Piše: Žarko Marković
Dobar deo stanovnika BiH juče ujutro sedio je uz televizore i navijao. U jednom delu zemlje ljudi su bodrili Novaka Đokovića, a u drugom sudije Haškog tribunala. U trećem, zvanično nepostojećem, nisu pratili ni jedno ni drugo, ako izuzmemo igrače kladionice iz, recimo, Gruda koji su gađali zicer na Srbina u Australiji.
Kako stvari stoje, ovi što su gledali Đokovića nisu se preterano interesovali za vesti iz Haga. A ni ove druge, logično, nije interesovao Đoković. Ipak, nije baš logično da se oni što su navijali za Đokovića ne interesuju previše za udaranje pečata na vojničku sudbinu nekadašnjih srpskih generala. Nije logično, ali jeste razumljivo, jer su srpske vlasti u ovoj zemlji od haških optuženika davno odustale. Odsustvo bilo kakve smislene taktike, plana i sistema delovanja prema Hagu nije svojstveno samo aktuelnoj vlasti. Zakopitilo se to mnogo ranije, samo tada nije bilo previše naših (Srba) u Hagu.
Hag već decenijama sudi po ustaljenim pravilima, pa otuda i srpski zvaničnici imaju spreman šalabahter za reakcije u medijima kad se izrekne kakva nepravosnažna ili konačna presuda. Uglavnom u tefteru imaju zabilježene konstrukcije tipa „antisrpski karakter“, „stara praksa“, „međunarodna kampanja“, „satanizacija Srba“… Potrebno je samo pravilno iskombinovati sintagme i, ako je izjava pred kamerama, imati onaj snuždeni izraz lica, pod šifrom „Hag – reakcija – broj 6″.
Istupi naših političara, predsednika raznih udruženja, šefova agencija i drugih centara bivaju zaboravljeni već sutradan. Šalabahter ima i suprotna strana. U njemu dominiraju stavke poput „kazna im je mala“, „ovo je šamar žrtvama“, „to je novi genocid nad Bošnjacima“ i slično. Ove konstrukcije ispucavaju se bez obzira na to kakva presuda bila. Utisak je da ova vrsta „navijača“, iako uglavnom lično prisustvuju izricanju presuda u Hagu, uopšte ne zna šta je presuđeno. Iste reakcije uvek su spremne na gotovs!
A kad smo već kod srpskih političara, u proteklih nekoliko godina unapredili su sistem reakcija i udarili liniju jasnih podela između sebe. Jedni, naime, reaguju blago ili nikako, jer ih sudbina haških zatvorenika iskreno ne zanima. Druge ta sudbina takođe ne zanima, ali u ovakvim slučajevima vide šansu da uberu koji poen kod naroda, koji još koliko-toliko saoseća sa onima koji su ga u ratu branili. Sami procenite u kojem taboru su veći licemeri.
(Pressrs.ba)