Piše: Dušan Proroković
Na početku bi trebalo podvući da je ideja stvaranja kontinentalnog saveza korisna, dobra, potrebna i plemenita. U vremenu stvaranja multipolarnog sveta, ujedinjena Evropa može postati jedan od polova u sistemu međunarodnih odnosa i tako na najbolji mogući način štititi interese svih evropskih naroda, od Lisabona do Vladivostoka. Međutim, mora se istaći i da je potrebno ostvariti neke uslove da bi do toga došlo.
Lako uočljive karakteristike balkanskih država su loš politički ambijent u dugom vremenskom kontinuitetu, sa izraženim međupartijskim, međuinstitucionalnim, međuetničkim, međureligijskim i međudržavnim tenzijama, i socijalno-ekonomski ambijent koji je iz godine u godinu sve gori. Izloženi smo dugoročnom porastu javnog duga, padu zaposlenosti, izostanku strateških projekata, sve većoj energetskoj zavisnosti. Pri tome, kroz proces privatizacije rasprodato je „porodično srebro“, pa ostaje otvoreno pitanje: na koji način se sve veći budžetski deficiti u narednim godinama mogu amortizovati? Nešto slično se dešavalo u postkolonijalnoj Africi, a tada uspostavljeno stanje je označeno kao „model fatalne zaduženosti“. U takvim okolnostima, da se poslužim rečima Janisa Varufakisa, možemo se samo pretvoriti u „protektorate pod namesništvom evropskog komesara i lokalnih kleptokrata, sa omladinom kao jedinim značajnim izvoznim artiklom“.
Problem balkanskih država je u tome što još uvek ne postoji svest da onakva kakva je danas Evropska unija ne može biti faktor pozitivnih promena. Naprotiv: što čvršće budu u takozvanom „integracionom zagrljaju“, to će okolnosti postajati teže. Pošto je proces „vesternizacije“ balkanskih država i društava očigledan, a posledica toga će biti i „stezanje integracionog zagrljaja“, stvari će na Balkanu 2015. stajati gore nego prethodne godine. Aleksandar Zinovjev je krajem prošlog veka upozoravao na pogubnost nekontrolisane i nekritičke vesternizacije. Ovaj proces za konačan cilj nije imao stvaranje ekonomskog i socijalnog blagostanja u državama koje su se priključivale evroatlantskim metropolama, a zbog čega su u najvećoj meri te države želele da imitiraju zapadne zemlje i prihvataju zapadne obrasce, već je on trebalo da „dovede namerne države do takvog stanja da one izgube sposobnost za samostalan razvoj, uključiti ih u sferu zapadnog uticaja, ali ne kao ravnopravne i jednako moćne partnere, već u ulozi satelita, ili bolje rečeno, kolonija novog tipa“.
BALKAN KAO PERIFERIJA
Da bi se nepovoljni trendovi menjali, neophodno je dugoročno strateško pozicioniranje i zauzimanje određenog mesta balkanskih država u sistemu međunarodne podele rada. U postojećem EU-okviru to se ne može desiti, jer on Balkan tretira kao „periferiju“.
Nasuprot optimističnim najvama Frensisa Fukujame, Imanuel Valerštajn je još pre dve i po decenije procenjivao da će padom bipolarnog sistema propasti i oba koncepta koji su do kraja osamdesetih godina bili dominatni. Propast komunističkog koncepta je bilo lakše videti, pošto se radilo o poraženoj strani. Sa porazom je došao i kraj jednom političko-ekonomskom uređenju. Propast liberalno-demokratskog koncepta je značajno teže sagledati. Pre svega zbog pobede u Hladnom ratu, koja je na neko vreme ugušila svaku kritiku i faktički onemogućila otvaranje široke i plodne rasprave o greškama do kojih dolazi i stvarima koje se moraju menjati. Valerštajn je tvrdio da liberalno-demokratski sistem, kakav je postojao u hladnoratovskom periodu, ne može opstati i posle njega, jer je on upravo bio proizvod hladnoratovskih okolnosti. Na primer, zapadnoevropskom kapitalu nije bilo u interesu da se povećavaju prava radnika ili omogućava nesmetano delovanje sindikatima, ali je usled „sovjetske pretnje“ to morao da čini. Slikovito opisano: da kapitalizam nije tako popuštao, širom bi otvarao vrata jačanju uticaja komunističkih partija. Slomom komunističkog bloka nestala je i pretnja, pa je brzo došlo i do promena u kapitalističkom bloku, odnosno liberalno-demokratskom konceptu. Ulazak u postkomunistički istovremeno označava i ulazak u postliberalno-demokratski period i Valerštajn postavlja pitanje: šta će se desiti „posle liberalizma“? Danas se već može odgovoriti kako smo posle liberalizma dobili koncept koji bi se, uz sve ograde i prihvatanje kritika na račun upotrebljavanja ovakvog pojma, mogao nazvati-liberalni fundamentalizam.
Svaka ideologija je imala svoju degenerativnu fazu. Plemenite ideje socijalizma su u određenim okolnostima „skliznule“ u surovi komunistički teror, a ideje o nacionalnom okupljanju i udruživanju u razvoj rasnih teorija i nacizam.
NEMOGUĆ SAMOODRŽIVI RAZVOJ
Od završetka Hladnog rata su načela o slobodi pojedinca ili manjine pretvarana u princip terora manjine nad većinom, a princip slobodne tržišne utakmice se transformisao u besomučnu pljačku bogatih, koji su postajali još bogatiji, nad siromašnima, koji su postajali još siromašniji. U posthladnoratovskom periodu dolazi do prave eksplozije takozvane finansijske ili simboličke ekonomije, nasuprot realnoj ekonomiji, pa pokretač globalne privrede postaje stalno kretanje novčane mase, a ne trgovina robom i uslugama. Metropole, pod kojima Valerštajn podrazumeva SAD, Kanadu i zapadnoevropske zemlje, su preko kontrole simboličke ekonomije i finansijskih tokova, usmeravale celu svetsku ekonomiju, zbog čega su ostale regionalne sile, poput Kine, Indije, Brazila ili Rusije, ma šta preduzimale, mogle u najboljem slučaju samo da dosegnu do statusa „poluperiferije“. U takvim uslovima, Evropska unija se, što pogotovo postaje vidljivo u prvoj deceniji XXI veka, transformiše u sredstvo za očuvanje jednopolarnog sveta sa „evroatlantskim metropolama“ kao svetskim centrom. Male i siromašne zemlje poput balkanskih osuđene su na ostanak u zoni ekonomske i političke „periferije“. Ovo je sistemski problem i jedan od uzroka lošeg političkog i katastrofalnog socijalno-ekonomskog ambijenta na Balkanu.
Balkanske države, koje su, posmatrajući kontinentalnu geoekonomsku osu Majkla Danforda, od sredine XIX veka do danas najčešće bile svrstavane u treću, a retko i u drugu kategoriju prema svojoj razvijenosti, u ovakvom okviru ostaju, kao što je već rečeno, u statusu periferije, što onemogućava zauzimanje adekvatnog mesta u globalnom sistemu međunarodne podele rada. Samim tim nemoguć je njihov dugoročan i održiv razvoj. (Koja god od poznatih definicija održivog razvoja da se koristi, može se reći da on predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama poboljšanje kvaliteta života.)
Još jedan važan momenat u odnosu Evropske unije i balkanskih država, sagledavan iz ovog konteksta, jeste geopolitička dimenzija. Liberalni fundamentalizam nije bio geopolitički neutralan, već je imao za cilj uspostavljanje jasne hijerarhije i dugotrajno očuvanje jednopolarne strukture svetskog političkog sistema. I pored ambicioznog početka i impresivnih početnih rezultata, prvi korak u globalnom širenju liberalnog fundamentalizma nije do kraja napravljen. Regionalne sile nisu pristale da budu delovi „poluperiferije“ jednopolarnog sveta. Za balkanske države ovo može predstavljati šansu, ali može predstavljati i veliku pretnju. Međutim, pre toga se mora videti kako će se ova nova transformacija strukture svetskog političkog sistema odraziti na Evropsku uniju. Odnosno, da li će se geopolitički posmatrano, ona pozicionirati kao jedan od polova u multipolarnom svetu, celina sa sopstvenim ideološkim-političkim vrednostima, kulturnim obrascem i strateškim ciljevima? Takva Evropa može biti zaštitnica interesa evropskih naroda, uključujući i interese najmnogoljudnijeg evropskog naroda – ruskog, i, naravno, mogla bi biti pokretač održivog razvoja balkanskih država. Ali, da bi takva postala, neophodne su krupne sistemske promene kontinentalnih razmera i razvod sa liberalnim fundamentalizmom.
Izlaganje na forumu „Spoljnopolitički dijalog: države zapadnog Balkana na putu ka evropskim integracijama“, održanog u organizaciji beogradskog Instituta za međunarodnu politiku i privredu i „Fondacije Hans Zajdel“, 12. februara 2015. godine
(Fond strateške kulture)