Piše: Milorad Vučelić
Ne smemo potcenjivati Amerikance. Pa tako ne smemo potcenjivati ni američkog senatora Kristofera Marfija koji je pre nekoliko dana uporedio Aleksandra Vučića sa Viktorom Janukovičem o čemu se podrobnije možete obavestiti u tekstu Nikole Vrzića „Pretnja senatora Marfija“. Marfi razloge za ovakvo poređenje nije verovatno tražio u odista prečestim i krajnje nepotrebnim premijerovim nagoveštajima o svom mogućem odlasku s vlasti, nego u nečemu drugom.
Ali pođimo Marfijevim i ne samo njegovim tragom. Za nasilni odlazak sa vlasti Viktora Janukoviča „zaslužni“ su Majdan i „Desni sektor“ kao njegova centralna okosnica. U trenutku kada je Janukovič posle izborne pobede nad Viktorom Juščenkom odlučio da ne prihvati ucene Brisela i EU i da učini nešto u korist svoje države usledila je, u preciznoj sinhronizaciji sa zapadnim obaveštajnim službama i političarima, pobuna na Majdanu i legalni ukrajinski predsednik morao je da silom odstupi sa vlasti.
U Srbiji je došlo do izbornog poraza žutog kartela i on je razložen u čitavi niz organizacionih derivata, nusprodukata i surogata. Evidentna je njihova potpuna nesposobnost da sami sebe, iz delova nekadašnjeg i hiperorganizovanog kartela i neke vrste hobotnice, prevedu u stanje političke opozicije. Zato ove vrste opozicije u relevantnom i respektabilnom smislu i nema niti može biti. Ne može se u isto vreme biti fanatični pristalica evrointegracija bez alternative i politički protivnik vlasti koja sprovodi takvu ideologiju.
Ne može se praviti opozicija od „onih ljudi koji podržavaju opšte kretanje, ali osporavaju njegove domaće protagoniste“, kako kaže profesor Milo Lompar.
Tužno je stanje i u patriotskoj vanparlamentarnoj opoziciji – mislim na DSS i „Dveri“ – koje su se u svom tumaranju odvažile da protiv vlasti podrže Sašu Jankoviča, zaštitnika građana, u njegovom pohodu na Vojsku Srbije. Ne žele, i neće, da vide da je rodno mesto ovakvih pitanja i zabrinutosti Parada Vojske Srbije u čast godišnjice oslobođenja Beograda od fašističkih okupatora i poseta ruskog predsednika Vladimira Putina čemu su se svojevremeno, i na sva usta, baš kao i većina naroda, radovali. Prevideli su čak i moguću inspiraciju poniklu iz saradnje našeg ombudsmana sa natovskim fondovima.
(Pečat)