Piše: Siniša Ljepojević
Ovodnevni protesti i nasilje u Fergusonu, predgrađu američkog grada Sent Luisa, surovost i demonstranata i policije i uzburkana javnost svedoče kako je nasilje postalo neka vrsta simbola savremene Amerike. Erupcija negativne energije i besa, utisak je, potpuno potiskuje konkretan povod protesta, i pre svega simbolizuje kulturu nasilja kojoj podjednako pripadaju i demonstranti i vlast.
Obe strane te zajedničke kulture imaju svoje razloge i svoja objašnjenja za primenu nasilja. Demonstranti kažu da ih bez nasilja niko ne bi ni primetio, mirne proteste niko više i ne registruje niti na njih obraća pažnju, a vlast nasiljem pokušava da prikrije sopstvenu slabost, odgovornost i prazninu. Takvo traženje izlaza iz socijalne krize kroz nasilje i eskalaciju besa dovelo je poslednjih godina do raspada unutrašnjeg socijalnog tkiva u američkom društvu, što su još jednom pokazali ne samo nemiri u Fergusonu nego i u 170 drugih američkih gradova gde se „dogodio narod“.
Povod najnovijih protesta u Fergusonu bila je odluka porote suda u Sent Luisu da policajac Daren Vilson, koji je 9. avgusta ove godine na dužnosti u Fergusonu ubio 18-godišnjeg Majkla Brauna. Policajac Vilson je belac, a ubijeni Braun crnac. Narod je nezadovoljan odlukom porote i suda, i izašao je na ulice. Traže promenu odluke jer veruju da je policajac kriv. Policajac Vilson se brani da je postupao prema pravilu službe i da je obučen za takve postupke. Drugim rečima, pravilo službe američke policije, koja, po definiciji, treba da štiti građane, je da ubija i za to su obučeni. To pravilo nije izmislio Vilson, nego vlast koja je definisala obuku današnjih policajaca. Iz tog ugla gledano, policajac Vilson i ne bi trebalo da bude kriv, ali, ako je to tako, ko je odgovoran.
KO JE ORGANIZOVAO PROTESTE
Nadalje, masovni protesti su pokazali da obični čovek, građanin, više uopšte ne veruje svojoj državi, jer sud i policija su ključni stubovi svake države. Ako se ne veruje sudskim odlukama, onda je svako društvo u ozbiljnom problemu. Današnji Amerikanac očigledno, ne samo u Fergusonu, ne veruje više sopstvenoj državi. Nasuprot tom nepoverenju je i zabrinjavajuće narastajuća ambicija narodnog suđenja, tačnije linča. Protesti u Fergusonu su zaista ličili na linčovanje ne samo policajca Vilsona nego generalno besni i nesrećni ljudi traže svoju pravdu, traže da oni drugima sude. Ta potreba linča je opasan razvoj unutrašnjeg socijalnog ambijenta u Americi. I to se pokazalo ne samo u Fergusonu nego i u svim drugim američkim gradovima gde su bili protesti.
Naspram tog vidljivog, nameće se i ništa manje važno pitanje – ko je organizovao te proteste širom Amerike i jedan čak i u Londonu. Poznato je da ne postoje spontani protesti, barem do sada nisu postojali. Postoji samo nezadovoljstvo u društvu koje se onda iskoristi, ali generalno proteste neko mora da organizuje. Da li zaista neko može da poveruje da su se protesti u Fergusonu i istovremeno u još 170 gradova širom prostrane Amerike desili spontano, narodnom voljom? To jednostavno nije moguće bez neke organizacije. Američki establišment ima bogato iskustvo u organizovanju nemira i nasilja širom sveta, i to uglavnom koristeći lokalne nevladine organizacije i takozvane civilne pokrete, a neretko i ljude sa sumnjivim biografijama. Cinici bi rekli da je sada sve to došlo i u samu Ameriku.
Postoje dve mogućnosti. Jedna je da u samoj Americi postoje razgranate nevladine organizacije i civilni pokreti koji bi mogli biti organizatori. Ali ko finansira te organizacije i ko je njihov zaštitnik? Druga mogućnost je da je energiju nasilja i same proteste u stvari generisala sama vlast. To zdravom razumu može da zvuči apsurdno, ali današnje vreme je takvo da ni jednu mogućnost ne bi trebalo isključiti. Jer svako nasilje daje izgovor vlasti za sopstveno siledžijstvo i „opravdava“ veoma negativne procese militarizacije društva, policije i upotrebu vojnih snaga na domaćoj, unutrašnjoj sceni.
Slike iz Fergusona su za većinu Amerikanaca i neprijatno otkriće na šta liči današnja američka policija. To su potpuno militarizovane snage „reda i mira“, u osnovi paravojne formacije koje su Amerikanci do sada uglavnom viđali u televizijskim izveštajima iz nekih dalekih njima nepoznatih mesta. Uz to, u Fergusonu je upotrebljena i Nacionalne garda, formacija oružanih snaga Amerike. Upotreba vojnih snaga unutar zemlje i u slučaju građanskih protesta, ma kako nasilni bili, veoma je loš znak za svaku državu. U Fergusonu je bilo, i još uvek je, oko pet hiljada pripadnika Nacionalne garde. Skoro kao i u Avganistanu, gde Nacionalne garda čini okosnicu američkog vojnog prisustva. Korak po korak, prosečan Amerikanac se sada navikava da na svojim ulicama vidi i oružane snage, vojnike.
NAPADNUT I SI-EN-EN
Na sumnju prema vlastima kao mogućim organizatorima upućuje i pojava provokatora među demonstrantima. I to su obično oni najnasilniji. Primetno je da ti provokatori izgledaju isto kao i oni koji su predvodili nasilje na protestima u drugim zemljama, od Evrope do Ukrajine i Gruzije. Svi imaju kapuljače na glavi, a na leđima ruksake. Šta će nekome ruksak na demonstracijama u, pretpostaviti je, sopstvenom gradu i svojoj ulici.
Ni jedna ni druga mogućnost nisu dobra vest za Ameriku. Ako postoji neka mreža koja je u stanju da organizuje tako masovne proteste, onda bi to moglo da znači da američka država više ne kontroliše situaciju, da je stvorena ili se stvara potpuno paralelna struktura društva, koja ima svoja pravila i svoju moć. A, ako je opet država među osumnjičenima za organizaciju, onda je to loš znak za državu, koja se ustvari, umesto rešavanja nagomilanih problema, pre svega bori protiv sopstvenih građana i koristi svaku priliku njihovog nezadovoljstva kao izgovor za još veću militarizaciju unutrašnje strukture, a samim tim sužavanje slobode ljudi i njihovih prava.
U tom svetlu je zanimljiva optužba televizije Si-En-En, koja je, veruje se, glasnogovornik američkog establišmenta, da iza protesta stoje društvene internet mreže i na njima objavljivani tekstovi. Krivci su znači oni koje je zvanični Vašington masovno koristio u nemirima u drugim zemljama i ponosio se „progresivnošću“ internert mreža. Time se ne rešavaju problemi, što bi, ako ništa drugo, Amerika trebalo da je naučila iz svojih mnogih avantura po svetu. Utoliko pre što je i u najnovijem talasu nemira u Americi pokazano da je odluka porote o oslobađanju policajca Vilsona bila samo povod i da su protesti bili izraz generalnog nezadovoljstva ljudi.
Zvanična propaganda nastoji da problem usmeri na rasizam i probleme odnosa crnaca i belaca, ali protesti nisu bili samo rasistički, bili su mnogo šire od toga. U Fergusonu su, na primer, napadani i novinari jer većina vidi i medije kao ključne sluge i krivce za ono što se događa u današnjoj Americi. U Atlanti, gde je centrala Si-En-Ena, napadnuta je i zgrada te televizije.
Očigledno je da je današnja Amerika duboko frustrirano društvo pokidanog socijalnog tkiva sa osećanjem potrebe za nasiljem. Posebno je upadljivo da u tim izlivima besa dominiraju mladi ljudi, oni koji su rasli uz afirmisanje kulture nasilja, oni kojima se svakoga dana na televiziji i novinama nude priče o američkim vojnicima, novim herojima, koji ubijaju ljude širom sveta i ruše sve ono što su ti ljudi i njihovi preci stvorili. To je utemeljilo savremenu kulturu nasilja koja je, mnogo više od urušene ekonomije, najozbiljnije upozorenje.
(Standard.rs)