Piše: Ana Radmilović
Tokom prethodnih nekoliko dana imali smo: vratio se Šešelj, pa smo se prestravili da ćemo morati u rat, da odbranimo Split od Hrvata. Niko više ne broji mrtve i povrđene po rudnicima, ali, da nema tih vesti (treba gledati sa pozitivne strane), mi verovatno ne bismo znali ni da imamo neke rudnike. Pucalo je u „kontraverznog biznismena“ Beka, ministar policije kaže – to su neki amateri, dakle nema razloga za strah. Gradom se voze neki amateri i pokušavaju da ubijaju. Uhapšen je najzaštićeniji svedok otkad je Srbije – Čume – jer je maltretiao ženu.
I šta smo još imali? Da, neki čovek, potpukovnik u penziji, hteo da se ubije – policija, srećom, blokirala saobraćaj, a nesuđeni smoubica hospitalizovan. Dakle, ne može da se samoubija ko kako hoće i tako baci ružnu senku na obećanja nekim tamo borcima koji primaju socijalnu pomoć. Zašto je ova vest shvaćena kao početak mračnog doba i odakle nekome ideja da će se ovakvi slučajevi ponavljati, biti sve češći i tako dalje, kad je – osim nekih sitnica – sve u redu?
NEDOVOLjNO UPLAŠENI
Podsećanje na mračna vremena, a bilo je više faza, opet više polaže račun psihologiji. Kao što na mozak i nerve gledalaca ne može normalno da utiče kada na vestima gleda premjera, premijera i samo premijera. Onda sport i ako je neko umro.
Ljudi pamte razna mračna vremena, ko će ga znati na osnovu čega ih raspoznaju kada ovde svetla baš i nije bilo, onda uzmu pa se plaše. Ljudi se, takođe, plaše oduzimanja imovine, zatvora, izbacivanja iz stanova itd., a zbog neplaćenih računa i poreza koje ionako ne mogu da plaćaju ako su im primanja kakva jesu – bedna.
Mišljenja smo da se nedovoljno plaše. Na TV bi trebalo da postoje dokumentarne emisije, čitavi serijali o izbacivanju iz kuća i tome slično kako bi građani gledali pakao kroz kakav prolaze njima slični, a sve u cilju da se zaplaše još više.
Evo, mi smo se, recimo, prestravili jer će Šešelj da okupi sve nezadovoljnike i sruši vladu, prestravili smo se što ne znamo ko je pucao u Beka, prestravili smo se jer ne znamo šta će se desiti s Čumetom i njegovim brakom. A i svaki put kad vidimo premijera na ekranu, mi padnemo u nesvest.
Možda čitav ovaj sled događaja ima nekog smisla, mada sa strane deluje kao da nema (doduše, nebulozni sledovi događaja uvek liče na ruske romane i na kraju ispadne da su bili povezani nekim nečistim silama); možda je sve slučajnost, možda malo potpomognuta organizacijom (slučajnost je dobra, posebno ako se organizuje kako treba, da parafraziram Kobu), a možda su sve te utvare prošlosti samo neki loš san. Recimo Kalderon de la Barka je još u 17.veku lepo primetio: „Život je san“.
POREDAK U LUDNICI
Pošto u ovom ludilu malo ko može da nađe sistem, možda bi čovek – gledalac, mogao da se umiri tom uverljivom tvrdnjom: život je san. Može da bude i reka, svejedno. I, sve će proći. Istina i život, za mnoge grehota u ovoj ludnici, ali proći će. Čak i ludnica ima, verovatno, nekih prednosti. Ne treba Napoleone shvatati ozbiljno, ludi su, mogu da budu i opasni i sve je to tačno, ali ipak nisu Napoleoni. Samo su ludaci. U ludnici.
Ko malo razume ruski, kad smo kod ludnice, može da se uveseli slušajući Visockog, koji je tu ustanovu (od države) lepo opisao pevajući svoje subverzivne stihove, onda kad je pojam subverzivno imao značenje.
Dakle, šta je strah? Ludost koja traži značenje u vestima i razmatra ko li je pokušao da ubije nekog biznismena (s kojim razmatrač nema niti je mogao da ima veze) ili zašto baš sad neko hapsi Čumeta koji ima ni đavo ne zna koliko krivičnih dela, a zbog – ko zna koje prijave – nasilja u porodici?
Dakle, šta smo imali od vesti ovih dana, pa je ludnica živnula i ludacima skočio adrenalin? Osim što će Šešelj upropastiti vladu, Srbiju i Vučića (što je isto), neki amateri pobiti sve tajkune, policija pohapsiti sve porodične nasilnike i neki tamo će se samoubijati okolo? Pa, ništa. Sem zbrke ovakvih i sličnih podataka, potpuno nevažnih za one koji nemaju ideju kako da prežive. Onda nek’ se plaše što je više moguće. Svega. Nek’ skrenu misli, zar je bitna njihova egzistencija kad se ovakva zastrašujuća čuda dešavaju.
Predlažemo građanima da od sad uzmu lepo da se parališu od straha. I da se prave da nisu tu. Tako je najbolje za sve, Napoleoni će moći da rade svoj posao, ostali nek sede prestravljeno. Neki poredak i u ludnici mora da se zna.
(Balkanmagazin.net)