Piše: Miloš Kordić
Narodni poslanici Narodne skupštine Srbije dobiće uskoro rečnik od oko pedesetak reči koje se neće smeti upotrebljavati za vreme rada, odnosno na zasedanjima ovog najvišeg demokratskog tela ove zemlje.
U nekim normalnim vremenima, u nekim normalnim zemljama i u nekim normalnim parlamentima (mislim na vaspitanje i kulturu, a ne na psihičko stanje), čovek bi se toj vesti, toj nameri mogao slatko nasmejati. Pa posle toga da se udari dlanom po čelu i zapita: Zar je moguće da smo dotle dogurali?
A, eto, po svemu sudeći, jesmo.
Povod ovoj nameri je upotreba nepristojnih, nekulturnih i uvredljivih reči koje su pojedini poslanici izgovorili na poslednjim zasedanjima Narodne skupštine Srbije. A pre svih to su reči đubre i stoka. Ali je bilo i drugih čašćavanja nedoličnim rečima i karakteristima i s jedne i s druge strane srpskog parlamenta.
Pa da se to ne bi i dalje dešavalo, odgovorni su rešili da izglasaju tih pedesetak reči odštampanih ili na nekom papiru ili u nekakvoj maloj knjižici. I to će biti nešto kao molitvenik koji će poslanici morati da drže ispred sebe, uz kompjuter, ili da te reči nauče napamet. Od volje im.
Uostalom, tako nešto ima i britanski parlament. Pa ako imaju Britanci, što da mi zaostajemo za njima. Još kad bi nam taj naš rečnik bio na engleskom, gde bi nam bio kraj. A opet, nekih reči, koje će se, uveren sam, naći u našem rečniku, nema u engleskom jeziku. Ali, kad ga već imaju Britanci, velim, što da ga i mi…
Sad, da li će to našoj Skupštini uraditi stručnjaci iz Srpske akademije nauka i umetnosti, Matice srpske, sa Filološkog fakulteta ili neko treći, nisam saznao. Ili će to neka za tu jezičku stvar novoformirana komisija, ili neko iz nekog od skupštinskih odbora, pa možda i iz službe koja je pisala i poslovnik o radu… Bilo kako bilo, biće to mukotrpan i veoma odgovoran posao. Treba uzeti sve moguće srpske rečnike i pronaći tih pedesetak koje neće smeti da se izgovore pod svodovima prelepog i kao posebna kulturna vrednost zaštićenog skupštinskog zdanja.
Ono što meni nikako nije jasno jeste: kad se na spisak zabranjenih reči upiše reč stoka, da li će autori morati da navedu svu stoku, kao, na primer, kravu, vola, konja, ovcu… Jer samo zabrana reči stoka ništa ne znači – poslanik poslaniku može da kaže konj. I šta onda? A konja nema u rečniku. Ili, uzmimo reč đubre. Šta ako neko umesto reči đubre kaže enpeka, balega, brabonjak… a toga nema u rečniku!?
Stvaraocima tog narodnoskupštinskog rečnika, svejedno koji bili, predlažem da se obavezno posluže i “Crvenim banom” Vuka Karadžića. U toj je knjižici toliko toga što će kao od šale zadovoljiti i rečnik i poslanike. I iz te knjige obavezno da se unesu reči rominja i kominja. Jer šta ako neki poslanik, upustivši se u repliciranje sa poslanikom iz suprotnog tabora koji obožava narodnu poeziju, izrecituje iz te srpskom narodu zaista dragocene knjižice i ovaj dvostih:
Sitna kiša rominja,
deda babu kominja.
Šalu na stranu, ukoliko se tu uopšte i radi o bilo kakvoj šali, ovaj narod srpski, ova zemlja Srbija umesto da imaju narodne poslanike (koje nije birao narod) koji iz skupštinske sale odišu vaspitanjem, kulturom, obrazovanjem, pismenošću, umesto da ih šire, mi gledamo više nego polupraznu salu (a plaćamo ih, plaćamo!) i slušamo reči poput reči đubre, stoka i rečenice kakva je, na primer, i ova: Sedamdeset i sedam hiljade evra! Umesto sedamdeset i sedam hiljada evra. I tako dalje.
Demokratija je (ako toga uopšte igde i ima?) jedno, a nekultura je nešto sasvim drugo. Džaba nekim našim poslanicima i masteri, i magisteriji i doktorati kad njima nikad niko nije objasnio da se vaspitanje i kultura nose iz kuće, iz dečejeg vrtića (oni koji su ih polazili), iz osnovne škole…
Srbiju pritisnuli problemi da ne mogu jače. Srbija odumire. Srbija se davi u dugovima, u nezaposlenosti, u štrajkovima. I dok je Srbiji iznad svega potrebna ozbiljnost, njeni se narodni poslanici vređaju, do besvesti se zasipaju kojekakvim amandmanima i bave se rečnikom od pedesetak reči koje se neće smeti izgovarati za vreme skupštinskih zasedanja.
Pa dokle, gospodo poslanici?! Pa uozbiljite se već jednom! Ovom narodu nije ni do uvredljivih reči, a ni do vašeg humora! Kakvi rečnici, kakvi bakrači!
U nekim normalnim vremenima, u nekim normalnim zemljama, neki od naših narodnih poslanika ne bi bili ni svoji, ni svojih stranaka i partija, a kamoli naši narodni poslanici.
(Intermagazin.rs)