Piše: Boris Knežević
Istup Edija Rame kojim je šokirao vaskoliko Srpstvo sigurno će još danima biti glavna tema u medijima, među analitičarima i ogorčenim srpskim rodoljubima. U sveopštoj nacionalnoj histeriji i iščuđavanju u vezi s tim kako se albanski premijer uopšte usudio da u srpskoj prestonici javno govori o Kosovu kao nezavisnoj državi, postavio bih jedno lagano pitanjce: zašto bi Rama pevao drugu pesmu i ponašao se diplomatski pristojno, kada su njegovi domaćini već naučeni da slična govna prihvataju uz osmeh onda kada im se serviraju iz američkih i evropskih gu…, pardon, tanjira?
Da li neko razuman vidi razliku između onoga što je Rama rekao Vučiću i slatkorečivih obećanja iz Brisela i Vašingtona o nekakvoj “svetloj evropskoj budućnosti”, koja će, kako vele, uslediti odmah nakon što Srbija uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom? Na Ramin bezobrazluk bilo je lako oštro odgovoriti, ponavljati mantru kako se Srbija “saginjati neće”, vulgarno pominjati zlosrećnu “šiptarsku” majčicu i predlagati izgradnju replike Kineskog zida na Prokletijama. Srbija je za Albaniju, makar još jedno vreme, ipak Evropa. Čik da vidim kako će vlasti u Beogradu deliti lekcije o pristojnom ponašanju onima koji Ramin govor već godinama uporno ponavljaju, a dolaze iz zemalja sa kojima srpske vlasti tvrde da gaje prijateljske i partnerske odnose! Koliko smo uopšte dosledni? Jednostavno pitanje.
Ako Barak Obama, Angela Merkel ili Fransoa Oland ne ostavljaju nikakvu dilemu o tome kakav status Kosovo ima u njihovim očima, odnosno da je svaka priča o nadležnosti Beograda nad svojom južnom pokrajinom završena za sva vremena, zašto Srbija i dalje kao “mahnita” juriša u integracije s onima koji dele Ramine poglede? Zar potpuna politička i vojna neutralnost u odnosu na one koji su Srbima oteli Kosovo ne bi bila prikladno rešenje, ako se već, kako kažu, sa rogatima ne vredi bosti? Oni koji svakog dana trube o tome kako evropski put “nema alternativu”, dok bližu saradnju sa prijateljskom Rusijom drže u stalnom stendbaj modu, pokazivanje nacionalnog ponosa i britkog jezika izgleda da jedino čuvaju za “moćne” države tipa Albanije i državnike kalibra Edija Rame!
U politici, kao i u običnom životu, poštovanje se iskazuje samo prema onima koji ga zasluže. Ne možete na jednom mestu klečati na kolenima, ponižavati se i prihvatati sve što vam se naredi, a na drugom očekivati respekt i pristojnost. Posebno ne od nekoga s kim ste već decenijama u krvnoj zavadi i koji ne propušta nijednu priliku da vas povredi tamo gde ste najslabiji. Istup Edija Rame je najbolji dokaz.
(Pressrs.ba)