Piše: Mišel Zubenica
Pobeda kandidatkinje HDZ-a Kolinde Grabar Kitarović na nedavno održanim predsedničkim izborima u Hrvatskoj za mnoge je bila iznenađujuća, imajući u vidu predizborne ankete koje su predviđale ubedljivu pobedu Ive Josipovića već u prvom krugu glasanja. Međutim kada se analiziraju procesi u regionu, Evropi i svetu u svetlu neformalnog novog Hladnog rata i značaja Balkana u međunarodnim odnosima, dolazi se do zaključka da ovaj scenario i nije bio tako nepredvidiv.
Izbijanjem Ukrajinske političke krize 2013. godine i oružanih sukoba na istoku te zemlje 2014. započela je nova era međunarodnih odnosa koja se može i označiti i borbom za interesne sfere regiona koji se pre svega geografski a zatim i politički, ekonomski i kulturno nalaze između Zapada i Rusije. Jedan od tih regiona je i Balkan. Zbog sve veće opasnosti od širenja ruskog političkog, ekonomskog i vojnog uticaja u istočnoj Evropi, stratezi američke spoljne politike ubrzali su okruživanje svojih interesnih zona. Pošto još nije rešena politička sudbina Zapadnog Balkana potrebno je na vreme obezbediti da države tog regiona budu pod neprikosnovenim američkim uticajem sve dok rešenje ukrajinske krize bude neizvesno.
Od pada Berlinskog zida pa do danas država koja je bila najveći saveznik Sjedinjenih Američkih Država na području Balkana bila je Hrvatska. Međutim gledano strogo kroz spoljnu politiku, Hrvatska u poslednjih nekoliko godina ne igra suviše bitnu ulogu regionalnoj politici. To je otvorilo vrata Srbiji da se u poslednje dve godine izdigne kao politički lider regiona što je i potvrdila nemačka kancelarka Angela Merkel na konferenciji u Berlinu u avgustu 2014. godine. Međutim za Stejt department Srbija je problem što je previše pod ruskim uticajem. Odbijanje vlade Srbije da uvede sankcije Rusiji, veličanstven doček predsednika Ruske federacije Vladimira Putina uz vojnu paradu u Beogradu, povećanje trgovinske razmene između ove dve zemlje upalila je crvene lampice u Briselu i Vašingtonu, da Srbija možda i nije na sigurnom evropskom kursu kako se zvanično deklariše. Zbog toga je bio potreban nov jak regionalni igrač koji bi bio najsnažniji promoter evroatlanskih interesa.
Pobedom Kolinde Grabar Kitarović Hrvatska je na čelu dobila predsednicu koja dolazi iz vrha NATO strukture, najmoćnije vojne organizacije na svetu. Pre toga gospođa Kitarović je bila ambasador Republike Hrvatske u Vašingtonu gde je uspostavila kontakte sa mnogim ljudima iz tamošnje elite. Nema sumnje da će Kolinda Kitarović dobiti veliku podršku svojim inostranih partnera a suština njene uloge što se tiče regionalne politike biće integracija u NATO pakt preostalih zemalja Zapadnog Balkana koje još nisu postale članice. Izjavom da veruje kako i većina građana Republike Srpske želi da se BiH integriše u EU i NATO pakt, pokazuje da će Hrvatska u budućnost biti glavni zastupnik i politička podrška iz komšiluka političkim reformama u BiH, što podrazumeva i moguću izmenu Dejtona koju priprema briselska birokratija kako bi ova politički nestabilna zemlja postala deo evroatlantskih struktura u budućem periodu. Američki plan za Hrvatsku jeste da i posle otkazivanja Južnog toka umesto Srbije ta država postane energetski regionalni lider tako što će izgraditi LNG terminal na ostrvu Krku čime bi region bio snabdevan američkim gasom iz ugljenih škriljaca.
Što se tiče odnosa sa Srbijom nema sumnje da će Hrvatska kao članica EU koristiti svoj ucenjivački kapacitet kako bi ostvarila svoje interese na uštrb Srbije koja želi da uskoro otvori prva pregovaračka polja u vezi evropskih integracija. U kojoj će meri Hrvatska biti oštra prema Srbiji najviše zavisi od rezultata parlamentarnih izbora u Hrvatskoj krajem ove godine, gde postoji velika mogućnost da HDZ na čelu sa Tomislavom Karamarkom, koji ima izrazito nacionalističku retoriku, koja se po njegovom priznanju ugleda na politiku Franje Tuđmana iz devedesetih godina prošlog veka osvoji vlast. Ukoliko dođe do pobede desnog centra i premijer Hrvatske postane Karamarko gotovo je izvesno da će Hrvatska postaviti pred Srbijom uslove granice na Dunavu, pitanje nestalih, povratka kulturnog blaga, nove optužnice a po nekim najava funkcionera Hrvatske stranke prava, koalicione partije HDZ možda čak i pitanje ratne reparacije. Opet pitanje je i kako će određene evropske zemlje koje su u zadnje vreme izgradile dobre veze sa Srbijom dok je Hrvatska na neki način mirovala u međunarodnim odnosima, reagovati na takav mogući splet okolnosti. Nema sumnje da će globalni politički procesi pogotovo oni u Ukrajini ali i lokalni odrediti sudbinu i našeg regiona i naše zemlje. Što se tiče Srbije njen je interes da nađe što više prijatelja na svim stranama sveta. Zato je domaći zadatak srpske diplomatije da spremno dočeka buduće izazove koji će svakako biti ozbiljni.
(Intermagazin.rs)