Piše: Aleksandar Litoj
U Španskom građanskom ratu (1936-1939) internacionalne brigade sastavljene od 53 nacije borile su se protiv falangističkih snaga generala Franka, koje su uživale podršku Nemačke i Italije. U Istočnoj Ukraniji vole da povlače paralelu sa tom mitskom borbom protiv fašizma.
Međutim, kad sam pričao sa Miroslavom Rudenkom, jednim od lidera (bivšim) samoproglašene Donjecke Republike, prva stvar koju mi je rekao je da nisu separatisti ti koji su internacionalizovali ovaj konflikt: strani plaćenici se bore na strani ukrajinske vlade od marta. I pored toga, bio je veoma zadovoljan zbog podrške koju njegova strana dobija iz inostranstva.
„Srbi su došli da pomognu svojoj pravoslavnoj braći, socijalisti iz Francuske i Italije vođeni su motivom borbe protiv kapitalizma i multinacionalnog korporativizma“, navodi Rudenko. „Većina stranih dobrovoljaca su vođeni idealima, što pomaže našim ljudima da održe borbeni duh i povećava njihovu učinkovitost. Zahvaljujući njima, uspeli smo da opstanemo, suprostavljajući se čak i superiornijim snagama“.
„Lokalci koji podržavaju DNR vole strance“, kaže Ilja Znamenski, ruski intelektualac i levičar koji je nedavno boravio u Donbasu. „Oni ih čak drže za primer svojim ljudima po principu: ‘Ovi momci su prevalili dugačak put da bi nam pomogli u borbi protiv fašizma, a pogledajte ove pijane aljkavce koji nazdravljaju pivom po ulicama dok su pravi muškarci na frontu’. Takve reči mogu se čuti na svakom mestu, od govorničkih bina na skupovima do noćnih kioska.“
PROPAGANDNI HEROJI
Strani dobrovoljci istaknuti su u prvi plan i u ruskoj medijskoj propagandi, a separatistički veb-sajtovi prepuni su intervjua s njima. Nije uvek sigurno da će stupiti u borbu. „Oni ne mogu da dočekaju da dođu na prve linije, ali mala je verovatnoća da će biti poslati tamo“, počinje glavni ruski informativni kanal svoju priču o dva mlada Španca koji su došli da podrže separatiste. „Imamo dovoljno sopstvenih boraca, oni (stranci) su nam korisniji iza prvih linija. Neka gledaju i pamte da bi po povratku u Španiju mogli da kažu ljudima šta Kijev radi na jugoistoku Ukrajine.“ Sa sigurnošću se može reći da se par stranaca našlo na listama mrtvih i zarobljenih.
Ova propagandna kampanja dobro funkcioniše. „On priča kako je užasno videti lica dece i starih koji su taoci krize jer nemaju gde da odu ili da se sakriju kada ukrajinska armija krene da bombarduje Lugansk“, drugi informativni kanal prenosi intervjuu jednog španskog dobrovoljca dat za prokremaljski list Vzglяd (Stanovište). On navodi da je bio „zapanjen hrabrošću i voljom ovih ljudi. Oni su veoma ozbiljni u vezi sa njihovim idejom o nastanku Novorusije i oslobađanjem od represivnog, nelegitimnog i fašističkog režima iz Kijeva“.
Neki od stranaca ipak stižu na bojno polje. Mnogi Srbi, recimo, veterani su iz ratova u bivšoj Jugoslaviji 90-tih godina. I Vladimir Antifejev, bivši šef KGB u Pridnjestrovlju (otcepljena država između Ukrajine i njenog istočnog suseda Moldavije) pomogao je pri osnivanju specijalnih snaga DNR. Samoproglašena republika oseća blisku povezanost sa ovom i drugim nepriznatim proruskim državama koje su bile deo SSSR – Južnom Osetijom i Abhazijom.
NOVE INTERNACIONALNE BRIGADE
Naime, ljudi iz celog sveta uputili su se na hodočašće u borbu za donjecko-luganske separatiste: iz Srbije, Češke Republike, Poljske, Mađarske, Italije, Španije, Francuske, Grčke, Rumunije, Bugarske, Izraela, drugih republika nekadašnjeg Sovjetskog saveza, čak i Brazila, Australije i Amerike – što predstavlja neočekivani bonus za novorusijsku propagandnu mašinu. Andrej Rodkin, šef ruske diplomatske misije u Novorusiji, rekao mi je da nema jasne predstave o njihovom broju. Jasno je da oni čine mali procenat u jedinicama, ali su ipak važni za moral lokalnih boraca.
„U junu se pojavio koncept (spontano, delom i kroz odgovore na pitanja novinara) nove antifašističke internacionalne brigade“, objašava Rodkin. „Oporavak ruskog sveta je očigledan, stoga je jasno zašto borci iz drugih zemalja pristižu u pravoslavnu, ruskojezičnu orbitu. Ali Španci nisu deo tog sveta, kao ni antifašisti iz Francuske ili Italije.“
Aleksandar Borodaj, moskovski spin doktor i nekadašnji premijer DNR, takođe povlači paralelu između današnje situacije i španskog građanskog rata. Činjenica da su ondašnje međunarodne brigade bile deo političke levice ne sprečava većinu ruskih ultradesničarskih grupa da podržavaju Novorusiju.
DUGINLAND
Izgleda da bilo koji rat privlači ljude koji su već iskusili žar borbe, koji teško mogu kasnije da zauzdaju. Pre nego što je Donbas proključao, Nikola Perović, Francuz srpskih korena, učestvovao je u NATO borbama u Avganistanu i nema u planu polaganje oružja, čak ni kad u Donjecku zavlada mir. „Neću nazad u Francusku. Ići ću da se borim za slobodu u Irak, protiv islamista koji ubijaju hrišćane“, obećava Nikola.
Rafael (na slici savim dole), bivši policajac iz Brazila delovanjem separatističke propagande prikazan je kao netipičan međunarodni dobrovoljac koji je došao sa druge strane globusa. Međutim, nakon čitanja intervjua s njim možemo izvući zaključak da je on u stvari tipičan primerak stranca u Novorusiji.
Rafael je pravi avanturista. Još kao mladić pridružio se francuskoj Legiji stranaca iako nije išao na bojišta već je morao da se zadovolji praćenjem konvoja humanitarne pomoći po Africi. Njegova porodica je poreklom iz Mađarske, ali on se veoma rano zainteresovao za ruski jezik i kulturu, čak je godinu i po dana proveo u Rusiji studirajući medicinu. Ne voli Brazil i kaže da: „Amerika ima previše uticaja tamo. Nastoje sve da amerikanizuju, našu kulturu, porodične vrednosti, religiju (iako sam nisam previše religiozan) – sve to oni uništavaju. Recimo, devojke u Brazilu nisu feministkinje, ali su veoma autocentrične i jedina budućnost u kojoj se pronalaze je američka.
„Ne sviđa mi se to što našim levičarima dominiraju trockističke grupe“, nastavlja Rafael. „Umesto da štite radničke interese, oni traće vreme protestujući za prava transrodnih osoba i protiv svetskog šampionata u fudbalu. Naši radnici nemaju dobar životni standard. Trebalo bi da imamo socijalističku vladu, ali umesto toga imamo korupciju svuda. Zarade su mizerne. Ako si crnac, gej ili invalid živećeš veoma dobro u Brazilu, ako ako si strejt muškarac i pritom belac, zaboravi.“
Nije bilo teško predvideti da su, ako uzmemo u obzir ovakve poglede i interesovanje za Rusiju, na Rafaela imale uticaj ideje Aleksandra Dugina, ultradesničkarskog i prokremaljskog filozofa koji celokupnu istoriju sveta vidi kroz konflikt između „tradicionalne Evroazije“ i pohlepne, liberalne i neotesane Amerike. Nakon rata Rafael planira da nastavi da živi u Novorusiji.
Nije za čuđenje što neki kolumnisti teritoriju koja je pod kontrolom separatista nazivaju „Duginlend“ (engleska kovanica sa značenjem „Duginova zemlja“; prim.prev.). U Donbasu se bore duginisti iz Francuske, Italije, Poljske, kao i Rusije. U Novorusiji je i gomila lokalaca, Rusa i ostalih, sa svetonazorima sličnim Rafaelovim.
„Došla sam da živim u Ukrajinu pre 12 godina. Tada je, naravno, bilo mirno“, navodi Margita Sidler, koja radi u propagandnoj organizaciji DNR i tečno govori ruski. „Imala sam ostvaren život u EU. Živela sam poput većine drugih – radila šta sam htela, bila zaposlena kao medicinska sestra, bavila se ekstremnim sportovima itd. U svim tim stvarima tražila sam smisao života. Ipak, uskoro sam shvatila da ga tamo neću naći… I, hvala Bogu, prešla sam u rusko pravoslavlje.“ Sidler osuđuje EU zbog gej-parada i drugih manifestacija njene „bezdušnosti i seksualnog promiskuiteta“.
ANTIAMERIKANIZAM
Antiamerikanizam je skoro pa državna ideologija u Novorusiji, ali separatisti vrlo rado puštaju obične Amerikance u svoje odaje. Dobrovoljac kome je engleski maternji jezik i koji se predstavlja kao Hanter iz Ilinojsa u intervjuu navodi da bi Kijev trebao da prizna Novorusiju i da ne podržavaju svi Amerikanci politiku njihove vlade. Hanter se bori u Vostoku, jednoj od najvećih separatističkih brigada koja ima poseban odeljak za međunarodne borce.
Takođe saznajem od Aleksandra Žučkovskog, ultranacionaliste iz Sant Peterburga koji regrutuje dobrovoljce za borbu, da je u Donbasu još jedan američki državljanin koji sebe opisuje kao „marinca sa prosovjetskim stavovima“.
Sudeći po Ilji Znamenskom, mnogi bivši emigranti iz Sovjetskog Saveza, ili njihova deca, takođe planiraju da dođu u Novorusiju, motivisani sličnim antiameričkim sentimentima. Na primer, projekat „Evropski front“, usmeren ka ruskojezičnom stanovništvu Evrope, govori o sakupljanju „humanitarne pomoći“ (hrana, odeća, lekovi itd) za Donbas, ali na njihovim lecima nalazi se tenk koji se kreće ka Kipu slobode, pored kojeg je nuklearna ekspolozija. Koordinator evropskog fronta priznao mi je da su u kontaktu sa dobrovoljačkim borcima, ali je odbio da objasni prirodu tih veza.
Nije svako ko je otišao u Donbas srećan zbog onoga što je tamo zatekao. Dmitrij Melcer, koji je aktivan u nemačkom odeljku ruskog „nacionalnog oslobodilačkog pokreta“. koji je osnovao potpresednik Parlamenta Jevgenij Fjodorov, pričao mi je o jednom od svojih prijatelja. „Njegovo iskustvo, koje je počelo u Rostovu na Donu, bilo je totalno haotično; posvuda je nailazio na gomile drogiranih bandi i pljačkaša koji su maltretirali jedni druge kao i sve ostale. Pri tome su sve vreme bili pod raketnom i minobacačkom vatrom. Sumnjam da će hteti da odgovaraju na tvoja pitanja“.
EVROPLJANI
Najbrojnija dijaspora među dobrovoljcima je srpska. Nije teško shvatiti zbog čega: čeličili su se u sopstvenim oružanim konfliktima i vide Rusiju kao svog najbližeg saveznika. Takođe, mnogi stanovnici Donbasa imaju porodične veze sa Srbijom; Srbi su se naseljavali u regionu od 18. veka.
Kroz društvene mreže stupio sam u kontakt sa Srbinom čiji nadimak je „Mačak Bucko“. Rekao mi je da se borio za nezavisnost Republike Srpske 90tih i da se sada bori uz donbaske separatiste. Njegov glavni (lični) razlog je smrt prijatelja, lokalca iz Slavjanska, koga su ubile ukrajinske snage. Po njegovoj proceni, oko 200 Srba se bori u Novorusiji.
Ultradesničari iz Srpskog četničkog pokreta (na slici u sredini) – ime koje su u prethodnih sto godina koristili mnogo puta nacionalističke grupe – imaju sopstvenu vojnu poddiviziju. U svojim tradicionalnim uniformama i sa visećim brkovima i bradama nedavno su se vratili kući, rezonujući kako su separatisti počeli da napreduju te im više nije potrebna pomoć. Tamo je takođe srpsko-francuska grupa, koju je organizovao Nikola Petrović (na slici na vrhu kleči desno), Francuz sa kojim je govorio. Mačak Bucko mi nije rekao u kojem bataljonu se borio, ali je naglasio da je tamo bio jedini stranac. Ruski i srpski jezik su slični, pa sa nadređenima komunicira na mešavini srpskog i engleskog.
Među internacionalnim dobrovoljcima ima mnogo Mađara, što je takođe lako objašnjivo. Popularna mađarska ultradesničarska stranka Jobik ima prokremaljske stavove, a među etničkim Mađarima koji žive blizu mađarsko-ukrajinske granice takođe postoji separatistički pokret. Najveći broj mađara se bori u njihovoj Legiji Svetog Ištvana, koju jr njihov čovek u Moskvi Aleksandar Kišeljov opisao kao „tradicionalističku desničarsku organizaciju koja povezuje Ruse sa Mađarima“.
„Verujemo da je Mađarska bila tretirana loše u 20. veku, da je izgubila previše svoje zemlje“, navodi Kišeljov. „Rusi i Mađari su dva podeljena evropska naroda. I jedni i drugi su imali carstva i oba naroda su previše izgubila“. Rekao mi je da je 30 Mađara ranjeno u tekućem konfliktu, a da je jedan etnički Mađar iz Donbasa ubijen.
Ipak, nisu svi evropski dobrovoljci desničari. Među njima ima i italijanskih komunista, a mnogi Španci su deo brigade „Karlos Palomino“, nazvane po antifašističkom aktivisti koji je izboden do smrti 2007. u sudaru sa neonacistima u madridskom metrou.
Sa druge strane, i ukrajinski i ruski levičari su duboko podeljeni povodom Novorusije. Neki od njih govore svojim evropskim drugovima da je kijevska vlada fašistička, drugi pak da su to donbaski separatisti. Prva verzija je prijemčivija za zapadnjačke levičare budući da SAD i NATO podržavaju Kijev.
PROPAGANDNI KLIŠEI
Bilo bi pregrubo smatrati Novorusiju istorijskom anomalijom, nekom vrstom parka iz doba Jure za usijane glave i one sa uvrnutim idejama. Za Rusiju i Ukrajinu ovo je povratak u 1993, kada su desničari, od monarhista do neonacista i socijalisti sovjetsko-staljinističkog tipa zajedno izašli da brane zgradu ruskog Parlamenta od policije i vojske, koje su bile verne Borisu Jeljcinu.
Ovaj fenomen međunarodnih dobrovoljaca koji hrle u Donbas prati trikove i spinove kremaljske propagande, skrojene za globalnu konzumaciju, koja se široko oseća i u zapadnim medijima. Moskva se nada da će privući simpatizere iz raznih sfera, od političkih partija do marginalnih grupa, tako što će ostati otvorena za širok spektar sentimenata i ideja: antiamerikanizam u pseudolevičarskom odelu, zaštita „tradicionalnih porodičnih vrednosti“ i religije, slovensko jedinstvo, netrpeljivost prema monopolarnom svetu – svaki od ovih klišea koji širi kremaljska propaganda našao je svoj odjek u Novorusiji u vidu naoružanih stranih boraca. Konflikt u Istočnoj Ukrajini opisan je kao „hibridni rat“ novog stila. Putinove internacionalne brigade čine jedan deo te mešavine.
(Za Standard.rs preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ, Opendemocracy)