U vremenima u kojima postoje konfliktne situacije među narodima koji dele isti prostor, pitanje ko je starosedelac, a ko uljez, često se koristi u propagandne svrhe, kaže Muharem Bazdulj.
Književnik i novinar nedeljnika „Vreme“ Muharem Bazdulj bio je sa istoričarem dr Radivojem Radićem i evolucionistkinjom dr Biljanom Stojković učesnik tribine „Ko je prvi došao na Balkan?“ Centra za promociju nauke, inspirisane upravo knjigom profesora dr Radića „Srbi pre Adama i posle njega“.
- U vremenima u kojima postoje konfliktne situacije među narodima koji dele isti prostor, sukobi oko granica i slično, pitanje takozvanog istorijskog prava, odnosno ko je na nekoj teritoriji starosedelac, a ko tobože došljak i uljez, koristi se u često u propagandne svrhe. Nažalost, na Balkanu takva vremena očito i dalje traju – kaže Bazdulj.
Krajem osamdesetih, kada se spremao raspad Jugoslavije, pitanje „Ko je prvi došao na Balkan?“ ulazilo je u masovne medije i u najširem smislu u umetnički i estradni diskurs.
- Moja prva asocijacija na to pitanje je u to doba popularna predstava „Šovinistička farsa“. Reč je o jednostavnoj formi, duodrami u kojoj je Josif Tatić tumačio stereotipnog, bučnog i mačistički nastrojenog Srbina, a Predrag Ejdus uštogljenog, pseudogospodstvenog Hrvata – kaže Bazdulj.
On podseća da su se u predstavi, u raspravi oko toga ko ima veće pravo na Balkansko poluostrvo, navodile slavne istorije srednjovekovnih država, a teze varirale kada bi se išlo dalje u prošlost.
- Hrvati su iranskog porekla i time mnogo stariji od Srba koji su Sloveni, s druge strane, Srbi kao narod najstariji ne samo da su stariji od Iranaca već su se pojavili odmah posle Adama. Evo još jedne asocijacije: na TV „Sarajevo“ išla je emisija „Šta deca znaju o zavičaju“, koju je vodio Duško Trifunović, sa stalnom rubrikom u okviru koje su deca pokušavala da objasne nastanak neke strane, komplikovane reči. I tako je na pitanje kako je nastala reč demokratija, a bilo je to negde u vreme pada Berlinskog zida, u školi u Jajcu, devojčica objasnila da je žena udata za muškarca po imenu De pala u lokvu i rekla „De, mokra ti ja“. Sličan nivo argumenata, kakvi su se znali čuti u javnosti, je i da su Arapi ustvari Srbi jer je Muhamed nastao od reči muha i med – navodi Bazdulj.
U knjizi „Srbi pre Adama i posle njega“ dr Radić sa naučnog aspekta i na zanimljiv način obrađuje brojne pseudonaučne tvrdnje i falsifikate o doseljavanju na Balkan. Na pitanje koje stereotipe kao najrasprostranjenije prepoznaje i danas, a sa kojima će se i neki budući istoričari obračunavati, profesor kaže:
- Najrasprostranjeniji mit može se obuhvatiti sintagmom „Srbi narod najstariji“. Koreni ovog mita sežu u 19. vek i na neki način su povezani sa delovanjem onovremene srpske romantičarske istoriografije koja je na istoriju gledala i kao na snažno sredstvo nacionalne propagande. Taj mit je imao uspone i padove, ali je naročito dobio na zamahu u vremenima sveopšte dezorijentacije koji su pratili raspad Jugoslavije. Može se pomenuti i mit da je kralj Vukašin likvidirao cara Uroša, zasnovan na epskoj verziji naše povesnice, ali su ga ubedljivo opovrgli pioniri srpske kritičke istoriografije jednostavnim dokazom da je Vukašin poginuo na Marici 26. septembra 1371, dok se car Uroš upokojio 2. ili 4. decembra iste godine. U novije, ali ne manje kontroverzne stereotipe i mitove možemo svrstati i nikad završeni rat četnika i partizana koji, na žalost, još traje i, čini se, nema mu kraja – dodaje dr Radić.
Na pitanje prvih doseljenika nisu imune ni ideje koje o Balkanu promišljaju polazeći od pitanja koje je mesto i kakvu ulogu to poluostrvo imalo u antičkoj istoriji. I tu, ističe Bazdulj, zanimljivo je kako priča može da posluži i unutar umetničko relevantnih, književnih dela.
- Albert Lord, profesor sa Harvarda, tridesetih godina je došao na Balkan u potrazi za rešenjem „homerskog pitanja“; kako mozak može da reprodukuje 10.000 stihova. U Bijelom Polju je sa asistentom pronašao Avda Međedovića koji im je odguslao ep „Ženidba Smailagića Meha“. Avdo je kasnije nazivan i Homerom 20. veka, a kada je krajem osamdesetih objavljena Lordova “The Singer of Tales“ razvila se debata o tome kome to homerovsko nasleđe pripada. Muslimani, današnji Bošnjaci, tada nisu pisani sa veliko M i nisu bili priznati kao nacija, a Crnogorci su sebe percipirali kao Srbe sa eventualno regionalnim varijetetom, pa je tako dilema bila je li to nasleđe srpsko ili albansko. Kasnije je najveći albanski i jedan od najvećih balkanskih pisaca, Ismail Kadare, u knjizi „Dosije H“ kroz fikciju, pseudo-trilersku intrigu, pokušao da dokaže da je naslednik Homera bio Albanac – rekao je Bazdulj.
Da li postoji nacionalni gen?
- Opisana slika migracija jasno govori da je svaki region, pa i Evropa i Balkan, naseljavan ljudima sa različitim genetičkim varijantama. Sva ova mešanja dešavala su se znatno pre nego što su se grupe ljudi organizovale u jedan narod i uobličile svoje običaje, mitove, legende i neku društvenu organizaciju. Dakle, već na samim počecima nastanaka drevnih naroda, ljudi unutar jedne takve grupe nisu imali samo jednu varijantu gena, tzv. nacionalni gen. Narod je istorijska i geopolitička kategorija, u najmanjoj meri je biološka – kaže dr Biljana Stojković.
Koliko su pak opasne biološke ideje o narodu, za Bazdulja je dovoljan primer Holokausta.
- Nacija je kulturna kategorija. Narod se formira kao kulturna grupa koju veže isti jezik, istorija, neka tradicija i ideja. Na popisu stanovništva 1991. bilo je više od milona ljudi koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni. Dakle, bilo ih je više nego Crnogoraca koji su, za razliku od Jugoslovena, danas življi sa sve novim slovima u alfabetu – smatra Bazdulj.
Da li su Srbi stari Egipćani?
- Srbi nemaju nikakve veze sa egipatskim piramidama i drevnim Egipćanima. To su fantazmagorične projekcije pojedinaca koji, neopterećeni bilo kakvim znanjem i potpuno neupućeni u istorijsku metodologiju, puštaju mašti na volju i grade nekakvu poželjnu istoriju. Postoje i pojedinci koji američke Maje povezuju sa Srbima, ali takve teorije uopšte ne treba ni komentarisati – kaže dr Radivoj Radić.
Ruski primer
Zaključak dr Biljane Stojković da je narod istorijska i geopolitička kategorija, u najmanjoj meri biološka, ilustruje zanimljiv primer sa ruskog podneblja na koji je podsetio Bazdulj.
- Sava Vladisavić iz Trebinja, koji je postao admiral ruske mornarice, upoznao je na nekom brodu dečaka Ibrahima i odlučio je da ga zadrži. Bio je vredan, sposoban, naučio je i ruski, a kada ga je Sava odveo na dvor, tamo će i ostati, jer se i Petar oduševio tamnoputim Arapinom. Kada je porastao, dobio je manji posed, oženio se sitnom ruskom plemkinjom, a unuk tog Ibrahima bio je Puškin. Jedno od ključnih imena koje je formiralo ruski nacionalni identitet biološki je bio jednom četvrtinom Arapin – kaže Muharem Bazdulj.
Šta kaže istorija
Najstariji narodi koji su živeli na Balkanskom poluostrvu su Tračani, Iliri, Kelti i na jugu Grci. Slovenski narodi doselili su se u 7. veku, Srbi i Hrvati oko 630. godine. Albanci na istorijsku pozornicu stupaju u 11. stoleću, kada ih po pvri put pominju vizantijski pisci.
Šta kaže biologija
- Znamo da su predstavnici tzv. uspravnog čoveka (Homo erectus) još pre 1,8 miliona godina migrirali iz Afrike u Aziju, a fosili u Evropi su dosta mlađi. Setimo se fosilnog nalaza ove predačke vrste u pećini Mala Balanica u Srbiji starog oko pola miliona godina. U kasnijim migracijama iz Afrike, počevši od pre oko 70.000 godina, na evroazijski kontinent dolaze anatomski savremeni ljudi. U Evropu su stigli pre oko 40.000 godina. Genetički podaci nam pokazuju da Balkan jeste predstavljao refugijume za populacije ljudi tokom ledenih doba, ali nakon završetka glacijacije, pre oko 12.000 godina, intenzivne su i migracije iz Azije, te je ponovno kolonizovanje Evrope, pa i Balkana, obeleženo ljudima iz različitih geografskih regiona – objašnjava dr Biljana Stojković.
(Blic)