatimo svoje dugove“, rekao je Rizvan. „Jedno vreme su braća iz Ukrajine dolazila u Čečeniju da se bore protiv zajedničkog neprijatelja, agresora, okupatora“.
Ukrajinac Oleksandar Muzičko je postao jedan od „braće“ iako nikad nije prešao na islam. Muzičko se zajedno sa ostalim ukrajinskim dobrovoljcima pridružio čečenskim borcima i učestvovao u prvom čečenskom ratu protiv Rusije. On je upravljao branšom ukrajinskih dobrovoljaca po imenu „Viking“, boreći se među redovima čuvenog čečenskog vođe Šamila Basajeva. Muzičko je poginuo prošle godine u Ukrajini pod misterioznim okolnostima.
Rizvan se nalazi u Ukrajini već skoro godinu dana i nije video svoju porodicu već sedam godina. Nije imao vremena da podiže svog sina, pa čak ni da ga vidi. Njegov sin već ima decu, što znači da je Rizvan sad već zvanično i deda. Njegova žena ga često zove da pita za novac, ali Rizvan veoma retko ima novca da joj pošalje.
U 17. veku, oblast od istoka reke Dnjepar je bila poznata kao „divljina“, teritorija bez vlasti koja je privlačila izbeglice, kriminalce i seljake, pošto je bila van dometa Ruskog carstva. Danas ovaj deo Ukrajine ima sličnu ulogu za muslimane.
U istočnoj Ukrajini zelena zastava džihada leprša nad nekoliko baza bataljona.
Za mnoge muslimane poput Rizvana, rat u ukrajinskom regionu Donbas je samo sledeći stadijum u borbi protiv Ruskog carstva. Njima nije važno da li je konačni cilj stvaranje Kalifata na Bliskom istoku ili oslobađanje Kavkaza od ruskog uticaja.
Ova „braća“ nisu ujedinjena nacijom, već osećajem zajedništva i solidarnosti.
Ipak, ova „braća“ jedva da imaju finansijske sposobnosti za ratovanje i život. Oni su siromašni i veoma retko dobijaju pomoć od takozvanih islamskih humanitarnih organizacija. Oni moraju dolaziti do novca sami i to obično rade silom. Njihovi bataljoni uključuju muslimane iz nekoliko različitih nacija, Ukrajince, Gruzijce, pa čak i Ruse.
„Braća“ su se nadala da će ukrajinske vlasti ceniti njihovu posvećenost i volju da daju živote za odbranu ukrajinskog suvereniteta, ali su pogrešili. Poput drugih dobrovoljačkih bataljona, kao što su Ajdar, Azov i Donbas, vlada ih potpuno ignoriše. Oni su ipak oružani dobrovoljci van kontrole Kijeva, te se ukrajinski političari plaše da bi oni jednog dana mogli da se okrenu protiv vlade u Kijevu. S druge strane, borci povezani sa ukrajinskom nacionalističkom grupom Desni sektor dobijaju novac, automobile i kuće od bogatih oligarha.
Rizvan ima drugačiji plan. On se boji da bi krađa od bogatih Ukrajinaca mogla da okrene ukrajinsku vlast protiv njih. On je odlučio da radi na ekonomiji koju ne kontroliše država.
Davnih devedesetih godina, rudnici ćilibara u šumama oko grada Rivne su bili državna svojina, ali je njima loše upravljano, pa su stanovnici počeli ilegalno da kopaju kako bi došli do brzog novca. Naravno, ubrzo je celu stvar preuzela mafija. Rudari su mogli da rade i prodaju ćilibar mafiji po fiksnoj ceni od 100 dolara po kilogramu. Mafija je bila u dosluhu sa lokalnim borcima, tužiocima i upraviteljem. Tako je funkcionisao posao i tako i danas funkcioniše.
Iako Ukrajina zvanično proizvodi 3 tone ćilibara godišnje, više od 15 tona se ilegalno izvozi u Poljsku svake godine. Tamo se ruda obrađuje, donoseći značajan profit. Rudnici u Rivneu rade 24 časa dnevno.
U jednom trenutku, Rizvan je otišao u Rivne na nekoliko nedelja, ali se vratio razočaran pošto nije uspeo da ubedi lokalnu mafiju da sarađuje sa njima radi nezavisne Ukrajine. Međutim, sada ima mnogo jače argumente. Njegovi ljudi sada čuvaju rudnike, ne dozvoljavajući nikome da dođe u šumu. Ili će lokalni gangsteri podeliti profit s njima ili niko neće profitirati.
Rizvanu se ne sviđa taj posao. On zna da bi zbog toga mogao da završi u zatvoru. On bi radije bio među borcima u prvim redovima gde je sve jasno kao dan. On kaže da može još uvek da se bori, ali da je suviše star da bi zaista izdržao žestinu borbe.
On je dobio još neka naređenja od Munajeva: treba da organizuje „grupu za direktni odgovor“ u Kijevu. Ta grupa će biti nekakva jedinica zadnjeg ešalona koja će se starati za slučajeve da neko pokuša da diskredituje bataljon Dudajev. Ona će takođe uterivati dugove i zastrašivati konkurenciju. Ukoliko bude potrebe, ta ista grupa će nadgledati rudnike u Rivneu ili dolaziti do novca na neki ilegalan način.
Rizvan je rekao da je ova grupa upadala u kazina u Kijevu sa oružjem, obijajući sefove i slot mašine. Brzo su nestajali i nikada nisu uhvaćeni. Novac je iskorišćen za hranu, uniforme, čizme, pancire i drugu opremu za borce. Policija nije zainteresovana da deluje. Na kraju krajeva, kockanje je ilegalno.
Rizvan tvrdi da su isto radili i u Dagestanu.
Rizvan vozi starog Krajslera kog je kupio u Poljskoj. Na njemu je zalepljena oznaka ukrajinske Antiterorističke operacije, što podrazumeva i vojnike i volontere koji se bore protiv separatista.
Nalepnica mu omogućava da vozi brzo bez da ga policija zaustavlja, a ako ga i zaustavi, neće mu uzeti novac. Policajci ga pozdravljaju i žele mu sreću.
On vozi bez odmaranja, zaustavljajući vozilo samo u vreme molitve, kada na kompasu proverava u kom pravcu je Meka, a zatim stavlja šal na sneg i poklanja se Alahu.
„Ne mogu da se odmaram, ima još jako puno posla“, kaže Rizvan. „Moći ćemo da se odmorimo tek kada postignemo svoje ciljeve“.
Marcin Mamon (firstlook)
Webtribune.rs