Piše: Marina Raguš
Francuska je u šoku i žalosti, ostatak Evrope u komešanju. Saosećaju u žalosti svi koji su i dalje okrenuti racionalnom rasuđivanju. Nikom normalnom scene terora ne mogu izazvati drugčije reakcije-osim užasa i empatije s žrtvama. Uostalom, na prvo su računali oni koji su smislili da Pariz brutalizuju, tog prepodneva, 7. januara, tek započete godine.
U 11.30, u 11. Arondismanu, u Parizu, izvršen je teroristički napad na redakciju satiričnog lista „Šarli Ebdo“. Ubijeno je deset članova readkcije lista i dvojica policajaca. Među ubijenima su i četvorica poznatih karikaturista Žan Kabu, Bernar Tinju Verlak, Žorž Volinski i karikaturista i glavni urednik Stefan Šarbonije. Presudila im je „olovka“.
O Ebdou, manje-više, sada se mnogo toga zna: da su bili stalno izlagani pretnjama, da im je zgrada nekoliko puta demolirana eksplozivnim napravama, da je glavni urednik pod policijskom pratnjom od 2011… Takođe, da je satira često prelazila granice ukusa vređajući verske osećaje pripadnika različitih vera, pa i Islama. Jer, Ebdo je umeo da u karikaturni i satirični oblik izražavanja (po)stavi sve veroispovesti i tako prokomentariše svakodnevnu realnost. Kada je reč o Islamu, nekoliko puta im je savetovano da ne dolivaju ulje na vatru, ali je redakciji Ebdoa sloboda izražavanja bila iznad svega. I, na to su imali pravo!
Podjednako, koliko imaju prava svi oni koji pripadaju islamskoj veroispovesti a sada strepe da ih na kategorizuju u red radikalnih islamista. Jer, većina to nije! Konačno, jedan od ubijenih policajaca bio je musliman. Platio je životom jer je pokušao da pomogne nesretnim ljudima u Ebdou.
Stoga, postavlja se pitanje da li će ovaj teror roditi neki novi ili će preokret ići na drugu konstruktivniju stranu. Na ovu dilemu niko ozbiljan još uvek ne može da ima odgovor. Ali se svi slažu da će sedmi januar 2015, biti prekretnica kako u francuskom političkom životu, tako i u ostatku Evrope. Treba znati da je islamofobija, poput anti-imigrantske politike počela da okuplja sve veći procenat građana najuticajnijih zemalja Starog kontinenta. Samo u Drezdenu (Nemačka) 5. januara, 18 000 ljudi prisustvovalo je skupu protiv „islamizacije Evrope“. Organizator skupa je PEGIDA koja redovno održava proteste širom nemačkih gradova.
Francuska koja mesecima polemiše preko medija o poziciji Islama u ovoj državi, politici prema imigrantima, predstavlja sve dublje polarizovano društvo koje sve snažniju podršku daju desnom krilu političkog spektra. Ili, Nacionalnom frontu Mari le Pen. Ne bez razloga se le Penova sve češće pominje kao najozbiljniji kandidat za predsednika Francuske na izborima 2017. godine. Nacionalni front je potpisao ozbiljne izborne rezultate i beleži porast pristalica i simpatizera. Poslednji tragični događaj, sasvim sigurno ojačaće ulogu francuske desnice u događajima koji slede. Ekonomski devastirana, socijalno obespravljena i osiromašena nacija svakako ulazi u politički turbulentan period. Da li će se ideološke borbe zadržati debatama fokusiranim na trendovskim narativima: anti-imigrantske i anti-islamske politike s snažnim porivom izlaska iz EU, pa tako i vraćanju nacionalnim atributima, ostaje da se vidi.
Većina mejnstrim analitičara teroristički napad na „Šarli Ebdo“ vidi kao „opasan momenat“ za Evropu koji će biti teško kanalisati u situaciji naraslih socioekonomskih tenzija koje su inicirale porast ekstremista na svim postojećim polovima društva.
Da li će Šarli Ebdo biti okidač za eskaliranje ksenofobičnih i anti-islamskih sentimenata širom Starog kontinenta? Hoće li (ipak) biti razuma? Neka su od pitanja koja se postavljaju bez jasnih odgovora ali sa strepnjom i ne malim strahom da su aveti prošlosti izašli iz boca i (ponovo) se uselili u naše živote podsećajući nas da strahote poslednjeg svetskog rata baš i nisu tako daleko od nas.
Kakogod, širom Evrope spontana i masovna okupljanja u znak pomena na stradale članove redakcije Ebdoa obeležila su 8. januar dan žalosti u Francuskoj i strepnje za ostatak sveta.
I ukoliko je „Je suis Charlie“ (Ja sam Čarli) parola borbe za slobodu izražavanja i protiv terora, verujemo da će s njom na usnama mnogi pripadnici Četvrtog (medijskog) i narastajućeg Petog staleža beležiti svaki dan! Samo treba se podsetiti da su mnogi novinari, zviždači i svi oni hrabri ljudi koji su slobodom i životima platili borbu za istinu upravo stanovnici i zapadne u najvećem procentu hrišanske civilizacije. Kao i da teror ima više lica i naličja kada mu je „legitimna“ meta: pokorni građanin sveta.
Konačno, upravo zbog svega (prethodno napisanog) odlučili smo da započetu temu: Kraljevi i kraljice torture odložimo za sledeći put u nadi da nas neće presresti još neki teroristički napad nastao kao povratni udarac kampanje „Rat protiv terora“.
Danas Francuska žali, ostatak sveta strahuje i saoseća i stoga danas treba ostaviti sve debate za neki dan kasnije i dobro promisliti o tome za koje se vrednosti svi zalažemo.
Jer, kako stvari stoje:
Svi možemo (ako već i nismo) postati Šarli.
(Fondsk.ru)