Piše: Boško Jakšić
Svet s početka 21. veka nastavlja da iskazuje privrženost teritorijama i nasilnim konfliktima koji one izazivaju. Iako se broj međudržavnih sukoba smanjuje, mnogi su zadržali teritorijalne dimenzije iako bi to trebalo da bude suprotno tokovima globalizacije koji slobodom kretanja ljudi, kapitala i roba smanjuju značaj konvencionalnih granica.
U vremenima kada bi se očekivalo da omeđena teritorija u njenom srednjovekovnom smislu gubi na važnosti, privrženost zemlji mobiliše mikropolitike na način koji vodi do sporova, pa i oružanih sukoba. Nekada se radi o odbrani ljudi i resursa, nekada o povodima ukopanim u istoriji. Unutrašnje političke dinamike utiču na teritorijalne konflikte koliko i strateška vrednost sporne zemlje, a te dinamike često više počivaju na simbolizmu teritorije nego njene merljive vrednosti.
Mape, kao i statistika, mogu da manipulišu podacima, ili da jednostrano prikažu istinu. Granice često ne pokazuju stvarnu državnu kontrolu nad nekom teritorijom, niti etničku i društvenu realnost. Ukoliko je njihova uloga da pokazuju „šta ko poseduje”, onda su neizbežno gorivo rasplamsavanju nacionalizma.
Potvrđuje se da i dalje ne živimo u svetu bez granica. Nije došao „kraj geografije”, kako su neki analitičari nerealno predviđali.
Po Aziji sam nabrojao najmanje 30 graničnih sukoba, po Africi 20. Nisu imuni ni Severna, Latinska i Centralna Amerika. Dobra stara Evropa, takođe, ima konflikte na raznim stranama, uključujući i one među državama EU: Grčka i Turska oko Egeja, Britanija i Španija oko Gibraltara, Francuska i Italija oko vrha Mon Blana, Rusija i Ukrajina oko Krima, Kipar…
Zapadni Balkan samo je jedan od regiona koji pokazuje da teritorija opstaje kao moćan izvor sporova među državama. Gotovo da nema države regiona koja nema neki teritorijalni spor sa svojim susedom, ili susedima.
Slovenija i Hrvatska su među prvima ušle u spor o međusobnoj kopnenoj i morskoj granici u Piranskom zalivu, o vezi Slovenije s otvorenim morem i o režimu upotrebe relevantnih morskih područja. Dve zemlje žestoko su se međusobno kritikovale sve dok njihove vlade nisu 2009. prihvatile međunarodnu arbitražu pa će ovog leta, u tajnosti, biti održana usmena rasprava pred sudom.
Duže od dve decenije traje i spor Crne Gore i Hrvatske oko teritorije poluostrva Prevlaka, na ulazu u Bokokotorski zaliv. Iako dve države imaju različite stavove o mestu granice, to srećom više nije vruće političko pitanje. Do nalaženja konačnog rešenja – dogovorom ili međunarodnom arbitražom – na tom prostoru na snazi je privremeni režim u kojem stanovnici tog područja žive.
Hrvatska je u sporu i sa BiH oko toga kako uvezati južni deo Hrvatske: pelješkim mostom, nadvožnjakom, tunelom ili na neki drugi način. Bosna procenjuje da bi most, koji je prvobitno trebalo da bude visok 35 metara, sprečio ulazak većih brodova u luku Neum i ugrozio pravo BiH na otvoreno more.
Stav BiH političara je jedinstven u vezi sa pitanjem izgradnje pelješkog mosta: Hrvatska ima pravo da gradi most na svojoj teritoriji, ali pritom interesi BiH moraju biti zaštićeni, međunarodna prava koje ima BiH ne smeju da budu ugrožena. BiH je najavila da će tužiti Hrvatsku ukoliko most bude podignut unilateralno.
Nedavno je otvoren i spor između BiH i Crne Gore oko naselja Sutorina u opštini Herceg Novi. Sutorina je do 1947. pripadala BiH, ali je dogovorom tadašnjih republičkih lidera pripojena Crnoj Gori zajedno sa nekoliko sela, uključujući i izlaz na Jadransko more u dužini obale od sedam kilometara. Sukob se aktuelizovao od kako se priča da Sutorina odlazi za BiH. Dok u Republici Srpskoj ne propuštaju da podsete da je Sutorina do 1947, pripadala Trebinjskom srezu, crnogorski premijer ističe da ne pristaje na razgovore o bilo kom delu državne teritorije.
Srbija i Hrvatska ne mogu da reše spor o 145 kilometara linije između dve zemlje u blizini Apatina. Tačna linija razgraničenja nije poznata, a spor je nastao zato što Srbija traži da granična linija bude povučena sredinom toka reke Dunav. Hrvatska, međutim, insistira da granica bude linija koja razdvaja katastarske opštine.
Suština spora je u oko 10.000 hektara zemljišta na levoj obali Dunava, u Srbiji, koji katastarski pripadaju Hrvatskoj. Slično je i sa druge strane – Srbija knjiži oko 3.000 hektara koji se nalaze na hrvatskoj obali. Sporna područja protežu se od granice sa Mađarskom do Bačke Palanke. Najveći kamen spoticanja su dva rečna ostrva – Šarengradska ada i Vukovarska ada.
Međudržavna komisija za utvrđivanje ovog dela granice formirana je još 2001. godine, i do sada nije postigla nikakav rezultat. Moglo bi da se dogodi da Hrvatska i Srbija spor rešavaju na međunarodnom sudu ili da idu na arbitražu.
Jedan od najsloženijih problema tiče se Srbije i Kosova. Beograd i danas smatra da je nezavisnost proglašena u Prištini 2008. nelegalna, što znači da postojeća administrativna linija razdvajanja ne može da bude pretvorena u državnu granicu. Sporazum o integrisanom upravljanju granicama postignut je u Briselu, mada još nije implementiran.
Evropska komisija, iako je značajan akter u regionu, ne može da pruži direktnu pomoć stranama koje imaju teritorijalni ili granični spor. EU utvrđivanje granica smatra bilateralnim pitanjem, za šta nije nadležna.
Regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi nisu samo „suštinski deo procesa integracije u Evropsku uniju”, već i sastavni deo Izveštaja o napretku koji Evropska komisija redovno izdaje, pa je zbog toga uloga EU značajna u čitavom regionu.
Kako stvari stoje, svetska arbitraža imaće pune ruke da reši sporove koje joj šalje zapadni Balkan. Što je, ipak, značajan napredak u poređenju sa vremenima kada se ovde ratovalo.
(Politika)